Милорад Грујић
ЧУЧУК―СТАНА
Шта значи оно чучук Тако је почело. Мора бити да је какав турцизам. Погледам у књизи Шкаљића Турцизми у српскохрватском језику ― нема. Прегледам Вукове Рјечнике, издање из 1818. године, као и оно из 1852. године, ни тамо нема. То ми је било чудно. Можда код Велимира Михајловића Узмем Грађу за речник страних речи у предвуковском периоду, па опет не нађем ништа. Ни у Матичином «једнотомнику», а ни у оном од шест томова, ни у Московљевићевом Речнику, ни у Опћој енциклопедији Југославенског лексикографског завода, једноставно ― нигде. И сад како да почнеш причу са једном изгубљеном речју. У речнику уз Уџбеник турског језика Др Славољуба Ђинђића нађем да је ― Çocuk ― дете. То се, отприлике, чита као чоџук. Можда је то наш свет мало преобличио, као што је чест случај с туђицама, па је испало чучук.
У Житије Хајдук―Вељка Петровића Вук Караџић нигде не спомиње ову реч уз Стану, него о њој пише као о другој жени Хајдук―Вељка, коју је овај нашао у Поречу.
Вели да је била «лијепа ђевојчица», из Крајине, из села Сикола. И друге детаље наводи Вук, а негде при крају текста «Стану је послије у Банату просио некакав богат трговац...», а мене је заправо то најпре и заинтересовало где у Банату и који трговац. С обзиром на то да је у време када је почела да живи с Хајдук―Вељком имала тек можда петнаест година (рођена 1797. године), може бити да оно чучук и значи дете. Но, не одустанем од даљег трагања за значењем речи чучук. Претурим још богзна колико књига и тек однекуд изрони Гласник Српског ученог друштва (књига 59, из 1884. године) у којем је и рад Ђорђа Поповића Турске и друге источанске речи у нашем језику, Грађа за велики српски речник, где стоји «ЧУЧУК СТАНА, жена славног Хајдук Вељка; то име добила је од турскога чучук, мален.» Дакле, била је малена (то се на турском језику пише küçük, и пре би се читало као кичик, него као кучук, иако је то нешто између, као у немачком језику ü, такозвани умлаутUmlaut, «помућени самогласник», али никако чучук), лијепа ђевојчица. Но, све моје сумње око ове речи остале су, па иако се чинило да је понешто дошло јасније, недоумице око њеног надимка све су загонетније биле. Ни код Петра Скока, у његовом Етимологијском рјечнику хрватскога или српскога језика речи чучук нема, али има кучук, и да је персијског порекла (kūčik ― мален).
Као, уосталом, и то, што се нашла у Банату. Откуда то Код Вука нема речи о томе, као ни о Стани, каква је била, док Хајдук—Вељка описује детаљно. Из онога што је цитирао, да је у неким приликама рекла, може се закључити да је брзо мислила и лако говорила. Ваљда се, најпре зато, Хајдук―Вељку Стана и омилила. Мада, ко ће га знати. Веран није био ни својој првој жени, а ни Стани. Био је распусан, разуздан, и широке руке. Велики јунак. Вук вели да је и Карађорђе од њега зазирао, а пореди га са Ахилом и Милошем Обилићем.
У књижици Ж. А. Спасића Хајдук Вељко, објављеној у Просвети, Београд, 1953. године, у едицији «Ликови и догађаји из српске прошлости», на страни 67. наводи се да «Успут је Хајдук Вељко сазнао да је Стана била у Банату код стрица...». Мало тога о Стани има, тек колико да се зачини детаљна интерпретација података из Вуковог рада о Вељку Петровићу, или дода нешто романсијерским импровизацијама. Није ова невелика брошура невешто писана, али аутор се једноставно бавио главним јунаком, а свим другим тек узгред.
Постоји још дела о Хајдук―Вељку Петровићу романе или романсиране биографије написали су и Ст. Живадиновић (1932) и Д. Баранин (1965), збирку лирских песама издао је Павле Милошевић (1933), а за потребе Српског народног позоришта у Новом Саду Јован Драгашевић је написао драму у стиху «Хајдук Вељко» (1867). Драму је сачинио и Ст. Загорчић (1938).
О Чучук―Стани, међутим, колико ја знам (дознао сам, у међувремену, за још једну књигу, али до ње нисам дошао, иако је издата готово осам деценија касније...) постоји тек једна књижица Јован Ђорђевић Чучук-Стана, биографијска црта, издање Издавачке књижарнице Пахера и Кисића у Мостару, 1903. године, 49. свеска у едицији Мала библиотека. (У Народном позоришту у Београду давао се 1930. године «комад у три чина с певањем» под називом «Чучук―Стана». Написао га је Милорад М. Петровић, а музику компоновао Ст. Христић. По том тексту, претпостављам, снимио је 1972. године Љубиша Ристић истоимени филм.)
У овој поучној «биографијској црти» Јована Ђорђевића, писаној 1884. године, има лепих ствари, необичних, причâ о Чучук―Стани, података које је аутору казивао, углавном, «г. Михаило Спасојевић рачуновођ Краљ. Срп. Државне Штампарије, син Стојне, сестре Станине». Уздајући се у веродостојност приповести коју му је саопштио сестрић Чучук―Стане, Јован Ђорђевић је написао лаку и читљиву брошуру о узбудљивом животу ове «дичне Српкиње».
Стана је са Хајдук―Вељком провела тек нешто више од годину дана, од 1812. до 1813. године. У то време задобила је, у окршајима с Турцима, четири ране, две на нози и једну на рамену од пушчаног зрна, и једну на потиљку од јатагана.
На почетку, када је почео да живи са Станом, два пута старији, тридесетогодишњи Хајдук Вељко, «експедовао» је своју прву жену, Марију, сестру Станоја Главаша, у Јагодину, где јој је купио кућу и, како Вук пише, «и још којекаких миљкова». Имао је два сина са њом. Са Станом није имао деце. Чини се да су се први пут њих две среле, записује Вук, «у збјегу ниже Панчева»... «па Марија каже Стани „Камо, курво, мој мож Ти си мога мужа појела.“ А Стана вели „Иди, друго, бог с тобом! Немој ми на јаде пристајати; доста ми је мога јада и жалости. Док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби.“» Па, рећи тако нешто, у првом сусрету, лијепој ђевојчици од шеснаест година, свакако се није приличило, с обзиром на то да је Марија извесно добро познавала нарав Хајдук―Вељкову, али одговор још више изненађује. Не спомињем ово тек да бих још једном потврдио како је брзо мислила и лако говорила, али о томе сасвим касније.
Током тог кратког времена заједничког живота са Хајдук Вељком, Стана је упознала и свога, доцније другог мужа, грчког капетана Јоргаћа (грч. Georgakis Nikolau Olimpos; ово Georgakis ондашњи свет преобличио је у Јоргаћ, те остаде Јоргаћ). По чувењу и јунаштву, знао се са Хајдук―Вељком од раније већ, а неком приликом, за време окршаја с Турцима око Неготина, пробио се са шесторицом сабораца до српских шанчева, да се нађе у помоћи Хајдук―Вељку. Ту су се упознали и побратимили. После погибије Хајдук―Вељкове и пада Неготина, војевао је с Турцима на своју руку, а потом се придружио «хетеристима». Хетерија је тајно удружење грчких патриота основано 1814. године у Одеси са циљем да се организује устанак за ослобођење од Отоманског царства.
Грчки рат за независност (познат и као Грчка револуција) (грчки Ελληνική Επανάσταση Elliniki Epanastasi; турски يونان عصياني Yunan İsyanı) био је успешан, водили су га грчки револуционари од 1821. до 1829. уз помоћ великих европских сила.
Има Eugène Delacroixa слику Борба између каура и паше (из 1827, уље на платну, данас у галерији Art Institute of Chicago). Инспирацију за ову слику, наводно, добио је после читања песме Lorda Byrona Каурин. Бајрон је 1823. године отишао у помоћ хетеристима, али је већ следеће године умро у Мисолонгију, у Грчкој. Српски романтичари из омладинског покрета радо су га видели као узор пркоса, освете, побуне, заноса, узвишености, као и мрачне охолости. Ту је, наравно, и славна личност песника Риге од Фере (Rigasa Feraiosa)... Слика Eugène Delacroixa, инспирисана турским масакром над становништвом острва Хиос, Масакр на Хиосу, имала је велики утицај на европско јавно мњење и свакако је допринела успеху устанка, на који је Lord Byron потрошио свој иметак.
Које се године Јоргаћ састао са Чучук-Станом, пише Јован Ђорђевић, не зна се тачно; али сва је прилика, да је то било у Белој Цркви, и да није било после године 1817. Караћорђе, када је те године у Србију долазио, био је пуне три недеље дана прикривен у стану Чучук-Станином у Белој Цркви. Како је и тај долазак Карађорђев био у вези са плановима хетериста — међу којима је Јоргаћ био један од најглавнијих — даје се закључити, да су у то доба Јоргаћ и Стана били већ заједно.
Још у Белој Цркви родила је Стана с Јоргаћем свога првенца Милана. А како су у то доба планови Хетерије већ сазревали, и како су хетеристи Влашку и Молдавску изабрали за поприште на којем ће да отпочне свети рат за ослобођење грчког племена Јоргаћ се с породицом пресели из Беле Цркве у Влашку, да се онде нађе, када буде дошло до окршаја. У Влашкој је тада владао вазални кнез Александар Караџа (кумовао другом сину Стане и Јоргаћа) разапет између Русије и Турске.
Након покушаја Турака да их ликвидирају, прешли су у Букурешт. Затим су добили још двоје деце, Александра и ћерку Јевросиму. Најпре због деце, прелазе у Русију, потом у Хотин. Ту је било и српских устаника, а у чети Јоргаћа и оних који су хајдуковали са Вељком Петровићем. После избијања устанка хетериста 1821. године, Јоргаћ се са својих 480 сабораца сместио у манастир Секу, у северној Молдавији. Били су опкољени. Онда се Јоргаћ одлучио да поступи као Стеван Синђелић. Када су Турци ушли у манастирско двориште, пуцао је у бурад барута. Заједно са хетеристима од исте џебане изгинули су и Турци.
У Букурешту је Стана родила ћерку Јевросиму баш у време устанка хетериста, те избегне у Хотин, где је живела све до 1842. године. Сестра Стојна, удовица Петрова, који је погинуо са Јоргаћем, преуда се за Недељка Спасојевића у Букурешту, где је и умрла око 1838. године.
Из Хотина се одсели Стана са својом децом и децом сестре Стојне у Атину. Могу замислити тај мукотрпни пут, већ старије, али и даље јуначне жене, са најмање петоро деце, у Атину, као и њен живот касније.
На самом почетку грчког покрета позајмила је Стана Хетерији знатну суму новаца, тековину првога свог мужа Хајдук―Вељка, читавих 30.000 дуката. По доласку у Атину, Стана је тај новац тражила од грчке владе, а добила је одговор да јој се не може платити у готовини, него ће се предложити скупштини да се њој и њеној деци одреди пристојна накнада у земљи. Стана је и умрла, чекајући узалуд да се овакав предлог пред скупштину изнесе. Уместо те накнаде одобрена је Стани, као Јоргаћевој удовици, скромна пензија од 145 динара месечно, коју је до смрти примала, увек у некој оскудици. Оба њена сина, Милан и Александар, постану »почасни« потпоручници у грчкој војсци.
У Хотину је, пише Ђорђевић, научила грчки читати, писати и говорити, а осим српског и грчког, говорила је још и руски, пољски и румунски.
А даље, на другом месту У кући њеној највише се српски говорило, а сва су јој деца знала добро српски.
Одлично је јахала, била вешта с јатаганом, и првокласан стрелац.
У пролеће 1845. године покоси јој смрт сина Александра, а четири године касније умире и Стана.
У главним цртама, како би се то рекло, то је код Ђорђевића мање—више све, а од онога за чим сам ја трагао само ово После смрти Вељкове Стана се бавила неко време у Великом Бечкереку. Млада удовица првог српског јунака била је предмет велике пажње и живог саучешћа. Један од најотменијих бечкеречких Срба понуди јој своју руку. Она је одбије. »Била сам за јунаком«, рече она, »и ако се још узудајем, поћи ћу само за јунака.« И одржала је реч.
Из Бечкерека је отишла у Белу Цркву.
О пореклу Станином у биографијској црти Ђорђевићевој стоји ово Пореклом је из Херцеговине, откуд јој се и дед њен са своја три сина одселио најпре у Влашку; а пошто му се тамо није допало, врати се из Влашке и настани се у Сиколу. Отуда му се један син врати у Херцеговину и доведе оданде још нових досељеника, те тако Сиколе населе сами Херцеговци. Сва три сина првог сиколског насељеника прозову се различним презименима Нерић, Велимировић и Пљештић. Један од њих тројице запопи се и оде у Неготин, где постане прота. Пљештић остане у Сиколу и роди кћери Стану (Чучук-Стану), Стојну и Стамену. Све три кћери (још док су мале биле) пошље Пљештић у Банат у Белу Цркву, где су биле код тамошњег попа и училе женски рад. По жељи очиној носиле су све три сестре у Белој Цркви мушке немачке хаљине, па су се доцније у тим хаљинама вратиле у свој завичај. Чудновата ова жеља Пљештићева објашњује се тиме, што он све дотле није имао мушкога порода. Најмлађе дете, Михаило, родило му се много доцније, и било је још на сиси кад се збила катастрофа 1813. године.
(Сиколе је сточарско—ратарско сеоско насеље збијеног типа, удаљено 23 км југозападно од Неготина. Смештено је на 350 метара надморске висине, на обалама Сиколске реке, леве притоке Тимока. Северна географска ширина насеља је 440 10’ 45” источна географска дуж 220 17’ 51”, а површина атара 5.726 хектара. До овог насеља се може стићи директним асфалтним путем од Неготина. Спада у стара српска насеља са пуно остатака из старина (Селиште, два Црквишта, Градиште, три стара гробља). Први пут се наводи у турским пописима (1530. године) као насеље са 34 куће. Године 1586. је имало 19 кућа, на Лангеровој карти (почетком 18. века) записано је као Сикола, 1723. године је имало 57 кућа, 1736 – 100 кућа, 1783 – 60 кућа, 1846 – 162 куће, а 1866. године 224 куће. Данашње насеље обједињује четири краја (Средсело или Трњар, Доњи крај, Вучак и Влашки поток)...
У насељу Сиколе живи 736 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 50,2 година (48,2 код мушкараца и 52,2 код жена). У насељу има 291 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,88.
Међу њима су још увек становници који носе презимена Нерић, Велимировић и Пљештић.)
Од онога што је мене најпре занимало, како је и зашто дошла у Зрењанин, тадашњи Велики Бечкерек, као и ко је «један од најотменијих бечкеречких Срба» који ју је просио, не нађем ништа. Највише ме је зачудила чињеница да је имала 30.000 дуката, да позајми хетеристима. То може значити да их је имала већ и у Бечкереку. Али и то да је од Хајдук―Вељка усвојила особину да дели све што има. Додуше, Хајдук—Вељко је имао и великог смисла за посао. О тим његовима пословима Вук не помиње много, скоро ништа (тек његове послове са закупљеним скелама и наплатом ђумрука царина, од којих се обогатио, али потом и то разделио). Био је Вук Караџић пријатељ с Хајдук―Вељком, а у неке од послова и сам укључен, па је штошта прећутао. У једном од најлепших књижевних текстова из устаничке прозе Вукове, настојао је да слика о Хајдук—Вељку, као великом јунаку, буде чиста и ничим умрљана.
Ја сам, међутим, још трагао за подацима о Чучук—Стани. У Просветиној тротомној Малој енциклопедији налази се кратка белешка о њој. У Станојевићевој Народној енциклопедији нешто већа. И ту се позива на Поменик Милићевића. Један податак збуњује да је умрла 1859. године у Атини у највећем сиромаштву. Године њене смрти (1848, 1849, 1859) бркају се као и године рођења (1793, 1795, 1797). У Историјском часопису (бр. 23 из 1976) Душан Перовић има добар текст под насловом Хајдук Вељко и Тимочка крајина, али ни ту се не помиње Чучук—Стана. Тек, поред свега другог, и ово
«Хајдук—Вељко представља један од ређих примера крупнијих старешина који није потекао из редова кнежинских кнезова и богатих трговаца. Његовом уздизању није помогло породично богатство и ауторитет — он је сам себе уздизао сопственим вредностима. Али, ни он није могао да избегне оној општој појави код устаничких старешина — злоупотребе власти и богаћења, карактеристичној за појаву зачетака нове друштвене класе која се у то доба рађала и свој успон тиме манифестовала. Јер има подоста података о жалбама на Хајдук—Вељкову управу и на поступке његових бећара. У складу са таквим схватањима су и они чести упади Хајдук—Вељкових људи на видинску територију у доба мира, у којима је и елеменат пљачке играо јаку улогу. Али, Хајдук—Вељко тој новој класи није био толико прирастао да би тежио стварању великих имања, као што је, на пример, Младен Миловановић и многи други. Он је закупљивао скеле на Дунаву, учествовао у трговини сољу и стоком, — и јако се обогатио. По Вуковом сведочанству, стечени новац је исто тако лако расипао и другоме давао. Међутим, лична привлачност правог јунака који је свој живот толико пута залагао колико је пута извршио јуначка дела, његова широка дарежљивост, приступачност, све то скупа ублажавало је негативне црте Хајдук—Вељкове, нарочито после његове смрти. А он је један од ретких старешина који је у последњим борбама изгубио живот, што је повећавало његов ореол јунака.
Недоба (руски дипломатски представник у Београду, Теодор Недоба) каже да је велики везир предлагао Хајдук—Вељку да му призна оберкнежевски положај над читавом Крајином, ако се преда и напусти устанике. На тај предлог, по Недобиним речима, Хајдук—Вељко је одговорио „да ни за шта на свету неће издати своју отаџбину, напротив — врло ће радо за њу и свој живот дати.
И стварно, то нису биле празне речи. Своје речи је својим животом потврдио.»
Појединости из овог одломка, из списа Душана Перовића, подсећају ме неодољиво на нашу недавну прошлост, из доба ратова за време распада Југославије и деценију—две после.
Тек, између порекла из добре херцеговачке породице, образовања, храбрости лијепе ђевојчице, чињенице да је хетеристима позајмила 30.000 дуката за устанак, и онога «умрла у највећем сиромаштву», нигде заправо нисам нашао неки Чучук—Станин портрет, макар неки цртеж. Хајдук Вељкових портрета и слика има (чак и једна таблотипија, па и снимак надгробне плоче), а њене ниједне.
И ту се замајем око Ђуре Јакшића.
Одједном је прорадила нека фантазија да би он, или Константин Данил, могли имати портрет, ако не Станин, оно тога «трговца», или «једног од најугледнијих Срба из Бечкерека». Да су сликали портрете имућних грађана онога времена извесно је, али који од свих портретисаних може бити просац Чучук—Станин, то ћу тешко сазнати. Свеједно, ја сам протрчавајући кроз биографију и дело Ђуре Јакшића, као и Константина Данила, имао једну представу о томе како је то, онда, у Великом Бечкереку, могло бити.
Нису они били баш савременици Чучук—Стане, али неким таквим трагом могло би се поћи.
Ђура Јакшић има песму Рањени Вељко, као и драму Станоје Главаш, а у Преписци (Словољубље, Београд, 1978, приредио Душан Иванић) на страни 43. нађем писмо упућено Ђорђу Поповићу из Сумраковца 23. априла 1858. године, где стоји и ово «... не знам јеси ли добијо моје песме што сам ти последњи ред пратијо Искушеник — Друг — Чучук Стана»
Дакле, имао је и песму о Чучук—Стани.
Ову песму нисам нигде нашао. Али, сâм податак да је о томе нешто знао и песму написао, за мене је од посебног значаја и упућује на траг којим сам кренуо, за својом неком фантазијом.
После, читајући дела Ђуре Јакшића (треће издање, Народна просвета, Београд, 1931, приредио Јеремија Живановић) у четвртој књизи Целокупних дела, на страни XXXIX, у напомени стоји и ово «... Од песама које Ђура помиње у поменутим писмима, у збирци су све — сем једне. То је Чучук—Стана (из писма од 23. априла 1858). Али то није изгубљена песма, већ јој је само промењен натпис; то је песма Осман—ага (Дела, I, стр. 41.), послата Поповићу 18. марта 1858. год.»
Доиста, у тој песми помиње се Чучук—Стана, а испод песме је Напомена пишчева (Ђуре Јакшића) «Осман—ага је син Осман—бегов, од којега је Хајдук—Вељко свога Кушљу и лепо турско одело задобио. Чучук—Стана је трећа жена Хајдук—Вељкова. О њој највише лаутари крајински певају.»
Ето и Ђуриног доприноса збуњујућој и мало познатој биографији Чучук—Стане да је она трећа жена Хајдук Вељка.
Ђура је два пута боравио у Великом Бечкереку, код Константина Данила. Да учи сликарство.
Константин Данил је тада већ најпознатији живи сликар, највећи православни штил малер, како каже Урош Кнежевић 1849. године, бечкеречки кинстлер, портретист оновременог отменог банатског друштва, чија слава је у озбиљној несразмери с нашим познавањем овог загонетног и тајновитог уметника. Тој мистериозности и сам је увелико допринео, мистификацијама или прећуткивањем, а људи из краја у којем је у Великом Бечкереку живео, из Граднулице, где је лепу кућу купио, негде после 1833. године, ословљавали су га са «Молер» његову жену, Софију Дели — «Молерка», а они «културнији» грађани, па и сва власт, држали су да је «велики кинстлер»... Вељко Петровић (писац, не хајдук), свакако веома заслужан за право познавање овог сликара и његовог дела, са пиједестала главног промотера српске уметности у Војводини, не пропушта да му се, као и средини у којој је већи део века свога Данил провео, подсмехне, зато што је на својој посетници написао да је «peintre», наводно «кад се зна да је ретко напуштао свој Бечкерек а да је онде тешко било наћи више људи за које би било потребно француски писати». Мало се о Константину Данилу зна, с обзиром на чињеницу да му се признају велики дар («централна фигура нашег XIX века» — Вељко Петровић, у књизи Српска уметност у Војводини, Нови Сад, 1927) утицај и значај, али се зна да је рођен у Лугошу (у последњој деценији осамнаестог века, да му је мати Српкиња, а отац Рус, тобоже заостао у Банату као војник при пролазу армије Суворова. Поред свих иконостаса које је радио у православним црквама, у Темишвару, Уздину, Панчеву, Добрици, и Јарковцу, као пре тога у Панчеву, и у Бечкереку ― он је пре свега портретиста, а свој рад дебело наплаћује. Прича се, пише Вељко Петровић, да је због велике цене за портрете бечкеречког трговца Вајса и његове жене избио спор. Кад је ствар дошла пред суд, двојица бечких академских мајстора, експерата, дошла су да вештаче. Били су изненађени таквим радом једног паланачког молера. Досудили су Данилу више пута већу цену од његове тражене и спорне. И још једном се Вељко Петровић неспретно подсмехнуо Данилу. После краћег боравка у Бечу, или Минхену, Константин Данил је «путујући сликар» и издржава се до 1827. године од портретисања по имућним грађанским и племићким кућама по Банату и западном Ердељу. Онда се нашао у Великом Бечкереку. Радио је портрет тадашњег великобечкеречког градоначелника Карачоњија, богатог спахије, касније торонталског жупана и грофа. У његовој кући је упознао Софију (постоји и њен портрет из четрдесетих година XIX века Sofija von Delly, који је Јоца Вујић из Сенте откупио од Бруна Галаша, унука Данилове посвојкиње г—ђе Покорни из Граца, као и један изгубљен, који је био власништво «бечкеречког светлописца» фотографа Иштвана Олдала), са којом се у фебруару следеће године и оженио (кумовао им је Карачоњи). Вељко Петровић пише да је «из осиротеле мађарске племићке породице. Она је тада била чувена плавокоса лепотица (у осталом један мађарски спахија се увек разуме у коње и жене!)» Та је његова алузија јасна, али није баш пристојна.
Да није њено презиме Delly можда француског порекла. У то време Француза у Банату има, а већ су се помађаривали, посрбљавали, или немчили. ДА-, ДЕ-, ДИ-, ДО-, Д'- су предлози или контрахирани чланови из италијанског, француског, шпанског и португалског језика, који указују на порекло, провенијенцију, а могу исказивати и однос припадања. Стапају се са чланом и онда имају облик дал-, дел-, ди-ду- , до-...
Константин Данил је своју жену волео. И њен лик се налази на многим његовим сликама Богородице. Живели су у складном браку и волели се до краја живота, па, некако скоро заједно, и умрли, од срчаних болести.
Али, пре него што је Ђура код њега у Бечкерек отишао, у Банату је хаос. Буна.
Книћанин је при крају 1848. године сад већ само у Банату. У писму Гарашанину, сав је у неком одушевљењу према житељима Баната и банатским насељима Господине ово је велики народ. Едно село да едан батаљон и едан ескадрон коника ту се не зна далису бољи људи дали коњи. Војничком оку не може да промакне да је, ипак, велика штета што нема довољно времена да се војска обучи, а кад би се то могло, онда слободно бој Маџарима. Пролазећи кроз многа банатска насеља Книћанин се диви и чуди Овамо у Банат како сам прешо невиђо никако Село. Свако веће од нашег крагујевца. Тосу ваљда вароши, када су и наша Баточина и ивањица вароши...
Банат газе различите војске. Команданти су највиша власт. Нема избора — пре свега послушност. Дивизија Шварценберг—улана, лаке коњице наоружане дугим копљима, сабљама и карабинима, којом је командовао један мајор, наишла је у Жомбољ и укинула Месни одбор са образложењем да то чини у име Темишварске генерал—команде. Том приликом, Жомбољце је мајор упозорио да су сада обавезни да слушају само генерал—команду. Дивизија је прошла и кроз Кечу, десетак километара од Црње, те од тамошњих Срба одузела све оружје.
Нека банатска места су већ прилично порушена. О томе како је Кикинда изгледала на почетку 1849. године, у запису Книћанина стоји У почетку знамените за сјајну Австријку монархију 1849. годину, пошао сам ја са победоносним војинством у Велику Кикинду. Народ окружија овог кои се је и пре за Царску ствар противу бунтовни Мађара борио, тада је већ оплакивао поглавиту варош своју Вел. Кикинду; она је у прах и пепео од неверни Мађара преобраћена била...
Само неколико месеци раније, у Пешти, одржана је, у пролеће 1848, и годишњица смрти Симе Милутиновића Сарајлије, у великој сали Текелијанума. О Сарајлији су говорили Теодор Павловић, уредник Сербских народних новина, и Ђ. Стојковић, а В. Барбарић је, тронулим духом и срцем прочитао дело оплакиваног поете, Смрт Хајдук Вељка. Јован Ђорђевић, студент медицине, прочитао је једну своју, за ту прилику написану песму (то је Јован Ђорђевић, чувени, из Сенте, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду, писац «биографијске црте» о Чучук—Стани). Како се с већином «текелијанаца» дружи у слободном времену, овим скуповима је сигурно присуствовао и Ђура Јакшић.
После тога, Ђура је у Црњи.
Црња је већ имала неку своју војску, укључену у свеопшти српски покрет. У Итебеју се, код једног од потомака, чува једнога Стојановича портрет, на коме је запис као народни вођа пао је год. 1849. месеца фебруара од непријатељске руке под Башахидом.
Највише је Црњана отишло у Буну на Велики петак 1849. после узбудљивог говора Дионисија Јакшића, оца Ђуриног, пред олтаром цркве црњанске. Са великим златним крстом у руци, поп—Дина је говорио својим парохијанима Синови православне цркве! Синови народа! Синови слободе!... Идите, гините за слободу! Гоните угњетача њенога!... Идите помешајте своју племениту крв са крвљу пострадавшега за вас и за род човечији... Сутрадан је пред црквом у Црњи освануло пет стотина младића који су пошли на Кикинду.
Међу њима је био и Ђура Јакшић.
И био је, у борбама, и рањен.
Васа Стајић пише Зна се и то да је Јакшић у револуцији рањен, на једном месту, и Разлика у расположењима довела је до крвавих сукоба, у којима је млади Јакшић рањен био као борац у Кикиндском својевољачком батаљону — у другом прилогу о Ђури Јакшићу. Ово, међутим, не помиње нико, чак ни Ђурин синовац, историчар Милутин Јакшић, мада пише о учешћу свога стрица Ђуре у мађарској револуцији.
Немири су се, за неко време, пренели даље од Кикинде, од Црње, па је отац Ђурин, у «согласију» са сином, одлучио да га одведе у Велики Бечкерек, у атеље чувеног мајстора Константина Данила, да настави да учи сликарску вештину. Ђура је учио сликарство код Дунајског у Темишвару, а ишао и у Марастонијеву Уметничку академију у Пешти.
Код Данила, Ђура «напредује». Мајстор је задовољан својим новим учеником и пун је хвале за његову даровитост. Кад би се срео са поп—Дином, Данил би га уверавао да његовом сину предстоји сјајна сликарска будућност. Дионисије је због тога био веома срећан, јер су речи хвале долазиле из уста сликара кога је толико поштовао. Он није имао прилике да види каквих великих излога од слика, и опет је знао разликовати лепо од ружнога — од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе, а да не виче на њега — мој отац га је обожавао, записао је Ђура у својим Успоменама другу Јовану Јовановићу. Ту, код Данила, у слободним часовима учи интензивно и немачки језик, у чему му помаже домаћица, госпођа Софија. Она друге језике ваљда и не зна. Препоручује му да чита немачке класике у оригиналу, од чега је корист двострука — учи језик и уједно упознаје ваљану немачку литературу.
Код Данила је остао до дубоко у зиму, а онда се враћа кући у Црњу, некако у исто време када се навршила и прва година мађарске револуције.
Затим, с пролећа 1850. године, поново је отишао у Бечкерек, у атеље Константина Данила. Отац нема пара да га пошаље где даље. Када се отац с робије вратио, затекао је празну кућу. Најпре мора да прехрани бројну породицу.
У Бечкереку, и ђак и учитељ се сада већ сасвим довољно познају, па су и један и други нешто комотнији у односима и понашању. Ако је Данил тада већ увелико чувен и признат као највећи сликар на југу старе Ћесаревине, и то његов ученик добро зна, и Ђура је један од најдаровитијих младића од свих који су прошли кроз Данилов атеље, па се и он труди да га упути у све сликарске тајне. Данилов се метод сводио на следеће ... Прво морате цртати, па онда ћете сликати. Престаните даклем с бојом, па ето вам папира и реквизита те почните радити очи. Онда ћете прсте и тако даље. Тек кад то знате, онда ћу вас даље учити... Професор Павле Васић каже да се истоветни метод учења примењивао у то време и у Бечу, у школи Свете Ане. Сачувани цртежи Лазара Николића, једног од Данилових ученика, сведоче о томе да је учитељев педагошки поступак био у потпуности савремен, и да је учитељ савршено владао њиме. Исти овај Данилов ђак записао је да му је маестро често говорио ... Сваки посао треба време, а ни један толико колико овај. Послови наши изложени су најоштријој публици и каснијим временима, а нису тако кратког века као они чиновника, свештеника или кога другог. Некад сам и ја ишао само затим, да посао свршим, предам и новце примим. Али то је давно прошло, и престало, још пре панчевачке цркве дакле 1828. године. Данас радим опрезно и мотрим на све, а нећу да ми се после сто година нађе мана или погрешка. Мене није имао нико овако да подучава и ја сам се сам овоме научио. Вами нека служи ово за лекцију ако мислите што да научите. Из моје школе изашао је многи ученик, биће ми угодно да и ви од мене што научите... Нема сумње да су ово били Данилови принципи, те да је тако саветовао све своје ученике, па, дакле и Ђуру Јакшића. А могао је уистину добро да их упути у све сликарске тајне. Новак Радонић, коме се не може порећи познавање сликарства, говорио је да је Данил био вештак у законима оптике, те да је Ђура још код њега схватио тајну ове вештине и као такав готов у Беч дошао.
Пре Данила мало се који од наших сликара занимао за друге мотиве изузев портрета. Он је био један од првих, и ретких, који је сликао мртве природе и разне друге мотиве. Насликао је многе дивне слике историјске и портрете а било је и слика митолошких. Но ако смем рећи мана му је једна била да је много започињао а није све довршавао. Једну мртву природу коју је Данил насликао, Павле Аршинов, његов биограф, овако описује На црном пољу била је изведена кришка црвене лубенице тако живо, да већ живље не може бити. Видела се и она роса како је попала око семена црног... Ту се, значи, могао код Јакшића јавити интерес за сликање историјских композиција у чему се доста често огледао све до краја живота, до слике Одмор после боја.
Нема сумње да је Данил високо ценио таленат младог Јакшића. Постоји, за ову тврдњу, и један врло чврст доказ. Код Данила је Ђура насликао и једну Богородицу, коју није понео када је отишао од мајстора. Ову ће слику Данил поклонити, као свој кумовски дар, на венчању Константина Поповича и Јелене, кћерке пречасног Господина Петра Цветковића, у Светосавској цркви у Бечкереку, 19. јула 1851. године. Кад велики сликар поклања свом крштеном и венчаном куму слику свога ученика, сигурно зна и њену праву вредност.
Не може се поуздано тврдити до када је тачно Ђура остао код Данила. Ипак су њих двојица били сасвим различита темперамента. Мајстор смирен и тих, благ, а ученик тврд, плаховит, експлозиван, уз све то проверен већ и у ратовању, и уверен у своју даровитост, и вероватно убеђен да од овог учитеља нема више шта да научи. Када се вратио у Црњу, прихватио се посла писара у адвокатској канцеларији Лазара Влаховића.
Све у свему, сасвим је могуће да је Константин Данил портретисао «трговца», или «једног од најугледнијих Срба из Бечкерека», као што је могуће да је и Ђура, уколико му је мајстор «набацио» неки такав посао. Уколико јесте, може се претпоставити да је том приликом и испричана прича о Чучук—Стани. Јер, већ цитиране две реченице Јована Ђорђевића («Млада удовица првог српског јунака била је предмет велике пажње и живог саучешћа. Један од најотменијих бечкеречких Срба понуди јој своју руку.») наводе на помисао да је слава Чучук—Станина стигла у Бечкерек пре ње, али да је једнако тако још задуго тамо остала.
Претпостављајући да непознати трговац, један од најугледнијих или најотменијих бечкеречких Срба, има неко богатство и да живи у центру, у, рецимо, спратној кући, погледао сам списак кућа на спрат из друге половине XIX века у Великом Бечкереку (Бечкерек тада има 15—16.000 становника). Таквих је зграда било тада свега 46, а власници који би нас могли занимати били су, поред других, и ови Стеван Ђорђевић, Паја Лињачки, Катарина Јанковић, Јаша Векецки, Илија и Катарина Јовановић, наследници Пере Крстића, Александар Поповић, Никола Купусаровић, Кристина Пејић, Милан Михајловић, Лаза Пира, наследници Симе Стајића, Живко Вуков — Ђубретар, Сава Клее. Од око 360 слика (рачунајући и оне у иконостасима) много је неименованих мушких портрета, а од ових имена само једно је на једној слици Константина Данила. То је Портрет спахије Пироа (Пира). У Главној улици имао је још једну кућу, а у списку стоји Лазар Пира (Србин). Портрет његов се, иначе, налазио у кући породице Ковачевић, у Зрењанину, све до 1957. године, када је наследством припао сину Ковачевићевих, а праунуку Љубице Пира, Ковачевићу који у то време (шездесетих година XX века) живи у Швајцарској. Да ли је портретисани спахија, или његов отац, био тај просац Чучук—Стане, тешко је проверити.
А то презиме Пира, како је чудно. Па, ипак, у монографији Петровград, коју је уредио Александар М. Станојловић, издатој 1938. у Петровграду (данашњем Зрењанину) пише, иза његовог имена и презимена, у загради, да се нико не би забунио, да је Србин. Основа Пир- може бити различитог порекла. Рецимо од ритуалне функције код источних Словена (Франсис Конт у својој књизи Словени помиње извесног Пирагаста, као једног од «краљева» Словена, негде око 6. века), до запирити, у смислу забиберити, или само пирити (пирити неком у..., или хладити, на пример, врелу супу...). У Банату се уместо пире (франц. purée), кромпир—пире, каже пира, као што се уместо пиринач каже пиринџа. Може бити да је човек једноставно волео изгњечени, кувани кромпир, па добио презиме Пира.
Као са онима Константина Данила, једнако је и са портретима Ђуре Јакшића на којима се не зна ко је. Пало ми је на памет да би и сама Чучук—Стана могла бити, можда, Ђурина «Девојка у плавом» или «Жена у српском», или неки други девојачки портрет. За ону прву, «Девојку у плавом» са доста извесности се може рећи да је у питању Мила, из Кикинде, у коју је Ђура био заљубљен, касније удата Рајковић. Али, код многих других портрета никакве извесности нема, као ни код Константина Данила. Ко су све људи које су сликали, данас се скоро ништа не зна.
Константин Данил је насликао једно велико уље на платну, Војвода Стеван Книћанин, године 1848, када се Книћанин налазио у Великом Бечкереку. Јоца Вујић из Сенте откупио је слику од Бруна Галаша, унука Данилове посвојкиње, госпође Покорни, из Граца, и 1932. године слику је завештао Београдском универзитету, а 1949. године слика је припала Народном музеју у Београду. Свеједно, слика се налазила у сали за седнице Филозофског факултета у Београду. Ту је слику у Даниловом атељеу, може бити, видео и Ђура.
У ранија времена богати Срби у Бечкереку осликавали су зидове улаза иза ајнфорт—капија. На зидовима су били исликани национални мотиви, Косовски бој, сцене и јунаци из Првог српског устанка, често неки пејсаж, као приказ власниковог имања, равница, поља жита, кукуруза, или виноград, коњи упрегнути у парадна кола, па и портрети власника куће и његових укућана, или кућног свеца. Тога по Банату понегде још има, иако, најчешће, те су слике прекречене. Ко зна да ли су на неким од тих зидова били ликови и Чучук—Стане, или и Хајдук—Вељка, и да ли су, уколико су на позив богатих домаћина онамо залазили Данил и Јакшић, то и видели, а причу чули. Ко зна, данас Нико. Познате су четири слике Ђуре Јакшића на којима је Хајдук—Вељко. Једна се налазила у Министарству војном у Београду до тридесетих година прошлог века, а друга у Српској читаоници у Панчеву, до Првог светског рата, када су је аустријски војници тешко оштетили. Трећа и четврта су се, до пожара 1920. године, налазиле у манастиру Враћевшница (Хајдук Вељко и Погибија Хајдук Вељка, обе сликане у времену од 1863. до 1867. године).
Док сам се тако замајавао својим фантазијама, време је пролазило, а ја скоро ништа нисам сазнао о томе како је Чучук—Стана доспела у Велики Бечкерек. Зашто баш у Велики Бечкерек, а не, рецимо, у Белу Цркву, где се образовала и имала неког свог познатога света
Најзад, да ли ју је у своју кућу позивао тај данас непознати Бечкеречанин, да је проси. Да ли је можда зид иза ајнфорт—капије осликао Константин Данил, а ту исту, касније, из тога, преправљао и дорађивао, уништене и зубом времена нагрижене делове, његов ученик Ђура Јакшић. Да ли је, ко зна, и настала каква слика на којој је лик Чучук—Стане.
Све се то слагало без неке поенте и «без резултата» постајало полако још једна недовршена прича, која је тек књижевни куриозум, не баш вредан записивања. Али, залудни послови су најлепши послови на свету. Читао сам старе часописе, што и иначе радим у разним паузама у свом животу. Имам доста добре комплете гласника, алманаха, зборника и летописа, лепо очуване, мада мало разбацане по стану, увек према неким тренутним занимањима за случајеве. Нисам систематичан. Но, наиђем на један број Гласника Историјског друштва у Новом Саду у којем сам својевремено читао рад С. Матића Белешке о стварању српског позоришта, због нечег сасвим другог, а на остале прилоге у часопису уопште нисам обратио никакву пажњу. То је она «расута пажња», она «расејаност», која се у ствари увек бави само једним проблемом, па све остало превиди. «Расејане» особе су увек сконцентрисане на искључиво једну ствар. Па, у том броју Гласника Историског друштва у Новом Саду, свеска 21, књига VIII, св. 2, Нови Сад, 1935, стр. 274-281. Тима Рајић је у рубрици Ситни прилози објавио рад Спор око Хајдук-Вељкове оставштине у Великом Бечкереку.
Сав се озарим. Одједном видим да ћу ту наћи крај своје приче о Чучук—Стани. Ма какав тај крај био.
Чим сам видео наслов закључим да је «оставштина», заједно са Чучук—Станом, у Великом Бечкереку, али да се са неким око тога спорила. Да ли она, или било ко други. Ако је она, сигурно не са Бечкеречанима. Дакле, није дошла сама. Доиста, са њом је, као избеглица, у тадашњем Бечкереку боравила и Марија, прва жена Хајдук Вељкова, која је повремено напуштала град и одлазила у Панчево, први пут са малолетним својим и Хајдук—Вељковим сином, када су је граничарске власти вратиле натраг, и други пут сама, оставивши дете код маћехе (Стане) и стрица Миленка.
На почетку ове приче написао сам да никако није пристало Маријино обраћање Чучук—Стани, у њиховом првом сусрету, са «курво». После је та «курва», Стана, чувала њено, Маријино, и Хајдук—Вељково дете. У туђем свету. Ако се сетимо и тога да је са собом у Атину повела и децу своје сестре, биће нам јасније каква је била. Пожртвована. Обазрива према деци. Брижна. И наравно, опет храбра. Јер и за бригу о деци потребна је храброст. Њу је кроз живот водило стално давање.
Поред Стане и Марије, у Бечкереку су тада и
— Милутин Петровић, брат Хајдук—Вељков, који је до пред крај месеца јануара 1814. боравио у граду, одакле је при крају тога месеца транспортован у Грац, где је свакако до месеца новембра 1814. боравио, када је већ имао у рукама исељенички пасош за Русију и сматран је за руског поданика.
— Миленко (Милко) Петровић, брат Хајдук—Вељков, који је стално боравио у граду;
— и два малолетна сина Хајдук—Вељкова из првог брака са Маријом. До 19. фебруара 1814. године спомињу се два малолетна сина, која су по свој прилици стално живела са матером Маријом. Од 16. јула 1814. спомиње се само један малолетан син као наследник Хајдук—Вељков, који живи са матером Маријом, али који бива неколико пута напуштан и остављан самом себи, док га најзад мати Марија није оставила код маћехе Стане и стрица Миленка и отишла у Панчево, нашто градски магистрат 16. јула 1814. решава да се има сместити у једну уредну кућу на исхрану и васпитање, јер се мора побринути за добро издржавање и васпитање детета, пошто су његови рођаци оскудни.
Осим ових лица, помињу се у записима магистрата још, из најближе околине Хајдук—Вељкове, или су са њим имала заједничких интересних односа, ови
— Милосав и Милош Раниловић, слуге и телохранитељи Хајдук—Вељкови;
— Неша Томић, спомиње се као сведок који је доказивао стварност дуга Хајдук—Вељкова брату му Миленку, иначе се о њему ништа поближе не зна;
— Здравко Богдановић, спомиње се заједно са Нешом Томићем као сведок Миленков, после као друг Хајдук—Вељков у трговачкој шпекулацији са козама;
— Станоје Кало, gewester Hauptling; ништа више;
— Риста Димитријевић, писар Хајдук—Вељков;
— Милош Аранђеловић, који се посведневно налазио око Хајдук—Вељка и кога је Вељко, изгледа, употребљавао за своје трговачке спекулације.
Ове особе блиске Хајдук—Вељку, свакако његови војници, телохранитељи и поверљиве особе, боравиле су дуже време у Бечкереку, можда стално, јер се помињу после транспортовања Милутина Петровића у Грац, у јануару 1814. године.
Најзад помиње се још једно лице, које је имало пословне везе и интересних односа са Хајдук—Вељком, а то је Петар Николић, звани Николча, по свој прилици месар, који је учествовао у спекулацији Хајдук—Вељковој са козама, али о овом лицу нема никаквих одређенијих података и вести. Чак се не помиње да је био у Бечкереку.
Свакако је било смештено на сталан боравак у Великом Бечкереку и других избеглица из Србије. Ово се може закључити на основу података који се налазе у записницима торонталске жупаније из година 1813, 1814. и 1815, али читава историја спора око оставштине Хајдук—Вељка настала је из записника седница градског магистрата 1814. године. Ове записнике, пише Тима Рајић, нашао је прошле године (1934) у жупанијској архиви г. Богољуб Алексић. На корицама записника стоји натпис Prothocollum Sessionis Magistratus, Anni 1814. Нису још (рад је објављен 1935. године) пронађени и протоколи из 1813. и 1815. и архивски списи из тих година, а подаци из овог протокола не дају потпуну слику.
И сада следи објашњење «Набрзо после погибије Хајдук—Вељка у одбрани Неготина 18. јула 1813. наступио је потпун слом дела Карађорђевог; а после прелаза Карађорђевог у Срем 21. септембра 1813. и на два дана касније и осталих главнијих војвода његових, настала је општа бежанија. Све што није смело ни хтело дочекати турску победничку војску, напуштало је своју постојбину и бежало преко Дунава и Саве у Аустрију. Народ из источног дела Србије пребегао је у наш Банат. Избеглице из Србије, приликом прелаза границе, прихваћали су органи оне граничарске регименте, на чију територију су прешле, и после издржаног карантена упућивали дубље у унутрашњост земље, у провинцијал, на сталан боравак у одређена места. Избеглу породицу Хајдук—Вељкову прихватили су органи Немачко—банатске граничарске регименте, а од ових ју је у нашем граду преузео и у списак убележио Procesual Stuhlrichter (срески начелник). Иако су биле смештене у места у провинцијалу, над овим избеглицама су и даље водиле надзор и бригу и њима управљале граничарске војничке власти. Одређено место за сталан боравак избеглице нису смеле напуштати, а ако би то ипак учиниле, враћане су натраг и власти упућиване да пазе да се ове не удаљују из места боравка. Сиромашне избеглице добивале су припомоћ од жупаније и земаљске ерарне управе.»
Стана, удовица Хајдук—Вељкова, поднела је тужбу, у позну јесен, или већ у зиму, 1813. године, магистрату града Великог Бечкерека, против Милутина Петровића, свога девера.
Спорили су се око оставштине Хајдук—Вељка, коју је његов брат Милутин у целости присвојио. Из чега се састојала и шта је био предмет спора установила је комисија коју је магистрат одмах одредио (Јосиф Штајнгаснер, сенатор, и Феликс Михајловић, бележник). Ово је све (вероватно не баш све) што је комисија у својој истрази пописала (извештај је начињен и поднет на седници магистрата од 3. јануара 1814. године) 1300 комада специес-дуката у злату и 700 комада талира у сребру, затим из папира од вредности, и то акција-облигација (обвезница на зајам издатог новца) које су гласиле на више хиљада форинти, и најзад из покретних ствари, и то одела и опреме Хајдук—Вељкове. То свакако није било све, јер се Милутин тешко одвајао од вредности које је присвојио на штету свих осталих чланова породице и пријатеља. Бележник Михајловић је на седници магистрата од 19. фебруара 1814. године предао још златну медаљу за заслуге, којом је покојног Вељка одликовао руски царски двор и декрет о томе одликовању, као и шест комада оригиналних облигација које припадају малолетним наследницима Вељковим. Комисија, заправо, никада није успела да у потпуности сазна из чега се састојала оставштина Хајдук—Вељка.
Милутина, брата Вељковог, тужила је и Марија, прва жена, и на седници магистрата од 17. јануара 1814. године расправљано је поново о овом наследству. Тврдила је да је своме првом мужу Вељку, приликом ступања у брак, предала 1600 гроша, свакако на име мираза, и да јој тај новац приликом развода њиховог брака Вељко није вратио.
То доказује и приказаном «сведоџбом српског команданта Ђорђа Петровића, alias Cserni».
Моли да се на плаћање ове суме обавежу наследници Вељкови, сматрајући да тај новац стварно припада деци из првог брака, њеној и Вељковој. Том потраживању успротивио се Милутин Петровић наводећи да је мираз стварно враћен Марији. И обећава да може све и доказати. Наравно, никада није доказао.
Милутина је тужио и рођени брат, Миленко Петровић. Тужбу је поднео магистрату и о њој је расправљано 5. новембра 1814. године. У тој тужби Миленко тужи Милутина, да је не само њега, Миленка, него и малолетног сина Вељковог, приликом деобе оставинског имања знатно закинуо, пошто није издао и неће да изда све оно, што садеобницима припада на име одређеног дела наследства.
Милутина су тужила и два бивша телохранитеља Хајдук—Вељкова, Милосав и Милош Раниловић. Пријавили су магистрату своје потраживање из масе Хајдук—Вељкове, а тужбу су усмено изнели магистрату 17. јануара 1814. године. Тврде да су свог умрлог војводу Вељка више година служили, а нису добили припадајућу награду, због чега им је Милутин Петровић обећао хиљаду гроша, али то обећање није испунио, нити им шта дао. Против тога је присутни Милутин изјавио да ни он није ништа обећао тужитељима, нити је његов покојни брат Вељко штогод истима остао дужан. Магистрат је решио да тужитељи имају своје наводе одређеније и веродостојније доказати.
Потом је брата Милутина још једном тужио Миленко Петровић. То је и последње потраживање у 1814. години, од 46 дуката на име дуга, који му покојни Вељко није вратио. Потраживање је доказао исказима два сведока, Неше Томића и Здравка Богдановића. Магистрат је уважио тужбу и сматрајући потраживање доказаним решио да се Миленку и његовим сведоцима изда из депоноване масе једна облигација да је они од дужника наплате и из тако наплаћеног новца подмири Миленко своје потраживање од 46 дуката. И заиста, у наредној седници бележник Михајловић извештава магистрат да је у смислу одлуке од прошле седнице из масе издата на реверс Миленку Петровићу, Здравку Богдановићу и Неши Томићу једна облигација од 4500 гроша ради инкасирања, о чему је истовремено извештена команда Немачко—банатске граничарске регименте. Магистрат је узео на знање извештај, што значи, да је ово потраживање и исплаћено.
Милутина Петровића су изгледа тужили готово сви који су са њим избегли из Србије. Пошто протоколи и архивски списи из претходне и наредне године нису пронађени, читава истина о овом случају се не зна. Оних који су се пред магистратом појављивали са својим потраживањима од оставштине Хајдук—Вељка било је свакако још.
У оно мало што се налази у записницима из 1814. године може се дознати и ово све што је магистрату успело да одузме од Милутина Петровића чувало се у градској каси. То сигурно није било све, а и до тога се долазило мало по мало, у деловима, и како се за шта сазнало.
Оставштина Хајдук—Вељка остала је чувана у градској каси in status quo све до 16. јула 1814, када је магистрат донео одлуку у погледу даље судбине тога имања. Повод је дала потреба регулисања живота, издржавања и васпитавања малолетног сина Хајдук—Вељковог. Иза смрти Хајдук—Вељка остала су два малолетна сина из његовог првог брака. Они су били и стварни наследници очевог богатства. До 19. фебруара 1814. помињу се два сина, а од 16. јула 1814. само један. Деца су свакако стално била код мајке Марије. Шта је било са једним дететом после 19. фебруара, које се после тога не помиње у протоколу бечкеречког магистрата, не зна се.
У раду Тиме Рајића Спор око Хајдук-Вељкове оставштине у Великом Бечкереку стоји
«Живот који је проводило друго дете Хајдук—Вељково уз своју матер и остале рођаке задавао је бриге градском магистрату. Такав живот, по схваћању магистрата, није био без замерке. Дете је одлазило са матером, када је она без дозволе власти напуштала место сталног боравка. Неколико пута је дете било од свију напуштано и остављено само себи. Одстрањивано је из овог града од својих рођака. Његово издржавање, исхрана и васпитање имали су свакако многих недостатака, а можда су и погрешним правцем били упућени. Ово је изазвало потребу да се власт умеша и побрине за његово издржавање и добро васпитање, јер су и сами његови рођаци оскудни. Повод је дало враћање детета и матере из Панчева од стране Немачко—банатске граничарске регименте у сагласности са бригадним генералом. Оценивши све околности магистрат је закључио да се дете смести у једну уредну кућу на исхрану и васпитање, а да се за његово издржавање употреби приход од његовог пупиларног капитала, који сада лежи бесплодно у депозиту у градској каси. У ту сврху се има златан и сребрени новац у непромењеном облику и роду (монети) дати под интерес на сигурна места под условом да дужници у своје време капитал уз отказ од три месеца имају вратити у позајмљеном специфичном роду златне и сребрене монете, а интерес од 6% плаћати полугодишње у конвенционалној монети. А пошто се овај капитал сем новца састоји још и из разних сребрних предмета, а још више из разноврсног украшеног одела и оружја, који не доноси никаква прихода, то је закључено, да сребрни предмети 18. августа 1814. о годишњем вашару у присуству реквирираног testimonii legalis licitatione mediante буду изложени јавној продаји и добивена свота такође изда под интерес. Пошто је тада још решено да се ова јавна лицитација има претходно публиковати, немамо разлога да сумњамо да овај закључак магистрата није извршен, ма да немамо даљих вести ни података о томе шта се радило.»
Спор је отпочео тужбом Чучук—Стане, али се она касније најмање појављује у овим списима. Од свих који су нешто тражили, била је најскромнија.
Комисија је својевремено утврдила и пријавила магистрату да је Милутин Петровић једном речи целокупно спасено имање покојног Хајдук—Вељка, и новац, и вредносне папире, и покретне ствари, себи присвојио, услед чега је Вељкову удовицу (Чучук—Стану) сасвим опљачкао. Милутин јој толико досађује узнемиривањима, да му она, само да би га се ослободила, препушта све имање и ништа друго не жели, но да јој се установи и досуди за привремено издржавање прикладна отпремнина.
Међу парничним странкама, које су на суду биле присутне, покушан је споразум, те је између њих постигнуто измирење проглашено као закључак магистрата да је тужени Милутин Петровић дужан предати Стани, удовици свога покојног брата Вељка, 150 дуката titulo vidualis intertentionis titulo (на име удовичке отпремнине); и да од ње немају право quoqunque titulo (ни под каквим насловом) ништа више тражити, ни захтевати. Овај закључак имају извршити референти. Да ли се ово и догодило и да ли је Стана ишта добила, не зна се, тек она се више у овим списима и не појављује.
Када је отишла из Бечкерека у Белу Цркву, такође се не зна. Док је она чувала сина Хајдук—Вељка Петровића из брака са Маријом, то дете није било помињано на расправама у магистрату. Дакле, могуће је да је у Белу Цркву отишла још те, 1814. године. И у Бечкерек више није долазила.
Да ли је могуће да је 1848. године, за време Буне, у Бечкерек долазио Милутин Петровић. Можда, јер има података да су за време децембарске офанзиве мађарских трупа, Срби из Баната затражили помоћ из Кнежевине Србије, и да је Милутин Петровић прешао преко Дунава, са око 2000 коњаника, и стигао у Панчево.
У Зрењанину је постојала улица Хајдук—Вељка Петровића. Ваљда и данас постоји. У Бечкереку никада није боравио. Чучук—Станина, међутим, не, иако је она у граду боравила, као избеглица, али храбра, образована, и у сваком погледу узорна личност.
Нема правде на овоме свету.