Награде наше насушне

НАГРАДЕ НАШЕ НАСУШНЕ

Веле упућени да у Србији данас има око тристотине књижевних награда. По броју тих признања могло би се закључити да овде постоји веома богат и разноврстан књижевни живот и да ће та знаменита књижевност, коју стварају српски писци, преплавити и усрећити свет. У то су, сасвим је извесно, чврсто уверени многобројини графомани и скрибомани, јер они постојано верују у своју богомдану књижевну мисију. А то је у оваквим или онаквим околностима сасвим разумљиво. Ни већег сиромаштва, чемера ни јада, ни више "бесцелера" свакојаких романописаца и "великих" песничких остварења све бројнијих стихотвораца: све је већа и моћнија армија српских лиричара за које су и велике теме премали залогај. То је, помислили би неупућени, последица велике писмености и изузетног образовања наших људи о чему су правоверни и у све упућени властодршци деценијама непрестално трубили. Или је пак тај општи лирски занос знак и плод изузетне даровитости. Али, не лези враже, недавно су данашњи политички званичници и чиновници задужени за просвету и културу коначно признали и јавности саопштили немилу чињеницу да у Србији данас има два и по милиона функционално неписмених људи. Вероватно да и то веома подстицајно делује на ово просто невероватно бројно стање књижевних стваралаца, а сходно томе и на број књижевних награда. Упућени кажу да поменути број књижевних награда није коначан и да се скоро свакодневно оснивају нова књижевна признања, не би ли се како намирило то незасито мноштво "значајних" писаца чије дело заслужује пажњу јавности.

Велика је, готово ирационална, жудња за признањима и наградама. Српске књижевне легије са невиђеним жаром крећу у бербу књижевних награда, а оне су и ове године обилато родиле. Борба је жестока и безмилосна, јер величина књижевног ствараоца и његовог дела зависи од бројних освојених признања. Звецкају значке и одликовања, сјаје плакете, шуште дипломе и повеље, блистају крстови, кондири и пера. А тек награде које носе имена великих и знаменитих писаца. Око њих се води најжешћа битка и велика трговина. У жиријима седе милосрдне сестре које глуме строге и праведне арбитре. Партијске, клановске,  цеховске групације приграбиле су за своје мезимце и изабранике оне најважније, које поред извесне славе добитницима доносе и материјалну корист. Свака варошица данас има барем једну, а неке и неколико наградица. Ту паланачки културтрегери и локалне књижевне величине воде главну реч и те награде користе као личну својину за размену и трговину.

Појава оволиког броја писаца у времену ошптег сиромаштва, сваковрсног насиља, моралног посрнућа и лажне духовности, засењује простоту, али не може да сведочи о величини и моралној висни једне књижевности. Етички кодекси одавно су занемарени, заобиђени или прилагођени мери оних који одавно о свему одлучују. Данас је већ драгоцена реткост срести часног човека, а још ређа појава је срести поштеног писца. Ипак, да не буде баш све тако црно, побринули су се ретки појединци, ствараоци од интегритета, части и савести. У силном мору добитника било је и ретких одбитника награда, који су тим чином спасли душу и сачували своје стваралачко биће. Раних шездесетих година минулог века (у неприкосновеној партијској држави) песник Бранко Миљковић вратио је Октобарску награду града Београда. Данило Киш је шест година по добијању Нинове награде (1972) вратио признање због текстова које је о Часу анатомије објавио овај недељник. Остало је записано да је и Милисав Савић (после сплеткарења какво је својевремено претило и Миљковићу) вратио Нинову награду за роман године. А онај опседнути тамом, истински песник Новица Тадић,  одбио је награду Десанка Максимовић, одричући се тако и материјалне користи, што на крај памети није било неким осведоченим европејцима и европејкама, иако очигледно до књижевног дела Десанка Максимовић држе као до пишљива боба. Антоније Исаковић је одбио Октобарску награду 1993. године уз образложење да је требало да припадне његовој супрузи Лепосави Миланин. Ненад Јовановић, (тада двадесетчетворогодишњак), је 1997. године вратио награду Матићев шал за књигу Игњат у знак протеста против целокупне ситуације у Србији. Песник Милош Јанковић одбио је награду Милан Ракић зато што је то некада култно признање потпуно обезвређено и обесвећено. Унижене су, данас, готово све награде и сведене на меру нових добитника. Могуће је, да сам ненамерно, неко име, неког од одбитника заборавио, па зато унапред понизно молим за опроштај.

Нека овде још буде записано, да се не заборави, да су неке угледне награде бивале додељиване, а потом политичком вољом и интервенцијама преко ноћи одузимане несуђеним добитницима. Толико о "части и моралу" моћних и недоучених властодржаца. А данашњи књижевници, интернационални и национални, европејци и патриоте подједнако вешто и неуморно грабе награде и друга признања. А у измишљању и оснивању нових награда, најнеуморнији су прекаљени скрибенти, не би ли се тако и они окитили одличјима. Већ слутим да се овај текст неће допасти неким писцима, а можда ће озбиљно и наљутити, како је то код нас одавно ред и обичај, управо оне који нигде нису поменути.

Дакле, ниједан српски писац без награде.

Зоран Вучић