Критика

Иван Ивановић

ВЛАСТИЦИЗАМ

            1.

Рецензенти књига по правилу упропашћавају те књиге. Вероватно да би их препоручили, дижу их на ниво који не заслужују. Тиме их спуштају испод нивоа који имају.

           То што се напише на клапнама или корицама књиге веома је важно, јер често представља једини контакт читаоца са том књигом. Нормално је да читалац то прочита, па тек онда да одлучи да ли ће читати књигу. Што се мене тиче, ја књиге које рецензенти преувеличавају, дивинизирају, углавном не читам. Доста ми је њихове несувисле рецензије!

            Постоје рецензенти који наплаћују своје похвале. Запамтио сам једног, још из Tитиних времена, звао се Радојица Таутовић. Плати, а ја ћу ти рећи ко си! Кажу да је Ђуро Гавела тако радио на првој Ћосићевој књизи „Далеко је сунце“. Ћосић је био не баш писмен партизански комесар, а Гавела поражени грађански стилист. (Види: Видосав Стевановић, „Дневник самоће“. Видосав је добар део свог радног века провео у издаваштву, ја му верујем.) Данас за Таутовића важи Миодраг Игњатовић.

            Избегавао сам колико сам могао да пишем рецензије, чак и кад сам био без икаквих прихода у комунизму. Ако кажем шта мислим, нема ништа од хонорара! Хонорар се даје рецензентима који кажу шта не мисле!

            Могу да наведем два своја негативна искуства. Још у Запису био сам у прилици да рецензирам хумореску Живана Митровића, мислим да је наслов „Не пуцај, бре!“ Прича није била сасвим слаба, али је имала озбиљне недостатке, бар ја сам тако видео. Разуме се да сам то написао. Како сам отишао из Записа, нисам пратио шта је даље било с овим мојим радом. Знао сам да је књига штампана, али нисам узео да је видим. Кад је по тој књизи глумац Ташко Начић (чини ми се у подруму Атељеа 212) направио монодраму, отишао сам да је погледам. Био сам изненађен кад сам видео да је у афиши за представу одштампана моја рецензија. Али, само до пола! Глумац је узео све оно што сам позитивно рекао о причи, а прецртао све што је негативно.

            Други пут сам рецензирао роман Живке Манчић Стојиљковић „Пеликани“,  иначе Прокупчанке, супруге песника Данета Стојиљковића. Писао сам о ранијим Живкиним књигама (тематика пропаст предратног света), талентованим, али нестилизованим. Овога пута је Живка учинила свој стил дотераним, прихватљивим. Радило се о породичном родослову, очито да Живка није измишљала, што је рукопис учинило убедљивим. То сам написао у првом делу рецензије. Међутим, Живка је повремено упропашћавала своју причу некаквом ђавољом фантазмагоријом, непримереном реалистичном току њене генеалогије. И то сам написао у другом делу рецензије. Како је Живка убрзо преминула, рукопис је објавио њен супруг Дане, разуме се са својим песмама. И са мојом рецензијом, али само до пола!

2.

Ово сам написао да бих истакао рецензије које сам прочитао у књизи Власте Младеновића „Естрадија“, пре него што сам се упустио у читање песама. Шта је навело издавача, Удружење српских  издавача, да презентује читаоцу шта су ауторитети Рекли о песништву Власте Младеновића? За дивно чудо, нису ме одбили од читања.

            Иван В. Лалић, који ваљда треба да послужи као ауторитет, хваљен песник који није оставио неки траг, приметио је да је у Властиним песмама „тешко наћи нешто сувишно, односно нефункционално“. Али то важи за све праве песнике, зашто бисмо то код Власте узели као квалитет?

            Адам Пуслојић, у сагласју са својим клокотризмом, истиче да певање треба да буде оригинално. „Чему, иначе, певање, ако нови глас није неочекиван, самородан и непоновљив?“ Али то је само став. Бити оригиналан не значи бити квалитетан. Клокотризам (и сви изми...) је можда оригиналан (мада се код Пуслојића ради о помодноисти), али није ваљда то певање?

            Аутентични песници Слободан Ракитић и Брана Петровић задржавају се на неодређеним похвалама, с тим што Ракитић уочава Властин песнички парадокс, доста редак у српској поезији. Ово ме је већ заинтересовало. Парадокс је мишљење противно општем мишљењу. Је ли Власта Младеновић песник парадокса?

Књижевни критичар Душан Стојковић је био прецизан. Од самог почетка свог песниковања Власта Младеновић је свој. Његова лиричност је особеног кова. Но, да ли је то довољан разлог да читам књигу? Сви бољи песници су своји, иначе нису песници.

            Два, мени неауторитативна песника, Радомир Мићуновић и Радомир Виденовић Мавид, употребили су изразе који су доста провокативни. Први, у Властином певању види поетски бистрик. Значи ли то да је код Власте све бистро, као поток? Поток је бистар, али је плитак! Други, прави кованицу властицизам, што треба да буде нови правац у поезији (сваки  изам је био револуционаран!), али ме збуњује некаквим „укрштајима симболизма, неоромантизма и неосимболизма“, што је за мене преучено.

            Ако све ово усвојим, да ли да читам књигу?

            Онда је дошао прозни писац Жика Лазић (који се у поезију разумевао таман колико ја!) да спусти лопту на земљу и да у Власту пројектује себе. Дакле, да је Власта Младеновић био савременик Хајдук Вељка, стајао би уз њега кубуром и сабљом. Али, пошто на песнику није да се туче, „ни перо није мање убојито оружје“. Готово да ме Жика одбије од Власте: зар Власта пише песме да би се тукао са српским непријатељима? На моју и Властину срећу, Жика је ту говорио о себи. Овај у младости изразити сатиричар, у старости је свој не мали књижевни дар ставио у службу новог Хајдук Вељка, Жељка Ражњатовића Аркана (роман „Војвода“), који је бранио Српство. Е сад, ако је Власта нови Жика, зашто бих га читао? Ценим Жику Лазића по „Музикантима“ и „Грађанима села Луга“, али ме његов „Војвода“ одбија од раног Жике.

            Нема друге, морам да читам Власту Младеновића.

3.

Онда је дошао Поговор уредника књиге Андреја Јелића Мариокова Властицизам Власте Младеновића, изненађујуће прецизан. Власта Младеновић је од ретких песника који је нашао свој препознатљив стил. Познавалац поезије не мора да погледа име аутора а знаће о коме се ради. Власта је песник живота схваћеног као театар апсурда, у којем се песник руга свету у који је пао с небеских висина, а највише самом себи што му се то десило. Народски речено, Власта Младеновић је шерет! Отуда је његова поезија депатетизована, црнохуморна. Не кажем да то није тако, али шта ћемо са Жиком Лазићем. Власта не само да се не руга историји, него је производи у свог саговорника. То не негира Мариоков. „Младеновић се окружује саговорницима и сапатницима, историјским и књижевним јунацима: Хајдук Вељком, Вуком, Одисејем, Хамлетом, Блејком и својом балканском песничком братијом. У своје животне и стваралачке неприлике он ће их увући да би показао паралелизам њихових судбина са сопственом, неконформном позицијом у свету.“

Ако сам добро разумео, разлика између Жике Лазића и Власте Младеновића је у приступу историјском миту: Жика слави, а Власта се подсмева.

Овом тврђењу иде у прилог Властина дубока и искрена религиозност. Жика је паганин, а Власта је хришћанин. Христ је био антимилитариста. Код њега је морални принцип изнад физичког. Дакле, ко тебе удари по једном образу а ти му пружи други! Писац српске историје Жика Лазић је сав у духу народне поезије, он би зубом за гроце,  његов Хајдук Вељко је српски херој из Крајине. Песник Власта Младеновић је сав у знаку српске духовности, његов Хајдук Вељко је трагичар из Крајине.  Не кажем да се ова два писца искључују, али мени је Власта ближи од Жике.

Иначе, Мариоков с правом указује на Властгине семантичке играрије, помоћу којих песник погађа у срж садашњости. Већ сам назив Естрадија у потпуности осветљава савремени тренутак српске историје: живимо у држави Страдији којом влада Естрада. Стога ћу, као и Мариоков, да наведем песму Естрада, која је ремек дело савремене српске поезије. Живот постаје  / театар апсурда,  /  шта ми друго преостаје  /  него да будем  /  лична луда,  /  која се,  /  изигравајући краља,  /  озбиљно забавља.  Стога, кад Власта у тренутку свог егзалтираног јунаштва, попут Хајдук Вељка не даје Крајину, чини то само зато што Христ у њему зна да је Крајина одавно дата.

4.

Навео сам друге да не бих потезао себе. Властини саговорници су тачно детектовали овог песника из Источне Србије, шта остаје писцу из Јужне Србије? Ипак, има једна тема код Власте коју његови критичари нису елаборирали: Властино дисидентство. Е, то је већ моја тема, за њу сам квалификован, имам мајсторско писмо.

Има ту нешто нејасно. Власта је своју прву, дакле почетничку, књигу насловио са „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (не разумем да ли је то алузија на француског генерала под којим је кренула офанзива на јужном фронту 1918. године у првом Великом рату?) Ако се гледа споља, тешко да је ту Власта дисидент. Рођен 1956. године, Власта је у детињству (12) година проживео дисидентску 1968, па се не може рећи да је из ње произишао, као писац ових редова. Књигу је објавила Књсижевна омладина Србије, у то време свакако државни издавач, 1986. године, кад је 68. била у потпуности угашена. Још у ванредном издању, са дотацијм из Вршца. Потписани уредници, тада још омладинци, данас су књижевни руководиоци. Следе две књиге у конзервативно комунистичком Нолиту, и исто толико у либерално комунистичкој Просвети. Који још песник је тако прихваћен од државе као Власта Младеновић? Откуд онда дисидент?

Најдиректнији одговор би био да је Властино дисидентство произишло из његове лоше провинцијске адресе. Пошто се идући трбухом за крухом вратио у своју провинцију (Неготин), Београд га није присвојио. Можда је Властино место већ био попунио Адам од Крајине (наслов сценарија за документарни филм који је написао други Крајишник, Горан Вучковић), тојест Адам Пуслојић, који се већ био углавио у институције комунистичке државе? У комунистичкој хијерархији из сваке провинције долази по један изасланик. Можда је ствар била у томе што Власта није написао песму Титово име, па да каже:  Ако има вечности  /  и ако вечност има име,  /  име вечности је Титово име. У комунистички Врт се није улазило без Титовог имена! Тек, Власту су мимоишле награде, које значе степенице у комуно-песничкој номенклатури. Био је у Немилости награда: У немилости сам  /  књижевних награда,  /  нема сумње, признајем,  то је истинско признање.

А можда су Власту избацили из песничког Врта постмодернисти, нехајни за његов национални лелек, који су завладали српском књижевношћу као некад надреалисти. Тек, он у песми Канализа постмодернизма о њима говори јако лоше:  Опседнути собом, / без части и поноса, / од свог носа, / даље ништа не виде, /мале але, / пацови, гњиде, свугде их има, / запосели су све канале, / и све ће се једном, / по космичкој нужди, свршити анално.

 Свестан свог отпадништва, Власта се обраћа свом земљаку и песничком сабрату Живку Николићу да му потврди да је изван песничког јата и да чами сред неготинског блата. Скривен у светлости, / ја сам звезда / коју нико не може / да гледа.

Међутим, овај одговор би био у домену прозног писца, мада је тај писац у Декартовој равни, Мислим, дакле, постојим. (Власта каже: Певам, дакле јесам!) Мој проблем је у томе што је Властин дисединтизам, као и Дисов, много више него узрочно-последични, дакле урођен, бивствен, аутентичан. А то прозни писац једва да може да схвати. Стога ми остаје да усвојим оно што говори песник.

5.

ДИС-ИДЕНТИТЕТ.  Значи ли овај наслов да се Власта Младеновић идентификовао са Дисом, да је понео његово проклетство. Власта није постао дисидент који корача београдском улицом Франшеа Депереа, него је то био још у рођеном Шаркамену, само то није знао. Једноставно, дисидентизам је урођена одлика овог песника из истичне Србије. Одличан настављач Диса, још један уклетник у српској поезији.

Карактеристично за оба песника је огромно незадовољство временом на које су осуђени да падну с невиних висина. У јеку општег полета Србије, у предвечерје ослободилачких балканских ратова, Дис пева Наше дане, социјално најубојитију песму у српској поезији. Куд ћеш веће зло него кад се на високо дигу сутерени и сви проклети и мали постану наши суверени? У „Дисидентитету“ налазимо Дисове Наше дане у Властиним Нашим данима.

Видимо два песника како нас неколико пропалих људи и полусвет пију у српској кафани, јер је она једина институција слободе и духа, у којој и поред тога што нема ваздуха може слободно да се дише. Ту је Власта експлицитан: порушили су му издавачку кућу, угасили часопис, утулили баштину. Не постоји више моја домовина, / Божји и људски закон више не важи, / на сцени су сила, проституција, лажи, / али има Бога, има правде.

Помињаном Живку Николићу, Власта каже да нема више критеријума, опште је лудило, народ је изван ума. Чему онда певати, кад је Свака моја реч, злу отпор, / осуђена на пропасдт. Све што вреди дошло је под општи атак, зато је битан сваки податак, који верно бележи мој стари јатак (Живко Николић), да се узајамно сачувају свети је задатак.

Песнику у егзилу Мирославу Б. Душанићу Власта поручује да су обојица без домовине. Ти си изгнан, негде у туђини, / а ја сам у изгнанству у домовини. Бити без домовине – главна је одлика дисиденства. Стога, Власта не брани домовину у Шаркамену, како погрешно мисли, него себе. Усамљен се борим / чувајући свој крхки мир. Власта зна да узалуд подиже свој протестни глас до неба, јер га нико не слуша. И онда долази антолгијска песма Одстрел:  Сатеран уза зид / признајем пораз / али није ме стид, / јер сам сачувао образ. / Спреман је стрељачки вод, / подле, бедне кукавице, / чекају само повод, / али не смеју да ме погледају  / у лице.

Власта Младеновић је, као и Радмила Лазић ничији. (Радмила: Ничија нисам / Нико није мој!) Потпуна усамљеност: Чак и онај који је ничији, / неко га својата, / само сам ја потпуно изван јата, / усамљени глас птичији.

У Властиној Страдији не влада само естрада, него и проституција. Нема више разлике / између улице / и институције, / све се заснива / на закону проституције. (...) Бежећи од крста, / партијско племе псеће / завршиће на ђубришту историје, / као и свако смрдљиво смеће.

Није јасно како то Власта замишља да може да буде песник државе у оваквој промашеној држави. Песник државе: Мада речитујем / од локалне самоуправе / до републике, / нисам ја државни песник / него песник државе. Исто је то, Власто: народски, није шија него врат.

Још да кажем да ми је Власта Младеновић из Неготина најближи кад каже да му се све смучило, да је донео Одисејеву одлуку: Нећу да ратујем / за нечију јебаду, / идем у мировине, / враћам се у моју Хеладу. Није баш у духу „Одисеје“, али мени годи. Разлика је у томе што Власта има своју Хеладу,  а ја је немам. Али је исто гађење, иста мучнина.

У ове три књиге Власта Младеновић је водио низ дијалога са неким људима с којима се слагао. Узимам слободу да му узвратим истом мером, да уђем у дијалог с њим о теми коју сам овде намерно прескочио, о патрији и Богу, и да се с њим не сложим. Али о томе ћу у другој Узгредници.