Митови и чињенице

Власта Младеновић

КО ЈЕ УБИО ХАЈДУК ВЕЉКА

Два века је прошло од погибије Хајдук-Вељка, највећег јунака Првог српског устанка, време је да се проговори: ко је убио Хајдук-Вељкa? Одгонетање овог питања разрешава и данашње недоумице: ко убија Србију на истоку?

Два века је прошло од погибије Хајдук Вељка , славног војводе, највећег јунака Првог српског устанка, обележавање ове значајне годишњице у Крајини било је скромно, узгред, реда ради, а ни Србија се није прославила, за коју је живот дао, бранећи источне границе. Учињено је то незапажено, поданички,  за сваки случај, да се Турци не наљуте, они који су пет стотина година тлачили српску земљу, убијали народ, одводили децу,  а поготову да се потурице не увреде (они су гори од Турака) и „да се Власи не досете“ да је Марко Краљевић  ратовао на страни Турака, као вазал, у борби против хришћана и погинуо  на Ровинама, близу Неготина, где је и сахрањен.

Ко сме данас, у време демократије, цивилизацијских стандарда, људских права, права на слободу изражавања,  да поставља историјска питања, а поготову да даје одговоре!

Чудан Вељко беше јунак, да му равна није било у том ратном времену. Вук Караџић, који у то време бејаше у Неготину, као цариник,  рекао ја за њега, у једном од најлепших прозних остварњења српске књижевности, у Житију Хајдук Вељка, да је богме био већи и од самога Ахила.  „Сам је Вељко једна војска био“, штоно рече Сима Милутиновић Сарајлија, бунтовник, песник , Његошев узор и учитељ, који је такође овде боравио, избегавши од Правитељствујушћег совјета због заговарања истине.

Вељко је био необуздане природе, прави хајдук, зато и јесте био јунак, преке нарави, али искрен, правдољубив и родољубив. Колико год да је био омиљен у народу, његов заштитиник, имао је он и непријатеље  међу кукавицама и завиднима.

Карађорђе је ценио његову храброст и оданост, као што је и он имао поштовање према Карађорђу, али зато Правитељстјушћи совјет, нарочито Младен Миловановић, није био ни праведан ни захвалан Вељку, сметала је његова правдољубивост и храброст на делу. Мада је надчовечански бранио источне границе Србије, поред роварења иза леђа, ускратили су му и џебану (миницију),  остављајући га у немилости.

Вељком нису били одушевљене ни војводице, коленовићи, који су тај статус стекли са мање храбрости, новцем и лажима, њима је сметала Вељкова искреност, популарност  код народа и његова ратничка харизма.

Хајдук Вељко се храбро борио са надмоћним непријатељима (Турке су помагали и Французи, због напада на Русију и како би пресекли везу српске и руске војске). Није узмицао пред силом, прихватио је фронталну одбрану и судбину да са својим бећарима до смрти брани Србију на истоку.

И тако, Вељко је погинуо, по већини историчара, 12. августа  1913.године, пао је погођен топовским ђулетом, на шанцу свога побратима Николе Абраша, Влаха из села Буковче.

Али ко га је погодио? С које стране је дошло убитачно ђуле, јер Вељко је погођен с бока.

По казивањима савременика, њега је издао извесни цинцар Анастас Армаш, који је једно време био у Вељковом табору, као капетан. Прешао је код Турака и Турцима показао када Вељка и како могу да смакну. Армаш је очигледно, код Турака имао заслуге, јер је после слома Првог српског устанка закупио имање оборкнеза Карапанџића у Неготину, са Турцима  је ушао  у Београд,  а био је и пријатељ Милоша Обреновића.

Има и других сведочења, да је то учинио  његов топџија Стеван, који се наљутио на Вељка и прешао на страну Турака. На питање Турака, колико га је Хајдук-Вељко плаћао, одговорио је да је добијао само један грош. Онда су му Турци понудили сто гроша, ако погоди Хајдук-Вељка. Тако је среброљубиви Стеван, српски Јуда, продао свог војводу, Хајдук-Вељка.

Такође, има индиција да су то учинили и неки други издајници, који су се усредсређено окомили на главу Вељкову.

Све ове приче, од различитих сведока и казивача, слажу се у једном: Вељка су издали. То су учинили они који су прешли на Турску страну.

Вељко је био хајдук по свему, карактеру, снази, али и свестан своје историјске улоге и жртве за Србију. Говорио је: „Да Бог да, да се Срби не умире с Турцима, док сам гођ ја жив, јер како Турци ударе, одма мене стану мало одликовати од ови кокошара, а да се умири с турцима, онда би ми и жене судиле...“

И би тако. Пре неколико година, а то није случајно у овом времену, Хајдук-Вељков споменик је склоњен, упркос протесту родољубивих и јавних личности и грађана не само Неготина. Покренут је и Одбор за одбрану споменика и заштиту културно историјског наслеђа Неготинске Крајине, али  локални моћници, немоћни пред  бесмртношћу Хајдук Вељка, да подмукао начин склонише његов споменик са трга у шуму (парк).

Да је Хајдук-Вељко живео у овом времену,  вероватно би га испоручили Хагу. Но, Вељко то не би ни по коју цену дозволио, могли би само да испоруче његову главу, као Карађорђеву. Јер Вељко је главу дао, а Крајину није дао. Ни Србију.

Хајдук-Вељково јуначко родољубље, његова жртва, погибија и  његова судбина велика су опомена.