Сећам се (7)

Милорад Грујић

РАЗГЛЕДНИЦА

(Зоран Петровић, Сакуле 1921 – Београд 1996)

Зоран Петровић, испред зграде у којој је имао атеље, на Старом сајмишту

У лето 1997. године ишао сам са Ђином Драгић, из Сефкерина у Идвор, где се одржавао неки скуп о рестаурацији споменика Михајлу Пупину. Знали смо да ће бити досадно.

И заиста, било је досадно.

Али, ми смо ишли због Пупина.

Има код Пупина (С пашњака до научењака) како се после дванаест или и више година враћа из Америке у Идвор и на клупи испред куће затиче матер, како га чека.

Ишли смо да видимо ту клупу на којој је та жена преседела живот чекајући сина.

Предавачи су говорили о згради, која никад није ни предата због техничких недостатака, о оживљавању зграде у пропадању, довођењу туриста, одржавању предавања, уношењу музејских раритета, оснивању кампа, предавања... све како Ђокица замишља... Дописивао сам се с Ђином на цедуљицама или на листу њеног роковника, и чак  писмено запретио да ћу му, том који је управо говорио, мајку... кад се предавање заврши... Нисам, разуме се. Све то стоји лепо записано истога дана у Ђинином дневнику, мојом и њеном руком. Напричавали су се о будућности, а идворски паори, и ми, публика, све смо то слушали, стрпљиво-нестрпљиво. С осмехом.

И сви смо знали да од тога неће, никада, ништа бити.

Онда смо одлучили, на повратку у Сефкерин, да посетимо други један споменик човека кога смо познавали и волели. Не споменик. Кућу.

Пролазили смо поред раскрснице где се скреће за Сакуле. Одједном сам предложио Ђини да одемо да видимо шта је данас с кућом Зорана Петровића. Ђина обожава изненадне предлоге. Непресушни авантуристички дух и радозналост.

Зорана Петровића сам познавао од своје деветнаесте године. Упознао нас је Драган Јовић, режисер из Кикинде, једном у Зрењанину, неком приликом. Представа "Село Сакуле, а у Банату" играла се на десетини сцена по Југославији. Кикиндска поставка, Драгана Јовића, била је чувена тада. Њихово извођење. А књига је постала “банатска библија”. Знам многе који је и данас крај узглавља држе. На једној сам видео да пише: “Ова се књига не сме из куће износити и никоме давати.” Потпис власника.

М.Г. између скулптура два ратника Зорана Петровића, 1988.

Одржали смо неки контакт, Зоран и ја, после, кроз све године, скоро три деценије. Мене је импресионирао његов “машинизам”, једновремен с пословима “писца-аматерца”, како је самог себе подсмешљиво звао, сликањем и вајањем големих конструкција ратника, витезова, ратних композиција, његове галерије жена у опавачкој сали за венчавање, његов легат граду Панчеву, четрдесетак капија које је насликао, или педесет, не сећам се броја, од којих сам поседовао две, једну најлепшу и једну мрачну, његови поклони музејима и галеријама, сценарији, заноси, његов шарм и прзничавост, његов чист банатски карактер, и ако ме је ико подсећао на Црњанског, он је то био, по нечем што је стално избијало из њега, било смех, ведрина, било јед, или огорченост. Имали смо и ситних несугласица, али смо преко свега прелазили као најфинији свет. Просто, праснули бисмо, али једнако брзо и најбезболније вратили се узајамном поштовању и пријатном тону. У његовом атељеу, а и у Сакулама, у галерији коју је за живота створио и напунио својим делима, наседели смо се и напричали за све те године, товарили један другог идејама, засмејавањима, причама и коментарима о уметности и уметничком животу. Како нас је Бог обојицу дао живахним, ми никада нисмо ћутали, све се један другом уплитали и надовезивали, тако да су се плетенице наших разговора протезале кроз време и када нисмо били заједно да би тај пекарско-корпарски посао наставили у следећем сусрету тачно тамо где смо прошли пут стали, или са сасвим другог краја, свеједно.

Имао сам две слике чувених капија Зорана Петровића, ону плаву из Бољеваца и једну са роза зидом из Срема. Кад сам их купио, поклонио ми је једну врло лепу мању слику с посветом мом сину Станку.

Зоран Петровић – Капија у Бољевцима, уље на платну

Зоран Петровић – Роза зид из Срема, уље на платну

После су наишла лоша времена и слике сам морао да продам.

Дошли смо до куће. У тој кући снимане су многе серије и филмови, била је аутентична, увек у добром стању, уредно одржавана, и бојао сам се да ћемо је, само годину дана пошто је Зоран Петровић заспао најдубљим сном, затећи руинирану, или затворену. Издалека сам већ видео отворен пенџер кроз који се вијала фиранга и обрадовао се. Значи, има некога.

Отворили смо капију и ушли унутра дозивајући. Појавила се једна жена. Представили смо се и рекли да бисмо желели да видимо галерију. Она нас је пустила унутра. Кад је откључала врата и отворила их, с довратка се разапне паучина. Сагнемо се и уђемо унутра.

Помало начето у распореду, као да нешто недостаје, или је другачије размештено, прашњаво и запуштено. И већ је почело да се равлачи и односи одатле. На зиду отисак и ексер на којем је висила слика, али слика је нестала.

Запутимо се до краја па оданде полако према излазу. Застајемо код сваког комада, загледамо, ценимо то сада из перспективе када Зорана више нема и мени је ужасно да један од наших највећих сликара, и банатских писаца, којег се не би стидела ниједна метропола у Европи, чами у овом селу, овако заборављен, као бачен у јендек. У музејима других земаља он би красио и украшавао уметност неке друге културе, према његовом делу би се исказивало извесно поштовање. А ми смо велемајстори заборава.

         Зоран Петровић и М. Г. на Сајму књига у Београду, негде 1987. године

Пре књиге Село Сакуле а у Банату нико тако није писао, «по банацки». А после поплава књига у којима се таквим језиком «швота».

Ђина и ја само ћутимо, обоје у себи помало грцамо од навирућих успомена, криво нам је што је то тако, тек повремено, и тихо, прозборимо по коју реченицу дивљења за слику или скулптуру.

Само годину дана је било довољно да се све руинира, помало развуче и покраде, и преко свега падне паучина.

Она жена стоји на вратима, мало пази на нас, онда оде, кад види да нисмо неки који би то могли још једном нарушити, нешто узети, или било шта покварити.

Приближавамо се излазу.

С десне стране сточић и столица.

Ми смо увек седели насред галерије, у великој соби, за великим округлим столом, ту никада. Поред тога сам пролазио не загледајући ништа.

А на зиду табла на којој су цртежи Зорана Петровића. У читавој галерији не постоји ниједан туђи комад, папир, или било шта друго. Све је ту само његово и његовом руком створено.

Али, на тој табли, између цртежа одједном ми је нешто толико познато да застајем и бленем у зелено исписана слова. То је мој рукопис.

Срећа у Ђину, која већ тада није веровала у своју меморију па је текст преписала. И синоћ ми га послала е-маил-ом из Њујорка (12. март 2001).

        "Драги баца Зоране,

        ми смо добро које и вама од Бога желимо  и здраво нам је жаво  што са нама нисте. Баш отоич смо фруштуковали поред велике воде што пада а симе јој је Викторија. Јуче смо те спомињали  док смо се возали по реки Замбези .

Крокодили су рано полегали кав код нас кокошке па и’ нисмо видили. Инглези свуда око нас шкљоцаду. Ди си ти и шта радиш? Јеси здраво? Милорад Грујић и

Ђина и Душко Драгић”

        Ђинином руком додато:

        “Волемо те млого и још ћемо ти писати.”

Та је разгледница, из Зимбабвеа, са Викторијиних водопада, из Африке, била послана пре петнаестак година. И стигла је уредно у Сакуле.

Зоран Петровић - Село Сакуле, а у Банату - Југославија

Сећам се како смо Ђина, Душко и ја седели и доручковали. Купио сам разгледнице да се јавим својима. Једна ми је остала. Расправљали смо коме да се јавимо. Да га обрадујемо. И избор је, поред свих других које смо имали на уму а за које су нас везивале важне ствари у нашим  духовним животима, пао на Зорана Петровића. Написали смо му разгледницу у стилу његове књиге о Сакулама, како се у Банату говори. Да га обрадујемо. Ништа више.

И то смо после и заборавили.

Уз ракију и понешто за јело – онако, по банатски – у атељеу З. П.

Разуме се, одједном сам схватио да је ту разгледницу гледао, у тај текст, петнаестак година, када год би ту сео. Да му је та разгледница нешто значила.

С друге стране је фотографија Викторијиних водопада, или реке Замбези.

Отада, повремено, напишем својим пријатељима понеку разгледницу, јавим се, чврсто верујући да је Зоран хтео, поред тога што је у том малом куриозуму уживао, стављајући ту разгледницу на таблу, да ме још нечему, и после своје смрти, научи.

Јави се, макар разгледницом.

(2001)                                                                        (необјављено)