Његош и Французи

КРИТИКА

Власта Младеновић

„Његош и Французи“ – капитално и прећутано дело др Крунослава Спасића

У обележавању великог јубилеја, двестоте годишњице од рођења Петра Другог Петровића Његоша, није ни поменуто незаобилазно дело „Његош и Французи“, за које је др Крунослав Спасић овенчан наградом Француске академије наука.

Књига „Његош и Французи“, прва је озбиљна студија о Његошу објављена на француском и у западној Европи, уједно и наобимнији и напотпунији рад. Угледна Сорбона указала је почаст Његошу и овој књизи, која је објављена као четврта у својој Интернационалној серији. На 750 страна у формату велике научне осмине приказан је Његош као велики песник свога народа, као и историјске околности у којима живео и стварао. Познати професор светске књижевности на Сорбони, Шарл Дедијан изразио се веома похвално о овој књизи, истакавши да је савесно писана, посебно подвлачећи да је то прва темељна студија о Његошу и његовом односу са француском књижевношћу, у извесном смислу са западном културом.

Др Спасић доказује да је Његош, који је певао на мало познатом језику, песник једног малог народа, по снази свог израза био раван великим европским романтичарима, а по много чему и виши од њих. Опевајући вековну трагедију свога народа, на чијем је челу био и као верски и световни поглавар, опевајући је до сада на највеличанственији, најпотреснији али најузвишенији начин, он надмашује европске песнике тога доба филозофском дубином, епским генијем и драмском снагом свога дела. Др Спасић је доказао да је Његош сам за себе једна епопеја..

Цитираћу овде Божидара Ковачевића, који каже: „Научници често пишу о темама далеким од својих народа. Кринослав Спасић је преко двадесет година напорно, као у руднику, довитљивије него какав ингениозни археолог, копао по архивама и библиотекама, не само француским, него и остале Европе, трагајући за Његошем. Једно надахнуто дело, пуно непознатих података и важних открића...Писано даровито, с полетом, прожето правом инспирацијом и патриотизмом, ово монументално дело на 75о страна велике научне осмине чита се са уживањем. Сигурним језиком, јасно и елегантно, представља Французима и целом свету Његоша. Пре њега има само безброј превода „Горског вијенца“, са предговорима о песнику. Сада смо добили и научну монографију којом је Његош коначно приказан свету као велики песник, можда и већи од својих савременика Пушкина и Мицкијевича, раван Милтону, близак Хомеру...“

Професор  Данило Лекић, такође велики познавалац Његошева дела и његовог односа према француској култури, написао је: „То је једна од од најзначајнијих књига која се појавила о Његошу на Западу, у којој је аутор успио да разјасни многе чињенице које су доскора биле само предмет проучавања...То је ријетка књига о Његошу, такорећи књига столећа. Јер, Његош је да сада једва помињан у француским енциклопедијама и уџбеницима литеаратуре. Међутим, од појаве Спасићеве књиге, он је је такорећи откривен Европи.“ 

Разуме се, о Његошу су писали највећи умови и он јесте непресушни извор инспирације и надахнућа, али нико није толико обимно,  свеобухватно и посвећенички писао о делу Његошевом као др Крунослав Спасић. 

Тек после 14 година од појаве књиге „Његош и Французи“, у Паризу,  уз много мука и саплитања, објављена је и на Његошевом језику (Зајечар, Кристал, 1988).  За велики труд и културни подухват од националног значаја, Крунослав Спасић у својој земљи није добио ни једно признање, јер, како је рекао Драгиша Витошевић, није припадао никоме и ничему, осим науци и својој земљи. Мада измучен и разочаран, остао је господствен и достојанствен, научник високе културе, није хтео да говори о никоговићима, нарочито није помињао њихова недостојна  имена, већ је цитирао самог Његоша: „Ја се стидим њихове срамоте.“

Др Крунослав Спасић завештао је своју драгоцену библиотеку, своје књиге и рукописе,   Народној библиотеци „Доситеј Новаковић“ и сахрањен је, као „неизлечиви Неготинац“, на неготинском гробљу.