Милорад
Грујић
Песник Зоран Вуковић из Ирига
Зоран Вуковић, снимак из 1986.
Песме Зорана Вуковића испуњене су сликама и чуђењима.
Пише, или пева, о наизглед обичним стварима, о себи, и о свима нама, сетним
тоном који на крају прерасте у резак закључак. Али, ни ту се не завршава: као
да и иза тога има још нешто, што није речено, али је присутно. И то ме код њега
највише изненађује.
Нисам срео у животу сиромашнијег песника од њега
који толико живи у свету поезије. Он је сав свој живот подредио уметности. Отуда
толико непрактичности за свакодневицу, у којој има трошкова, или, бар, мора се
јести. Живи од социјалне помоћи која месечно износи 6.300,00 динара,
изузимајући летња три месеца, када је не добија, јер је нека служба у општини
Ириг проценила да у то време може да ради. Нешто. И да заради. А он сада има 59
година.
Једнога дана сам се, наишав на његове књиге
стихова у стану, сетио њега и помислио: Боже, да ли је жив?
И почео сам да га тражим.
Наравно, стари бројеви телефона нису важили, на
пошти нису имали информације. Почео сам да се распитујем код пријатеља који би
могли знати. Писца који ни буквално нема адресу, не можеш ни наћи. Најзад, звао
сам Српску читаоницу у Иригу и једна љубазна женска особа дала ми је број
телефона ћерке његовог брата, која понекад наиђе да позајми неку књигу.
Звао сам упорно из недеље у недељу. Или се нико
не јавља, или је телефон заузет по неколико сати, а одмах после тога, опет се
нико не јавља.
Задужио сам једног комшију с Новог насеља, који
на самом улазу у Ириг има викендицу, да оде да погледа кућу коју сам му описао,
где сам једном био, и да се распита. Врати се и каже
да је разговарао са једним водоинсталатером који је неколико пута поправљао
водоводну инсталацију у тој кући и да ће му он набавити број телефона Зорана Вуковића.
Зна га, како да не. Али, месеци пролазе, од тога ништа. Или мој комшија не
сретне водоинсталатера, или овај није срео Зорана.
Читам његове песме. Кад погледаш овај општи галиматијас
светског бешчашћа и зла, оне те помало враћају у нормалу.
Ириг је мало место, општина од десетак хиљада становника.
Али, некада славне прошлости.
У петнаестом веку, мало пре или и мало после, подиже се осам православних манастира груписаних око Ирига: Велика
Ремета, Гргетег, мушки и женски
манастир Крушедол, Старо Хопово, Ново Хопово,
стари манастир Јазак и Врдник.
Доситеј је у манастиру Хопово
живео четири године (од 1757. до 1760). У књизи Тихомира Остојића Доситеј у Хопову пише да је његов
„старац“ (старатељ) имао везе с Ирижанима и најзад попустио нестрпљиву наваљивању
својега ђакона, Доситеја, одвео га у Ириг и сместио негде (не знамо где, вели
Остојић) да учи латински. Највероватније код латинског писара општинског, или
код којег спахијског чиновника, иноверца. Нема сумње да је Доситеј у Ириг ишао
и другим пословима...
И тако, док трагам за Зораном
Вуковићем, песником, помало читам и о Иригу, шта ми до руку дође.
У Гласнику Историјског друштва у Новом Саду, књига II, свеска 1 (стр. 95-96) Васа Ј. Исаиловић, из
Панчева, пише о Иришкој слепачкој
академији. Крајем 18. и почетком 19. века у Иригу се сакупљају народни
певачи, слепи, гуслари, многи познати, као и непознати, и заборављени. Српска
народна поезија не би без тих посебно надарених песника била онаква каквом ју
је забележио Вук Караџић. Ту се песме испевају, преправљају, уче, размењују, ту
је живост уметничког живота велика, а Ирижани, и други свет из околине, хране
их и плаћају им за оно што су чули.
Ириг је био центар уметности.
Гуслари су сачињавали међу собом неку врсту еснафа. Имали су, за
споразумевање и свој начин говора, који су називали „гегавачки“. Вук је
забележио, у Вуковару, од једног гуслара, неке речи и изразе овог, „гегавачког“
језика, који је служио слепцима за „раскужњавање“. Слепци, јер су они у већини
само и певали уз гусле, били су на неки начин „организовани“. Морали су бити у
споразуму и ради тадашњих власти, које су свагда будним оком пратиле њихово
кретање и рад у народу, те су изгледа ради расправљања о свему овоме, у
појединим важнијим центрима одржавали повремено, о славама и вашарима, и своје
скупове. Држали су своје „Мастершуле“ (Meisterschule) и одатле се онда разилазили даље широм Срема, и осталим крајевима где
је Срба било. Сигурно нису боравили на отвореном, него су их Ирижани примали у
своје куће, смештали их и бринули о њима.
У Срему, пре свега у Иригу, то није
само поезија, већ народна песма подразумева и музику, народну. И ти су гуслари
из Срема и, за музику, најзначајнији, слепи гуслари Пантелија, Томо и
Недељко. Њихове песме је записивао Вук Стефановић Караџић, а у исто време се у
манастирима развија црквена музика, посебно у Крушедолу, где се изводило Карловачко појање.
У старије време свагда је по неколико оваквих
слепих гуслара било који су у Иригу стално становали. Тако се спомиње, да су за
време куге у Срему, познате под именом „Иришка куга“, 1795. и 1796. године,
умрли у Иригу слепци: Милован, Митар, Тома, Теша и Тода и слепчовође: Јула,
Паунка и Рокса.
Код ових гуслара, који су живели у Иригу, долазили
су из целог Срема и Бачке, — не само о вашарима, него и иначе, многи који су
ради слепила, или због тога што су постали богаљи, били упућени на наук нздржавања
од милостиње, — да уче гудити и певати. Међу њима било је таквих који су у
свирању и певању били прави мајстори, и које би на вашарима, и о славама, сви
врло радо слушали и од њих
учили. У сећању самих Ирижана врло се мало сачувало података о тој Иришкој
слепачкој школи. Један Ирижанин вели да му је отац (Исаиловић пише „Мој отац“,
па није јасно да ли је стварно у питању његов отац, или неког Ирижанина који му
је о томе говорио, или из наведене литературе) причао да су неки од ових
гуслара живели неко време у развалинама изгореле фабрике свиле, а други један
Ирижанин, Јоцан Грујић, стар 74 године, забележио је у својим успоменама, по
причању свога оца, нешто више о слепцу Пантелији и гусларској школи народних
песама у Иригу.
По њему је школа била у једном лагуму, у улици која
води од Мале Чесме у манастир Хопово, одмах друга кућа десно. Овај лагум био је
ископан у брегу, у дворишту, имао је врата и прозор из дворишта. У томе лагуму
живео је слепац Пантелија, који је примао слепе људе из Срема, Бачке и Баната,
као и из других крајева, који би му долазили, како би их учио у гусле гудити и
певати, а Ириг, са околним селима, хранио би их и појио, како ђаке тако и учитеља.
Васа Ј. Исаиловић наводи литературу (без ознака
фуснота) коју је користио, дословно овако: В. Eugen Wesely, Serbische Hochzeitslieder, Pest 1826, Einleitung, 20, 21 и 30. Dr. Johann Nep. Vogl,
Marko Kraljevits, Serbische Heldensage, Wien
1851, Vorwort VII-IX. Вук Стеф. Караџић, Срnски
Рјечник, Београд 1898, 88. Др.
Радивој Симоновић, Куга у
Срему год. 1795 и 1796. Панчево,
1898. 77. Браство VIII, Београд
1899. Ириг и његова
околина, путопис од Миливоја
Бумбића 86 и 87.
Мемоари Јована Грујића-Јоцана,
рукопис, 3. Летопис
М. С. Књ. 204, Н. Сад,
1900. Гусле и гуслари од Владимира Каракашевића
236 и
257.
Наравно, није му остало друго него да још на самом
почетку закључи како ће у нашем народу та слепачка академија остати позната,
пре свега, по позоришном комаду за народ Илије Округића Сремца „Саћурица и
Шубара или Иришка Слепачка Академија“.
Одједном ми падне на памет да сам, међу овим слепим
песницима из прошлости, негде у животу изгубио и мог Зорана Вуковића, да му је
наша књижевна политика намерно затурила адресу и укинула постојање. Није
пригодан за амбиције и каријеризам професора књижевности и књижевних критичара,
учинили су све да постане неважан и непостојећи. Непознат. Адреса непозната.
А можда сам ја заслепео, па не видим да је он ту
негде близу мене, да га могу срести, ко зна да ли се мимоилазимо, а ја не
обраћам пажњу, не загледам ни људе више, као да је све престало да ме занима.
Тек, трагам и даље, распитујем се, а та детективска
опседнутост не завршава се никаквом памећу, досетљивошћу, неким изненадним расплетом,
већ обичном упорношћу: једнога дана, лето већ прошло, телефонирам по ко зна
који пут и неко дигне слушалицу. Мушки глас. Представим се и кажем шта хоћу. То
је његов брат. Попричамо мало, па ми он да Зоранов број мобилног телефона.
Одмах сам га назвао и договорио да се видимо.
Нашао сам се с њим у књижари коју ми, посетиоци,
онако за себе, називамо „Клуб Друштва
мртвих песника“ (по оном познатом филму...). Седели смо и причали. Гледам
га пажљиво и слушам. Никада није водио рачуна о свом изгледу (а ни ја: не волим
да се бријам, шишам...). Код нас, међутим, као и у свету, изглед је све. Још је
Макијавели то написао. У њему нема ни трунке од Макијавелија. Само нека
доброта, јад и умерена уплашеност од неизвесности. Можда и жаљења. Кроз оно што
говори промоли се реченица: Ти си тада
у Матици српској говорио о мојој првој књизи песама.
Одједном сам се свега сетио.
То ме је лупило у главу и отворило пренатрпани орман
који се зове Зоран Вуковић.
А то, када сам говорио о његовој првој књизи,
било је 1982. године.
Уредник едиције Прве књиге била је Флорика Штефан.
Флорика Штефан и Зоран
Вуковић, око 1995, снимио М. Г.
Ја сам то заборавио зато што нисам био задовољан
како сам о првим књигама младих песника говорио. Не сећам се да сам написао
текст. Нешто сам смандрљао и заборавио на то, као на нешто чега се мало стидим.
Од тада га знам.
Сада говори још увек са неким жаром и у брзини
све би одједном да каже, али онда застане и као за себе: Видиш, о томе бих
могао да напишем песму. Али, брзо пређе преко тога и тера даље.
Ја га успоравам. Откада се нисмо видели објавио
је неколико књига. Питам га да ли је неко писао о тим књигама. Нико, одговара,
ама баш нико.
Ја сам му објавио три збирке, али не знам да ли
је неко о њима писао, не сећам се.
Кроз мозак ми пролете његови давни стихови:
Књиге улазе у равнодушност света.
Затим се боре с његовом равнодушношћу.
Подсећа ме на некога, Зоран. Тога часа сам се
искључио и сетио.
Давно, пре више од двадесет
година (или чак тридесет?) у Паризу, шетао сам с Катарином Марић де Леобарди (ћерком
Сретена Марића) по Монпарнасу, око Луксембуршког парка, до Сен-Силписа, па свратимо у књижару L'age d'homme (rue
Ferou, 5). Катарина је тамо, пре тога, радила код Димитријевића, а
имала, неко ми рече (можда баш она), и љубавну аферу с њим. Онда је то пукло. Но,
свеједно, остали су у добрим односима. Тамо сам куповао последње бројеве „Наше
речи“ и кријући доносио овде, као и неке забрањене књиге. Димитријевић није био
у књижари и ми се упустимо у разгледање.
Сиђемо у сутерен, просторију
испод, где су се опет налазиле велике количине књига. У ћошку, на некој клупици,
седи један човек, неугледан, прилично запуштен, који листа књигу. Из претрпаних
и надуваних џепова отрцаног капута вире углови књига, неки рукописи, папири. Устане
да се поздравимо, срдачно се рукује с Катарином и упозна са мном. Љуља се, мало
поднапит. Непрекидно се смијуљи. Катарина му прича ко сам, он одмах вади једну
своју књижицу, шкраба нешто по њој, и даје ми је. Узмем, захвалим се и ћушнем књижицу
у Fnac-ову велику кесу, без које се
нисам мрдао у Паризу.
Када смо изашли, Катарина ме
пита знам ли ко је то. Не, наравно. То је син Луја
Фердинанда Селина. Изненадим се, не превише, и питам: Па какав је
писац? Он је песник, вели Катарина, веома занимљив,
необичан, али нимало цењен. Међутим, пише се и говори о њему.
Селин се три пута женио. Мислим да је имао две ћерке,
или само једну (која је чак нешто и написала о њему, да ли беше Destouches, имао је ћерку,
чини ми се, Colette Destouches). За сина нисам знао. Можда је ванбрачни.
Књижицу сам донео у Нови Сад. Где је сада, сам
бог зна. Ово је, наравно, све потпуно неважно и са самим Селином готово да и
нема неке везе, као ни са Зораном Вуковићем, изузев, ето, тога, да ме је
подсетио, изгледом, на ту необичну појаву из Париза. Једино што Зоран Вуковић
нити пије, нити пуши. Непорочан песник.
Зоран Вуковић је објавио 14 књига. Тринаест књига
поезије и једну брошуру под насловом Комитет
300 и светска економска криза или о злом духу и злом уму Америке (два
издања, 2012. и 2015. — кошта свега 150 динара и може се наручити на број:
063/1211-652).
Од тих тринаест књига поезије ја имам девет.
Он се
нагиње према мени и понавља неколико пута, моли, да, ако будем писао нешто о
њему, негде, обавезно ставим наслов те књижице и број телефона на који може да
се наручи. Наравно, прихватам то. Али, он не одустаје. Кренемо у разговор о
нечему другом, тек он се врати: наслов, цена, поштански трошкови, број
телефона... Не виче он, али је упоран, јер је одавно закључио да људи не чују,
или су склони да пречују и брзо забораве. А њему је важно. Добро, Зоране,
разумео сам.
Преко
недеље сакупља разне ствари које би се могле продати, а суботом и недељом је на
пијацама, у Иригу, Руми, Новом Саду, и препродаје, па, поред свега, и неку
кинеску робу. Другачије не бих могао да преживим, каже. Ако дочекам године за
пензију, ни пензију нећу моћи да добијем, јер имам свега 9 година радног стажа,
ово остало сам све радио на црно. Писање песама се не рачуна, додаје.
Имаш
неке нове песме, питам. Послаће ми, обећава.
Али, ја немам ни компјутер, ни писаћу машину,
послаћу оно што сам записао руком, а настојаћу да пишем читко. Ја немам ништа,
само то писање песама.
И на
то сам чекао више од месец дана.
Вратио
сам се кући сав тужан и смлаћен.
Прегледам
по интернету. Нема о њему ни речи. Ни о књигама песама које је издао.
Ту и
тамо, неко препродаје његове књиге, а код једне пише „Ретко“.
Сва
срећа, у неким збиркама поезије штампане су рецензије. Тако је његово дело ипак
некако оцењено.
У
књизи Доба велике лажи штампана је
рецензија Вујице Решина Туцића, на две странице, коју закључује реченицом:
„Наша савремена поезија у Зорану Вуковићу има песника чији се рад маркантно
издваја и не може се превидети.“
Иза
је рецензија Војислава Деспотова на једној страници, где пише и ово: „...
филозофски дискурс који доминира у већем броју песама исход је пролажења високо
самосвесног субјекта кроз конкретан свет...“ и „Висока енергетска аутархија З.
Вуковића само је једно од решења у обиљу филозофских чуђења.“
У
збрици Велика дела већ су написана
прва је рецензија Андреја Живора (Андреј Тишма) а закључни пасус је: „Књига
Зорана Вуковића Велика дела већ су
написана разматра живот широким и увек изнова изненађујућим дијапазоном
онтолошких приступа, асоцијација, преокрета. Она се одликује, надасве,
савременим поетским говором, у духу индивидуалних митологија изговорених у
првом лицу, доносећи у нашу поетску баштину нове звукове и боје, завређујући
тиме нашу пуну пажњу.“ Друга рецензија је Милијана Деспотовића, који узвикује
„Ево песничког гласа нове аутентичности и изворности...“
У
књизи На путу без повратка Владан
Панковић (један особен писац, такође мало скрајнут) пише: „Поезија великих
песника, а Вуковић то ван сваке сумње јесте, временом не изоштрава језик и перо
писца (као у случају песника осредњег талента), већ ухо и око слушаоца, и,
језик и перо критичара.“
Рецензија
штампаних у Вуковићевим збиркама поезије има још, али, да не претерам, само ћу
се запитати: како то да, и поред оваквих оцена његове поезије, писаца у чије
судове је тешко сумњати, садашња књижевна критика одбацује Зорана Вуковића и
затвара га у тамницу цензурисаних и прећутаних песника?
Враћам
се поезији Зорана Вуковића.
Направио сам насумичан избор, а испод тога оно што ми
је послао пре неколико дана.
Зоран Вуковић – септембар 2015. – снимио М. Г.
Зоран Вуковић
ПЕСМЕ
(насумичан избор М. Г.)
Све се зна о животу писца.
Од његовог рођења па до
смрти.
Шта је осећао, шта мислио,
шта јео.
Сачувана су његова писма,
знају се сва имена његових
љубави.
Кад и зашто су прекинуте.
Ко је крив за раскид.
Све се зна.
Писац све и да је хтео ништа
није могао сакрити.
Увек би се нашао пар
знатижељних очију
који би све видео и све
запамтио
и затим то пренео даље.
Живот сваког уметника је тако
разголићен
и тако незаштићен.
У његов живот сви би да
завире
јер сви би хтели да виде
његов пад.
(1986)
Пре неки дан,
изненада у граду, у строгом
центру
присуствовао сам лову на
човека.
Поред мене пројурио је један
човек
који је бежао цик-цак
а за њим два човека.
Улетели су у цвеће,
изгазили га,
затим су изашли из цвећа
па су опет улетели у цвеће.
Личило је то на неку шалу
јер они су изгазили скоро сво
цвеће у строгом центру
али они су озбиљно јурили
човека који је бежао
не размишљајући о цвећу.
На лицу сваког од њих могао
се видети грч
који је одавао озбиљност
ситуације.
(1986)
Једном сам рекао:
»Одох у свет«.
У тај далеки, дивљи,
необуздани
и привлачни свет.
Али остао сам код куће.
Свет, највероватније, нећу
видети.
Тај дивни и опасни свет,
гледаћу на телевизији;
о њему ћу читати у књигама;
о њему ћу ноћу сањати
али, највероватније,
у њега нећу отићи нити се
изгубити у њему.
(1986)
Док идем улицом
осећам како у ваздуху лебди
следеће питање:
»Зашто ти упорно пишеш песме
и не одустајеш
кад су велика дела већ
написана«?
(1986)
Нико не воли
поезију безнађа.
Сви воле лепе,
оптимистичке, ведре песме.
(Безнадежан човек пише
безнадежне песме).
(1986)
Понекад ми се учини
како је свет постављен.
Једноставно: постављен.
Као декор у позоришту
за неку представу.
Обично стојим ноћу у башти
у позадини наше старе куће
и гледам небо посуто звездама.
Звезде су ми, одједном,
сијалице
постављене горе као део
декора у позоришту.
Свет ми је, одједном, тако
коначан и мали.
Осећам се и сам као део тог
декора.
Помислим тад као да сам у
некој соби
а не патуљак под звездама,
загледан у небо.
(1986)
Примитивни дух не истражује.
Не трага за истином.
Не мучи се трагајући за њом,
пролазећи кроз лавиринте
знања.
Већ се чврсто хвата за догме.
(1986)
Људи се не сналазе баш најбоље
у поплави демократије тј.
у наговештајима њеног брзог успостављања.
Брзог и потпуног.
„Шта је сад ово“ питају се у чуду.
„Шта је то „правна држава“, шта су то „људска
права“?
Ево нас брже-боље у школским клупама
демократије
где сричемо ту досад ретко употребљавану реч:
„Д-Е-М-0-К-Р-А-Т-И-Ј-А“. Одједном су нам пуна
уста „демократије"
(коју тек треба да спроведемо).
(Досад смо знали за једну другу реч: бирократија).
* * *
Танушна књижица
која ми се мигољи из руке.
Питам се шта да учиним с њом?
Њене глатке, танке и жуте корице
подсећају ме на трошност,
крхкост, ломљивост.
(1989)
Он је протагониста НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА.
Признао ми је то у четири ока.
Нећу никада и никоме рећи ко је он.
Али ту је, седи близу мене,
већ у суседној просторији и пажљиво чита и ишчитава
извесну штампу
која је у функцији тог Новог светског поретка.
Успут пророкује, читајући између редова.
У последње време све се више чудим:
како је могуће да је све погодио.
Разумем да је нешто погодио а нешто не, али он је
баш све погодио.
Тада сам се зачуђен запитао: шта је то са српским
народом,
шта се то дешава с њим, јер ево човека до мене који
је
досад све у вези са тим народом погодио - све, ама
баш све. Никако да дођем себи од чуда; он све погађа али кад мало
боље размислим он је погодио пораз српског народа
у целини.
Мој ум се опире таквој логици, ја сам му оспоравао,
улазио
у вербалне дуеле с њим, све сам чинио да га
разуверим да
неће бити тако, али све је увек било тачно онако
како је
он рекао.
Већ данима размишљам о томе од чега је полазио у
својим размишљањима и долазим до само две ствари: српски народ
је један од најнесложнијих народа на планети (отуда
изрека:
„Два Србина - три партије“) и у српском народу има
много издајника.
Последњи пут (да ме утеши) рекао ми је: „Не брини.
У
Новом светском поретку рећи ћу коју лепу реч за
тебе“.
(На тренутак сам, не знајући зашто, осетио
захвалност
после тих његових речи.)
(1997)
О ЧЕСТИТОСТИ И ЧЕДНОСТИ
Честити људи размишљају на честит начин.
И увек се понашају честито.
Увек чине честите ствари.
Пошто су честито васпитани
никад им се не догоди
да на: „Хвала“ не одговоре са „Молим“.
Њима се никад не догоди да не одрже реч.
А кад случајно погреше они се обавезно извину
и признају грешку.
Таквим људима могао би позавидети и сам Конфучије
такође један врло честит човек (у своје време).
(1997)
ОПСЕДНУТОСТ ХЈ1ЕБОМ
Кад год се вратим с пута
било из Украјине, Грчке,
Румуније, Мађарске или Турске
отац ме прво пита: „Јеси ли донео хлеба“.
Та опсесија хлебом траје код њега још из доба
Хитлера
и његових логора (где је позатварао и поубијао
скоро пола света).
И он је био у једном радном логору близу Лајпцига
(Мојзелвиц).
Главно му је било: храна - што је разумљиво.
Само су мислили како he се најести хлеба и кромпира.
Отуда његов страх да he остати без хлеба (који траје и
дан-данас).
Кад је био у Украјини јако му се допао украјински
хлеб.
Био је доста кисео и црн. А кад је био у Румунији
нарочито
му се допао румунски хлеб кога је дуго хвалио. Био
је то
по њему најбољи хлеб.
У Украјини му се такође допала изрека која је била
окачена
у пекари, на некој табли на зиду: „Хлеб, народно
добро, поштуј га“.
Овог пута донео сам му један округли хлеб из
Украјине и
један хлеб из Румуније. Био се веома обрадовао, био
је врло задовољан и срећан.
(Следећи пут ћу му донети један хлеб из Русије -
нек проба
и руски хлеб).
(1997)
Канцеларијска ирича (или иесма)
Сам у канцеларији.
Ништа лепше од тога.
Бити затворен у канцеларији,
сам у четири зида,
у канцеларији с погледом на бор.
Притом медитирати о смрти, богу
и да ли шта остаје.
(Ништа не остаје за нама - само
празне канцеларије.)
(2004)
Грчка, ох Грчка
Видети Грчку
значи следећу опасност:
полудети од лепоте.
Једном смо били у Грчкој,
само-једном;
два месеца брали смо поморанџе,
и замало нисмо полудели од лепоте.
Дошли смо кући уморни и срећни,
но скоро полудели од лепоте коју смо видели.
Сад, ноћу, изненада, трзам се из сна
и хоћу истог трена, назад, у Грчку.
Често вичем на сав глас:
„Грчка, ох Грчка, где си сад
кад сам сам, тужан, излизан и офуцан!“
(Знај, Грчка, да јадни смо без тебе,
јадни и изгубљени.)
(2010)
Када сам завршио овај
избор песама Зорана Вуковића почнем да прекуцавам оно што ми је послао.
Зоран
Вуковић
Језик мучитеља оца мога
Из радног логора (у ком је страшно забушавао 4
године) дошао је назад, кући, у свој
родни крај, тј. у Горње Водичево, 1945. године, намучен, напаћен и слабих
живаца. Имао је тада само 23 године. Оженио се седам година касније и исте
године постао и отац. Добио је сина. Ја сам се „испилио“ 4 године после.
Сећам
се, као да је било јуче (додуше, мало магловито) када сам имао 4-5 година, први
пут сам имао прилику да чујем речи једног страног језика (мени сасвим
неразумљивог), ако не рачунам мађарски језик. Можда сам имао и годину или две
кад сам први пут чуо страшне речи тог грозног језика, али чини ми се да сам са
5 или 6 година постао свестан да су то неке стране речи мени сасвим непознатог
језика. Тај језик ми се страшно урезао у свест као врло гадан и непријатан
језик, јер отац би често, више пута у току године, у алкохолисаном стању (тј.
пијан или добро „шпицован“) долазећи кући почињао да виче: „Хераус!“, „Ду би
швајн!“, „Цигоине!“, „Шнел!“. Упамтио сам само те четири речи. И ми бисмо
бежали из куће куд који („мили моји“) обично у комшилук. Чекали смо да се отац
отрезни. Тада бисмо се враћали као да се ништа није догодило. Отац се враћао у
нормалу врло брзо и поново постао брижан и прави отац. И то би га држало до
новог пијанства, а тад све по старом: „Хераус!“, „Ду би швајн!“, „Цигоине!“,
„Шнел!“. И ми бисмо опет бежали (по принципу вечног враћања истог). Бежали и
враћали се. Трајало је то годинама. Али, што је посебно интересантно, отац би
увек изговарао само те четири речи и
увек истим редоследом. Ко зна колико су пута њему (тј. њима) нацисти, Немци,
изговарали вичући те исте речи, по истом редоследу, уз лавеж немачких овчара,
могу да замислим.
Али,
кад су ране из рата и заробљеништва оцу мало зарасле, он је престао да се тако
понаша и више није викао те четири страшне речи. Ми смо тад одахнули. Мада,
није то кратко трајало. Десет-петнаест година сигурно. Отац је код нациста
прилично добро научио немачки (ипак је био 4 године тамо). Али, најчудније у
целој ствари беше то што је отац годинама понављао, док сам још ишао у основну
школу: „Кад порастеш, сине, учићеш немачки језик! Научићеш га добро, ја ћу ти
помагати!“
Ипак,
још чудније беше следеће: у другом разреду гимназије учио сам немачки годину
дана (тај, мени, гадни и одвратни језик, још од детињства) а још чудније да сам
на крају године (уз очеву малу помоћ) добио четворку из предмета Немачки језик и књижевност.
Пошто сам напустио гимназију и ишао у другу
школу, више нисам учио немачки, већ руски (што ми је било посебно драго). Али,
једно питање ни дан данас нисам разјаснио: када сам тачно открио значења речи
„Хераус!“, „Ду би швајн!“, „Цигоине!“, „Шнел!“ и да ли ми је отац помогао у
томе или неко други? (октобар 2015)
Таман
сам завршио прекуцавање овог текста до којег му је посебно било стало, кад неки
глас изнутра (или је био и споља) енергично закуца у мој мозак: Шта то радиш?
Ништа, одговорим, прекуцавам оно што ми је послао Зоран Вуковић руком писано.
Па која будала у 66. години свога живота још то ради, упоран је глас. Познат ми
је, али не могу да га идентификујем. Па шта да радим, питам ја, збуњен, и
помало уплашен, као да стварно радим нешто непримерено мојим годинама. Па
фотографиши, скенирај, тако је како је... Послушам тај глас, иако, мислим да
нисам ништа погрешио, само сам хтео да будем добар и од неке користи.
Нови Сад, 25. новембар 2015.
