Сећам се (6)

Милорад Грујић

МИЛО ДОР — НИ ТАМО, НИ ОВАМО

(7.03.1923 - 5.12. 2005)

          Мило Дор Лута, Беч 1987, снимио М. Г.

Одлазио сам у Беч, град који је Херман Брох назвао престоницом кича, готово свака два-три месеца, на недељу-две. „Доба поезије и мира“. Писао сам онда Бечке адресе, рукопис који је до данас остао недовршен. Најбоља адреса у Бечу је адреса Мила Дора. Име Мила Дора отвара сва врата. Он је данас у Бечу за нас Србе (али и за Хрвате, и Словенце, Румуне, Мађаре, за све са територије бивше Југославије) исто што и својевремено и Вук Караџић или Јован Јовановић Змај, Јернеј Копитар или Ватрослав Јагић.

Издавао сам књиге Мила Дора, зближио се с њим, и у том пријатељевању разумео да нас везује много више него књижевно друговање. Везивао нас је Зрењанин, Банат, а сличан темперамент. Занимала ме је његова биографија, колико и његове књиге. Овај велики господин из осмог бецирка имао је револуционарну прошлост. Неко је негде написао да је Мило Дор као организациони секретар групе "отписаних" носио пиштољ. Лута, како га зовем, као и толики други блиски, то је негирао. Али, за његову фантастичну биографију неважно је да ли је био наоружан или не, некада.

Он је голорук постао Мило Дор.

На тему Мило Дор, ја се помало разнежим. Толико пута се понео према мени као отац. И звао ме је сине. Иако он има сина, Милана, а и ја имам свога оца, правог, Ивана. Могу сада да кажем, везује нас пријатељство велико, истинско, увек у најбољем расположењу.

Будући са њим на разним местима и у разним приликама, увек нас је пратила нека музика, стара, наша, српска, колико и бечка, музика по којој смо водили бескрајне разговоре.

Своје име, Милутин Дорословац, скратио је у Мило Дор. После се изненадио кад је, трагајући по архивама за грађом за своје историјске романе, открио да су постојала још три писца с презименом Дор.

Но, једино су њему, четвртом Дору у Бечу, били кумови, према сопственом сведочењу, Стаљин и Хитлер. Уосталом, он је о себи у својим књигама скоро све рекао. Треба их читати. Па, ипак, снажном утиску искрености који остављају његови аутобиографски редови у многобројним његовим делима отима се неверица да се тако богат, просто невероватан, пустолован живот, може објаснити признањима и чепркањем по најдубљој, и скривеној, унутрашњости сопственог бића. У Милу Дору има нешто више и нешто необјашњиво.

      Мило Дор и М. Г. У Франкфурту 1996.

Искреност је симпатична, али и иза искрености остају недоречене особине, тајне страсти, невидљиве моћи.

Водао ме је по Бечу, показивао ми га. Какав водич! У Кертнер штрасе има једна луксузна коцкарница, Casina. Ишао сам тамо с њим. Да гледам како се коцка. Он је потпуно припадао том амбијенту, тим ликовима. Не могу заборавити две изгубљене, измучене душе, једног млађег човека и једну средовечну жену у црвеној хаљини, који су се придружили Лути у просто ужасном губљењу новца. Он је те ноћи спискао приличну суму. За разлику од очаја на њиховим лицима, на његовом се огледало блиставо безбрижњаштво.

У његовом стану, на чувеној адреси Pfeilgasse 32, са истом развесељеношћу на лицу слуша Елизабетин смех и њене шале. Нисам упознао човека с већим разумевањем за жене и њихове лудости. Фантастична супериорна толеранција мушкарца који жене одлично познаје, зна са њима, и у њима ужива.

На отварању изложбе слика те његове жене Елизабете, која некада мора бити да је била веома лепа, јер и сада из ње зрачи лепота, као да је лепота непролазна упркос свим предрасудама да је баш она сасвим пролазна, усудио се да каже да она не зна да слика, али да воли да слика, и да је њему нарочито задовољство да отвори ту изложбу. И он је то тако рекао, са таквим шармом, да је свима било мило што је то тако.

Елизабета и Мило Дор, Беч 1988, снимио М. Г.

На књижевном поселу у дворцу Wartholz забављао је, читајући своје приче, стотинак бањских гостију, које није лако забавити, поготово не читањем. Улаз су платили по сто шилинга. Али су се они церекали као луди на брашно и нису могли да зауставе смех нити да сакрију задовољство што га слушају.

Schloss Wartholz - Wiener Alpen

Гледам како то ради. Он има дугуљасту главу са забаченим, високим, оћелавелим челом с четири боре, дебеле обрве, проређену косу коју тера унатраг, изражен нос, танка уста. У белом оделу, са плавом кошуљом и тамном машном, делује господствено, али као господин који не мари много за свој изглед. Одакле то долази? Он је беспрекорно одевен, али није уштогљен. У холу дворца је изложба слика. Књижевни матине почео је тачно у 11 сати. Харфисткиња Prof. Ingrid Schwarz је одсвирала у три минута једну мелодију, Лута јој се захвалио и почео озбиљно да чита. Седи за стилским столом са изувијаним ногама, иза леђа метално дрво с јабукама, скулптура обојена у златно. Сви га слушају с пажњом и радозналошћу. Повремено се засмеју. Он дрма главом кад наглашава делове текста, изувија гласом делове реченица који су некада давно написани равно, као да мота гвожђе око свога језика, диже наочари, дебеле наочари са црним оквиром, као да њима заокружује антрфиле у тексту, гестикулира левом руком, показује прстом, а и десном, равна листове књиге, па заваздуша њом, упућује, разјашњава, потпомаже текст. Кожа му је бледоцрвена, неосунчана, сва опернатана и испрана, чиста, и само по томе је споља гледано прави Бечлија, или онакав каквима ми замишљамо "праве" Бечлије.

Иначе, он је као и сваки Банаћанин, има „етничке“ одлике, мали, дебео, стабилан и снажан, јака рамена, плећат, обрват, продорних али благих очију, са ставом "ако желите да вам се допаднем, сада ћете видети да могу да вам се допаднем". Харфисткиња у розој, дугачкој хаљини, припијеној уз тело, слуша пажљиво шта чита Мило Дор и као да је заборавила да ће опет свирати, и да уопште свира, да је овде, у замку Wartholz, да свира. Она се занела. Лута повремено чешка врат, па се са обе руке наслони на оквир фотеље и са великом сигурношћу у себе, у текст, чита и одушевљава посетиоце.

Буде час кад се учини да се задивио над својим писањем, да се управо одушевио како је нешто написао, како се баш тога тако добро сетио, али се на сопственом одушевљењу или констатацији не зауставља, већ предано наставља да чита, јер зна шта му је задатак овде и тај задатак схвата изнад свега озбиљно. Он је овим Аустријанцима јако симпатичан. Свира поново харфисткиња, па чита по трећи пут. Нову причу. Нова напета пажња. У замку је прохладно, а напољу сија сунце. Чита једну белешку о моралу, а онда и сатиру о сапуну, глас му већ трокира, приближава се крај једног сата. А то о сапуну, тако је смешно лепо обученом човеку који седи у првом реду, да брише марамицом испод наочара сузе изазване смехом. У првом реду с десне стране седи његова жена Елизабета, лепа Аустријанка пољског порекла, коју тај Мило Дор стално забавља, без обзира што је, можда, ко зна колико пута тај текст већ чула, са уживањем га слуша, она воли његов глас, његову духовитост, она га воли. Пауза после петнаестоминутног читања, харфисткиња опет свира. Он је нагнут у десну страну, гледа текст у књизи који ће даље читати, као да разматра како га треба дочарати тој пробраној публици. Једна жена испред мене фотографише већ по трећи-четврти пут. Међу публиком има свакако и оних који су књиге Мила Дора већ читали, могу се познати по напетој пажњи с којом би хтели да открију управо оно што код њега највише воле, духовит обрт, неочекиван опис, тешку примедбу, као да омиљеном јелу хоће да препознају укус.

Једном када сам био у Бечу, он је отишао у бању Reichenau. Позвао ме тамо. Седнем у аутобус и одем. Пили смо неку ракију од малина са по једном малином у свакој новој чашици. Штогод особито. Али брзо смо морали да се прихватимо јела, јер је била јака и брзо „хватала“. Дуби мозак и тера на смех.

У Бечу, пролазили смо поред Јунгманове радње штофова. И он ми вели да је ту радила девојка у коју је Троцки био заљубљен. Девојка је била из Котора. Ушао сам у радњу и мирисао штофове. Замишљао сам како се око радње шуња Троцки и гледа кроз излог которску лепотицу. Видео сам га. Лута констатује да су у једном тренутку, једне године, давно, истовремено у Бечу боравили Хитлер, Троцки и Стаљин. Или је то био Лењин. Заборавио сам. Ипак, Стаљин. Свеједно, нису знали један за другог. Њега је љутило што је на кући на којој је становао Лењин (или је Стаљин) табла која то означава, а нема табле на кући у којој је становао Хитлер, или Троцки. Заслужили су равноправан третман. Он то каже само зато да би се јасније видело да и ону таблу која постоји треба можда скинути.

Има ту невероватну способност природног представљања, као неку врсту хипнозе. Видео сам те три сподобе како на три краја Беча бауљају и спремају светске револуције, страшне погибије, нереде, освајање власти, све поремећаје, на које су нарочито Бечлије алергичне... А у Бечу револуција...

Видео сам Троцког у кафани Griensteidl, док је за усамљеним столом размишљао о револуцији. Тада се још звао Bronstein.

Троцког су убили, а Беч је склоњен с политичке сцене.

Обилазили смо бечке кафане.

Па и оне срушене, које више не постоје, или је у тим зградама данас нешто друго.

Једна од најчувенијих бечких кафана где су се окупљали књижевници била је кафана Griensteidl која се налазила у старој палати Heberstein на углу улице Herrengasse. Срушена је 1897. године. Ту су се смењивале скоро све знамените личности Беча. "За једним столом песник Peter Altenberg шкраба неке речи на разгледницама, Anton Webern ће ускоро за њих написати музику; Hermann Bahr i Karl Kraus су спремни за најмању ситницу да се ухвате у коштац; Arnold Schönberg, који је уједно и сликар и музичар, пролази испред стола за којим разговарају Hugo von Hofmannsthal и Richard Strauss, не поздрављајући притом свог баварског колегу. Мало даље одатле, прослављени писац Schnitzler чека Sigmunda Freuda како би му поверио рукопис "Усамљеног пута". Поред прозора налази се читава клика архитеката и сликара међу којима препознајемо Alfreda Loosa, Josefa Hofmanna, Otto Wagnera, Gustava Klimta, Egona Schielea, Kolo Mosera, Karla Molla таста Gustava Mahlera…" (Pierre Combescot).

Ни у Паризу, ни другде, не би се лако пронашла таква концентрација уметника и интелектуалаца на једном месту, као што је то било у тој кафани коју је Schnitzler назвао Café Mégalomanie. Када су се затворила врата кафане Griensteidl 1896. године, кафана Central на углу улице Strauchgasse преузела је њену улогу; ту су се окупљали Hofmannsthal, Rilke, Freud, Trotski… Данас тих, и таквих, личности више нема, чини се. Кафана Hawelka (улица Dorotheergasse, број 6) или салони необичног хотела Sacher, места су где би их се евентуално могло присећати.

Кафана Griensteidl, коју је основао R.Volkel, реконструисана је у приземљу центра Beaubourg у Паризу, за време чувене изложбе "Беч 1880-1938, Весела апокалипса", 1986. године.

Био сам тада, тамо, у Паризу.

И одмах после сам се вратио у Беч.

Фантастично стециште једне алхемије речи, Вавилон немачког, словеначког, чешког, мађарског, италијанског, хебрејског, грчког и српског језика, тај град је без сумње кишобран средњоевропског Подунавља, у који долазе да изгарају сви... одоздо. Ватра у кишобрану, викале су "мачје главе у песку".

То негдашње централно-европско Подунавље држале су две ствари на окупу: Јевреји. И немачки језик. Јевреја више нема. А говори се енглески. Свака прича о Вавилону данас, као и о Бечу, таквом, тек је литерарни клише, готово без изузетка неуспела постмодернистичка фантазија, нешто као упозорење.

Но, међутим, у Бечу, остао је само Мило Дор. Ипак. Додуше одавно увидев да је на погрешном колосеку. И ваљда је и једини у некој симпатичкој вези са бившим бечким временима. Он о томе зна да прича, а кад само помислим да се виђао с Елијасом Канетијем, да је пријатељевао с Хајнрихом Белом, Паулом Целаном, да је пријатељ с Гинтером Грасом... одједном су у центру моје пажње његове везе с Групом 47.

О Паулу Целану Мило Дор пише више пута, а 1970. још једном, одакле је овај одломак: "Ускоро по изласку збирке песама Језичка решетка (Sprachgitter) у Франкурту 1959, назвао ме Целан, али не из Париза већ из Беча. Одједном је одлучио да допутује, јер је зажелео да чује људе како на улици разговарају немачки. Остао је недељу дана; између осталог, разговарали смо и о томе шта да урадимо па да се заувек врати у Беч. Захваћен некаквим локалпатриотским расположењем, поверовао сам да бих му преко веза могао обезбедити стан, па макар и општински, и неку осредњу, а редовно плаћену службу. Мислио сам да неће бити тешко наћи му одговарајући посао, тим пре што је владао неколиким језицима — осим француским и румунским, такође и енглеским. Но при том смо сметнули с ума да је он велики песник, а такав код нас није радо виђен, без обзира на то шта је још уз то умео да ради. Кад је отишао, озбиљно сам намеравао да се свим силама заложим да се пресели у Беч. Али онда ми је болно изашло пред очи да и сам живим у некаквом вакууму и да због тога ни за кога не могу ништа да учиним. Могао сам једино да му у својој антологији Прогнани објавим тринаест песама. У предговору сам написао, како смо немоћни у средини којој тон дају осредњи дилетанти и разноразни типови што су у свакој чорби мирођија. И то је био једини видљив резултат нашег разговора. Још сам ту и тамо разговарао о њему са неколицином пријатеља, али ни они нису били у стању да ишта учине за њега, као ни за било кога другог. Две године после тога позвао га је коначно Волфганг Краус да и у Бечу одржи књижевно вече. Веома обрадован, отишао сам у дворац Палфи, али Целан није дошао. Неколико стотина заинтересованих или, ако хоћете, радозналих разочарано се разишло. На жалост, све је то већ окаснило.
Судбина Паула Целана изнова потврђује да Аустрија има само покојне или изгнане песнике. Пошто је мртав, Паул Целан коначно има шансу да се врати у земљу, у којој разумеју његов језик."

Био сам на свечаној прослави Доровог шездесетпетог рођендана. Седео сам са Иваном Ивањијем и Шебешћеном, а Лута нас је редовно и с великом пажњом обилазио. Славило се у кафани Zum weissen Engel (Ecke Pfeilegasse und Lerchengasse). Кафана је стара, из 1745. године, и данас је таква каква је отприлике и изграђена, господска, од стила, чиста, с најбољом могућом кухињом, али и у њој влада бечка Моира нехаја (Адорно), уместо меланхолије. Било је ту славног света. Тада сам се упознао с Хансом Вернером Рихтером, творцем, духовним оцем Групе 47.

Tomas i Heinrich Mann, Stefan Zweig, Franz Werfel, Herman Kesten, и други још су у емиграцији, или само што су се вратили, а они који су остали у Немачкој, као Gottfred Benn, Hans Fallada, H. Carossa, престав да стварају за време нацизма, још се не јављају, међутим, много је нових писаца, а међу њима се нарочито истиче снагом и суровим реализмом Hans Werner Richter, чији су романи Поражени (Die Ceschlagenene, 1949) и Испали из божје руке (Sie ficlen aus Gottes Hand, 1951) побудили велико занимање и дочекани као откриће. Поражени су преведени на десетак језика, а Испали из божје руке награђени 1951. Rene Schikele-наградом, најзначајнијом књижевном наградом ондашње Западне Немачке.

Поражени су и до данас можда једно од најбољих немачких дела о оном рату, другом, светском. Узмак немачке војске, после искрцавања Савезника у Италији, и живот у америчким заробљеничким логорима, то су теме. У првој половини књиге приказане су борбе око Monte Cassina, стање и атмосфера једне армије која осећа да је поражена, да је слом неизбежан и да је све било узалуд. Војска се ипак истрајно и загрижено отима и не да упркос надмоћи противника — тако да читаоца прожима осећај како су сви ти војници које Рихтер описује, иако људи који су имали и имају своје посебне судбине, свеједно само делови страшне машине која је годинама у погону да би сатирала свет — па сада, премда сва расклиматана и распукла, још увек меље по закону инерције. У другој половини књиге аутор описује живот немачких заробљеника у америчким ратним логорима, где тек Хитлерова смрт почиње да их буди из опчињености и доводи у бунила.

Испали су из божје руке Рихтер слика судбине људи из разних европских земаља у немачким и савезничким логорима за политичке кажњенике и расељена лица. Грозе и муке, немири и недоумице малих, просечних, које су луди догађаји и неприлике дотерали у логоре, и дилеме да се определе између два тоталитаризма — хитлеровског и стаљинског — импресивно су и грозничаво описани. А те су дилеме биле и Дорове, у његовим делима, онда. Рихтер лебди на граници репортаже, а Дор је увек на висини, он је писац чак и у репортажи.

Иван Ивањи и Ханс Вернер Рихтер, Беч 1988, снимио М. Г.

Ханс Вернер Рихтер је син рибара. Рођен је 1908. у Бансину у северној Немачкој. Учио је за књижарског помоћника. Неко је време био поморац, а 1927. отишао у Берлин где је три године касније постао члан Комунистичке партије Немачке, а само две године после због "левих скретања", искључен је, па је покушао да оснује независни социјалистички леви покрет. Кад су нацисти дошли на власт побегао је у Париз, али се 1934. вратио. Под надзором је Гестапоа, а 1940. године је мобилисан. За време борбе код Monte Cassina заробили су га Американци. Вратио се из заробљеништва и основао лист Глас који су ускоро забраниле окупационе власти. После тога наставља да живи као професионални књижевник у Минхену. У својој аутобиографији, која је управо била изашла и коју ми је поклонио с посветом, између осталог пише:

„Одахнуо сам, кад се рат завршио. Мислио сам, да долазе дани слободе, мира и демократије, свега онога лепог, о чему се по новинама писало. Био сам у заблуди. Оно што је дошло, није било много боље од онога што је било. С Alfredom Anderschom основао сам у Минхену лист Глас. Имали смо успеха, заступали смо демократију — али лист су забранили Американци и бацили нас на улицу. — Ви сте нихилисти — рекао нам је један амерички чиновник и притом се позвао на Бакуњина, и био је узрујан када смо енергично одбили сваку ужу везу с деветнаестим веком. Покушали смо с књижевним часописом, али већ код првог броја ускраћена нам је дозвола. Тако смо имали редакцију без часописа, коју почињу да означавају као "Група 1947". Како више нисам имао никакво друго занимање, написао сам две књиге. Мој отац је још увек тврдио да не знам да веслам и да из мене неће никада ништа бити, а мајка ми је писала писма, у којима приговара због "непристојних" места у мојим књигама.“

У тој Групи 47 Рихтер је удесио да Мило Дор за одломак из романа добије главну награду. Путовали су по Немачкој и читали пред препуним салама своја дела у настајању. Хајнрих Бел је онда био у очајном материјалном стању и Дор му је уступио своју награду. Награда је износила 1.000 марака и од тога се могло живети скоро годину дана.

Мило Дор се вратио у Беч.

Четири деценије после свега тога, од чега нисам овде описао више од мрве, у том Бечу Лута и ја смо обишли све адресе које су мене занимале. Ништа њему није падало тешко.

György Sebestyén, на прослави Доровог рођендана, снимио М. Г.

Ево само неких, мање познатих, или потпуно непознатих за којима смо трагали. А од хиљаде наших људи у царској Вијени одабрао сам музичаре из времена пре деветнаестог века. У шетњама и друговању с Милом Дором увек ме је пратила извесна музика. А деветнаести и двадесети век изостављам сада, јер би тога било — за посебну књигу.

Jakob Galus-Petelin (1550-1591) композитор. Био члан дворског хора у Бечу 1574. године, где му је можда учитељ био Филип де Монте.

Dolar, Janez Krstnik (oko 1620-1673) композитор и хоровођа. Водио у Бечу музичку капелу при дворској цркви где је изведено много његових дела.

Јарновић, Иван Мане (1740. или 1745-1804) виолински виртуоз и композитор, живео и концертирао у Бечу између 1786. и 1790. године и био цењен као један од тадашњих водећих виолиниста.

Kralj, Krištof (средина XVI века), био оргуљаш бечке дворске капеле.

Križman, Franc Ksaver (1726-1795) градитељ оргуља. Поред других, направио оргуље за бечку цркву св. Лоренца 1788. године.

Oberstain, Pavel (XVI век) редовник. Извесно време предавао музичку теорију на Бечком универзитету.

Šilobod Bolšić, Mihailo (1724-1787) песник и музички теоретичар. Учио филозофију у Бечу. Објавио приручник Fundamentum cantus gregoriani seu choralis 1760. године.

Pollini, Franc Pavlanski (1762-1846), пијаниста и композитор. Био једно време ученик W.A.Mozarta у Бечу.

Slatkonja, Jurij Chrysippus (1456-1522) духовник и хоровођа. Био у Бечу дворски капелан Максимилијана I. Године 1498. реорганизовао бечку дворску капелу коју је водио од 1500. године и од 1513. године постао њен "врховни водитељ".

Schuppanzigh, tj. Župančič, Ignac (1776-1830), виолинист. Прво виолинист у квартету кнеза Lichnonjskog (1794-1808) у Бечу, од 1794. године учитељ, а затим блиски пријатељ L.v. Beethovena. Од 1848. године био директор Немачке опере у Бечу.

И Лута и ја волимо класичну музику.

Били смо, дакле, на тој прослави Доровог шездесет и петог рођендана, а ја сам пре тога био у великој неприлици какав поклон да му припремим. Најзад, после многих двоумљења, одлучио сам се за његове песме које је писао на српском језику. Издао сам ту књигу његових песама, коју је за ондашњу Књижевну заједницу Новог Сада приредила Мирјана Анђелковић, у две верзије, броширано, и у тврдом, луксузном повезу, и то му однео на поклон. Није могао знати да ће тако нешто добити.

Мислим да ми нико никада није приредио лепши поклон, рекао ми је…

Стварно си заслужио.

Мило Дор разгледа поклон-књигу, Беч 1988, снимио М. Г.

Године 1992. уведене су нам санкције. Баш у то време, не знајући да ће до блокаде доћи, започиње Мило Дор снимање филма „Војводина — изгубљени рај“, о себи, свом детињству, породици... Био сам извршни продуцент и главни организатор тог подухвата. Обилазимо, у августу, Дорослово, Ђурђево, Кумане, Ново Милошево (Беодра), Зрењанин, Кикинду, Вршац, Нови Сад... С њим су из Беча дошли само сниматељ и мајстор тона. Млади људи, али стручни у својим занатима. Тада, у Новом Саду, виђамо се с Бошком Петровићем и Александром Тишмом. Позвао сам их код мене на вечеру, сву тројицу. Било ми жао да прекидам разговор и фотографишем, а данас ми је жао што нисам. Моја покојна ташта Софија спремила све банатске ђаконије и уживали смо у причи, јелу и пићу. Све сам мислио како ћу сад устати и све то фотографисати, али онда би ме савладао неки стид, помислио сам: Па нећу ја да се правим важан после, с тим фотографијама, хоћу да уживам у овом тренутку. Буде тако. Уживао сам у том тренутку.

                            Београд 1989, Мило Дор у друштву

Одлазио сам у Беч, у међувремену, али све ређе.

Када је у Арт-клубу КЦНС, Католичка порта 5, 29. октобра 2002. године гост програма био, као те године добитник награде Српског ПЕН центра за допринос превођењу наше књижевности на стране језике, Мило Дор, у програму су учествовали и Александар Тишма, Милорад Грујић, Драги Бугарчић и Васа Павковић. Била је то његова последња посета Новом Саду. Говорио сам о шест књига које сам му издао, а и ово, сећајући се прославе његовог 65. рођендана у Бечу:

Срећан ти и рођендан који долази 7. марта 2003. године, као и сви многобројни следећи рођендани, на твом "погрешном паробороду", о чему си, пошто си испричао безбројне делиће свога узбудљивог живота, једном рекао: "Јасно ми је да сам на погрешном броду, али то ми више не смета. Напротив, баш ми је лепо…"

                Мило Дор и М. Г, Нови Сад, 2002.

Мислио сам све време о томе како је на погрешном броду и како тај брод шара између Аустрије и наше земље (мењала имена, па не знам више шта да напишем, Југославија, или Србија, или шта...) и да ни њему самом није јасно где је. Био је светски познат аустријски писац, српског порекла, али био је и српски писац. Песме је написао на српском. И где сад он припада. То су ти страшно раскречени писци, који нису ни тамо ни овамо, које ће тамо полако истискивати и заборављати, а овде их се неће сећати, или све мање прихватати.

Код нас има више семинарских радова, магистарских теза и докторских дисертација о Данилу Кишу и Милораду Павићу од свих живих српских писаца заједно. А они, у књижевном смислу, заиста не могу да се мере ни са једним јединим Милом Дором. Зашто је то тако? Само зато што су они несумњиво имали светског успеха, из сасвим некњижевних мотива? Не знам. (Свакако треба прочитати Небојше Васовића књигу Зар опет о Кишу? која би требало да је уџбеник за наше универзитетске професоре и књижевне критичаре, као и Миливоја Марковића књигу Књижевна обмана: студија о прози Милорада Павића, или бар, нешто блажу, Миливоја Ненина Стари лисац...) Тако ствари стоје.

Из књиге Прве и последње песме (Књижевна заједница Новог Сада, 1988, приредила и написала поговор Мирјана Анђелковић, ликовни прилози Миливој Николајевић, стр. 48) овде прекуцавам прву:

ДРУГАРИЦЕ МЕ ВОДЕ КОД МРТВОГ ДЕТЕТА СА ВЕЛИКОМ ГЛАВОМ

У соби полутама.

Баш је чудно  то мртво дете,

како је бледо

и како чудну, велику главу има.

Зар сва мртва деца имају тако велику главу

и зар све маме плачу кад им умру деца

као она тамо, дубоко у мраку?

Осврнем се, нико ме не гледа,

сад, сад,

и ја брзо пипнем велику главу мртвог детета.

Прст ми потоне у меку лобању.

Тргнем се...

Одједном ми је топло,

Колена ми клецају

и ја примећујем како ме мати мртвог

            детета с великом главом гледа.

Не могу више да издржим.

Ваздуха, хоћу напоље из овог мрака!

Напољу је свеже пролеће.

Хи-хи, колико велику главу има,

смеју се другарице.

Јабланови скидају цилиндре

и клањају ми се дубоко.

У сну су опет дошли.

Опет скидају цилиндре,

клањају ми се дубоко,

упиру прстом у мене и смеју се у хору.

Песма је објављена у новосадском листу НАШ ЖИВОТ, бр. 3, 1938. године. Милутин Дорословац је тада имао 15 година.

(1989, 2015)                                                                          (необјављено)