Прича

Саша З. Станковић

ПРАВДИНА

``Поштовани гледаоци, јуче су чланови Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата обелeжили Дан устанка народа Србије, у народу познатији као ``7. јули``. Пошто се ове године навршава сто година од рођења Милентија Поповића, једног од највернијих Титових сарадника, његови саборци су му одали пошту. Ветерани Другог светског рата су оштро протествовали зато што су непозната лица Поповићев споменик намазала изметом, стога тражe да виновници овог вандализма буду пронађени и адекватно кажњени. Времешни партизани су посебно нагласили да тековине антифашистичке борбе никада не могу бити избрисане и да неће дозволити четничку ревизију историје.

Нас је занимало колико млађи нараштаји познају проблематику око које се свађају њихово дедови и очеви. Шта студенти знају о председнику Савезне скупштине у комунистичкој Југославији, као и његовом млађем брату Миодрагу, који је био историчар књижевности и професор на Филолошком факултету у Београду.

Ми смо, само за вас, спровели анкету о браћи Поповић међу апсолвентима Универзитета у Београду. Од сто студената за Милентијa су чула само тројица. Први је студент грађевине, чији је деда родом из Црне Траве, али на питање по чему је Милентије познат добили смо одговор да се истакао у борби са Турцима. Други  је будући менаџер, чија се средња школа некад звала по Милентију Поповићу. Занимљиво је да од десет апсoлвената историје само један је знао нешто више да нам каже, што не чуди, пошто је његов дипломски рад  ``Јужна Србија у Другом светском рату``.

Што се тиче Миодрага Поповића, за њега је чуло петнаест будућих професора српске књижевности, јер су учили романтизам из његове историје, али нико није навео ниједан  биографски  податак.``

***

У очима тридесетогодишњака сунце се скривало иза околних обронака када је уморно корачао варошицом. Најпре је застао поред звоника Цркве Светог Николе, који је зидао његов отац пре двадесетак година. Видевши напуштену цркву би му помало жао, чак  је осећао благу грижу савести. Посматрао је ушће Чемернце у Власину и пожелео да вода има моћ прочишћења душе. Размишљао је како народ све назове правим именом: црно место, чемерна гора и река – цео живот у пар речи. Дубоко уздахну па настави да се пење ка Поповом риду. Чим угледа породичну кућу, ухвати га нека језа: ``Ех, после твоје смрти, оче, наш се живот постепено претварао у пакао``. Згрчена старица у црнини гледала је брижно у једну тачку, али чим угледа драгог путника, озари се неком унутрашњом светлошћу.

-Леле сине, па ти си ми жив! – притрча старица са сузама на лицу. Паде на колена и загрли га. И он клекну, а мајка поче непрестано да га љуби по лицу и коси. Он спусти главу у крило као дете. И дуго су се гледали немо.

- Јадна ја, мислила мајка да те изгубила к`о Миливоја! – рече старица док чврсто грли сина - Мајка се овако петнаест година није обрадовала! А како си Мико?

-Жив сам, а за друго не знам ни сам.

-Добро је, благо мени, само нек си ти ту. О, Боже, Боже! Хвала ти, Боже! Чуваће те твоја мама к`о некад. Куваћи ти све што волиш. Освежићеш се ти мени на планинском ваздуху, бићеш ти мени опет здрав и јак. Заборавићеш не само то пусто острво него и црни Београд – говорила и блисала сузе.

У дому Поповића сто беше постављен и мајка Гена одмах рече сину Миодрагу да руча док је вруће. Знала је да њен Мика воли козије млеко, али козе су поклане, јер и оне сметају ``силнику``.

***

Сутрадан Миодраг устаде са првим петловима да запали свеће оцу Милићу и брату Миливоју. После доручка потера овце на испашу. Мајка му је рекла да седи код куће, јер она је навикла све сама да ради. Међутим, њему су потребни мир и тишина, да медитира загледан у зеленило јер му се смучио јадрански крш и сиви затворски зидови. Мора да крене даље због деце, жене и мајке. На опоравку доктор Клајн га је храбрио да се врати књизи, тврдио је да љубав и уметност могу зацелити ране душе. ``Таленат је дар од природе и ти немеш право да га проћердаш. Можда ти није суђено да будеш мој колега, али ја верујем да си рођен за професора књижевности. Читај мало о трагичним тиранима – ако ти је то нека утеха``, биле су доктореве речи на растанку кад му је поклонио Шекспирове трагедије.

Пустио је овце да слободно шетају, а он је тражио корене депресије у најранијем детињству, питао се који су то страхови утицали да постане рањив. Сад, заточеник памћења, корача поред шуме у којој се играо као дечак. Некадашње грмље израсло је у огромно дрвеће, баш као што дечји страх постане фобија. Сетио се како је био љубоморан када се родио Миливоје, па се крио у шуми не би ли мајци нанео бол.  Она би га унезверна тражила док он из ината сатима лежи испод неког жбуна. Једном ју је смртно испрепадао кад је помислила да су га украли Цигани што су на запрежним колима продавали власотиначко грожђе. Када се предвече вратио кући, мајка Гена хтеде да га пребије, али баба Гиздава није јој дала да ``утепа дете``. После таквих сукоба он би постајао ћутљив и све се више туђио од мајке.

Други велики сукоб је био са комунистичком омладином у Београду када су од њега тражили да остави Лолу. Замерали су му да ће веза са малогрђанком бити погубна за његов револуционарни рад. Данима нико није хтео са њим да прича док су наоколо београдском чаршијом кружиле гласине. Старији брат Милентије је добио задатак да уразуми заблуделог омладинца. Тада се видело да су њих двојица два света: једном је света партија, а другом породица. Милентије му то није никад заборавио: ``Ово је последњи пут да један балавац каља мој углед  у партији``.  

Прва посета ``Црне Госпе`` у власотинчком затвору трајно му је променила живот. То хапшење је уследило након што је ширио револуционарну литературу у Црној Трави и причао о крвавом пиру полиције над београдским студентима. Земљаци су са знатижељом слушали сведочанство младог комунисте, али неко га је цинкарио. У затвору се храбро држао решивши да никога не изда и тако коначно докаже друговима своју верност. Дведест дана је понављао среском писару како нема никакве везе са комунистима само је у завичају за време Божића говорио о протестима током 14. децембра 1939. године. Писар је био крајње толерантан, чак је дозволио да му родбина доставља храну. Међутим, неизвесност удружена са страхом од наставка истраге у Специјалној полицији у Београду отвори пут депресији. Док се једном рвао са аветима мрака, сломио је прозор ћелије после чега га пребацише у среску болницу. Наредних десет дана, по наређењу др Велашевића, био је везан за кревет све док породица не поткупи судију и врати га кући.

Чобанин се борио са траумама, а стадо је безбрижно пасло. Плашио се даљег одмотавања филм, јер последњих десет година највише боле. Тражио је разлоге због којих треба да живи: ``Ако ме победи ``Црна Госпа``, ништа нисам урадио. Бобан тек треба у школу, а једва му се вратио говор. Светлана тек учи да хода, она барем није свесна шта нам се десило. Сирота Лола шта све није преживела са мном - то би мало која жена издржала. А мајка мученица! Како ли је остала у животу након што су усташе убиле њеног сина мезимца? Ја због њих немам право да се предам``.

Враћајући овце прође поред Тодорових, учини му се да су ушли у кућу чим га запазише. Мајку је затекао у друштву комшинице Веле која се са њим хладно поздрави и одмах оде.

-Како живи народ после рата? – започе Миодраг разговор.

-Како мора. Жали најмилије и обнавља домове. Неки верују да за Црну Траву долазе бољи дани - објашњава Гена и поставља вечеру. – Уздају се да ће наш министар Милентије дати новац за обнову.  Кажу да су се жртвовали, па је ред да нешто добију од државе.

-Постао је он гори од јаничара! Када је мене, јединог брата, одбацио, не верујем да ће ишта помоћи завичају – допуни Миодраг мајкине речи.

-Мада, просецају пут уз реку према Власотинцу. Код Станца минирају стене и праве насеље на ушћу Градске реке у Власину. Али неће ни пут све да реши. Неки су већ отишли на напуштена швапска имања у Војводини. Многи печалбари воде са собом целе породице као што смо и ми пре рата ишли у Београд. Има и оних што по партијском задатку прелазе у веће градове. – Гена жалосно уздахну, па додаде - Море, да ми се ти оправиш и оно женско да заврши школу и могу да умрем.

***

Дуге летње дане Миодраг је проводио у раду: чувао овце, косио траву, припремао дрва за зиму и уопште све што мушкарац ради на имању. Слободно време је проводио у шетњи по планини приметивши да му то више помаже од психоаналитичких сеанси или електрошока. У варош је силазио само да пошаље писмо жени која га је редовно обавештавала о деци. Чврсто је решио да на јесен  настави студије књижевности, јер после свих страхота Голог отока само га лепа реч може спасити. А када је осетио потребу за пером, почео је да записује црнотравске речи. Од Гене је забележио једну народну песму у којој мајка губи у војсци сина јединца.  

-Ово се односи на Милвоја? – упитао је Миодраг изненађен избором песме.

-Камо среће да је само он у питању. Једна ли је Црнотравка изгубила сина? Мени су рат и партија узели три сина. Јадни Миливоје остаде у Јасеновцу. Лака му црна земња! Милентије се изродио и изгубио душу. Ја не знам на кога је такав! Сада тебе хоће да униште. А ако им успе, остаћу и без тебе – искрено је одговорила Гена.  

            Пролазило је тако време у раду и тишини, све док једног дана не дођоше два општинара. Пре рата нису знали овце да воде, а сада воде народ. Тражили су од Миодрага да изађе ван како би са Геном разговарали насамо.  Препознао је оне које је некада учио да не кажу ``Кар Макс`` него ``Карл Маркс``. Истераном из рођене куће свашта се врзма по глави. Прво је помислио да бежи, али нема куда. Граница је добро чувана и ако би побегао у Бугарску, не би стигао далеко. А да су хтели да га хапсе, одмах би то урадили. Плашио се да је Милентије наредио да га протерају из Црне Траве, мада није знао шта тиме хоће када је већ јавно анатемисан од брата као издајник након резолуције Имформбироа.

            Вративши се затече мајку забринуту. Бирала је речи којима ће да преприча шта им је партија поручила: -Сутра је прослава Дана устанка народа Србије и позвана сам да дам свој допринос као мајка два хероја. Једног који даде живот у борби против фашиста и другог који успешно води нашу државу. Посебна им је част што је то уједно и Милентијев рођендан.   

-А шта са трећим сином? Да ми неће забранити да останем код мајке? – питао је узнемирено.

-Неће, али није им драго што си ту. Мислим ако не одем на прославу, да су спремни на све.

-Ја сам за њих издајник домовине и срамота фамилије која је положила тринаест жртава у борби за слободу! Они хоће великом Милентију да се додворе због својих ситних интереса. А и Милентију је мало Миливојев гроб, па хоће и мој! Његов успех је натопљен крвљу најрођенијих! Знаш ли да сам после Голог отока отишао код њега да молим за опроштај? Рекао сам му шта су ми радили и како су капиталистички затвори бања у односу шта сам проживео од другова. За њега је то ситница, јер ово је најхуманија револуција у историји. Нема револуције без крви. Ја, по њему, не схватам да у политици нема хуманости и залуд читам толике књиге када ништа нисам научио. Песнички гледам на живот, па не могу да га појмим, што ме је одвело у издају. Након братског савета ја сам завршио на Психијатријској клиници! И да ми тамо братску руку није пружио др Хуго Клајн, можда не бих био ни жив -   викао је Миодраг.

Мајка загрли сина не би ли га умирила. Осетла је како дрхти и дише као да ће се угушити. Тражила је речи утехе, али јој ништа није пало на памет. Миодраг се мало примири, затим настави да до краја отвора душу: -Мајко, а знаш ли шта је он рекао када је Миливоје убијен: "Што се предао, рђа једна". Милион динара од зграде, коју си продала уочи самог рата, Миливоје је поклонио Титу, а сада се прича како је то Милентијев допринос партији. Ни мртвог брата не поштује, а на његов рачун напредује. Је ли то морално?!

-Ако је све пропало, шта ће нам новац, проклет био дабогда. Нека су га потрошили они који су наставили борбу против Немаца – коментарисала је Гена.

- И ја то мислим, али зашто се Милентије кити туђим перјем. А када сам хтео да се вратим на посао мени је речено: ``Да шта вредиш, не би те се рођени брат одрекао``. Нико не пита зашто ми се то десило. Једном сам казао да ми се не свиђа турски режим и јаничарско понашање појединих комуниста, али са намером да све буде боље и праведније. А никада нисам ништа рекао против Тита, нити сам био за Стаљина. Ако нешто волим руско, то су писци Горки и Мајаковски. Е, та ме неправда боли и са тим болом ћу умерти -  огорчено закључи Миодраг.

-Смири се молим те. Шта Милентију вреди власт, кад нема децу? А тебе чекају у Београду златна дечица! Сине, сећаш ли се шта је говорила баба Гиздава: ``Не бој се,  правдина ће да победи`` – храбрила га је мајка Гена.

- Да, она ће можда победити, али ко ће то доживети и мени моје здравље не може да се врати – последње су Миодрагове речи пре него што је исцрпљен клонуо у кревет .

Целу ноћ је провео у бунилу понављајући реченицу: -Није он божански предак већ Каин који је спалио брата.  

До новог сунца Гена се молила Богу да јој сачува сина од ``Црне Госпе``.

(3. награда за кратку прозу на конкурсу Библиотеке „Браћа Настасијевић“ из Горњег Милановца за 2015. годину)