Сећам се (1)

Милорад Грујић

ДРАГОМИР ПОПНОВАКОВ
И ЊЕГОВИ
СЛИКАРИ ДОЊЕ ЗЕМЉЕ

Драгомир Попноваков (Турија, 1938 — Чуруг, 2005)

Већ две деценије (док се осврнеш - протекоше) срећем се с Драгомиром Попноваковим. Пита ме: Живиш? Живим, одговарам. Онда сам преузео то од њега, па га претекнем: Живиш? Живим, смеје се он, свеца ти банатског!
Кад причамо о нечем прошлом, Попноваков каже: Кад је то још било, кад су ишли кожни новци и свирци у гаћама!

Кад је то било, оно пре, то њега највише занима. Не дâ да се изгуби ниједна досетка, добра реченица, узречица, ништа што је неки обичан свет рекао, мада то није ни неки сасвим обичан свет. И он сам их назива "мудраци одоле" (односно његов јунак, Новак Радонић, сликар и писац). Неисцрпна језичка инвентивност, која се налази у свакодневном говору, то је плажа где се књижевник Драгомир Попноваков свакодневно сунча и купа, а нама из сваког таласа вади бисер-речи и ђинђув-фразе које нам осветљавају другачије све што смо до тада стереотипно видели, посебно клишетирану прошлост.

Ко је тај Драгомир Попноваков, како Раша Попов воли да каже "мој омиљени писац". 

Драгомир Попноваков, око 1989. (снимио М.Г.)

Рођен је 1938. године у бачком селу Турији, дипломирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, а објавио следеће књиге (од 1972. године до ове, 2000): Сат у Срцу, песме, Карпати, приче, Милијарда, путопис из Кине (објављен најпре у наставцима у Летопису Матице српске, а онда преведен на мађарски и објављен у наставцима, у целости, у Мађар соу), Записи при светлости, кратке приче, Српска рапсодија, роман (три издања, а четврто објављено у наставцима у Српским народним новинама у Будимпешти), Са оцем на бициклу, приче (два издања), Писмо и носталгија, приче (проза му је превођена на руски, белоруски, кинески, мађарски, словеначки и македонски језик) и на крају, пре овог романа, скоро као коментар на све пре тога, књига есеја и критика Не реци да си књижевник.
Написао је и објавио у Издавачком предузећу Матице српске роман СЛИКАРИ ДОЊЕ ЗЕМЉЕ. И то одличан роман, који ћете читати са нарочитим занимањем. Да је овакав роман објављен у Минхену или Франкфурту, он би имао европски успех, у најмању руку. Ретки су романи о сликарима, ако изузмемо углавном неуспеле покушаје романсирања њихових биографија. А роман Попновакова је не само редак, већ узбудљив, како понекад уме да буде узбудљива озбиљна литература, стара, немодерна, озбиљна у најлепшем значењу, и то специјално наша литература, српска.

Милорад Грујић, Драгомир Попноваков, Иван Телечки, Кулпин 2000.

У књизи је реч о тројици, па и четворици наших сликара из 19. века: Јовану Клаићу из Турије, Новаку Радонићу из Мола, Павлу Симићу из Новог Сада, Димитрију Аврамовићу из Ковиља, и више, како би то нимало сликовито рекли наши критичари, слојева (као да је роман нека торта) приче, а ја бих рађе рекао "уплетених пајвана, или курјука" прича и приповедања, тече између њихових нимало веселих судбина, у којима посредно учествују и, онда живи, Змај Јован Јовановић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Милица Стојадиновић Српкиња, и толики други важни и познати. А наш је деветнаести век сав од нама важних и познатих личности, и то је књижевник Драгомир Попноваков узео готово од историје, као што се узима поврће за неко јело. Разуме се, кромпир мора да се ољушти, лук мора да се очисти, исецка, вода одмери, прокува, али месо, оно што је главно, то је, дабоме, морао да измисли. Покушавам да вам сликовито опишем шта је урадио Попноваков, а да вам не препричам роман, како вам не бих кварио велико задовољство читања. Насупрот овим личностима, о којима мање-више свак понешто зна, или и више него што претпостављамо, многобројни су јунаци у роману из такозваног приземног света, малог, обичног, ту је изванредно занимљив, нераздвојни пар, Фићок и Нићифор Грујичков, или кривоноги Веселин чија ми реченица на сахрани Новака Радонића Коме је важно што на Земљи живе људи?одјекује кроз уво Змај Јове, који је у поворци ишао испред њега, и која је, као данас недостајућа струја, повезала све у роману са мотом Васка Попе на почетку: У тој заборављеној дубини/ Нико од вас и не сања/Да ме мртвог тражи. И толики други, понекад и само споменути, повучени из детињства, из ране младости, с путовања, случајних сусрета, из неприметног околиша, поред којег и кроз који већина од нас јуриша не видећи ништа. Између та два света, или у унутрашњости, у свачијој интими, у том роману, где су сликари, или молери, ипак један свет, а Доња земља други, постоје озбиљна пријатељства, као и крвава непријатељства, повремена срећа, и непрекидна несрећа, љубав, као и мржња, и све оно што зачињава наше занимање за невероватне случајеве, који су и наше огледало из прошлости и наше наочари за будућност. У овом роману има лепших мисли о српству него у десетинама студија које су се бавиле тим временом, има јаснијих идеја, као и резигнираних констатација, које никаква политичка привременост, оног или овог времена, не може оштетити.

Драгомир Попноваков, као и у прошлим својим делима, описивао је нас, иако су слике којима се служио - одраније. Описао је нашу невероватну природу, ирационализам, генијалност или лудило, и то народно лудило, импресивно и масовно.

Или још луђи захтев једног свештеника пред бој, који је и Бога укинуо у страшној жељи да Срби победе.

Срби су ту битку изгубили, па се морате питати, с обзиром на то, постоји ли Бог, постоји ли уопште, или у роману Попновакова, и колико је оправдан тај невероватни интимизам с недоступним или непознатим силама, та блискост са свим и свачим, особина коју овдашњи живаљ, дакле, Срби, о којима је реч, није изгубио до дана данашњег. Срби својатају све, сав свет, и они су једно са тим светом, више него било ко други, отуд њихово неразумевање реда у свету, који се мења углавном онако како њима и њиховој јуродивости не одговара, који се никада нису плашили пакла, јер је и пакао њихов, као и општа доброћудност и природност.
И у сваком, скоро у сваком, поглављу, а има их 44, по једна оваква "ситница", или посебна прича, и посебна целина, а у структури романа смењују се прво и треће лице, писма, "свевидећи" писац, творац, и његови јунаци, али, свеједно, уједначава их увек једна лепа реченица истог тона, истог интензитета, углавном увек углачана, прецизна, али богата детаљима и сликама, које ће нам задуго још остати у глави, враћајући се запрао тамо одакле су и дошли, у свет читалаца, у обичан свет, или у свет "мудраца одоле". Па, улога писца, чини ми се у оваквим случајевима, и није друга до да те фантастичне детаље прошије из живота у књижевност и натраг их врати животу. У томе је Поноваков јединствен случај у нашој литератури.

Све наше високоумне расправе о неком књижевном делу, наша критика, или такозвана критика, све је то мање више апсурдно, уколико пред собом немате књижевно штиво које вам се свиђа. Међутим, данас се свиђање у нашој критици презире, као што не постоји рецепт за писање романа, иако се углавном зна шта би требало да представља роман и како то ваља да изгледа, нема добре књижевности и свака распра која се удаљи од те основне импресије о књижевном делу осуђена је да прође као све оно што пролази у чему нема љубави. Морамо признати, у љубави је углавном лепо оно што нам се допада. Мени се овај роман допада. Био сам заљубљен у овај роман, док сам читао рукопис. А сада га волим, и то га волим тако јако да морам да вам на крају кажем: одавно нисам толико волео неки наш роман. Још од времена читања Певача нашег књижевног оца, Бошка Петровића, од којег се ми толико разликујемо, али никада више него што се деца могу разликовти од свога оца, чак и кад уопште не личе на њега.

(17. новембар 2000.)