четвртак, 5. новембар 2015.

Критика



Мирјана Анђелковић

ФАНТАСТИЧНА ПРИЧА ДРАГОМИРА ПОПНОВАКОВА НЕУКИ АНЂЕО[1]

Можда је све почело од радио драме ЦРНИ КАВЕЗ (1984) када је фантастичном драмском причом покушао да наметне размишљање о драматичном догађају који се десио једнога дана (у његовој глави): Сунце није изашло! Пишчева намера је била да маштом, измаштавањем, одабраним речима и ситуацијама дочара атмосферу тог необичног дана. Драма је  фантазмагорија најцрње слуње.
Приче са фантастичном фабулом отвориле су Попновакову нове слојеве златне руде приповедања, која тражи да се и потроши, што, нажалост, неће бити могуће. Уз високе приповедачке стандарде досегнуте сновима, снивањем, сањама, страхом, ове приче показују пуну слику Попновакове фантазмагоричне имагинације, која по својој инвентивности, убедљивости, бираним детаљима, измишљеним и неочекиваним обртима граде фантастичне приче. Пустивши машти на вољу, Попноваков је написао неколико фантастичних прича, нпр. ПОГЛЕД ЈУЛИЈЕ ВОРОБЈЕВЕ, НЕУКИ АНЂЕО, ГОСПОДАР У ПРОЗИРНОМ ДВОРЦУ, ПЛАЧ БИЧА БОЖЈЕГ… Попноваков је и у раније приповетке уносио сегменте фантастике. Овога пута је врло значајно то што је оваквим причама, измаштаним, одсањаним, фантастичним, фантазмагоричним, дао више простора, сасвим се окренуо њима. Попноваков је дао себи слободу да без ограничења прича приче које личе на бајке. Све своје имагинативне способности уложио је у те приче.
Једна од тих фантазмагоричних прича је и прича НЕУКИ АНЂЕО и испричана је као лични доживљај писца Драгомира Попновакова и песника Владислава Петковића Диса. Дис је на пустом, уклетом броду у мрклој ноћи. Попноваков је занесен емоцијама. Он не осећа плиму умом но срцем, а емоције га носе преко Јонског мора. У полумрачном ресторану, где су застали да се одморе, Попноваков гледа у квадрат прозора и види како у тами лагано промиче брод. У вреви у ресторану није имао кога да пита да ли је видео оно што је он видео. Сигуран је да је био брод и на једном прозору видео је песника Диса, рашчупаног и са разбијеним наочарима. Ћути у ставу мирно као да поздравља све утопљене душе. Попноваков као да је чуо шапат из даљине: “Сви храбри су мртви, а данас светом лутају потрошачи доколице.” Попноваков узнемирен излази у ноћ тамну која је обавила цео предео. Нема мора. Нема ни шума таласа, само бело грчко камење, али брод и даље плови. Погледао је око себе и на стенама види белу прилику, одмах је знао да је то Дис. Био је у белом оделу са лептир машном и бос. Наочари су му биле разбијене. Ћутао је, а онда је раширио крила, уместо руку и винуо се у мрачне висине.  Драгомир Попноваков је у неверици, запањен гледао. Онда је у близини на тлу спазио Дисове наочаре. Подигао их је и ставио на нос.
Врло је узбуђен и пун је неверице. “Тога часа, као стара тајна, ја почех да живим”. Покушао је на брзину да се сети свега што је знао о Дису. “Угледам онај стари дан и онај призор када је торпедо ударио у брод” Кроз велику рупу вода је брзо потапала брод. Попноваков види Дисову смрт далеке 1917. године, његових 37 година које сада гута море. Тога часа види Диса на једном прозору и види једнога делфина који је опливао брод и допливао до прозора  иза кога је стајао Дис,  а Дис је кроз делфиново око ушао у њега. Затим је делфин отпливао даље, а Дис је наставио да живи у њему. Делфин је као инкарнацију примио Диса да у њему настави даље да живи. Делфин је онда приметио црну Дисову сузу, вратио се, пажљиво је узео и спустио на дно мора мало даље. Из те сузе поче да расте необично острво до површине мора и даље до данашњих дана за звезданих вечери. Попноваков је све то гледао ћутке. У тренутку Дисове смрти, долетео је један галеб и отео му је душу, па се вину у висине и придружи своме јату које је кричало Дис, Дис, Дис… Дисово тело је наставило да живи у телима генерација делфина као живи пловећи споменик, а Дисова душа кроз галебове, који су летели изнад чудог острва, својим крилима исписивали су имена српских ратника са крстача. Својим кричањем ширили су поезију Дисову која је имала сада много пунији звук.
Човекољубиви делфин и галеб примили су у себе за вечност Диса,  чувајући га. Попноваков је приметио да Дисове песме које се чују, звуче некако другачије, имају другачији, пунији звук. Песма “Утопљене душе” је упила у себе нови животни смисао, упила је људско дозивање у помоћ, мир морских дубина, сјај звезданог неба. Полако и тужно носе славу хиљаде утопљених душа које сада полако засипа морски песак. А галебови свако јутро надлећу чудно острво. Владислав Петковић Дис је једини видео нирвану и сада, на уклетом броду, враћа се у њу. Попноваков само стоји и ћути, запањен је и сам, јер је веровао у овај сусрет, у овај сан.
Ова приповeтка је у целости измаштана. Мада је писац унео и себе у причу, као наратора, имао је чудан доживљај. Прича се зачињала у емоцијама, измаштавању чињеница, књижевних и људских судбина. НЕУКИ АНЂЕО је омаж Влaдиславу Петковићу Дису. Посета српским светињама на грчком тлу је пробудила снажне и осетљиве емоције, подстакла је његoву осетљиву имагинацију. Цела приповетка о сусрету два песника, Владислава Петковића Диса и Драгомира Попновакова, у безвремену врло је близу бајке, а у бајкама је све истина.
Драгомир Попноваков није ништа коментарисао што је видео. Његово ћутање прво је изражавало неверицу, а онда када су се догађаји низали, он је био збуњен реалношћу онога што види, а то је измаштано на документима о Дисовој смрти. Дис такође не изговара ни једну реч. О Дисовој смрти, о потапању брода од немачке подморнице, то су чињенице. Тајанствено понашање песника Диса који са лакоћом носи терет свога живота, боемију и удес својих песма и своје судбине.
Када се појавила књига ПИСМО И НОСТАЛГИЈА (1996) највећи број приповедака је био у реалистичком говору. Али се приметило да је ова књига учинила заокрет ка новој поетици. Заокрет се састоји у томе што је у књигу унео приповетке које имају сасвим друге теме и поетику – фантастике.
Те приповетке својим новим садржајем, новим начином приповедања учиниле су заокрет, врло успешно. Те фантастичне приповетке по уметничкој вредности не заостају за свим његовим ранијим приповеткама.
(одломак из већег рада)
Нови Сад, 6. октобар 2015.



[1] Неуки” у наслову не носи значење које ми иначе данас употребљавамо, но означава сиромашног боема, песника; четири морнара није нашло у Дисовом џепу ни новчић , он је остао сиромашни песник.


 Драгомир Попноваков и Мирјана Анђелковић у КЗНС, 1985. (снимио М. Г.)

Нема коментара:

Постави коментар