Драма

Константин Војиновић

ЧУЧУК СТАНА

драмолет

            (У свесци коју је Властимир Вуковић носио на Солунски фронт, а која је сачувана захваљујући учитељу и писцу Анђелку Крстићу из Охрида, налазила су се два чина драме о јунакињи Првог српског устанка Чучук Стани  и епилог. Да ли је постојао организованији текст тешко је рећи, овде се више ради о скици. Шта више, Војиновић је прву скицу означио као први чин, а другу као трећи чин. Властимир Вуковић није могао да каже кад је војвода написао овај драмолет (тако га је сам назвао), вероватно за време четовања на Копаонику. Историчари су после рата много нагађали о војводиним песмама, које истина нису сачуване па их нико није видео, али Властимир Вуковић каже да Војиновић није писао песме, или бар он није знао за њих, а био је војводи најближи. У сваком случају, у току самог устанка и после њега Коста Војиновић није имао никакав предах да би могао да се бар за тренутак посвети литератури. Стога се просто намеће закључак да је млади Војиновић писао о Чучук Стани у кући Данице Димић на Копаонику, где се загледао у њену ћерку Станку, рано осталу удовицом пошто јој је муж јуначки погинуо у рату.)

            ЛИЦА:

            Стана Пљештић, Чучук Стана

            Хајдук Вељко Петровић

            Војвода Миленко Стојковић

            Вук Стефановић Караџић

            Бећари, момци

            Радња се догађа у време Првог српског устанка у неготинској Крајини.

ПРВИ ЧИН

            (Конак војводе Миленка Стојковића у Поречу. У великој соби седе Миленко и Хајдук Вељко, кога је вожд Карађорђе послао Миленку у Крајину на испомоћ. Улази момак.)

1.

            МОМАК: Војводо, нека девојка жели да те види. Долази сваки дан пред капију и ту чека. Узалуд смо се трудили да је отерамо, неће да иде.

            МИЛЕНКО: Велиш девојка ...

            МОМАК: У ствари девојчурак. Тешко да јој је више од петнаест. Али носи оружје, испод тканице јој вири пиштољ, преко рамена држи пушку кијачки. Више личи на ратника него на девојку.

            МИЛЕНКО: Велиш ратник... Мени је данас сваки ратник потребан... Кад Турци навале, морамо сви да бранимо Крајину, и мушко и женско. А је ли рекла шта тражи?

            МОМАК: Неће да каже, само понавља да оће да види војводу Миленка. Па сам мислио да је боље да то знаш, него да те изненади негде ван конака.

            МИЛЕНКО: Шта ти кажеш на ово, Вељко?

            ХАЈДУК ВЕЉКО: Ја бих је, војводо, примио. Ти си овде старешина не само војни него и цивилни. Сигурно да је тера нека мука...

            МИЛЕНКО: Онда, доведи девојку. Али је прво разоружајте, шта ја знам... Нећу да прођем као Мурат на Косову! И Мурат је поверовао Милошу, па га је овај распорио!

            ХАЈДУК ВЕЉКО: Шта чекаш, доведи девојку.

            (Момци доводе Стану. Стана приступа одважно, као да није пред главним крајишким војводама.)

            МИЛЕНКО: Пре него чујем шта молиш, девојко, кажи ми ко си и одакле си.

            СТАНА: Ја сам Стана Пљештић из села Сикола на Дели Јовану. Јеси ли чуо за то село?

            МИЛЕНКО: Како да нисам. Сиколе је најписменије село у Крајини.

            СТАНА: То си добро рекао. Је л те још нешто занима?

            МИЛЕНКО: Је си ли сама дошла у Пореч?

            СТАНА: Сама. А са ким би?

            ХАЈДУК ВЕЉКО: Сиколе је далеко... пролази се кроз шуму... Како си дошла?

            СТАНА: Па на коњу, како би?

            МИЛЕНКО: Умеш да јашеш?

            СТАНА: Како не би умела! Па ја сам од малена била за стоком...

            МИЛЕНКО: И није те било страх?

            СТАНА: Од чега? Звериња се ја не бојим, умела сам да штитим стадо од вукова. А не бојим се ни разбојника, понела сам пушку и пиштоље.

            ХАЈДУК ВЕЉКО: Умеш да пуцаш?

            СТАНА: Не знам који си, млад си да би био Миленко. Миленко је овај старији...

Али да се кладимо да умем да гађам боље него ти!

            МИЛЕНКО: Боље да пуцаш од Хајдук Вељка? Такав се досад није нашао у Крајини!

            СТАНА: Не знам ја то, али да изађемо на ливаду и да поставимо мете. Па да пуца он и да пуцам ја. А ти, Миленко, буди судија!

            ХАЈДУК ВЕЉКО: И хоћу! Ако је истина то што кажеш, онда ћу да наредим да ти обуку панталоне...

            МИЛЕНКО: Велиш да ти је име Стана... Чучук Стана!

            СТАНА: Шта си рекао?

            МИЛЕНКО: Мала Стана. Чучук је на турском мали.

            СТАНА: Кад се пуца није важно да ли си мали или велики... но да ли имаш око. Миленко, нареди да ми твоји момци врате оружје и ајдемо на ливаду... Оћу да покажем овом твом Вељку како гађа у мету ова... како си рекао... Чучук Стана!

            (Миленко нареди те поставе некакве мале тестије као мете у дворишту конака. Поставе их по десет и за Вељка и за Стану. Миленко одреди те први пуца Вељко, убије осам тестија. Вељко је био велики јунак, пре свега на сабљи. Пушком се мање служио и није био особит стрелац, иако га је Миленко прогласио шампионом. Онда пуца Чучук Стана и убије свих десет тестија. Миленко Стојковић не може да се начуди.)

            МИЛЕНКО: А сад ми кажи зашто си дошла мени?

            СТАНА: Некакви твоји бећари су банули у Сиколе и опљачкали народ. То је велика срамота, војводо. Мислила сам да си устаник а не пљачкаш. Упали су и у кућу мога оца и покупили моје дарове што сам их спремила за удају. Ја сам била у планини, иначе ти разбојници не би изнели живу главу са Дели Јована! Дошла сам у Пореч да повратим своје дарове.

            МИЛЕНКО: И тражиш их од мене?

            СТАНА: Ти момци су на твојој храни и одећи. Ти си одговоран за све оно што они чине.

            МИЛЕНКО: Чујеш ли ти ово, Вељко?

            ХАЈДУК ВЕЉКО: Чујем, и држим да Стана говори право. А како пуца, боље ти је да наредиш тим бећарима да врате опљачкано. И да их каштигујеш за то! Јер ако то ти не учиниш, не сумњам да ће учинити Стана!

            МИЛЕНКО: Велиш право, Вељко. Моје је да пронађем дарове. А ти гледај да се Чучук Стана врати здраво у Сиколе.

2.

            (Кућа капетана Стојана Абраша у Поречу, код кога је Стана по родбинској линији одсела. Абраш је био побратим Хајдук Вељку, па су се Стана и Вељко нашли код њега.)

            ВЕЉКО: Девојко, чула си шта ми је заповедио господар Миленко? Да те живу и здраву вратим дома.

            СТАНА: Немој да се трудиш, војводо. Немам намеру да се враћам у Сиколе!

            ВЕЉКО: Не разумем...

            СТАНА: Немаш ту шта да разумеш. Нећу више да чувам овце и говеда. Намеравам да се наместим овде у Поречу. Стојан ми је обећао да ће ми наћи неки посао у вароши.

            ВЕЉКО: Чекај. Решила си да скинеш сељачко руво и обучеш варошко?

            СТАНА: Тако је.

            ВЕЉКО: Али живот је овде опасан за младу девојку... По граду се мувају свакојаки људи... трговци, војници, бећари, бродари, разбојници, лопови... град напада сваки час Турчин Пазван-оглу из Видина...

            СТАНА: Рекла сам ти да се ја не бојим ничега!

            ВЕЉКО: А би ли радила код мене. Мени је кућа празна, немам домаћицу.

            СТАНА: Немам намеру да служим никога. Нисам дошла у варош да будем служавка!

            ВЕЉКО: А да те питам нешто друго. Би ли пошла за мене?

            СТАНА: Мени је рођак Стојан рекао да си ти данас највећи српски јунак...

            ВЕЉКО: Сад... јунак од којег боље пуца једна сељанка...

            СТАНА: Мени је рођак Стојан испричао да си ти једном приликом... кад су Турци били опколили Пореч... сео са својим бећарима у чамац и улетео са исуканом сабљом међу њих као кобац међу кокошке... Које си посекао, који су се разбежали... Стојан каже да се Турци толико плаше твог имена да беже већ при његовом помену. Откад си ти дошао у Пореч, Пазван-оглу се не усуђује да га нападне.

            ВЕЉКО: Па, побратим те није лагао...

            СТАНА: Али ја сам чула да си ти жењен... Да у Биограду имаш жену и сина... Је ли то истина?

            ВЕЉКО: Истина је, Стано, али ја са том женом више не живим. Купио сам јој кућу у Јагодини одакле је дошла и тамо је оправио. Поручио сам јој да ако крене за мном, да ћу да је бацим у Дунав...

            СТАНА: Ја сам решила да се удам за јунака! Али ја немам никакв мираз...

            ВЕЉКО: Шта ће мени мираз? То што сам се ја одликовао у бојевима, донело ми је право да закупим од Совјета скеле и ђумруке и то ми је донело богатство...

            СТАНА: Чекај. Ја имам једног коња код оца у Сиколу каквог тешко да има у свој војсци... Име му је Кушља. Био ли би рад да ти га доведем у мираз?

            ВЕЉКО: Бољи поклон ниси могла да ми учуниш!

ТРЕЋИ ЧИН

(У лето 1811. године по смрти крајинског кнеза Мише Карапанџе, Вељко је био постављен за војводу у Неготину. Крајина је била врло богата земља, густо насељена и лепо обрађена. Српски писац Вук Караџић, који је у то време боравио у Крајини, овако је описао: „Богата неготинска равница, стада белих и црних оваца, крда шарених говеда, бесни крајински алати и вранци, брежуљци са богатим виноградима и пимницама. Једини чисти српски град у то доба.“ Вељко је дошао у град са Станом и одмах организовао одбрану Неготина. Појачао је и учврстио старе шанчеве око града и подигао нове, које је наоружао са 10 топова. Посада му се састојала од 300 – 400 пешака и исто толико коњаника. Становао је са Чучук Станом у највишој кули у средини града, која се звала Баба Финка (на турском котарица на катарци од брода). Одатле је Вељко осматрао околину и сваки час излетао на Кушљи са бећарима међу Турке који су логоровали у равници. У свему му је помагала и пратила га Стана. Задобила је четири ране и прославила се као сапутница највећег српског јунака. Вељко је најрадије нападао ноћу, што је изазивало панику међу Турцима, ненавикнутим на ноћно ратовање.  Све што су Вељко и Стана радили чинили су уз музику. Цигани свирачи нису излазили из Баба Финке. Стана је веома лепо певала и играла, у чему је ратник уживао. Тако је дошла кобна 1813. година.)

1.

            (После низа противречних наређења, Карађорђе је 25. јуна 1813. године  дефинитивно наредио Хајдук Вељку да напусти Неготин, шанчеве разори, а војску и муницију пребаци преко планина и заузме нове позиције. Сматрало се да ће Вељко моћи са својом малом војском, с обзиром да је био ненадмашан у четничком ратовању, да у планинама задржи турску војску и спречи јој пролаз према Пожаревцу. Међутим, Вељко је одбио да изврши вождово наређење и остао је у одбрани Неготина. Тад је узвикнуо Главу дајем, Крајину не дајем! У јулу је у Неготин дошао Вук Караџић да убеди Вељка да напусти одбрану града.)

            ВУК КАРАЏИЋ: Вељко, чинио си чуда, али сад мораш да одступиш. Није било лако вожду да ти нареди повлачење, али Турци су навалили са свих страна и ми не можемо да бранимо толике фронтове.

            ВЕЉКО: Вуче, ти мене подбадаш да одем, а ја тебе позивам да останеш. Ми смо овде доста веселих дана провели, па барем и славу да делимо!

            ВУК КАРАЏИЋ: Нећеш моћи да издржиш опсаду Неготина. Немаш довољно ни хране ни џебане. Турци ће довући тешку артиљерију, срушиће ти куле и шанчеве. Послушај свог пријатеља, повуци се у планине. На Дели Јовану ти Турци неће моћи ништа.

            ВЕЉКО: Вуче, ти знаш да Вељко не одступа. А као књижевник и историк морао би да знаш да се Србија данас брани у Крајини. Ако Турци продру кроз Крајину, Биоград ће пасти за неколико дана. Главу дајем, Крајину не дајем.

            ВУК КАРАЏИЋ: За ово време сам те добро упознао и знам да не вреди убеђивати те. Знам да си јунак, каквог су само могле да створе овакве прилике, време у коме живимо и српска земља. Знам да рат волиш ради самога рата! Али само јунаштвом нећеш моћи да одбраниш Неготин. Најбоље ћу ти помоћи ако убедим Совјет и вожда да ти што пре пошаљу муницију. Слажем се с тобом да се Србија данас брани у Крајини.

2.

            (Ситуација у Србију је постајала из дана у дан све тежом. Вук Караџић је оптуживао Младена Миловановића, који је био задужен да снабдева муницијом Неготин, Бању и Гургусовац, да је крив што није на време послао Вељку помоћ. Младен је Вуку рекао: „Кад је мир, о Вељку се песме певају и по десет музиканата му за ручком свирају, нек се сад држи!“ Младен је држао да је важније одбранити Делиград, па је наложио Антонију Пљакићу, Карађорђевом зету,  да с војском прво оде на Делиград, а после да похита Вељку у помоћ. „Јербо су Турци на Вељка  врло навалили... да идемо Вељку доле у помоћ, док није човек сасвим пропао, а кад један пропадне сасвим, сви се крајеви могу збркати...“

            Петак, 18. јул 1813. године. Неготин је већ петнаест дана под потпуном опсадом. Турци су до самих шанчева, да се каменом могу добацити. Борбе се воде из топова, кумбара и пушака. Браниоци Неготин воде битку на живот и смрт. Одавно се више није могло излазити у поље на мегдан. Куле су срушене, Баба Финка прорешетана, муниције је нестало. По вароши је покупљено све посуђе, калајна и сребрна кандила растопљена у меткове, чак и талири служе као муниција. Али Хајдук Вељко не признаје пораз! Дању и ноћу обилази шанчеве, бодри бранитеље којих је све мање. Стана се од њега не одваја.)

            ВЕЉКО: Ако Бог дâ те жив изађем из Неготина, оћемо се на зиму питати како се брани царевина.

            СТАНА: Сви су нас издали, мој Вељко. Али тебе зрно не бије!

            ВЕЉКО: Стано, обећај ми да ћеш се удати за јунака кад ја погинем!

            СТАНА: Ти не можеш да погинеш... Тебе зрно не бије!

           

(Вељко и Стана су гиздаво обучени, као и увек. Уопште се не скривају, пркосе судбини. Тако долазе до шанца у Влашкој мâли. Ту је Вељка угледао турски тообџија, познао га по богатом оделу и погодио посред леђа. Вељко је пао Стани на руке и последње речи су му биле „Држ се...“ А неки кажу да га је спазио његов побратим Анастас Армаш и показао турском тобџији.)

ЕПИЛОГ

            Бранитељи Неготина су сакрили Вељкову смрт, на тај начин што су тело покрили травом до вечери, а онда га је брат Милутин изнео из шанца и тајно сахранио код цркве. Преко Вељковог леша су стављена два мртва војника, а гроб заравњен, како га не би пронашли Турци, јер би Вељкова глава била њихов највећи трофеј. Чучук Стана се још шест дана тукла са Турцима после Вељкове смрти. Хроничар каже да је имала пуно разлога да погине, како не би пала жива Турцима у руке и завршила живот бедно у неком харему, кад се чинило да нико неће извући главу из Неготина, који је био пун несахрањених лешева и заударао до неба.

            Ипак, Стана је изишла из града заједно са Милутином Петровићем, Вељковим братом који је преузео одбрану града по Вељковој смрти. Браниоци су плели лесе од прућа, бацали их преко баре, па посипали кровином и земљом. Повлачење је почело шесте ноћи по Вељковој смрти, тихо да то не осете Турци. Напред су ишле Чучук Стана и Милутинова жена Станојка, за њима је Милутин водио коње натоварене благом, које Вељко није дао да се изнесе из Неготина, јер би „срамота било да Турци дођу у моју кућу, па код толике славе и имена мога, ништа у њој не нађу“. Тешко натоварени коњи испроваљивали су лесе и многи се подавили. Страдао је и Вељков коњ Кушља, кога му је Стана донела у мираз, а водио га Вељков побратим Стојан Абраш, у чијој кући су се Стана и Вељко заручили. Тек кад су се бегунци дохватили мананстирског гаја, знали су да су спашени и непримећени од Турака. Тако је Стана изашла из Неготина истим путем којим је славно ушла у њега са Вељком пре две године. Сад се враћала сама и напуштена у Пореч. Имала је осамнаест година, а жена у тим годинама, поготово Станине динамике, није могла бити сасвим обесхрабрена.

            Стана је поделила судбину осталих емиграната из Србије, а било их је око 150.000. Најдуже се задржала у Бечкереку, где је изазивала општу пажњу. Лепа осамнаестогодишња удовица највећег српског јунака устанка, и сама рањавана четири пута, изазивала је дивљење нашег живља преко Саве и Дунава, у време кад су жене биле само домаћице и мајке... За Србе је Стана била део легенде и историје њихове отаџбине Србије. Кад је запросио неки богати трговац, нудећи јој миран живот и изобиље, Стана му је одговорила: „Ја сам била за јунаком и ако се још који пут изудајем, опет ћу отићи само за јунака“. Говорећи о јунаку равном Хајдук Вељку, Стана је мислила на младог грчког хетеристу Георгакиса Олимпиоса, у нас познатијег као Капетан Јоргаћ. Јоргаћ је све време уз Хајдук Вељка бранио Крајину и готово да није заостајао у јунаштву за Вељком. Стана се за њега удала и наставила у емиграцији буран јуначки живот, али то је друга прича.

(Приредио Иван Ивановић)