Иван Ивановић
У ТРАГАЊУ ЗА АДРЕСОМ
АУТОБИОГРАФСКИ СПИС
УВОД : АДРЕСА
1.
Шта је то адреса? Како ја тумачим овај појам?
На ово једноставно питање није лако дати једноставан одговор. Речник каже да је то дом, место, држава... где човек прима пошту коју му други упућују. Нешто што је само твоје, што не припада другом. Са тог места ти шаљеш своју пошту другима. То значи да је адреса нешто што је најбитније човеку, без чега не може, дакле, његов идентитет. У крајњој линији, његов живот.
Пошто човек има само један живот (бар тако кажу материјалисти), има и само једну адресу. Где год да се креће, шта год да ради, како год да живи – човек је увек у том једном животу, у тој једној адреси. Још је Сократ одбио да оде у изгнанство кад су га Атињани осудили на остракизам, него је изабрао отров кукуту, јер без своје адресе у Атини није могао. Дантон је одбио да напусти Француску кад га је Робеспјер осудио на смрт, јер није могао да понесе отаџбину „на ђоновима својих ципела“. Генерал Дража Михаиловић се није укрцао у амерички авион кад је изгубио грађански рат са комунистима, јер „Србију није могао да понесе на својим опанцима“. Грчки песник Кавафи је отприлике то рекао за град: где год идеш увек носиш са собом град у којем си страћио свој живот. Речју, где год идеш увек носиш са собом своју адресу.
То је човекова „крвава истина“ (Драинац).
2.
У овом раду ћу да трагам за својом адресом, што значи да ћу покушати да одредим своје место у српској књижевности. Бављење собом, загледавање у себе, знак је незадовољства, како собом, тако и светом у којем ти је дато да живиш. Вероватно је то у природи сваког писца, а писца у старости у императиву. Ко си, шта си, одакле си, која ти је адреса, шта си урадио а шта ниси, шта си хтео а шта си могао – питања су која човек, хтео не хтео, поставља себи, у очекивању судњег часа. Много хтео, много започео / Час умрли њега је омео – певао је један од највећих српских песника Бранко Радичевић, чекајући у младости косца смрти који долази у старости.
Држим да сваки писац исписује своју биографију, отворено или скривено. Биографија је и кад описујемо догађаје, како своје тако и туђе; биографија је и кад описујемо лектиру, како смо је прочитали, како смо је рециклирали; биографија је и кад предвиђамо будућност, какву очекујемо; коначно, биографија је кад сублимирамо свет у који смо пали. Што се мене тиче, ово последње је највиши облик књижевности, врхунско сазнање, епифанија. Објашњавам, дакле, свој епифеномен.
Познато је да ја спадам међу писце који су се више него што је примерено бавили собом. У одбрану могу да наведем да то није била моја воља, него више принуда. Судбина ми је дала да у раном детињству учествујем у грађанском рату, кроз оца, и то на пораженој страни; да у младости узалуд покушавам да се прилагодим новом врлом свету комунизма, који ме, разуме се, није хтео; да непозван уђем у забран литературе, програмиране у тоталитарном систему, где сам био непожељан; да из комунистичког света будем на почетку своје књижевне каријере брутално избачен, да не кажем претучен; да егзистирам на књижевној маргини као прокажени писац коме је дозвољено само да буде сапутник а не предводник српске књижевности. Коначно, да будем изопштен из сопствене државе, да у својој отаџбини и домовини будем унутрашњи емигрант, апатрид. То је била цена мог и животног и књижевног трајања.
У ТРАГАЊУ ЗА АДРЕСОМ
АУТОБИОГРАФСКИ СПИС
УВОД : АДРЕСА
1.
Шта је то адреса? Како ја тумачим овај појам?
На ово једноставно питање није лако дати једноставан одговор. Речник каже да је то дом, место, држава... где човек прима пошту коју му други упућују. Нешто што је само твоје, што не припада другом. Са тог места ти шаљеш своју пошту другима. То значи да је адреса нешто што је најбитније човеку, без чега не може, дакле, његов идентитет. У крајњој линији, његов живот.
Пошто човек има само један живот (бар тако кажу материјалисти), има и само једну адресу. Где год да се креће, шта год да ради, како год да живи – човек је увек у том једном животу, у тој једној адреси. Још је Сократ одбио да оде у изгнанство кад су га Атињани осудили на остракизам, него је изабрао отров кукуту, јер без своје адресе у Атини није могао. Дантон је одбио да напусти Француску кад га је Робеспјер осудио на смрт, јер није могао да понесе отаџбину „на ђоновима својих ципела“. Генерал Дража Михаиловић се није укрцао у амерички авион кад је изгубио грађански рат са комунистима, јер „Србију није могао да понесе на својим опанцима“. Грчки песник Кавафи је отприлике то рекао за град: где год идеш увек носиш са собом град у којем си страћио свој живот. Речју, где год идеш увек носиш са собом своју адресу.
То је човекова „крвава истина“ (Драинац).
2.
У овом раду ћу да трагам за својом адресом, што значи да ћу покушати да одредим своје место у српској књижевности. Бављење собом, загледавање у себе, знак је незадовољства, како собом, тако и светом у којем ти је дато да живиш. Вероватно је то у природи сваког писца, а писца у старости у императиву. Ко си, шта си, одакле си, која ти је адреса, шта си урадио а шта ниси, шта си хтео а шта си могао – питања су која човек, хтео не хтео, поставља себи, у очекивању судњег часа. Много хтео, много започео / Час умрли њега је омео – певао је један од највећих српских песника Бранко Радичевић, чекајући у младости косца смрти који долази у старости.
Држим да сваки писац исписује своју биографију, отворено или скривено. Биографија је и кад описујемо догађаје, како своје тако и туђе; биографија је и кад описујемо лектиру, како смо је прочитали, како смо је рециклирали; биографија је и кад предвиђамо будућност, какву очекујемо; коначно, биографија је кад сублимирамо свет у који смо пали. Што се мене тиче, ово последње је највиши облик књижевности, врхунско сазнање, епифанија. Објашњавам, дакле, свој епифеномен.
Познато је да ја спадам међу писце који су се више него што је примерено бавили собом. У одбрану могу да наведем да то није била моја воља, него више принуда. Судбина ми је дала да у раном детињству учествујем у грађанском рату, кроз оца, и то на пораженој страни; да у младости узалуд покушавам да се прилагодим новом врлом свету комунизма, који ме, разуме се, није хтео; да непозван уђем у забран литературе, програмиране у тоталитарном систему, где сам био непожељан; да из комунистичког света будем на почетку своје књижевне каријере брутално избачен, да не кажем претучен; да егзистирам на књижевној маргини као прокажени писац коме је дозвољено само да буде сапутник а не предводник српске књижевности. Коначно, да будем изопштен из сопствене државе, да у својој отаџбини и домовини будем унутрашњи емигрант, апатрид. То је била цена мог и животног и књижевног трајања.
Разуме се да сам морао од свих тих напада да се браним. Одбрана је свето право сваког живог створа. У полемици са Тином Ујевићем, можда најбољој полемици која је вођена у српској књижевности, Раде Драинац је написао: „Кад човека опколе сеоски пси, па ма какав хришћанин био, макар се налазио у позицији председника друштва за заштиту животиња, он ће дохватити прву мотку, грудву земље или каменицу, да се од пашчади одбрани. А од пашчади се браним како стигнем, како могу и умем“. Дакле, човек се брани онако како зна и уме, ја сам се бранио литературом. Тако је настао мој позамашни књижевни опус, један од највећих у српској литератури. Моја књижевност, дакле, то је моја одбрана.
У својој литератури сам се пре свега бранио од комунистичког насиља, спровођеног кроз институције система, односно државе. Они који су били само жртва насиља појединца, тешко да могу са схвате шта значи бити жртва насиља државе. Мени је било дато да живим у комунистичкој држави која није била мој дом него затвор; која није хтела да уважи моју страну историје, него ми је наметнула своју догму као једину истину. Кад сам се некако дигао до писца, упркос свим препрекама на том путу, држава се је обрушила на мене свим средствима, прогласивши ме отпадником, неверником, јеретиком, дисидентом. То је била улога која ми је била додељена у комунистичком комаду и ја сам је све време свог трајања хтео не хтео играо.
Дакле, животни је аксиом да сваки човек мора да има свој дом, свој завичај, своју државу. Своју адресу. Кад то не стекне, или изгуби, онда је то његова драма. У раду који следи трудићу се да покажем Читаоцу шта сам све чинио да стекнем своју књижевну адресу и како нисам успео да је нађем. И да му наметнем закључак да је у природи човека, поготово у старости, још ако је мислећи (што ће рећи писац), да трага за својом адресом, свеједно имао је или не. Они који су је нашли, писали су оде и панегирике свом времену. Они који је нису нашли, писали су критику и сатиру.
3.
Читаоцу још да кажем, пре него пређем на елаборирање свог трагања за адресом, да ми ово није први пут да то чиним. Још док је излазила Српска реч, орган тада опозиционе странке Српски покрет обнове (Вук Драшковић), добио сам могуност да у њој исписујем своју биографију, одабрао сам наслов „Антиполитичар“. Ваљда сам био толико убедљив антиполитичар да ме је Вук Драшковић позвао да будем политичар у његовом министраству културе, кад га је добио у једној коалицији. Из ове скице је настао роман за који сам се спремао још у младости, „Портрет уметника у старости“, авај, незапажен, као и све друго што сам у позним годинама радио.
Но није се на томе свршило. Професор Светске књижевности на неколико факултета, Никола Цветковић, замислио је да напише књигу о мом књижевном делу, чак је насловио са „Балзак Српског југа“. У ту сврху ми је поставио низ питања, које биографских, које књижевних, које политичких, које филозофских... на која сам ја приљежно одговарао готово годину дана. Нажалост, Цветковић се из неких разлога повукао из посла, ваљда је увидео да се од мене не може профитирати. Мени за утеху, из тога рада настао је мој биографски спис под насловом „Епитаф за јеретика“ (до данас необјављен).
Кад се годину дана касније појавио други професор, овога пута са Правног факултета, Јовица Тркуља, са сличном намером, да напише књигу о остракизованом писцу (Анатомија прогона једног писца), ја сам му уступио на коришћење рукопис „Епитаф за јеретика“. За разлику од Цветковића, Тркуља је посао завршио и објавио књигу под насловом „Успон и пад Ивана Ивановића“ (2014. г.). Тако сам на посредан начин исклесао тај епитаф на свом споменику.
Овај мој аутобиографски спис „У трагању за адресом“, мада га пишем после „Епитафа...“ представља увод у тај рад. Ако је епитаф књига за надгробни споменик, онда је адреса њен изворник.
4.
За овај рад ме је инспирисао писац из Ниша (и Трешњевице!) Мирослав Тодоровић, песник који у својим публицистичким радовима исписује социологију књижевности. Он је објавио у листу Политика, 17. децембра 2010. године, рад са насловом Лоша адреса, који ми је послужио да са њим ступим у дијалог и покренем ову тему.
У раду Тодоровић најпре открива да је појам адреса смислио у нас Милош Црњански. Наводно је Црњански делио писце на оне са добром и лошом адресом. Добру адресу имају писци лоцирани у престоници, а лошу остављени у провинцији. «Ова синтагма (лоша дреса) Милоша Црњанског се односи на писце ствароце који живе и пишу у провинцији.»
Мирослав Тодоровић одбија да буде писац са лошом адресом. «Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Због чега је онда провинција лоша адреса?»
Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo.Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“
И отишао је Бранко да у стоном Београду верификује дело, да трагично страда у Загребу, да се потом, „врати“ у Ниш. Као велики песник . Споменик, спомен соба, награда са његовим именом. Неки нишки писци су у хладу његовог дела и имена годинама славу стицали. О Бранку писали, сећали се свега, његових стихова, одеће, па и и таквих детаља за које жив Бранко није знао... Били у жиријима и то у својој биографији поносно истицали... Као успех... Лични, књижевни...
Тодоровић даље елаборира. «Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу. Српски Балзак Добрило Ненадић каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...“
Песник из Крагујевца Владимир Јагличић каже да „писац из унутрашњости мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоће да га схвате озбиљно.“
«А и они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазалски однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван, „неорганизовани“. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило – ја теби, ти мени. Они сопствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А када би се свирци променили, мењали би се и они. Корак. Став.»
Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе... Мирослава Тодоровића чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“.
Тодоровић цитира једног од водећих књижевних критичара Душана Стојковића: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...“
Настављајући да коментарише Црњанског, Мирослав Тодоровић каже: «Зна се да су српску књижевност створили писци дошљаци. Феномен дошљаштва у српској књижевности још није литераторно обрађен. Као да се и писци дошљаци клоне те теме. Писао је о томе Милутин Ускоковић, о „драматичним сударима личности са градском средином, кроз унутрашња стања, свог јунака, дошљака“. Дошљо, дошљак, a махом скоро сви писци београдски су из унутрашњости.»
Тодоровић наводи као аргумент у прилогу писаца из провинције чињеницу да «и награде књижевне око којих се сви џапају, силну џеву дижу (али, то је друга тема) су имена писаца из унутрашњости: Вук Караџић, Бора Станковић, Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић, Раде Томић, Дис, Ускоковић, Митић, Драинац (Радојко Јовановић)...»
5.
Проблем је у томе што Мирослав Тодоровић није историјски лоцирао Црњанскову парадигму. Кад је Црњански изрекао ову синтагму, у каквим околностима, на које писце се прецизно она односила? Да ли на њега самог?
Кратка биографија великог писца каже да је Милош рођен 1893. године у Чонграду у Аустро-Угарској (данашња Мађарска). Породица се ту доселила из Иланџе у Банату. Његов отац Тома, нижи чиновник, био је национално оријентисан и активан у борби за права српске националне мањине. Мајка Марија је била родом из Панчева. Милош је од своје треће године растао у Темишвару, који је тада био важан центар српске мањине у Царевини. Основну школу и гимназију је завршио у Темишвару. . По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио "да убудуће буде међу првима", што је и остварио.
Године 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Тад је играо фудбал, са деветнаест година, за тим Викторију из Сушака. Такође је играо фудбал касније у Панчеву, граду своје мајке.
Гдине 1913. уписао је студије медицине у Бечу, али га је омео Велики рат. У Бечу су га је затекла вест о атентату на аустро-угарског престолонаслкедника Франца Фердинанда. Власти су га одмах мобилисале и послале на источни фронт против Руса. Ту је ускоро рањен, па је већи део рата провео у ратној болници у Бечу. Пред крај рата се обрео на италијанском фронту.
Када се царевина распала настанио се у Београду. Уписао се на Филозофски факултет (историја и књижевност) где се упознао са својом будућом женом, Видом. Београд га је добро прихватио, као и све Србе из Аустро-Угарске. Одмах по дипломирању добио је посао професора у једној београдској гимназији. Није се потуцао по провинцји као Стеван Сремац, Радоје Домановић и други писци пре њега.
Млад, добро образован, лепо ожењен, поврх свега већ познат и признат песник, брзо је стекао велики број пријатеља, али и понеког завидљивог непријатеља. Говорио је немачки, мађарски, француски, италијански и енглески. Био је изванредан говорник и занимљив у својим излагањима.
У новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Милош још на почетку своје књижевне каријере стиче велику славу. Већ 1919. године објавио је збирку песама „Лирика Итаке“, која постаје програмска књига нове генерације. Ту генерацију (Драинац, Душан Васиљев, Растко Петровић... ) ја бих назвао изгубљеном генерацијом, као што је била генерација америчких писаца после Великог рата, окупљена у Паризу око списатељице Гертруде Штејн. Та генерација је дала великане светске књижевности, Фокнера, Хемингвеја, Скота Фицџералда, Дос Пасоса... Црњански је записао: „У великом хаосу рата био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, он је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.”
Следе романи „Дневник о Чарнојевићу“ 1921. године и „Сеобе“ 1929. године. Значајне, велике књиге. „Сеобе“ је објављивао у наставцима 1927. године у Српском књижевном гласнику, на најбољој могућој адреси. Кад је роман објављен као књига, Црњански је 1930. године награђен наградом Краљевске академије.
Црњански брзо напредује и у службеничкој каријери. Још док је био. професор гимназије у Београду, између 1923. и 1926. године, постао је сарадник угледног листа Политика.
Године 1926. Црњански је изазвао на двобој (како је у Аустро-Угарској било уобичајено) јунака Великог рата и творца краљевске авијације, Тадију Содермајера. Тада је био уредник листа Наша крила. У једном клубу Милош се споречкао са групом ваздухопловних официра, међу којима је био и херој Првог светског рата Тадија Содермајер. Избила је свађа око идеје чије авионе треба да купи Национални авио-клуб. Тадашњи ваздухопловни пуковник Душан Симовић предлагао је да наша држава узме авионе од Француске, будући да је начелни договор био да летелице узимамо од савезника из тек окончаног рата, док је Црњански тврдио да су немачки авиони знатно бољи. Дошло је до бурне расправе. С једне стране Црњански, који је окончао Први светски рат у аустроугарској униформи, са чином фелдвебела, нижег официра, док су насупрот њему седели све сами ветерани са Солунског фронта, чије су ране и сећања били још сасвим свежи. Идеја да 1926. године неко купује немачке војне авионе била је нешто за шта они нису хтели ни да чују.
Реч по реч, препирка се претворила у свађу у којој је Црњански изазвао на двобој Тадију. Херој Великог рата на српској страни није могао а да не прихвати изазов. Како је војницима у Краљевини Србији двобој био забрањен, до њега је дошло у Вршцу, новоприпојеној територији Краљевине, где су још увек важили аустро-угарски закони. Секунданти Црњанског су били песник Душан Матићи и редитељ Бранко Гавела, а Тадије архитекта Александар Дероко. Први је пуцао Црњански и промашио! Содермајер је одбио да пуца у песника, рекао на француском да одустаје и испалио метак у ваздух.
Године 1928. Црњански је постављен за аташеа за штампу при посланству Краљевине у Берлину.
Године 1934. покренуо је часопис Идеје у којем је између осталог писао о Светом Сави. За овај часопис се каже да је био десничарски, профашистички оријентисан. (Те године је у Немачкој преузео власт Хитлер.) Један од жестоких критичар идеологије Идеја (поред комуниста) био је и Раде Драинац.
Драинац се представио као непомирљиви противник “десничарских” институција, каквим сматра Цркву и Универзитет. Као типичног представника тих институција он идентификује филозофа Владимира Вујића, а као њихово гласило Идеје Милоша Црњанског. “Намерно сам устао против литерарног фашизма који спроводе Идеје, а самим тим против јевтине трговине национализмом уопште, против немотивисаних напада на литературу са социјалним тенденцијама, против мистификовања марксизма као науке, што не чине чак ни професори универзитета који предају политичку економију, против нелојалног и штреберског денатурисања дијалектичког материјализма, против штреберства и гадости којима се служе сви непријатељи напретка, заглупљивачи мистиком и моралом који пада с неба, и на крају против свих оних провокатора који у иоле напредним људима гледају “издајнике домовине и туђе плаћене агенте”.” (...) “Идеологијa Идеја је један средњовековни побачај, нешто спиритуалистичко и сколастично, што би, кад би се остварило по несрећи, тежило на народној грбачи као мора. Сматрао сам да ми је морална дужност била, кад то није учинио неко позванији, да разголитим те Идеје (иако лично немам ништа против сâмога Црњанског), које проповедају најцрњу реакцију прошлости.” Драинац се посебно окомио на Вујићево схватање материјализма као “магловито, типично хегелијанско, учење, потпуно и метафизичко, врло суптилну игру, коју ће сваки човек теже схватити но просте хришћанске истине”. “Тачно је – пише Драинац – материјализам је почео са критиком религије, и тежак је за тако “духовне и идејне” главе, као што је глава философа Вујића, кроз коју дувају сви могући ветрови”. Драинац чак држи лекцију филозофу из хегелијанства и проглашава га недоученим ђаком метафизичара. “Тај исти Хегел је први рекао после једне збрке метафизичара, да је највиша стварност за човека његова историја.”
Позивајући се на Енгелса, Драинац закључује да је разлика између Хегела и Маркса у томе што је први пошао од чисте идеје а други од најпоузданијих чињеница. Вујићева “духовна начела” Драинцу миришу “на црквене песме Вићентија Ракића, које су се недавно продавале по вашарима, у Баточини, код Маркове цркве и у Кикинди”. Драинац не би био Драинац кад не би дисквалификовао свог опонента: “Овом моралном и теолошком преклапалу и калуђеру у панталонама могло би се све опростити, само му се не може опростити философско непознавање и трућање, којим он под изговором “народног спасења”, заглупљује масе. Један жабац из банаћанског рита свеснији је своје личности и свог крекетања, него овај карловачки “подвижник”. Са својим идејама, мистиком и разноразним “духовним начелима” Вујић жели да оживи на позорници поново једног Распућина, једну богоугодну замлату, лажног свеца и моралисту”.
Владимир Вујић је оштро опонирао Драинцу. „Кроз Драинца је оживео лик “почившег учитеља Срете”, бесмртнога творца “лимунације”, којим је велики писац Стеван Сремац психолошки типизирао једну врсту нашег човека. Драинац, иначе талентовани песник, преобратио се у “кихотски лик новога Сретена”. “Уверавам борбенога Драинца да је данас у нас бескрајно лакше, и пробитачније, те још како, играти се марксизма и бити духовно фризиран том модерном фризуром, неголи исповедати искрена духовна начела.”
На Драинчеве нападе Идеја, Милош Црњански, њихов уредник, смирено је одговорио да он не мисли да расправља са Драинцем ни о свом “фашизму”, ни о његовом “марксизму”. “Рака Драинац већ годинама пљује на све наше људе од пера ако му се не свиде, или ако се са њима не слаже у “мишљењу”.”
(Интересантна је судбина ових људи по доласку комуниста на власт 1944. године: комунисти ће сву тројицу прогласити антикомунистима, Владимира Вујића стрељати, Милоша Црњанског држати у емиграцији, а Радета Драинца (који је већ био мртав) одстранити из српске књижевности све до шездесетих година прошлога века.)
Милош Црњански у периоду између 1935. и 1941. године ради у дипломатској служби у Берлину и Риму, у државама које данас називамо фашистичким. По избијању Шпанског грађанског рата Црњабски је дописник лкиста Време из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет. Затим је дописник из Рима, где је прешао са службом, и подржава Мусолинија и италијански фашизам.
Ипак, по избијању Другог светског рата, као југословенски чиновник, евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. године приспео је у Лондон, где је избегла и југословенска Влада да не би признала Хитлерову окупацију и а тај начин јој дала легитимитет. У Лондону је провео Други светски рат, а 1951. године примио је енглеско држављанство.
Укратко, Милош Црњански је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Југославији, био мажен и пажен као мало који писац. То исто важи и за Иву Андрића. Док је Србијанац Борисав Станковћ био разапет на стубу срама зато што је окупацију провео у Београду, па је остао без адресе, дошљаци у Краљевину, Срби из Аустро-Угарске, добили су најбољу могућу адресу, Мој миљеник Раде Драинац никад није имао никакву адресу.
Не знам на шта је мислио Мирослав Тодоровић, али синтагму лоша адреса Милош Црњански није могао да скује у Краљевини.
Свакако да у емиграцији Милошу није било лако. Енглези га нису признали за писца, не зато што није „преводио Китса“, како је лансирао Никола Милошевић, него због његове раније наклоности фашизму. Као противник Тита и комунистичке идеологије остао је у Лондону да живи у емиграцији. Радио је разне послове, најдуже као књиговођа обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разносач књига фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док је његова супруга Вида шила лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Чак је Црњански у Лондону основао Клуб српских писаца, чији је био председник. Успут је стекао диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.
За разлику од Црњанског, комунистички режим је његовог претпостављеног у дипломотаји, такође прослављеног писца, Иву Андрића, прихватио и омогућио му да одмах по ослобођењу објави три романа које је написао за време окупације, „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“, од којих су прва два ремек дела. А 1950. године је Иво Андрић постао члан Комунистичке партије Југославије!
Нормално је да је Милош Црњански могао да види себе као писца са лошом адресом само у емиграцији, кад је из српске књижевности био избачен а у енглеску није био примљен.
Међутим, после разлаза са Совјетским Савезом, Југославија је постала отворена за идеје са Запада. Тако је створен простор за повратак прокажених писаца, међу којима су били Раде Драинац и Милош Црњански. Прва Драинчева књига после рата, „Песме“, појавила се 1960. године, а 1962. године штампан је роман Милоша Црњанског, „Друга књига Сеоба“, свакако написан у емиграцији, за који многи мисле (Никола Милошевић) да је најбољи српски роман уопште. Југословенске власту дозволиле су Црњанском да се врати у земљу, што је он прихватио и настанио се 1965. године у београдском хотелу Ексцелзиор.
Следила је брза рехабилитација, пријем преко реда у Српску академију наука и уметности, објављивање романа из емиграције „Роман о Лондону“, увршћивање у школску лектиру, издавање Сабраних дела. Ипак, стицао се утисак да Црњански опстаје у сенци Андрића и Крлеже.
Милош Црњански је са радошћу и усхићењем доживео повратак у Београд, о чему сведочи његова поема „Ламент над Београдом“, једна од најлепших српских песама.
Преминуо је 1977. године и сахрањен уз све почасти у Алеји заслужних грађана (иначе резервисаној за комунистички врх) на Новом гробљу у Београду. Постухмно су објављени његови мемоари „Ембахаде“ (1983. гидине), који су изазвали многе контроверзе.
Са Милошем Црњанским нисам имао част да се упознам, односно нико ме није представио великом писцу. Ипак, бележим један спорадични догађај, на којем сам ја био пасивни слушалац а Црњански говорник.
Наиме, у току комунистичке диктатуре и укидања слободне речи, непоштена интелигенција (она која је одбијала да служи власти), у коју сам свакако и ја спадао као писац забрањеног романа, настојала је да се буни и протестује против комунистичке диктатуре. У томе су предњачили професори Филозофије и Социологије (група Осморо професора), а придружили су им се и неки писци. Протестовало се на трибинама са којих су потицале петиције у којима се тражила демократизација политичког живота. Режимски идеолози су нас крстили трибунашима и петиционашима. Запамтио сам једну такву трибину у Удружењу књижевника, на коју сам отишао са Алеком Марјаном из Јежа. Усред расправе, за реч се јавио један чичица (није поспрдно) и у свему опонирао протестантима. Отприлике, рекао је да је југословенски самоуправни социјализам нешто најнапредније и да немамо права да се бунимо. Хвалио је државно и политичко руководство које га спроводи. Сви су ћутали, нико му није опонирао. У мени се све бунило. Пошто нисам знао ко је тај човек, обратио сам се Алеку Марјану: „Која је ова ... (из пристојности нећу да довршим).“ „Ћути“, рече ми Алек, „то је Милош Црњански!“
6.
Није ми тешко да се сложим са Мирославом Тодоровићем да су књижевност створили писци из провинције, дакле „наши претходници са лошом адресом“. Проблем је у томе што је књижевна пијаца увек била у Престоници, односно у Риму. Рим одлучује ко ће да буде писац, тек понеког прихвати из провинције. Мало кога. Своју власт намеће монополом над институцијама. Тачно: Рим у потпуности контролише српски књижевни живот, националне институције, етаблира вредности. Разуме се да они који су добили положај у Риму не дозвољавају да им се придруже придошлице из завичаја, јер они су значајни само дотле док једини репрезентују своју провинцију.
Тодоровићев текст ме је вратио у далеку 1967. годину, кад сам покушавао да се из Провинције пробијем у Рим.
Те, 67. године, ми у Прокупљу, топлички књижевни почетници, иницирали смо састанак провинцијских писаца. Пошто је наша адреса била слаба, а Ниш није хтео да је уважи, избор је био на Лесковцу. Лесковац је требало да буде Визант, да означи нови књижевни центар Србије. Шта се десило? Уместо да Лесковац истакне своје депутате у Рим, Римљани су дошли у Лесковац да освоје ову провинцију. Наиме, у град на Ветерници су пристигли праксисовци на челу са комунистичким ренегатом Добрицом Ћосићем и први пут организовано истакли свој анти-титоистички програм. Ми провонцијалци смо им дали алиби и били публика да аплаудира.
Комунистички Рим је насео. Напао је ову јерес чиме ју је учинио славном. Праксисовци су добили излаз у свет, Запад их је прихватио као јеретике, борце против комунистичке Москве. Добрица Ћосић, кога ће комунисти одбацити годину дана касније као националисту, у Лесковцу је промовисао свој национални програм, постао српски месија, отац нације, српска мајка... Нас провинцијалце је појео мрак провинције. Провинција до данас није успела да се опорави од тог ударца.
Бора Станковић је добио своје место у српском Пантеону највише захваљујући Београђанину са Теразија Јовану Скерлићу који га је подржао, за разлику од Диса на кога се овај бесумње велики књижевни арбитар неоправдано окомио. Мој миљеник из завичаја Раде Драинац крваво се борио (и изборио) за своје место у српској поезији. Заједно са Црњанским и још некима увео је модернизам у српску поезију. Проблем нас провинцијалаца је у томе што не умемо да се тучемо. Драинац је био последњи фајтер из Јужне Србије!
Бојим се да Мирослав Тодоровић није уочио кључну чињеницу у својој расправи о лошој адреси: комунизам. Кад је Србија историјски поражена на Зеленгори, у највећу југословенску републику и њену престоницу пристигли су комунисти, са шестом личком и иним пролетерским бригадама, на тенковима Црвене армије, да комунизирају Србију и гурну је у комунистички блок. Победници су успоставили систем вредности, одредили ко је ко у српској уметности, ко добија а ко губи адресу. Пронашли су Божу Илића да буде српски Герасимов и Добицу Ћосића да буде српски Максим Горки. Комунисти су успоставили нови поредак у којем није било места за апаше и профете. Ново доба, нова уметност
Но, на срећу нас побеђених, Београд се завадио са Москвом, па су се Драинац и остали бандити, на челу са емигрантом из Лондона, ипак вратили у српску књижевност.
Мислим да Мирослав Тодоровић није довољно уочио историјску компоненту лоше адресе у српској књижевности, кад је идеологија претварала књижевност у своју слушкињу.
Поставља се питање зашто се падом комунизма и успостављањем демократије није променило то стање недонесености, да се послужим синтагмом Ериха Блоха? Зашто није дошло до превредновања комунистичке прошлости, зашто Србија није исправила криву дрину своје историје, зашто слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој (Бранко Миљковић)?
Проблем је у томе што у држави Србији (Домановић: Страдији) комунизам није сишао са историјске сцене, него је само мутиро. Комунистички потомци, од малена научени да владају људским душама, у демократији су етаблирали своје позиције и углавили се у нове центре моћи. Они вешто користе демократију коју су им дисиденти дали, грабе све што се отети може, освајају институције система, куну се у Добрицу Ћосића, спајају комунизам и национализам, проглашавају себе писцима са добром адресом. Нама неверницима, горе од тога скептицима, остављају лошу адресу
Зашто у Србији данас хајдук буне не уме да груне (парафраза стиха Оскара Давича)?
Да бисмо одговорили на ово питање, морамо још једном у Лесковац, 2010. године, на један скуп лингвиста.
У Лесковцу се побунио, данас један од водећих српских писаца, Драгослав Михаиловић. Он је анатомски прецизно показао да је Србија постала колонија динараца, да су Србијанци у њој потиснути, а да је Академија, чији је он члан, динарска испостава. Осећао сам потребу да подржим Михаиловића, уваженог академика, авај, са позиција непризнатог писца.
Но наша побуна не само да није прошла, него смо још једном осуђени, он као голооточанин, а ја као четник. Наши текстови су на лицу места кастрирани, управо од стране оних у чије име смо се побунили. Прошли смо као Јан Хус на чију ломачу су бацали грање они за које се чешки реформатор цркве бунио.
7.
Са овом тезом Мирослава Тодоровића није се сложио Маринко Арсић Ивков. Написао ми је писмо које гласи:
„Иване,
Тодоровићев текст ме је подстакао да треба да водимо рачуна да Писце без адресе не сведемо на писце из провинције и њихово маргинализовање, које је очигледно. То пре свега важи за писце који данас живе у провинцији. Али писци без адресе су и писци који су маргинализовани а који живе у Београду и који су жртве било политичке било клановске и критичарске репресије. Многи од њих могу се довести у везу с провинцијом само рођењем, јер највећи део живота живе у Београду. (И Црњански је више Београђанин него Банаћанин.) Уосталом, готово сви „кројачи нечијег књижевног успеха или неуспеха“ су такође пореклом провинцијалци. Има примера и неоснованог и непримереног уздизања управо писаца који живе, или су доскора живели, у унутрашњости, њиховог довођења у Академију, кандидовања (макар и лажног) за Нобелову награду и сл. (Суштина ипак није у односу Београд – провинција.)
Дакле, Писци без адресе не би требало да се поистовете са провинцијалцима и односом Београд – унутрашњост, него пре свега са писцима маргинализованим из најразличитијих разлога, од којих је „провинцијска адреса“ само један.“
Маринко Арсић Ивков свакако мисли на два писца који су се из провинције ушанчили у најважније националне институције, на Горана Петровића из Краљева и Радована Бели Марковића из Лајковца. Обојица су се дигли на рушевинама црног таласа, као постмодернисти. Кад су комунисти седамдесетих година прошлог века одлучили да се обрачунају са црном сликом свог дела, коју неодговорно шире неки непоштени интелектуалци, инаугурисали су писце који се не баве актуелном стварношћу, а које је произвео Милорад Павић. Као што су педесетих година југословенском књижевношћу уз помоћ Комунистичке партије овладали надреалисти, тако су седамдесетих година, уз помоћ Савеза комуниста, завладали постмодернисти. Народ би рекао: Док једном не смркне, другом не сване. Могуће је да је Горан Петровић најбољи постмодерниста, кад је добио печат националне Академије. Радован Бели Марковић је из Лајковца штампао Сабрана дела, биће у тринаест или четрнаест књига. Издавач је, нимало случајно, Народна библиотека у Лајковцу у којој је овај јуловски кадар био директор. Откуд библиотеци новац (двадесетак хиљада евра) кад се зна да библиотеке нису у стању да купе једну једину књигу? Неће неко да каже да су ови писци били депресовани у својој провинцији.
У својој литератури сам се пре свега бранио од комунистичког насиља, спровођеног кроз институције система, односно државе. Они који су били само жртва насиља појединца, тешко да могу са схвате шта значи бити жртва насиља државе. Мени је било дато да живим у комунистичкој држави која није била мој дом него затвор; која није хтела да уважи моју страну историје, него ми је наметнула своју догму као једину истину. Кад сам се некако дигао до писца, упркос свим препрекама на том путу, држава се је обрушила на мене свим средствима, прогласивши ме отпадником, неверником, јеретиком, дисидентом. То је била улога која ми је била додељена у комунистичком комаду и ја сам је све време свог трајања хтео не хтео играо.
Дакле, животни је аксиом да сваки човек мора да има свој дом, свој завичај, своју државу. Своју адресу. Кад то не стекне, или изгуби, онда је то његова драма. У раду који следи трудићу се да покажем Читаоцу шта сам све чинио да стекнем своју књижевну адресу и како нисам успео да је нађем. И да му наметнем закључак да је у природи човека, поготово у старости, још ако је мислећи (што ће рећи писац), да трага за својом адресом, свеједно имао је или не. Они који су је нашли, писали су оде и панегирике свом времену. Они који је нису нашли, писали су критику и сатиру.
3.
Читаоцу још да кажем, пре него пређем на елаборирање свог трагања за адресом, да ми ово није први пут да то чиним. Још док је излазила Српска реч, орган тада опозиционе странке Српски покрет обнове (Вук Драшковић), добио сам могуност да у њој исписујем своју биографију, одабрао сам наслов „Антиполитичар“. Ваљда сам био толико убедљив антиполитичар да ме је Вук Драшковић позвао да будем политичар у његовом министраству културе, кад га је добио у једној коалицији. Из ове скице је настао роман за који сам се спремао још у младости, „Портрет уметника у старости“, авај, незапажен, као и све друго што сам у позним годинама радио.
Но није се на томе свршило. Професор Светске књижевности на неколико факултета, Никола Цветковић, замислио је да напише књигу о мом књижевном делу, чак је насловио са „Балзак Српског југа“. У ту сврху ми је поставио низ питања, које биографских, које књижевних, које политичких, које филозофских... на која сам ја приљежно одговарао готово годину дана. Нажалост, Цветковић се из неких разлога повукао из посла, ваљда је увидео да се од мене не може профитирати. Мени за утеху, из тога рада настао је мој биографски спис под насловом „Епитаф за јеретика“ (до данас необјављен).
Кад се годину дана касније појавио други професор, овога пута са Правног факултета, Јовица Тркуља, са сличном намером, да напише књигу о остракизованом писцу (Анатомија прогона једног писца), ја сам му уступио на коришћење рукопис „Епитаф за јеретика“. За разлику од Цветковића, Тркуља је посао завршио и објавио књигу под насловом „Успон и пад Ивана Ивановића“ (2014. г.). Тако сам на посредан начин исклесао тај епитаф на свом споменику.
Овај мој аутобиографски спис „У трагању за адресом“, мада га пишем после „Епитафа...“ представља увод у тај рад. Ако је епитаф књига за надгробни споменик, онда је адреса њен изворник.
4.
За овај рад ме је инспирисао писац из Ниша (и Трешњевице!) Мирослав Тодоровић, песник који у својим публицистичким радовима исписује социологију књижевности. Он је објавио у листу Политика, 17. децембра 2010. године, рад са насловом Лоша адреса, који ми је послужио да са њим ступим у дијалог и покренем ову тему.
У раду Тодоровић најпре открива да је појам адреса смислио у нас Милош Црњански. Наводно је Црњански делио писце на оне са добром и лошом адресом. Добру адресу имају писци лоцирани у престоници, а лошу остављени у провинцији. «Ова синтагма (лоша дреса) Милоша Црњанског се односи на писце ствароце који живе и пишу у провинцији.»
Мирослав Тодоровић одбија да буде писац са лошом адресом. «Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“. Због чега је онда провинција лоша адреса?»
Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo.Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“
И отишао је Бранко да у стоном Београду верификује дело, да трагично страда у Загребу, да се потом, „врати“ у Ниш. Као велики песник . Споменик, спомен соба, награда са његовим именом. Неки нишки писци су у хладу његовог дела и имена годинама славу стицали. О Бранку писали, сећали се свега, његових стихова, одеће, па и и таквих детаља за које жив Бранко није знао... Били у жиријима и то у својој биографији поносно истицали... Као успех... Лични, књижевни...
Тодоровић даље елаборира. «Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу. Српски Балзак Добрило Ненадић каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...“
Песник из Крагујевца Владимир Јагличић каже да „писац из унутрашњости мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоће да га схвате озбиљно.“
«А и они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазалски однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван, „неорганизовани“. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило – ја теби, ти мени. Они сопствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А када би се свирци променили, мењали би се и они. Корак. Став.»
Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе... Мирослава Тодоровића чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“.
Тодоровић цитира једног од водећих књижевних критичара Душана Стојковића: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...“
Настављајући да коментарише Црњанског, Мирослав Тодоровић каже: «Зна се да су српску књижевност створили писци дошљаци. Феномен дошљаштва у српској књижевности још није литераторно обрађен. Као да се и писци дошљаци клоне те теме. Писао је о томе Милутин Ускоковић, о „драматичним сударима личности са градском средином, кроз унутрашња стања, свог јунака, дошљака“. Дошљо, дошљак, a махом скоро сви писци београдски су из унутрашњости.»
Тодоровић наводи као аргумент у прилогу писаца из провинције чињеницу да «и награде књижевне око којих се сви џапају, силну џеву дижу (али, то је друга тема) су имена писаца из унутрашњости: Вук Караџић, Бора Станковић, Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић, Раде Томић, Дис, Ускоковић, Митић, Драинац (Радојко Јовановић)...»
5.
Проблем је у томе што Мирослав Тодоровић није историјски лоцирао Црњанскову парадигму. Кад је Црњански изрекао ову синтагму, у каквим околностима, на које писце се прецизно она односила? Да ли на њега самог?
Кратка биографија великог писца каже да је Милош рођен 1893. године у Чонграду у Аустро-Угарској (данашња Мађарска). Породица се ту доселила из Иланџе у Банату. Његов отац Тома, нижи чиновник, био је национално оријентисан и активан у борби за права српске националне мањине. Мајка Марија је била родом из Панчева. Милош је од своје треће године растао у Темишвару, који је тада био важан центар српске мањине у Царевини. Основну школу и гимназију је завршио у Темишвару. . По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио "да убудуће буде међу првима", што је и остварио.
Године 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Тад је играо фудбал, са деветнаест година, за тим Викторију из Сушака. Такође је играо фудбал касније у Панчеву, граду своје мајке.
Гдине 1913. уписао је студије медицине у Бечу, али га је омео Велики рат. У Бечу су га је затекла вест о атентату на аустро-угарског престолонаслкедника Франца Фердинанда. Власти су га одмах мобилисале и послале на источни фронт против Руса. Ту је ускоро рањен, па је већи део рата провео у ратној болници у Бечу. Пред крај рата се обрео на италијанском фронту.
Када се царевина распала настанио се у Београду. Уписао се на Филозофски факултет (историја и књижевност) где се упознао са својом будућом женом, Видом. Београд га је добро прихватио, као и све Србе из Аустро-Угарске. Одмах по дипломирању добио је посао професора у једној београдској гимназији. Није се потуцао по провинцји као Стеван Сремац, Радоје Домановић и други писци пре њега.
Млад, добро образован, лепо ожењен, поврх свега већ познат и признат песник, брзо је стекао велики број пријатеља, али и понеког завидљивог непријатеља. Говорио је немачки, мађарски, француски, италијански и енглески. Био је изванредан говорник и занимљив у својим излагањима.
У новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Милош још на почетку своје књижевне каријере стиче велику славу. Већ 1919. године објавио је збирку песама „Лирика Итаке“, која постаје програмска књига нове генерације. Ту генерацију (Драинац, Душан Васиљев, Растко Петровић... ) ја бих назвао изгубљеном генерацијом, као што је била генерација америчких писаца после Великог рата, окупљена у Паризу око списатељице Гертруде Штејн. Та генерација је дала великане светске књижевности, Фокнера, Хемингвеја, Скота Фицџералда, Дос Пасоса... Црњански је записао: „У великом хаосу рата био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, он је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.”
Следе романи „Дневник о Чарнојевићу“ 1921. године и „Сеобе“ 1929. године. Значајне, велике књиге. „Сеобе“ је објављивао у наставцима 1927. године у Српском књижевном гласнику, на најбољој могућој адреси. Кад је роман објављен као књига, Црњански је 1930. године награђен наградом Краљевске академије.
Црњански брзо напредује и у службеничкој каријери. Још док је био. професор гимназије у Београду, између 1923. и 1926. године, постао је сарадник угледног листа Политика.
Године 1926. Црњански је изазвао на двобој (како је у Аустро-Угарској било уобичајено) јунака Великог рата и творца краљевске авијације, Тадију Содермајера. Тада је био уредник листа Наша крила. У једном клубу Милош се споречкао са групом ваздухопловних официра, међу којима је био и херој Првог светског рата Тадија Содермајер. Избила је свађа око идеје чије авионе треба да купи Национални авио-клуб. Тадашњи ваздухопловни пуковник Душан Симовић предлагао је да наша држава узме авионе од Француске, будући да је начелни договор био да летелице узимамо од савезника из тек окончаног рата, док је Црњански тврдио да су немачки авиони знатно бољи. Дошло је до бурне расправе. С једне стране Црњански, који је окончао Први светски рат у аустроугарској униформи, са чином фелдвебела, нижег официра, док су насупрот њему седели све сами ветерани са Солунског фронта, чије су ране и сећања били још сасвим свежи. Идеја да 1926. године неко купује немачке војне авионе била је нешто за шта они нису хтели ни да чују.
Реч по реч, препирка се претворила у свађу у којој је Црњански изазвао на двобој Тадију. Херој Великог рата на српској страни није могао а да не прихвати изазов. Како је војницима у Краљевини Србији двобој био забрањен, до њега је дошло у Вршцу, новоприпојеној територији Краљевине, где су још увек важили аустро-угарски закони. Секунданти Црњанског су били песник Душан Матићи и редитељ Бранко Гавела, а Тадије архитекта Александар Дероко. Први је пуцао Црњански и промашио! Содермајер је одбио да пуца у песника, рекао на француском да одустаје и испалио метак у ваздух.
Године 1928. Црњански је постављен за аташеа за штампу при посланству Краљевине у Берлину.
Године 1934. покренуо је часопис Идеје у којем је између осталог писао о Светом Сави. За овај часопис се каже да је био десничарски, профашистички оријентисан. (Те године је у Немачкој преузео власт Хитлер.) Један од жестоких критичар идеологије Идеја (поред комуниста) био је и Раде Драинац.
Драинац се представио као непомирљиви противник “десничарских” институција, каквим сматра Цркву и Универзитет. Као типичног представника тих институција он идентификује филозофа Владимира Вујића, а као њихово гласило Идеје Милоша Црњанског. “Намерно сам устао против литерарног фашизма који спроводе Идеје, а самим тим против јевтине трговине национализмом уопште, против немотивисаних напада на литературу са социјалним тенденцијама, против мистификовања марксизма као науке, што не чине чак ни професори универзитета који предају политичку економију, против нелојалног и штреберског денатурисања дијалектичког материјализма, против штреберства и гадости којима се служе сви непријатељи напретка, заглупљивачи мистиком и моралом који пада с неба, и на крају против свих оних провокатора који у иоле напредним људима гледају “издајнике домовине и туђе плаћене агенте”.” (...) “Идеологијa Идеја је један средњовековни побачај, нешто спиритуалистичко и сколастично, што би, кад би се остварило по несрећи, тежило на народној грбачи као мора. Сматрао сам да ми је морална дужност била, кад то није учинио неко позванији, да разголитим те Идеје (иако лично немам ништа против сâмога Црњанског), које проповедају најцрњу реакцију прошлости.” Драинац се посебно окомио на Вујићево схватање материјализма као “магловито, типично хегелијанско, учење, потпуно и метафизичко, врло суптилну игру, коју ће сваки човек теже схватити но просте хришћанске истине”. “Тачно је – пише Драинац – материјализам је почео са критиком религије, и тежак је за тако “духовне и идејне” главе, као што је глава философа Вујића, кроз коју дувају сви могући ветрови”. Драинац чак држи лекцију филозофу из хегелијанства и проглашава га недоученим ђаком метафизичара. “Тај исти Хегел је први рекао после једне збрке метафизичара, да је највиша стварност за човека његова историја.”
Позивајући се на Енгелса, Драинац закључује да је разлика између Хегела и Маркса у томе што је први пошао од чисте идеје а други од најпоузданијих чињеница. Вујићева “духовна начела” Драинцу миришу “на црквене песме Вићентија Ракића, које су се недавно продавале по вашарима, у Баточини, код Маркове цркве и у Кикинди”. Драинац не би био Драинац кад не би дисквалификовао свог опонента: “Овом моралном и теолошком преклапалу и калуђеру у панталонама могло би се све опростити, само му се не може опростити философско непознавање и трућање, којим он под изговором “народног спасења”, заглупљује масе. Један жабац из банаћанског рита свеснији је своје личности и свог крекетања, него овај карловачки “подвижник”. Са својим идејама, мистиком и разноразним “духовним начелима” Вујић жели да оживи на позорници поново једног Распућина, једну богоугодну замлату, лажног свеца и моралисту”.
Владимир Вујић је оштро опонирао Драинцу. „Кроз Драинца је оживео лик “почившег учитеља Срете”, бесмртнога творца “лимунације”, којим је велики писац Стеван Сремац психолошки типизирао једну врсту нашег човека. Драинац, иначе талентовани песник, преобратио се у “кихотски лик новога Сретена”. “Уверавам борбенога Драинца да је данас у нас бескрајно лакше, и пробитачније, те још како, играти се марксизма и бити духовно фризиран том модерном фризуром, неголи исповедати искрена духовна начела.”
На Драинчеве нападе Идеја, Милош Црњански, њихов уредник, смирено је одговорио да он не мисли да расправља са Драинцем ни о свом “фашизму”, ни о његовом “марксизму”. “Рака Драинац већ годинама пљује на све наше људе од пера ако му се не свиде, или ако се са њима не слаже у “мишљењу”.”
(Интересантна је судбина ових људи по доласку комуниста на власт 1944. године: комунисти ће сву тројицу прогласити антикомунистима, Владимира Вујића стрељати, Милоша Црњанског држати у емиграцији, а Радета Драинца (који је већ био мртав) одстранити из српске књижевности све до шездесетих година прошлога века.)
Милош Црњански у периоду између 1935. и 1941. године ради у дипломатској служби у Берлину и Риму, у државама које данас називамо фашистичким. По избијању Шпанског грађанског рата Црњабски је дописник лкиста Време из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет. Затим је дописник из Рима, где је прешао са службом, и подржава Мусолинија и италијански фашизам.
Ипак, по избијању Другог светског рата, као југословенски чиновник, евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. године приспео је у Лондон, где је избегла и југословенска Влада да не би признала Хитлерову окупацију и а тај начин јој дала легитимитет. У Лондону је провео Други светски рат, а 1951. године примио је енглеско држављанство.
Укратко, Милош Црњански је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Југославији, био мажен и пажен као мало који писац. То исто важи и за Иву Андрића. Док је Србијанац Борисав Станковћ био разапет на стубу срама зато што је окупацију провео у Београду, па је остао без адресе, дошљаци у Краљевину, Срби из Аустро-Угарске, добили су најбољу могућу адресу, Мој миљеник Раде Драинац никад није имао никакву адресу.
Не знам на шта је мислио Мирослав Тодоровић, али синтагму лоша адреса Милош Црњански није могао да скује у Краљевини.
Свакако да у емиграцији Милошу није било лако. Енглези га нису признали за писца, не зато што није „преводио Китса“, како је лансирао Никола Милошевић, него због његове раније наклоности фашизму. Као противник Тита и комунистичке идеологије остао је у Лондону да живи у емиграцији. Радио је разне послове, најдуже као књиговођа обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разносач књига фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док је његова супруга Вида шила лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Чак је Црњански у Лондону основао Клуб српских писаца, чији је био председник. Успут је стекао диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.
За разлику од Црњанског, комунистички режим је његовог претпостављеног у дипломотаји, такође прослављеног писца, Иву Андрића, прихватио и омогућио му да одмах по ослобођењу објави три романа које је написао за време окупације, „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“, од којих су прва два ремек дела. А 1950. године је Иво Андрић постао члан Комунистичке партије Југославије!
Нормално је да је Милош Црњански могао да види себе као писца са лошом адресом само у емиграцији, кад је из српске књижевности био избачен а у енглеску није био примљен.
Међутим, после разлаза са Совјетским Савезом, Југославија је постала отворена за идеје са Запада. Тако је створен простор за повратак прокажених писаца, међу којима су били Раде Драинац и Милош Црњански. Прва Драинчева књига после рата, „Песме“, појавила се 1960. године, а 1962. године штампан је роман Милоша Црњанског, „Друга књига Сеоба“, свакако написан у емиграцији, за који многи мисле (Никола Милошевић) да је најбољи српски роман уопште. Југословенске власту дозволиле су Црњанском да се врати у земљу, што је он прихватио и настанио се 1965. године у београдском хотелу Ексцелзиор.
Следила је брза рехабилитација, пријем преко реда у Српску академију наука и уметности, објављивање романа из емиграције „Роман о Лондону“, увршћивање у школску лектиру, издавање Сабраних дела. Ипак, стицао се утисак да Црњански опстаје у сенци Андрића и Крлеже.
Милош Црњански је са радошћу и усхићењем доживео повратак у Београд, о чему сведочи његова поема „Ламент над Београдом“, једна од најлепших српских песама.
Преминуо је 1977. године и сахрањен уз све почасти у Алеји заслужних грађана (иначе резервисаној за комунистички врх) на Новом гробљу у Београду. Постухмно су објављени његови мемоари „Ембахаде“ (1983. гидине), који су изазвали многе контроверзе.
Са Милошем Црњанским нисам имао част да се упознам, односно нико ме није представио великом писцу. Ипак, бележим један спорадични догађај, на којем сам ја био пасивни слушалац а Црњански говорник.
Наиме, у току комунистичке диктатуре и укидања слободне речи, непоштена интелигенција (она која је одбијала да служи власти), у коју сам свакако и ја спадао као писац забрањеног романа, настојала је да се буни и протестује против комунистичке диктатуре. У томе су предњачили професори Филозофије и Социологије (група Осморо професора), а придружили су им се и неки писци. Протестовало се на трибинама са којих су потицале петиције у којима се тражила демократизација политичког живота. Режимски идеолози су нас крстили трибунашима и петиционашима. Запамтио сам једну такву трибину у Удружењу књижевника, на коју сам отишао са Алеком Марјаном из Јежа. Усред расправе, за реч се јавио један чичица (није поспрдно) и у свему опонирао протестантима. Отприлике, рекао је да је југословенски самоуправни социјализам нешто најнапредније и да немамо права да се бунимо. Хвалио је државно и политичко руководство које га спроводи. Сви су ћутали, нико му није опонирао. У мени се све бунило. Пошто нисам знао ко је тај човек, обратио сам се Алеку Марјану: „Која је ова ... (из пристојности нећу да довршим).“ „Ћути“, рече ми Алек, „то је Милош Црњански!“
6.
Није ми тешко да се сложим са Мирославом Тодоровићем да су књижевност створили писци из провинције, дакле „наши претходници са лошом адресом“. Проблем је у томе што је књижевна пијаца увек била у Престоници, односно у Риму. Рим одлучује ко ће да буде писац, тек понеког прихвати из провинције. Мало кога. Своју власт намеће монополом над институцијама. Тачно: Рим у потпуности контролише српски књижевни живот, националне институције, етаблира вредности. Разуме се да они који су добили положај у Риму не дозвољавају да им се придруже придошлице из завичаја, јер они су значајни само дотле док једини репрезентују своју провинцију.
Тодоровићев текст ме је вратио у далеку 1967. годину, кад сам покушавао да се из Провинције пробијем у Рим.
Те, 67. године, ми у Прокупљу, топлички књижевни почетници, иницирали смо састанак провинцијских писаца. Пошто је наша адреса била слаба, а Ниш није хтео да је уважи, избор је био на Лесковцу. Лесковац је требало да буде Визант, да означи нови књижевни центар Србије. Шта се десило? Уместо да Лесковац истакне своје депутате у Рим, Римљани су дошли у Лесковац да освоје ову провинцију. Наиме, у град на Ветерници су пристигли праксисовци на челу са комунистичким ренегатом Добрицом Ћосићем и први пут организовано истакли свој анти-титоистички програм. Ми провонцијалци смо им дали алиби и били публика да аплаудира.
Комунистички Рим је насео. Напао је ову јерес чиме ју је учинио славном. Праксисовци су добили излаз у свет, Запад их је прихватио као јеретике, борце против комунистичке Москве. Добрица Ћосић, кога ће комунисти одбацити годину дана касније као националисту, у Лесковцу је промовисао свој национални програм, постао српски месија, отац нације, српска мајка... Нас провинцијалце је појео мрак провинције. Провинција до данас није успела да се опорави од тог ударца.
Бора Станковић је добио своје место у српском Пантеону највише захваљујући Београђанину са Теразија Јовану Скерлићу који га је подржао, за разлику од Диса на кога се овај бесумње велики књижевни арбитар неоправдано окомио. Мој миљеник из завичаја Раде Драинац крваво се борио (и изборио) за своје место у српској поезији. Заједно са Црњанским и још некима увео је модернизам у српску поезију. Проблем нас провинцијалаца је у томе што не умемо да се тучемо. Драинац је био последњи фајтер из Јужне Србије!
Бојим се да Мирослав Тодоровић није уочио кључну чињеницу у својој расправи о лошој адреси: комунизам. Кад је Србија историјски поражена на Зеленгори, у највећу југословенску републику и њену престоницу пристигли су комунисти, са шестом личком и иним пролетерским бригадама, на тенковима Црвене армије, да комунизирају Србију и гурну је у комунистички блок. Победници су успоставили систем вредности, одредили ко је ко у српској уметности, ко добија а ко губи адресу. Пронашли су Божу Илића да буде српски Герасимов и Добицу Ћосића да буде српски Максим Горки. Комунисти су успоставили нови поредак у којем није било места за апаше и профете. Ново доба, нова уметност
Но, на срећу нас побеђених, Београд се завадио са Москвом, па су се Драинац и остали бандити, на челу са емигрантом из Лондона, ипак вратили у српску књижевност.
Мислим да Мирослав Тодоровић није довољно уочио историјску компоненту лоше адресе у српској књижевности, кад је идеологија претварала књижевност у своју слушкињу.
Поставља се питање зашто се падом комунизма и успостављањем демократије није променило то стање недонесености, да се послужим синтагмом Ериха Блоха? Зашто није дошло до превредновања комунистичке прошлости, зашто Србија није исправила криву дрину своје историје, зашто слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој (Бранко Миљковић)?
Проблем је у томе што у држави Србији (Домановић: Страдији) комунизам није сишао са историјске сцене, него је само мутиро. Комунистички потомци, од малена научени да владају људским душама, у демократији су етаблирали своје позиције и углавили се у нове центре моћи. Они вешто користе демократију коју су им дисиденти дали, грабе све што се отети може, освајају институције система, куну се у Добрицу Ћосића, спајају комунизам и национализам, проглашавају себе писцима са добром адресом. Нама неверницима, горе од тога скептицима, остављају лошу адресу
Зашто у Србији данас хајдук буне не уме да груне (парафраза стиха Оскара Давича)?
Да бисмо одговорили на ово питање, морамо још једном у Лесковац, 2010. године, на један скуп лингвиста.
У Лесковцу се побунио, данас један од водећих српских писаца, Драгослав Михаиловић. Он је анатомски прецизно показао да је Србија постала колонија динараца, да су Србијанци у њој потиснути, а да је Академија, чији је он члан, динарска испостава. Осећао сам потребу да подржим Михаиловића, уваженог академика, авај, са позиција непризнатог писца.
Но наша побуна не само да није прошла, него смо још једном осуђени, он као голооточанин, а ја као четник. Наши текстови су на лицу места кастрирани, управо од стране оних у чије име смо се побунили. Прошли смо као Јан Хус на чију ломачу су бацали грање они за које се чешки реформатор цркве бунио.
7.
Са овом тезом Мирослава Тодоровића није се сложио Маринко Арсић Ивков. Написао ми је писмо које гласи:
„Иване,
Тодоровићев текст ме је подстакао да треба да водимо рачуна да Писце без адресе не сведемо на писце из провинције и њихово маргинализовање, које је очигледно. То пре свега важи за писце који данас живе у провинцији. Али писци без адресе су и писци који су маргинализовани а који живе у Београду и који су жртве било политичке било клановске и критичарске репресије. Многи од њих могу се довести у везу с провинцијом само рођењем, јер највећи део живота живе у Београду. (И Црњански је више Београђанин него Банаћанин.) Уосталом, готово сви „кројачи нечијег књижевног успеха или неуспеха“ су такође пореклом провинцијалци. Има примера и неоснованог и непримереног уздизања управо писаца који живе, или су доскора живели, у унутрашњости, њиховог довођења у Академију, кандидовања (макар и лажног) за Нобелову награду и сл. (Суштина ипак није у односу Београд – провинција.)
Дакле, Писци без адресе не би требало да се поистовете са провинцијалцима и односом Београд – унутрашњост, него пре свега са писцима маргинализованим из најразличитијих разлога, од којих је „провинцијска адреса“ само један.“
Маринко Арсић Ивков свакако мисли на два писца који су се из провинције ушанчили у најважније националне институције, на Горана Петровића из Краљева и Радована Бели Марковића из Лајковца. Обојица су се дигли на рушевинама црног таласа, као постмодернисти. Кад су комунисти седамдесетих година прошлог века одлучили да се обрачунају са црном сликом свог дела, коју неодговорно шире неки непоштени интелектуалци, инаугурисали су писце који се не баве актуелном стварношћу, а које је произвео Милорад Павић. Као што су педесетих година југословенском књижевношћу уз помоћ Комунистичке партије овладали надреалисти, тако су седамдесетих година, уз помоћ Савеза комуниста, завладали постмодернисти. Народ би рекао: Док једном не смркне, другом не сване. Могуће је да је Горан Петровић најбољи постмодерниста, кад је добио печат националне Академије. Радован Бели Марковић је из Лајковца штампао Сабрана дела, биће у тринаест или четрнаест књига. Издавач је, нимало случајно, Народна библиотека у Лајковцу у којој је овај јуловски кадар био директор. Откуд библиотеци новац (двадесетак хиљада евра) кад се зна да библиотеке нису у стању да купе једну једину књигу? Неће неко да каже да су ови писци били депресовани у својој провинцији.
Да погледамо ова два супротстављена става.
У једном другом тексту Мирослав Тодоровић апсолвира тезу о ускраћености писаца који живе у провинцији, које „везује судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда...“
„Ми писци без „својих критичара“ верујемо да нам је само време ненаклоњено, да ће нас историја у своју књигу уписати, на њеном решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.
Мрвице са престоног стола ретко, као божја милост, падају изван круга повлашћених.
Требају ли власти писци изван центра? Требају ли провинцији уметници? Они који мисле својом главом, који држе перо, што могу да виде на други начин. Да прозборе, умно и разумно. Такве власт неће. Али ни унутрашњост не уважава свог писца. Бави се, веле, залудним послом... Пише, а то од њега нико не тражи. Још је спреман да се свега одрекне, е да књигу трукује. Има провинција преча посла, још није дорасла до уметности.“
Каже у једном разговору песник Јагличић да писац унутрашњости „мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно (они само кмекну и већ су академици!).
У праву су они који кажу: „Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“ Али шта би онда било? Да сиромаштво провинције оставимо и без то лечка духовне светлости. Без наде...“
Маринко Арсић Ивков је такође етаблирао свој став у уводнику за електронски часопис Адреса, који су покренули Писци без адресе.
„Писци у Србији данас немају адресу.
Врата издавачких кућа које минулих година нису упропашћене за њих су затворена. На њиховим вратима стоји порука: српски писци не станују овде.
Ни малобројне књижаре више нису адреса српских писаца. Ни они ни њихове књиге ту нису добродошли.
Српских књижевника и српске књижевности нема ни у новинама, ни у часописима, ни на телевизији. У њима се башкари само неколико писаца-манекана, тужних књижевних сурогата.
Књижевне часописе, који су годинама, и деценијама, били једна од адреса српских писаца, држава је угасила.
Оно што је називано књижевним животом је мртво. Писци су избачени са трибина и свих манифестација, више не одлазе у посете школама, жива песничка реч се у Србији не чује.
Установе културе заузели су кланови и претворили их у тврђаве. Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него писцу из другог табора да уђе у та утврђења. А независним писцим је најтеже.
Исто важи и за књижевне награде и признања.
Клановска и политичка припадност писца су изнад његовог талента, изнад оригиналности његовог дела, изнад уметничке вредности.
Писци у Србији су постали инструмент политике и идеологије. Они се већ одавно не групишу према естетским и књижевним уверењима, већ према политичким.
Адресу имају само писци који су пристали да на челу носе жиг и који су постали лојални ономе ко их је жигосао.
Ни књижевна критика није адреса српских писаца. Она је монопол малог броја службених критичара, који су и производ постојећег стања и његови творци. Књижевно вредновање.је манифестација ситних, личних или групних, интереса.
Српски писци више немају текуће рачуне, јер се књижевни рад и књижевно стварање не плаћају. Савремена српска књижевност је претворена у приватну ствар српских књижевника.
Аматеризам је, захваљујући свему томе, у налету. Без одговорне и објективне критике, без одговорне државе, избрисане су границе између кича и уметности.
Генерације живих писаца су нестале. Отеране су из књижевног живота, из књижара, из књижевности. И сасвим је свеједно где живе, у престоници или у провинцији.
Формирање лошег укуса је у току. У медијима, у издаваштву, у критици, у школама и на факултетима. Данашњи студенти књижевности постаће наставници књижевности у средњим школама, новинари, критичари, уредници.
Књижевни живот у Србији је вашар личних и групних интереса, обмана, каријеризма, смицалица.
Између два светска рата, Црњански се побунио што је Србија постала колонија стране књиге. Стање је данас горе. Србија је постала колонија лоше књиге.
Данас су писци без адресе сви који се не мире са оваквим стањем у српској књижевности, сви који осећају потребу да се побуне и устану у одбрану достојанства једне од најтемељнијих вредности сваког цивилизованог друштва.“
Маринку се придружио песник из Неготина Власта Младеновић, његов сауредник у Aдреси. „Ви сте написали Уводник бриљантно и мудро, па је Ваш текст историјски осврт и програм Друштва. То није само Уводник за Адресу, то је есеј, критика, књижевно дело у малом, увод у велико разматрање наше књижевне стварности. Браво, Мајсторе!“
Мени је ближа дефиниција Писаца без адресе Маринка Арсића Ивкова него Мирослава Тодоровића. Писци без адресе могу да буду само они писци које је власт прогонила, јер су је критиковали, и на тај начин их спречила да заузму место у српској књижевности које су по свом делу заслужили. Дакле, неоправдано потиснути, ускраћени писци. Гласам за такве писце.
8.
У прилог овој тези навешћу пример два писца, који су обојица пореклом провинцијалци, од којих је један постао Писац са добром адресом, а други остао Писац са лошом адресом. Први је Милосав Буца Мирковић из Александровца а други Спасоје Шејић из Куршумлије.
Први је у Александровцу добио своју некрополу, а други је у Куршумлији сувишан.
Буца Мирковић је Пожаревљанин по оцу а Жупљанин по мајци. Његов отац је био лекар и у Александровац је дошао по потреби службе. Буца је мали део живота провео у Александровцу, већ у гимназију је отишао у Пожаревац. У Београд је дошао на студије и почео је да пише у омладинској штампи. Имао је среће да га у Београду, као младог комунисту, открије нико други до Оскар Давичо. Наиме, кад је Давичо преузео српско књижевно кормило у чамцу који се назвао Дело, окупио је око себе младе писце комунисте, какви су били Бранко Миљковић, Борисав Радовић, Милован Данојлић... Буца Мирковић је у том мешању карата добио да буде секретар Дела, што је значило сигурну књижевничку каријеру. Шта све Буца није био: секретар најпре Дела а после Српске књижевне задруге; новинар, публицист, директор Југословенског драмског позоришта, књижевни критичар, песник; уредник културне рубрике у НИН-у, уредник романа у Просвети. Увек уредник нечега. Увек уз Оскара Давича, уз Добрицу Ћосића, док су били у дилу. Члан разних жирија, покретач разних манифестација. Речју, Буца Мирковић човек за све! Човек за свако време!
Кад је остарио, сетио се жупског завичаја. Нашао је своју Океанију! Певао је о грожђу, вину, чокотима. Величао је Жупску бербу грожђа. Такав пропагатор је провинцијском градићу био потребан. Жупа је добила свог барда. (Чуло се да је Александровац дао Буци стан у знак захвалности што паланку извлачи из анонимности.) Са своје стране, Буца Мирковић је себе прогласио чудесним жупским лаутаром. А да би потврдио своју нову адресу, испевао је песмицу о другу Титу, „Ми смо Титови“ : Далеки друже ти давно знаш: / „Ми смо Титови, Тито је наш“!
Једном стечена добра адреса се преноси с колена на колено, односно из једног система у други. Ево како је Буцу други бард Крушевачког краја, Љубиша Ђидић, отпратио на онај свет: „БАРД - У ДУШАМА српских градова које је опевао, његова Жупа, његова Океанија, као завичајна Библија, изгубила је свог барда и најлепшу лауту изрезбарену од виноградског чокота на који се дионизијски оглашавао до последњег даха. Пола века плодио је српску културу. Иза његових критичарских ораница остаће бразде за најлепше семе, како наше савремене књижевне мисли, тако и свега онога у чему је баштина једнога живота, какав је био Буцин, који представља оставштину за будућност. У вољеној Жупи себи је већ подигао споменик за живота.“
Александровац није дуго чекао да то овери: На једном муралу у центру градића исписани су Буцини стихови о вину; Дом културе назван је Милосав Буца Мирковић, установљена су Буцини позоришне дани; основана је награда Буцин врч. А како ствари стоје трг у Александровцу ће добити Буцину статуу у природној величини.
Ето шта значи бити Писац са добром адресом.
Што се мене тиче, Милосав Мирковић је био само илустратор режима у којем је израстао. У једном писму Данету Стојиљковићу Добрица Ћосић је Буцу назвао златоусти. Кад је комунизам сшао са сцене Југословенског драмског позоришта, његов бивши директор нашао је нову сцену у завичајном Александровцу. Златоусти књижевници су потребни сваком времену и сваком граду!
Годинам сам се залаго да један Писац без адресе добије место у српској књижевности које су му Писци са адресом ускратили. Реч је о писцу из Куршумлије Спасоју Шејићу. У једној новели одржао сам писцу ЗАКАСНЕЛИ НЕКРОЛОГ:
Предраг Чудић је написао некролог о песнику Миодрагу Станисављевићу и изговорио га на трибини у Српском књижевном друштву 2009. године. Објавио га је у књизи "Вејачи овејане суштине" 2011. године. Полазим од овог некролога зато што смо сви ми, вејачи, Чудић, Станисављевић, Илија Мољковић, Растко Закић, Спасоје Шејић, Маринко Арсић Ивков... као и писац ових редова, судбински повезани: везује нас прогон од стране државе и последице које смо због тога трпели. Хтели не хтели, сви смо ми једна породица прогнаних писаца. Углавном смо представљали издавачку герилу чији су симбол била Независна издања. Слободана Машића.
Чудић је кренуо од Станисављевићевих стихова из 68. године: Невероватно је колико си непотребан, / И како за то нико не мари, / И како се кад неко оде / Мало мења у целој ствари.. Да би закључио да смо сви ми били непотребни: "То осећање сувишног човека формира се у време шездесетосмашке побуне, полета радничког самоуправљања, уверења студената у неопходност генералне поправке дотрајале државне машине." "Тада, у то време, које сад називају и Периклово доба, још само слепцима није било јасно: за кам влече Јожин влек".
Да ли се Станисављевићеви стихови, који се односе на све нас, могу применити и на Спасоја Шејића? Шејићу су се десиле обе ствари из Станисављевићеве песме: и био је непотребан, и отишао је. Боже, шта ли чека нас који тек одлазимо а нисмо још увек свесни да смо били непотребни, сувишни писци у српској књижевности?
Написао сам ову новелу да бих указао на неправду коју је нова српска историја, које у комунистичкој Југославији, које у транзицијској Србији, учинила понајбољој својој деци. Спасоје Шејић је, бесумње, био тринаесто прасе коме мајка крмача није дала своју сису. Џојсовским језиком, наша мајка Србија је још увек крмача која једе бољи део свог окота.
При том сам био свестан да рехабилитација Спасоја Шејића ... и свих нас... зависи од воље новог и будућег српског друштва да се одрекне своје комунистичке прошлости и превреднује њено наслеђе. Да праву вредност српске књижевности види у писцима бунтовницима а не у улизицама и удворицама власти. Да сатиру стави изнад родољубља. Да критику претпостави апологији. Речју, да реинкарнира Радоја Домановића и у његовим настављачима тражи нову српску књижевну мисао.
Са жаљењем морам да кажем да ово време не ради за Спасоја Шејића и да ово време није његово време. Време које Шејић није дочекао, а које ја резигнирано преживљавам, доба је пропасти српске историје и не слути на превредновање српске комунистичке прошлости.
Дакле, они који су се под Титом уздигли данас су носиоци новог система. Они које је Тито прогласио државним писцима данас су национални пензионери. Они које је Тито награђивао данас су српски класици. Супротно од тога, они који су под Титом осуђени, још увек су неподобни писци. Они које је Титов режим прогонио уопште нису рехабилитовани. Дисиденти су се изборили за слободу за конвертите. Жао ми је, али морам да констатујем да не видим место за Спасоја Шејића у новој српској књижевној мисли. Једном осуђен писац - критичар, сатиричар... система - остаје заувек осуђен. Волео бих да није тако, али слутим. - А слутити још једино знам! - Дис.
Горе од овог, ја не видим ниједан реални показатељ да време може да ради за Спасоја Шејића. Напротив, уверен сам да Спасоје Шејић ни у српској будућности (бар оној коју ја могу да доживим) неће бити проглашен за важног писца, односно за националног великана. То значи да неће бити слављен у Завичају; да неће о њему у Топлици да се организују симпозијуми; да неће бити предаван на Нишком или неком другом универзитету; да га професори неће давати студентима за семинарске или дипломске радове. Речју, да ће остати ван националних институција као "ником потребан". Исто тако, Шејић неће бити превођен на стране језике, јер држава неће стајати иза тога; његове књиге неће бити драматизоване за позорнице; по његовим романима неће бити снимани филмови или ТВ серије. Бојим се да ће Спасоје Шејић - као и сви ми критички настројени писци - остати само као симбол побуне у времену комунистичке и друге репресије и да ће у књижевном смислу бити гурнут у неку фус-ноту, у студији о националним величинама чија је парадигма Добрица Ћосић.
Ствар је у томе што реални показатељи дају за право овој мојој песимистичкој слутњи. Већ сам написао како се моје досадашње залагање за Шејића завршило неуспехом. Слично је прошао и филм о писцу из Куршумлије, који је снимио његов син Растко. То је документарни ТВ филм, "Девојке из седамдесетих", у две епизоде по 45 минута, уз учешће многих шездесетосмаша, међу којима су били Маринко Арсић Ивков и Иван Ивановић. Филм је приказан на Трећем програму телевизије, али као да није. Није имао никаквог одјека, није рехабилитовао покојног Спасоја Шејића. Пропао је, као и читава 68.
Иако сам свестан да се мој глас у новој Србији не важи, гласам за Спасоја Шејића. И за све писце које сам побројао. Кад сам одлучио да напишем ову новелу био сам свестан опасности да могу да дам предност емоцијама над знањем, што никако не би било добро за Спасоја Шејића. Себи сведочим да сам се трудио да говорим sine ira et studio (без мржње и наклоности), односно, језиком наше народне епике, ни по бабу ни по стричевима. Никако нисам хтео да као професор уздигнем свог ђака на пиједестал који му као писцу не припада. Читаоцу сведочим да сам написао оно што мислим, односно да сам уверен да ниједна ваљана историја српске књижевности, или бар сатиричке књижевности, не може да се напише без присуства Спасоја Шејића у њој.
9.
Све у свему, писце бисмо могли да поделимо у две групе: на писце са добром и на писце са лошом адресом.
У једном другом тексту Мирослав Тодоровић апсолвира тезу о ускраћености писаца који живе у провинцији, које „везује судбина писаца изван тзв. матице књижевних дешавања, кланова, кухиња, медијске халабуке и светлости велеграда...“
„Ми писци без „својих критичара“ верујемо да нам је само време ненаклоњено, да ће нас историја у своју књигу уписати, на њеном решету оставити. Да неће вазда, као у овом худом времену, само вредности пропадати.
Мрвице са престоног стола ретко, као божја милост, падају изван круга повлашћених.
Требају ли власти писци изван центра? Требају ли провинцији уметници? Они који мисле својом главом, који држе перо, што могу да виде на други начин. Да прозборе, умно и разумно. Такве власт неће. Али ни унутрашњост не уважава свог писца. Бави се, веле, залудним послом... Пише, а то од њега нико не тражи. Још је спреман да се свега одрекне, е да књигу трукује. Има провинција преча посла, још није дорасла до уметности.“
Каже у једном разговору песник Јагличић да писац унутрашњости „мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоћеш да те схвате озбиљно (они само кмекну и већ су академици!).
У праву су они који кажу: „Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“ Али шта би онда било? Да сиромаштво провинције оставимо и без то лечка духовне светлости. Без наде...“
Маринко Арсић Ивков је такође етаблирао свој став у уводнику за електронски часопис Адреса, који су покренули Писци без адресе.
„Писци у Србији данас немају адресу.
Врата издавачких кућа које минулих година нису упропашћене за њих су затворена. На њиховим вратима стоји порука: српски писци не станују овде.
Ни малобројне књижаре више нису адреса српских писаца. Ни они ни њихове књиге ту нису добродошли.
Српских књижевника и српске књижевности нема ни у новинама, ни у часописима, ни на телевизији. У њима се башкари само неколико писаца-манекана, тужних књижевних сурогата.
Књижевне часописе, који су годинама, и деценијама, били једна од адреса српских писаца, држава је угасила.
Оно што је називано књижевним животом је мртво. Писци су избачени са трибина и свих манифестација, више не одлазе у посете школама, жива песничка реч се у Србији не чује.
Установе културе заузели су кланови и претворили их у тврђаве. Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него писцу из другог табора да уђе у та утврђења. А независним писцим је најтеже.
Исто важи и за књижевне награде и признања.
Клановска и политичка припадност писца су изнад његовог талента, изнад оригиналности његовог дела, изнад уметничке вредности.
Писци у Србији су постали инструмент политике и идеологије. Они се већ одавно не групишу према естетским и књижевним уверењима, већ према политичким.
Адресу имају само писци који су пристали да на челу носе жиг и који су постали лојални ономе ко их је жигосао.
Ни књижевна критика није адреса српских писаца. Она је монопол малог броја службених критичара, који су и производ постојећег стања и његови творци. Књижевно вредновање.је манифестација ситних, личних или групних, интереса.
Српски писци више немају текуће рачуне, јер се књижевни рад и књижевно стварање не плаћају. Савремена српска књижевност је претворена у приватну ствар српских књижевника.
Аматеризам је, захваљујући свему томе, у налету. Без одговорне и објективне критике, без одговорне државе, избрисане су границе између кича и уметности.
Генерације живих писаца су нестале. Отеране су из књижевног живота, из књижара, из књижевности. И сасвим је свеједно где живе, у престоници или у провинцији.
Формирање лошег укуса је у току. У медијима, у издаваштву, у критици, у школама и на факултетима. Данашњи студенти књижевности постаће наставници књижевности у средњим школама, новинари, критичари, уредници.
Књижевни живот у Србији је вашар личних и групних интереса, обмана, каријеризма, смицалица.
Између два светска рата, Црњански се побунио што је Србија постала колонија стране књиге. Стање је данас горе. Србија је постала колонија лоше књиге.
Данас су писци без адресе сви који се не мире са оваквим стањем у српској књижевности, сви који осећају потребу да се побуне и устану у одбрану достојанства једне од најтемељнијих вредности сваког цивилизованог друштва.“
Маринку се придружио песник из Неготина Власта Младеновић, његов сауредник у Aдреси. „Ви сте написали Уводник бриљантно и мудро, па је Ваш текст историјски осврт и програм Друштва. То није само Уводник за Адресу, то је есеј, критика, књижевно дело у малом, увод у велико разматрање наше књижевне стварности. Браво, Мајсторе!“
Мени је ближа дефиниција Писаца без адресе Маринка Арсића Ивкова него Мирослава Тодоровића. Писци без адресе могу да буду само они писци које је власт прогонила, јер су је критиковали, и на тај начин их спречила да заузму место у српској књижевности које су по свом делу заслужили. Дакле, неоправдано потиснути, ускраћени писци. Гласам за такве писце.
8.
У прилог овој тези навешћу пример два писца, који су обојица пореклом провинцијалци, од којих је један постао Писац са добром адресом, а други остао Писац са лошом адресом. Први је Милосав Буца Мирковић из Александровца а други Спасоје Шејић из Куршумлије.
Први је у Александровцу добио своју некрополу, а други је у Куршумлији сувишан.
Буца Мирковић је Пожаревљанин по оцу а Жупљанин по мајци. Његов отац је био лекар и у Александровац је дошао по потреби службе. Буца је мали део живота провео у Александровцу, већ у гимназију је отишао у Пожаревац. У Београд је дошао на студије и почео је да пише у омладинској штампи. Имао је среће да га у Београду, као младог комунисту, открије нико други до Оскар Давичо. Наиме, кад је Давичо преузео српско књижевно кормило у чамцу који се назвао Дело, окупио је око себе младе писце комунисте, какви су били Бранко Миљковић, Борисав Радовић, Милован Данојлић... Буца Мирковић је у том мешању карата добио да буде секретар Дела, што је значило сигурну књижевничку каријеру. Шта све Буца није био: секретар најпре Дела а после Српске књижевне задруге; новинар, публицист, директор Југословенског драмског позоришта, књижевни критичар, песник; уредник културне рубрике у НИН-у, уредник романа у Просвети. Увек уредник нечега. Увек уз Оскара Давича, уз Добрицу Ћосића, док су били у дилу. Члан разних жирија, покретач разних манифестација. Речју, Буца Мирковић човек за све! Човек за свако време!
Кад је остарио, сетио се жупског завичаја. Нашао је своју Океанију! Певао је о грожђу, вину, чокотима. Величао је Жупску бербу грожђа. Такав пропагатор је провинцијском градићу био потребан. Жупа је добила свог барда. (Чуло се да је Александровац дао Буци стан у знак захвалности што паланку извлачи из анонимности.) Са своје стране, Буца Мирковић је себе прогласио чудесним жупским лаутаром. А да би потврдио своју нову адресу, испевао је песмицу о другу Титу, „Ми смо Титови“ : Далеки друже ти давно знаш: / „Ми смо Титови, Тито је наш“!
Једном стечена добра адреса се преноси с колена на колено, односно из једног система у други. Ево како је Буцу други бард Крушевачког краја, Љубиша Ђидић, отпратио на онај свет: „БАРД - У ДУШАМА српских градова које је опевао, његова Жупа, његова Океанија, као завичајна Библија, изгубила је свог барда и најлепшу лауту изрезбарену од виноградског чокота на који се дионизијски оглашавао до последњег даха. Пола века плодио је српску културу. Иза његових критичарских ораница остаће бразде за најлепше семе, како наше савремене књижевне мисли, тако и свега онога у чему је баштина једнога живота, какав је био Буцин, који представља оставштину за будућност. У вољеној Жупи себи је већ подигао споменик за живота.“
Александровац није дуго чекао да то овери: На једном муралу у центру градића исписани су Буцини стихови о вину; Дом културе назван је Милосав Буца Мирковић, установљена су Буцини позоришне дани; основана је награда Буцин врч. А како ствари стоје трг у Александровцу ће добити Буцину статуу у природној величини.
Ето шта значи бити Писац са добром адресом.
Што се мене тиче, Милосав Мирковић је био само илустратор режима у којем је израстао. У једном писму Данету Стојиљковићу Добрица Ћосић је Буцу назвао златоусти. Кад је комунизам сшао са сцене Југословенског драмског позоришта, његов бивши директор нашао је нову сцену у завичајном Александровцу. Златоусти књижевници су потребни сваком времену и сваком граду!
Годинам сам се залаго да један Писац без адресе добије место у српској књижевности које су му Писци са адресом ускратили. Реч је о писцу из Куршумлије Спасоју Шејићу. У једној новели одржао сам писцу ЗАКАСНЕЛИ НЕКРОЛОГ:
Предраг Чудић је написао некролог о песнику Миодрагу Станисављевићу и изговорио га на трибини у Српском књижевном друштву 2009. године. Објавио га је у књизи "Вејачи овејане суштине" 2011. године. Полазим од овог некролога зато што смо сви ми, вејачи, Чудић, Станисављевић, Илија Мољковић, Растко Закић, Спасоје Шејић, Маринко Арсић Ивков... као и писац ових редова, судбински повезани: везује нас прогон од стране државе и последице које смо због тога трпели. Хтели не хтели, сви смо ми једна породица прогнаних писаца. Углавном смо представљали издавачку герилу чији су симбол била Независна издања. Слободана Машића.
Чудић је кренуо од Станисављевићевих стихова из 68. године: Невероватно је колико си непотребан, / И како за то нико не мари, / И како се кад неко оде / Мало мења у целој ствари.. Да би закључио да смо сви ми били непотребни: "То осећање сувишног човека формира се у време шездесетосмашке побуне, полета радничког самоуправљања, уверења студената у неопходност генералне поправке дотрајале државне машине." "Тада, у то време, које сад називају и Периклово доба, још само слепцима није било јасно: за кам влече Јожин влек".
Да ли се Станисављевићеви стихови, који се односе на све нас, могу применити и на Спасоја Шејића? Шејићу су се десиле обе ствари из Станисављевићеве песме: и био је непотребан, и отишао је. Боже, шта ли чека нас који тек одлазимо а нисмо још увек свесни да смо били непотребни, сувишни писци у српској књижевности?
Написао сам ову новелу да бих указао на неправду коју је нова српска историја, које у комунистичкој Југославији, које у транзицијској Србији, учинила понајбољој својој деци. Спасоје Шејић је, бесумње, био тринаесто прасе коме мајка крмача није дала своју сису. Џојсовским језиком, наша мајка Србија је још увек крмача која једе бољи део свог окота.
При том сам био свестан да рехабилитација Спасоја Шејића ... и свих нас... зависи од воље новог и будућег српског друштва да се одрекне своје комунистичке прошлости и превреднује њено наслеђе. Да праву вредност српске књижевности види у писцима бунтовницима а не у улизицама и удворицама власти. Да сатиру стави изнад родољубља. Да критику претпостави апологији. Речју, да реинкарнира Радоја Домановића и у његовим настављачима тражи нову српску књижевну мисао.
Са жаљењем морам да кажем да ово време не ради за Спасоја Шејића и да ово време није његово време. Време које Шејић није дочекао, а које ја резигнирано преживљавам, доба је пропасти српске историје и не слути на превредновање српске комунистичке прошлости.
Дакле, они који су се под Титом уздигли данас су носиоци новог система. Они које је Тито прогласио државним писцима данас су национални пензионери. Они које је Тито награђивао данас су српски класици. Супротно од тога, они који су под Титом осуђени, још увек су неподобни писци. Они које је Титов режим прогонио уопште нису рехабилитовани. Дисиденти су се изборили за слободу за конвертите. Жао ми је, али морам да констатујем да не видим место за Спасоја Шејића у новој српској књижевној мисли. Једном осуђен писац - критичар, сатиричар... система - остаје заувек осуђен. Волео бих да није тако, али слутим. - А слутити још једино знам! - Дис.
Горе од овог, ја не видим ниједан реални показатељ да време може да ради за Спасоја Шејића. Напротив, уверен сам да Спасоје Шејић ни у српској будућности (бар оној коју ја могу да доживим) неће бити проглашен за важног писца, односно за националног великана. То значи да неће бити слављен у Завичају; да неће о њему у Топлици да се организују симпозијуми; да неће бити предаван на Нишком или неком другом универзитету; да га професори неће давати студентима за семинарске или дипломске радове. Речју, да ће остати ван националних институција као "ником потребан". Исто тако, Шејић неће бити превођен на стране језике, јер држава неће стајати иза тога; његове књиге неће бити драматизоване за позорнице; по његовим романима неће бити снимани филмови или ТВ серије. Бојим се да ће Спасоје Шејић - као и сви ми критички настројени писци - остати само као симбол побуне у времену комунистичке и друге репресије и да ће у књижевном смислу бити гурнут у неку фус-ноту, у студији о националним величинама чија је парадигма Добрица Ћосић.
Ствар је у томе што реални показатељи дају за право овој мојој песимистичкој слутњи. Већ сам написао како се моје досадашње залагање за Шејића завршило неуспехом. Слично је прошао и филм о писцу из Куршумлије, који је снимио његов син Растко. То је документарни ТВ филм, "Девојке из седамдесетих", у две епизоде по 45 минута, уз учешће многих шездесетосмаша, међу којима су били Маринко Арсић Ивков и Иван Ивановић. Филм је приказан на Трећем програму телевизије, али као да није. Није имао никаквог одјека, није рехабилитовао покојног Спасоја Шејића. Пропао је, као и читава 68.
Иако сам свестан да се мој глас у новој Србији не важи, гласам за Спасоја Шејића. И за све писце које сам побројао. Кад сам одлучио да напишем ову новелу био сам свестан опасности да могу да дам предност емоцијама над знањем, што никако не би било добро за Спасоја Шејића. Себи сведочим да сам се трудио да говорим sine ira et studio (без мржње и наклоности), односно, језиком наше народне епике, ни по бабу ни по стричевима. Никако нисам хтео да као професор уздигнем свог ђака на пиједестал који му као писцу не припада. Читаоцу сведочим да сам написао оно што мислим, односно да сам уверен да ниједна ваљана историја српске књижевности, или бар сатиричке књижевности, не може да се напише без присуства Спасоја Шејића у њој.
9.
Све у свему, писце бисмо могли да поделимо у две групе: на писце са добром и на писце са лошом адресом.
Први су државни писци, заслужни уметници (совјетски модел), миљеници режима и институција, освајачи награда, синекурчићи (израз чувеног лесковачког посланика и демагога између два рата Тодора Тонића), естрадни уметници, удворички песници, на крају пута национални пензионери.
Други су критички писци, непризнати од стране државе, маргинализовани у државним институцијама, унутрашњи емигранти, дисиденти. Ником потребни, сваком сувишни.
Али између ове две групације постоји маса параписаца, недаровитих скрибената, који немају адресу јер је својим делом нису заслужили, самозваних генијалаца. Параписци се гурају да уђу у државне писце, препоручују се свакој власти, јуришају на институције система. Али их спречавају у томе писци са добром адресом, они који су се укрцали у државни воз из којег довикују Нема више места. Параписци не желе лошу адресу, јер она доноси само невоље и зло њеним адресантима.
Ипак, параписци су пронашли своју адресу: Удружење књижевника Србије. Ова некада моћна институција данас је фарма за фазане, у коју може да уђе ко год пожели, јер никоме ништа не даје. Удружење грађана, као што су удружења пчелара, љубитеља животиња, пецароша. Пошто свако удружење мора да има своју управу, ево шансе за неколико управљача који манипулишу књижевничком масом. Користећи маску писца, ови манипуланти извлаче за себе лепу корист што су на челу књижевничке организације. Управљачи сакупљају донације по свету за убоге писце, од којих само они имају корист; користе међународну размену писаца за путовања; огребу се о понеки превод; убацују се у писце са добром адресом. Ако ништа друго, обезбедили су за себе националне пензије, ушли у круг стваралаца који су унапредили српску историју.
Тако се на делу остварила комунистичка теза да је у ствари сваки човек писац! У антитези, није нико! Држава је та која ће да одреди ко ће ући у историју! Који ће писац добити добру адресу.
У овој синтези прихватам обе тезе о лошој адреси: Мирослава Тодоровића да су носиоци ове адресе писци из провинције којима Београд ускраћује статус; Маринка Арсића Ивкова да су то писци којима је држава затворила врата својих институција.
Да ли ће ПИСЦИ БЕЗ АДРЕСЕ одиграти неку улогу у спашавању српске књижевности или ће то бити још једна наша заблуда?
Други су критички писци, непризнати од стране државе, маргинализовани у државним институцијама, унутрашњи емигранти, дисиденти. Ником потребни, сваком сувишни.
Али између ове две групације постоји маса параписаца, недаровитих скрибената, који немају адресу јер је својим делом нису заслужили, самозваних генијалаца. Параписци се гурају да уђу у државне писце, препоручују се свакој власти, јуришају на институције система. Али их спречавају у томе писци са добром адресом, они који су се укрцали у државни воз из којег довикују Нема више места. Параписци не желе лошу адресу, јер она доноси само невоље и зло њеним адресантима.
Ипак, параписци су пронашли своју адресу: Удружење књижевника Србије. Ова некада моћна институција данас је фарма за фазане, у коју може да уђе ко год пожели, јер никоме ништа не даје. Удружење грађана, као што су удружења пчелара, љубитеља животиња, пецароша. Пошто свако удружење мора да има своју управу, ево шансе за неколико управљача који манипулишу књижевничком масом. Користећи маску писца, ови манипуланти извлаче за себе лепу корист што су на челу књижевничке организације. Управљачи сакупљају донације по свету за убоге писце, од којих само они имају корист; користе међународну размену писаца за путовања; огребу се о понеки превод; убацују се у писце са добром адресом. Ако ништа друго, обезбедили су за себе националне пензије, ушли у круг стваралаца који су унапредили српску историју.
Тако се на делу остварила комунистичка теза да је у ствари сваки човек писац! У антитези, није нико! Држава је та која ће да одреди ко ће ући у историју! Који ће писац добити добру адресу.
У овој синтези прихватам обе тезе о лошој адреси: Мирослава Тодоровића да су носиоци ове адресе писци из провинције којима Београд ускраћује статус; Маринка Арсића Ивкова да су то писци којима је држава затворила врата својих институција.
Да ли ће ПИСЦИ БЕЗ АДРЕСЕ одиграти неку улогу у спашавању српске књижевности или ће то бити још једна наша заблуда?
Нема коментара:
Постави коментар