Мирослав из Трешњевице
ПЕСНИЦИ
Признати
ваља: сви су источњаци
песници већи
но ми западњаци!
Само у
једном равни смо са њима
У мржњи
према другим песницима.
Гете
Песници А. и М. су пријатељи. Објавили су бројне
књиге, прибрали све награде. Само је песник А. искорачио више, постао је
академик. М. не завиди, поноси се пријатељем, каже. Није било места за обојицу,
доћи ће и на њега ред.
На седници Управног одбора спроводи се гласање ко ће
ићи у далеку земљу на студијски боравак. Месец дана, све плаћено, организовано.
Милина, а ту је и онај осећај важности.
После гласања А. и М. седе у кавани, ишчекују.
Заокружио си ме, пита А.
Јесам, каже М. А. али није, прекрижио он пријатеља,
путачу преко имена његовог турио.
Сигурно си и ти моје именце заокружио. Кругом,
омчицом.
А, кога би? Па ми смо од почетка на истом путу. Браћа
песничка. Треба да се држимо.
Наздрављају.
Песник М. заборавља да је А. био у власти, да зна и
шта се, како је казивао, шта се иза брда
ваља.
Листић који је он прекрижио заменио је члан комисије
којег је А. убедио да тако поступи. Требаће му, он је песник у успону. А када
он А. као академик препоручи тако се и
одлучи.
Отпутовао А. Стиже разгледница из далеке земље. Из
Јапана.
М. је свима показује. Ето, пријатељ ме се сетио тамо,
па ја сам му својим гласом омогућио да
отпутује.
И, ја такође. И мени је послао разгледницу, каже му
члан комисије.
Затим, наздрављају.
ВИЗИЈА
У подруму књижаре Издавачке куће која је била позната широм земље
налазила се антикварница. Догађаји у
земљи која се рушила видели су се и у књижари. Све мање купаца, све мање нових
књига. Говорили се да ће се и Издавачка кућа приватизовати.
Антикварница је била крцата. Доле, у подруму где се налазила, силазили су купци и нови снадбевачи. Књиге су из својих библиотека доносили професори,
градски писци, наследници који нису знали шта ће са библиотекама годинама
скупљаним и љубоморно чуваним у
регалима.
Доносио сам и ја хрпе часописа и песничких збирки. На отпремници
пословођа Зоран напише ком.100. напр. Летописа…
Цена колико дневне новине. Ако неко жели, кажем Зорану, нека сам каже колико.
Жао ми је да бацам књиге, часописе.
Када се нешто прода, књижара
одбије своју зараду, ја одем у кавану „Галија“.
Сретнем професора Петровића носи књиге у антикварницу. Каже како
његови не маре за књиге…
Ко све не доноси? А купује се.
Купују студенти, купују и они што доносе. Каквих само књига има?
Живо је доле у антикварници, горе у књижари све тише. Скупа је нова књига,
криза се све више осећа. Фабрике се затварају. Затварају се и књижаре. Пролазе
дани, ратује се већ у Босни. Новине крцате страшним вестима…
Антикварница све живља.
Сретнем се с новим директором, Божом. Поздрависмо се, похвалим како је
антикварница пријатан кутак, како сам
спасио гомилу часописа и песничких збирки. Купују их највише студенти. Добро је,
прате шта се данас штампа и пише. Добро је што ова антикварница постоји.
Неће дуго, каже Божо. Како? Све ће она прегрмети, из дана дан је све
живља.
Затварамо књижару и антикварницу - каже.
Гледам с неверицом. Одлука је донета. Биће ту интернет књижара.
Одеш, седнеш ко господин, укључиш комп. и читаш шта се штампа у свету. У
Шпанији, Француској, Енглеској. Ово је већ прошлост. Књижаре су превазиђене. Треба
имати визију, Мирославе…
И затворише књижару, затворише и антикварницу.
Пословођа за мале паре откупи моје књиге и настави посао на бувљаку.
Издавачка кућа се ликвидира.
Књижара поста Бутик. Шљаште
венчанице. Пролазе године. Прођем
улицом. На излогу некдашње књижаре стоји Играоница, доле је Ноћни клуб. Пролазе године.
Осмехнем се, сетим Божових
речи: Треба имати визију.
2. Децембра 2015.
Идем рано у чељусти
бирократије, у општину. Пролазим поред некдашње књижаре. На излогу:
TUDORS NOW
EVEN MORE DISCOUNTED MODELS
Суседна зграда негдашња робна кућа „Пионир“ у којој је одржаван
сајам књига шљашти. SHOPPING CENTER.
Идем полако, мотрим, у слуху ми Божине речи како треба имати
визију.
_____________
Традиционално
признање Нишког сајма књига и графике ''Божидар Војиновић'' насловљено је тако
у знак сећање на Нишлију, доброг човека
и љубитеља књиге који је много учинио, као сарадник у ''Градини'', за њену
популаризацију и афирмацију.
КАЛКУТА
Он је премазан свим мастима, а онда глеђосан. Свуда паше, као
француски кључ, зна све школе
марифетлука. Одређује, награђује,
благосиља. И прди, и коло води. Све може нико му ништа не може…
Шетамо стазом, сећамо се. И
ја се сетих његових причања. „Ниједан писац није превођен у свету као ја. Сада
ми излази књига у Индији. Изашле збирке
у Јапану, Кини, Турској, Грчкој…“
Гост из Индије, песник, директор великог Фестивала поезије у Калкути.
Хоћеш ли да идеш у Калкуту? - пита.
Ове године иде Г. идуће године,
спремај се.
Песме су му објављене у кинеским часописима. На хотелском апарату
копира песме преведене у свету. Службеница копира с једне стране. Хрпа! Добро, ја ћу мрчити
артију с друге.
Пуна ми торба његове
поезије. Јада се како штампа неће
да пише о томе како је после Павића најпревођенији. Исток је освојен, на реду је запад. Био на
студијском боравку у А. Њихов гост. Ове године стиже у госте песник његов
домаћин. Превео му је књигу, награду доделио. На реду је север.
Ирац песник седи за столом,
румен у лицу, задиркује Немца К.
Твоји су овде били 1914. па 1941. сада ти стижеш са поезијом. Свако
време своје бреме носи, мислим.
А Шведска? питам. Ред је, време је… Је л се шалиш, ил озбиљно?
Више него озбиљно, кажем. Са радија музика. Пева Тереза Све се враћа, све се плаћа…
Г. прича како је Д. као човек власти помогао да се изгради Дом,
помагао је фестивал, ред је да му се врати.
Сетих се како смо у СКЗ седели, слушао сам од умних људи казивања о јадима што су све снашли. Књиге се штампају
уз спонзорство. За асталом Милорад Ђурић, Лакићевић, Имењак Јосић, Ж. Павловић,
Бранко В., Ракитић, Жарко Команин, Ћулафић… На асталу влаша ракије из
Трешњевице … улази Он, у журби је, кола су на улици, возач чека. Госпођа Рада
В. секретарица устрептала. Предаје му
пакет с новим књигама. Књигу песама, дослије видим, завршена крајем фебруара,
штампана у марту.
Моја збирка већ четврту годину чека. Рада вели да је он обезбедио
папир преко „Србија шума“.
Ја сам помагао овај фестивал, каже Ђ. у време када сам био
министар. Ред је да се штампа књига. И би књига.
У мом дневнику (исечак из новина) белешка да је Српска православна
црква одликовала министра културе Небојшу Б. јер је дао средства за обнову
Лазарице.
И Он је помагао. Игуманија
манастира Копорин дарује му дукат. Ми се фотографишемо, мотримо пејзаже.
Уме, зна, каже ми, Г. члан је Европске академије. Предложио га Мија.
Срећемо се, поздрављамо.
Изашла књига о њему. Корице, папир онај што сија. Како доликује.
У гепеку нових кола кутија са књигама. Кола лађа. Имаш ли, човече,
радну собу у гепеку? Купатило? питам
Пусти то, него да пошаљеш
из Калкуте разгледницу.
ЛАУРЕАТ
Обрадова песника Д.
вест да су чланови Жирија за
доделу важне књижевне награде његови пријатељи. Само му је ова, у колекцији
награда, недостајала.
Чекај, па ти немаш у овој години књигу, опоменуше га.
Подсетише.
Д. се насмеја наздрављајући. Па, написаћу је,
штампаћу ко-лико треба. Имам идеју и
како.
Имам жири, шта ми још треба, за књигу ћу лако.
И би књига.
Поклопише је наградом, ни до једне књижаре не стиже.
Које књижаре? -
пита критичар на гласу – и књижаре је
однело ово време.
Али, песници се не предају.
Певају.
ЛАУРЕАТ, 2.
Он
је на врху, величина оверена
короном награда, повеља, диплома, колекција какву мало ко има (Читав кофер,
нема где да их више ставља, казивао је).
Пропутовао је свет, позивао и био
позиван, дочекивао и био дочекиван као први.
Сада је у мировини са националном
пензијом. И даље скупља награде. Постао је зависник. Награде га, вели, одржавају.
Кураже.
Зове Г. распитује се за Награду .
А Г. је у жирију као представник вароши која награду
додељује.
Награда му, вели, не треба. Потребне
су му паре.
Г. зачуђен одговара питајући: - Па, теби паре,
нису проблем.
Помисли, шта тек да кажем ја, живим у оскудици. Пензијица све
мања. Из дана у дан топе је цене. А
писце из унутрашњости више нико нигде и не позива. Нити помиње.
Нису каже, али ја имам обавезе према
мојима. Ова ситуација никоме довољно. Сад сређујем стан, треба да летим у Јапан, а Министарство није дало паре, морам о свом
трошку, треба да платим, треба... И не бих те звао, али данас, када је све
трговина, ово је једини начин. Зваћу и М. стари смо знанци, задужио сам га,
време је да врати дуг.
Али Г. није више у Жирију.
У Жирију је његов пријатељ.
Он је твој задатак.
У, реду, Г. прихвата...
Писац на врху шаље књиге, богоради,
зове, не одустаје...
И добио је награду.
Сада иде даље. Треба му за сина.
Треба, треба...
Није му до награде, има све, али
пара никада доста.
СМРТ У ЛЕСКОВУ
Убио се пуцајући
из ловачке пушке. Учен човек, професор. Новине о њему писале, телевизија
га снимала. Вратио се у родно село,
поваздан читао књиге, и писао. Убио се пре неки дан,
као онај писац књиге „Старац и море“.
Зашто?
Ваљда је у тим књигао нашао зашто? Ено га како са
читуље мотри како народ пролази улицом.
(Ариље, петак, 1. мај 2015.)
ХИТЛЕР У АУТОБУСУ
-
Обесио се Груја - казује старац свом другу.
- Седе на клупи аутобуског стајалишта.
Човек до њега, у изношеном оделу, са шеширом на глави зачуђено гледа.
- Јурили га да плати струју. Јуче му исекли, он се синоћ обесио. Добар човек, радили смо у ЕИ 40 година. Знаш какве су нам пензије?
Стиже човек средњих година. Погледом пређе по нама, удари ногом о клупу.
- Само Хитлер може ово да среди. Само Он. Али, залуд. Такви се рађају само једном у 300 година.
Лупа ногом о бетон.
Стиже аутобус. Седам у задњи део аутобуса. Човек улази на предња врата. Говори возачу: - Само Хитлер ово може да среди.
Путници ћуте, окрећу главу, гледају кроз прозор. Кондуктерка се осмехује. Он купује карту, иде ка задњем делу.
- Само Хитлер - ја би му био помоћник. Докторирао сам у Немачкој, знам пет језика. Знам ко све ово може да среди. Хитлер, али за мене је касно. На триста година се рађа такав човек. Осмехнем се у себи.
У мојој торби књига Владимира Кирде Болхорвеса: Растварање ватром и пепелом.
У књизи на стр. 144. стихови песме „У лифту IX“
- Седе на клупи аутобуског стајалишта.
Човек до њега, у изношеном оделу, са шеширом на глави зачуђено гледа.
- Јурили га да плати струју. Јуче му исекли, он се синоћ обесио. Добар човек, радили смо у ЕИ 40 година. Знаш какве су нам пензије?
Стиже човек средњих година. Погледом пређе по нама, удари ногом о клупу.
- Само Хитлер може ово да среди. Само Он. Али, залуд. Такви се рађају само једном у 300 година.
Лупа ногом о бетон.
Стиже аутобус. Седам у задњи део аутобуса. Човек улази на предња врата. Говори возачу: - Само Хитлер ово може да среди.
Путници ћуте, окрећу главу, гледају кроз прозор. Кондуктерка се осмехује. Он купује карту, иде ка задњем делу.
- Само Хитлер - ја би му био помоћник. Докторирао сам у Немачкој, знам пет језика. Знам ко све ово може да среди. Хитлер, али за мене је касно. На триста година се рађа такав човек. Осмехнем се у себи.
У мојој торби књига Владимира Кирде Болхорвеса: Растварање ватром и пепелом.
У књизи на стр. 144. стихови песме „У лифту IX“
„Drugi
moj pajtaš, Rada Burgijašev,
Veli da bi red u ovoj zemlji
Mogao da zavede samo Hitler,
Ili neki sličan zver.“
Veli da bi red u ovoj zemlji
Mogao da zavede samo Hitler,
Ili neki sličan zver.“
ЛИЦЕ ИЗ ТУЂЕ ПРИЧЕ
С торбом о рамену, и картонском кутијом у
руци, натоварен као провинцијски долазник у Б. застајем пред излогом Просветине
књижаре Геца Кон. Зимско сивило, у књижари оскудно осветљење, у излогу светле
књиге. Треба у књижари да оставим свој пртљаг и пакет са новим
бројевима Унус мундуса за М. Лукића. Њихов сам аутор, а у књижари имају
разумевања.
Иза
себе чујем глас.
-
Добар дан, професоре! Како сте професоре?
Нисам
професор, а научен у завичају да се не треба одмах одазивати посматрам изложене књиге.
А
ваше интересовање?... глас ме већ додирује, осећам и близину онога који пита.
Не
окрећем се, одмахнем руком у правцу излога.
-
О то сте ви, па ви сте...тако сте ми познати, наставља. - Па ја сам
читао вашу књигу.
Човек
средњих година, пристојно обучен, живахан поглед, брадица се осмехује.
Слободан
сам да Вам се обратим, радостан што се
обраћам угледном човеку, тако сте ми познати, али не могу да се сетим имена,
опростите, мало сам и расејан, али ја вас знам, ето, задесиле ме грдне невоље.
Жена треба да иде на операцију, син ...треба ми мала помоћ за спасавање живота.
-
Па Ви причате причу мог живота - кажем. - Само мало друкчију. Одакле све то о мени знате? питам изненађено.
Он
се одмакну неколико корака гледајући ме срдито.
Гоља!
-узвикну. - А ја мислио интелектуалац.
Писац. Шта ћеш онда у Београду? Шта гледаш у тај излог? Врати се тамо у
твоју селендру. И блеји. Иииии... Изгуби се у мноштву људи.
Лик
из приче Србе Игњатовића
18. јануар 2012.