Сећам се (8)

Милорад Грујић

Назив адреса одједном се појављује толико пута да сам се зачудио. Изашло је неколико књига које у наслову имају ту реч. Карл Маркс је издавао часопис Адреса (Централног комитета...). У Новом Саду постоји издавачка кућа ИП Адреса (која има и Библиотеку /едицију/ Адреса). У Новом Саду сам издавао, у Књижевној заједници Новог Сада, од септембра до новембра 1991. године, ревију Адреса, у тиражу од 25.000 примерака. „ИП адреса“ значи Адреса интернет протокола, и сваки уређај који је повезан на мрежу (као што је интернет) има једну. Кад се на Google-у укуца реч „адреса“ појави се 150 милиона резултата. Основан је блог Писци без адресе. Али постојала је Адреса, часопис, о којој мало ко зна било шта. Ево нешто о тој старој Адреси.

НУЛТИ СТЕПЕН УМЕТНОСТИ

о часопису "адреса"

 

Недавно сам дошао до комплета часписа АДРЕСА. Тринаест шарених бројева изашло је у времену од марта 1976. до маја 1977. године. О часопису нигде није писано, само је споменут у "Књижевним новинама" од 09. децембра 1978. године¹⁾. Westeast антологије Ф. Загоричника урађене су по принципу који је понудио часопис АДРЕСА, много раније слично су рађени часописи "Песмос", "Неуроарт", "Контактор"… Порекло таквог организовања гласила јесте у почецима маргиналне уметности, или сваке уметности овог времена у вези са којом су се јављале материјалне тегобе штампања и нормалног тиража. Та периодика прављена је ручно, мануфактурно — како се то већ одавно научно каже, а примитивна технологија природно је условила различите садржаје, посебно различите облике, материјале, формате. Можда најјачи разлог да се забележи постојање часописа АДРЕСА јесте прича која завршава тако (чињеница, околност, обрт, парадокс) да су часопис из руку уметника и литерата преузели неуметници, људи који не претендују на књижевну афирмацију и који су тринаести, последњи број, искористили да ћаскају о ономе о чему размишљају или се питају, да прикажу цртеже свог детета, или да покажу шта тренутно читају, учисто преписујући из књиге цитат који им се допао, или им нешто значи, у шеснаест примерака.

Почетком 1976. године Вујица Решин Туцић, познати измишљач, и један од најзанимљивијих песника у Југославији, позива писмом двадесетак познаника да пошаљу радове за први број часописа АДРЕСА. Замишљено је да се часопис оствари на следећи начин: на адресу Вујице Решина Туцића (мада би то могла да буде и адреса било којег од будућих учесника). Ул. Доже Ђерђа 50/Б, 21000 Нови Сад, треба послати по један рад у шеснаест копија (број шеснаест је установљен првим јављањем, дакле тираж обезбеђен за самодопадање или дописивање). Врста рада није одређена. В. Р. Туцић је организатор часописа, његов посао се састоји у томе да комплетира 16 примерака првог броја АДРЕСЕ од примљених 16 радова у 16 копија, и да часопис разашаље учесницима. Учесници са радовима шаљу и коверат са марком у којем ће им координатор вратити први број часописа. Корице АДРЕСЕ прави увек други учесник, по редоследу пријављивања. Будући да су сви сарадници и уредници АДРЕСЕ, посебно су се издвојили талентовани "технички уредници".

обожавам дисконтинуитет²⁾

На позив се одазвало петнаест аутора, одушевљених идејом и приликом, и у марту 1976. учесници су држали први број АДРЕСЕ. Неки су ту изражавали жељу да се упознају, други су поздрављали, трећи напето поручивали — намера већине у настојању да се зближе била је, судећи према понуђеним радовима, да се представе као уметници, или покажу неку своју, макар и далеку, везу са уметношћу.

У другом броју, на првој страници, да се покаже успех у окупљању, донет је списак³⁾ аутора који су објавили радове у првом броју, и испод тога напомена организатора: "АДРЕСА бр. 2 излази у петнаест примерака, надаље АДРЕСА стално излази у 15 примерака без обзира колико сарадника — уредника учествује, сваки уредник на чије име стиже АДРЕСА може укључити кога жели, али само он добија примерак, тако АДРЕСУ треба давати из руке у руку и ширити круг. следећи прилог треба послати до 15 маја, довиђења до АДРЕСЕ бр. 3" (Тако сам и ја дошао до комплета АДРЕСЕ: круг је проширен.) У броју 2. објављена је и прва реакција на један текст из АДРЕСЕ 1. "Приглупи младићи у саставу публике", поименце и пофотографце, у концепт АДРЕСЕ унели су нешто ироније и храброст подсмеха са дистанце. Сума радова у АДРЕСИ,  без оцене квалитета појединачних, опет је карактера уметничке интервенције унутар познатих програма, претежно оних који би се могли обележити као конкретни, од чега је најјаче изражен визуелно-поетски, у најширем значењу.

У трећем броју организатор обухвата АДРЕСУ једним некласичним уводником:

“АДРЕСА бр. 3 излази касније јер сам од 17. маја до 3. јуна био на ОРЛ клиници ВМА у Београду, дијагноза: kophosis l. dex. laesio auris internae I. sin. labyrinthoapathia.

учесници касне са прилозима и не шаљу коверат с марком, можда се то може избећи? Срећко Лоргер се већ два пута јавља да ће се јавити у наредном броју, поздрављам Борбена Владовића и кажем: баш зато што је таква АДРЕСА је оно што јесте, пиши у АДРЕСИ како си и хвала на карти. Неко је покушао да сарађује не потписујући своју страницу, писмом без адресе, пошто је ово АДРЕСА нисам уважио тај покушај.

прилог за следећу АДРЕСУ пошаљите у 16 примерака, јавио се још један учесник, новинар, у мојој припреми ово је претпоследњи број. Молим да ми се писмом јави онај ко би наставио даље координирање материјала и дистрибуцију за АДРЕСУ бр. 5. његово име објавићу у 4. броју. Ово зато што ми здравље није баш на добром путу, дакле, промениће се само адреса на коју треба слати прилоге.”

Тираж је повећан, а у четвртом броју објављује се име новог координатора (који се касније одлучује за још два помоћна уредника) и напомена:

“сад ћемо прекинути до 15. септембра. Треба ићи, по обичајима наших крајева, на заслужени летњи одмор: планине, језера, море, бање, реке, одмаралишта, лечилишта и сл.”

Пети број АДРЕСЕ излази у знаку графичке опреме Лучке Ројец из Љубљане под насловом "Мандала" и у знаку нове напомене, интониране претећи, Душка Бјелића, Лучке Ројец и Лазара Црквењакова, у којој се каже да они "преузимају (као преузети власт?!) руковођење (а не координирање, организовање, дистрибуцију?!) АДРЕСОМ", те да на себе "узимају сву уметничку (?) одговорност и права у вођењу АДРЕСЕ". Попут каквог револуционарног комитета! Па кажу: "Одрећи ће се тих права и одговорности у име других онда када већина буде сматрала да су прва и одговорности изневерени." Каква права, каква одговорност?! Кад би већина могла да сматра да су та "права и одговорност" изневерени, и у ком случају и како би то изразила?! итд. Но, "прилоге и даље шаљите на адресу: Душан Бјелић, 4. јул 5/6, 23000 Зрењанин, 15. октобар 1976. је следећи рок."

У 6. броју АДРЕСЕ  долази до отвореног сукоба између две различите оријентације у координирању АДРЕСЕ:

“У овом броју Лучка Ројец и Душан Бјелић се уздржавају од сарадње. Одбијају сарадњу са прилозима који у АДРЕСУ уносе деструкцију. Разарачке силе су разумљиве када се требају срушити  старе и преживеле форме, да би се на њиховим рушевинама уздигло нешто ново. Болно је уносити разарачке силе у оно што се тек налази у повоју. Таква дела су израз недовољне љубави према АДРЕСИ.

АДРЕСА бр. 5 примила је следеће критике:

-  потајно неговање "каспархаузерске" уметности

- да дизајн (корице) крије "концепт идеолошке целине" која прети слободи сарадника

- да су Лучка и Душан узурпирали права, да би могли да врше својевољну цензуру.

Лучка и Душан, који се сматрају одговорним за ове примедбе, одговарају:

- на прву примедбу: "ако имате нешто друго, пошаљите нам!"

- на другу - дизајном АДРЕСЕ 6

- на трећу - самоцензуром.”

АДРЕСА бр. 6 излази у чистим, белим корицама. Сем примедбом Лучки, Душану и Лазару, покретач АДРЕСЕ (да не кажемо — отац) В. Р. Туцић јавља се у 6. броју са писмом пуним нових предлога:

"драги пријатељи,

волео бих да АДРЕСА буде први часопис, али са свим обележјима досадашњег рада, зато предлажем да размотрите да ли би могли одвојити месечно извесна средства за њено штампање, одговорите у следећем броју.

ако се предлог прихвати предлажем координаторима, посебно Душану Бјелићу, да утврди тачне услове под којима можемо започети нову серију, у повећаном тиражу, и колика су средства која учесници треба да одвоје за то.

мислим да би интерес читалаца био велик и да не би имали проблема са ширењем АДРЕСЕ.

снага АДРЕСЕ је у њеној садржини.

лично, могао бих да издвојим 500 динара…"

Неколико је ствари у примедбама упућеним новим дистрибутерима АДРЕСЕ остало трајно неразјашњено. Шта означава назив "каспархаузерска" уметност? У чему се састоји неговање те уметности у броју 5? И зашто не неговати каспархаузерску уметност? Нико се од сарадника АДРЕСЕ није упустио у разјашњавање те загонетке. У сукобу мишљења неоправдано се почела потезати политичка терминологија која, разуме се, не делује са поетске равни — а оспоравани прилог, корице Лучке Ројец, још је био на тој равни али ни то ником од сарадника није било довољно важно да би се разјашњавало. АДРЕСА бр. 7 започиње реченицом "Мир је поново завладао АДРЕСОМ." а наставља се обавешћу да нико није одговорио на предлог В. Р. Туцића. Нико се није нашао да се запита шта заправо значи то што В. Р. Туцић предлаже да АДРЕСА постане "прави" часопис, нико се није нашао да закључи да се не зна шта то значи. Шта је ПРАВИ часопис? Да ли тај, под знаке навода довучени термин, подразумева осниваче, издаваче, регистрацију, уређивачке  одборе, редакцију са гл. и одг. уредником, са уредницима рубрика и војском сарадника, финансијере, шпиглу, гаћицу, штрих и растер, гротеск, штампаре, продавце, публику, обожаваоце, критику? Или све то под знацима навода? Нико није изразио јасно да не осећа потребу да се клања ("поклони се и почни") публици која би била шира од круга пријатеља. Негде између редова још се гајила уметничка нада да је АДРЕСА шарена шатра за забаву, под којом ће се освојити симпатије, макар узајамно, између самих учесника.

Али већ у 8. броју, као коначни резултат сукоба на странпутици и стварни почетак преузимања АДРЕСЕ од људи који са уметношћу немају везе, покретач АДРЕСЕ се јавља нарочитим прилогом:

„Укидам име АДРЕСА  и принцип рада. Од 8. броја АДРЕСА не постоји. В. Р. Туцић, 20. XII 1976.“

Укинута по поступку "утолико горе по чињенице" међутим, АДРЕСА бр. 9 излази месец дана касније. Круг сарадника се мења, једни напуштају сарадњу признајући стање које је у 8. броју навео В. Р. Туцић (да АДРЕСА више не постоји), други се укључују у сарадњу са новим еланом, али међу њима нема ниједног сарадника-уредника који је на неки начин везан за уметност, првенствено литературу, што доказују и приложени радови.

До 13. броја је екипа коју је покренуо В. Р. Туцић нестала из овог необичног часописа, сарађују само потпуни анонимуси. У предзадњем броју износе се "тезе и слике о АДРЕСИ" где се, између осталог закључује да се "АДРЕСА све више догађа у подручју људског", да АДРЕСА садржи све више прилога који измичу естетско-критичким мерилима, авангардистичким и сличним претензијама, а имају вредност јер упућују на љубав, пријатељство, сарадњу, добру вољу и сл."

У последњем броју АДРЕСЕ сваки лист представља посебну, потпуну приватну иницијативу, далеко од свега уметничког, или уметнички читљивог.

На почетку 13. броја две тужне реченице: "као и прошлог лета, тако и овог АДРЕСА неће излазити. На јесен неко би требао самоиницијативно да преузме вођење АДРЕСЕ".

То се није догодило. Нико није кренуо тим путем са нултог степена књижевности.

занимљиви радови

Од свега, од више од три хиљаде листова изашлих у тринаест бројева, треба свакако издвојити:

Каталин Ладик — грамофонску плочу на којој је снимљена њена фонична поезија, што је био њен прилог за АДРЕСУ бр. 6.

Борбена Владовића — његову песму-предлог:

ЈА вама наслов за пјесму,

ви нама                   пјесму

1. Вађење новчаника у гостионици

2. Пишање у WC-у

3. Срећа само срећа срећа само срећа

4. Мирис недјељне печенке

5. Љубљење високих државника на аеродрому

6. Наранча поред болничког кревета

7. Забрањено кретање

8. Kártyázni tilos (написати на мађарском)

9. Забрањено пјевати и бучити

10. Мирис гумице за брисање

Војислава Деспотова — прилог из АДРЕСЕ бр. 7:

"одлучујем се за поступак који је измакао науци о надахнућу: дописујем наставке појединих књига, које сам волео или не, у питању је носталгија због довршеног читања или жеља да буду другачије. Такав рад логичан је за објављивање у високотиражном часопису где постоји могућност поклапања мог избора настављајућих књига са избором једног дела читалаца. У случају АДРЕСЕ предлажем да ми њени читаоци (уредници) доставе списак књига чији би наставак волели да читају, уколико имају таквог интереса без сумње у непотврђене вредности. Замолио бих зато сваког читаоца (уредника) АДРЕСЕ да на приложеној дописници предложи по пет књига чији би наставак радо покушао да повеже са оригиналном целином. Потрудићу се да буде написан бар један наставак из предложеног избора, не смета одређена жеља поводом изгледа наставка, у обзир долазе наравно све књиге, старе и нове, по могућству навести више података о мање познатим књигама."

Фото-прича из АДРЕСЕ бр. 5:

"СУСРЕТ. Протагонисти: Мирослав, Шила, Лаза, Душан.

Једног јутра, сасвим изненада, из Новог Сада за Зрењанин, кренуо је на бициклу Мирослав Мандић. Управо сам се налазио код Лазе где смо заједно прегледали приспеле прилоге за АДРЕСУ, кад се на вратима појавио ОН.

- Којим добром Мирославе? - упитасмо га ми изненађени.

- Чуо сам да вам је стигла другарица из Америке.

- Па?

- Хтео бих по сваку цену да је упознам.

Мало нам је био сумњив, али смо ипак пристали да му испунимо жељу. Лаза је отворио врата од суседне собе, а на прагу је стајала Она. Лаза рече:

- Хеј Шила! Ово је Мирослав Мандић из Новог Сада."

Занимљиви су, или атрактивни, и радови Лазара Црквењакова "Мушки пејсаж", стрип Славка Матковића, визуелни радови Габора Тота, и фотографије Драгана Борислава.

Једини је остварио непрекидну сарадњу, у дванаест бројева, Мирослав Мандић, посебно занимљив уметник. Донекле је чувена његова активност у групи KÔD, али његова коначна опклада као уметника (уосталом, не први пут) односи се на време: унатраг неколико година, М. Мандић свакога дана нацрта по један лист. Више од хиљаду цртежа једног добро (али не и срећно) одабраног симбола још је непознато јавности. Такође је познато (невиђено) да се сваких месец дана, опет неколико година унатраг, фотографише у аутомату, или сонетни венац за који је било потребно да се испише: две стотине и десет узастопних дана прошле године: свакога дана — један стих. М. Мандић непрекидно прати свој живот, исцрпљујући процес старења, сазревања, па и у АДРЕСИ: забелешке уз аквареле (најчешћи су лирски мотиви) заобљени су у 12. броју:

"Свих 12 прилога су били у служби целине - једне године живота АДРЕСЕ. У прилозима сам се бавио искуствима пре свега мог живота, тако да би та искуства била и живот АДРЕСЕ (једног њеног дела). За мене је АДРЕСА пре свега један рад из љубави и поверења према креативним и самоиницијативним снагама. Потенцијал неба и земље је велик и поред свих врста загађења…

з Н е Е м Б љ О а МУ ж ШК е АР н АЦ а."

ос-врт

Управо на про/палом покушају, који се може дефинисати као нулти степен уметности (А. Т. — према речима М. М.). одакле уметничко (првенствено књижевно) полази и камо се враћа, још једном је лако бити у прилици да се прогласи извесна "смрт књижевности" — унутар које егзистира рад (језика), језик као пракса. Али кад се прогласи смрт књижевности, то већ поново садржи познату слику: старица се на смрти порађа. Новорођенче је модро, плаче. Када ће постати лепо? Тек касније: многи младић седе бруце има. Ту се у зачетку показује сва беспомоћност пуког бављења књижевношћу. Ако се у представи о човеку само накратко зауставило на трансвеститском узору — "тужноока мушка сирена" (Bowie) — онда је са уметношћу много горе: бесплодна, ганутљива тугованка над њеном синкретичком прошлошћу, бесмислени крикови појединачних храбрости над њеним ђубришним пределима, из краја у крај све су то индиције да се више "она" историја уметности не прави, не ствара, а да се из историје уметничких дела више не може разабрати шта су она. Више се не разазнају естетичка обележја, друштвена улога још мање. Уметност престаје да буде израз, изражавање, или начин: зауставља се код себе саме. Њена игра, или одговорност те игре, потпуно непосредно и директно остварује се као живот сам, могућност за сваки нови квалитет.

¹⁾ док сам радио овај запис о часопису АДРЕСА изашао је из штампе каталог НОВА УМЈЕТНИЧКА ПРАКСА 1966 - 1978. (Галерија сувремене умјетности, Загреб, 1978) где је у тексту Мирка Радојчића "Уметнички рад ван група у Новом Саду" забележено: "Други часопис био је АДРЕСА. Покренуо га је В. Р. Туцић и издао 7 бројева (1976) у Новом Саду, да би издавање у 1977. наставио Д. Бјелић у Зрењанину (6 бројева). материјал је тражен од одређеног броја уметника у онолико примерака колико је сарадника било, тако да се тираж поклапао са бројем сарадника којима је поштом враћен по један комплетан број часописа. Профил часописа није строго одређен: прилози су се кретали од поезије и цртежа до фотографија и пројеката". (стр. 47)

²⁾ "Обожавам дисконтинуитет" — прилог В. Р. Туцића из АДРЕСЕ бр. 7

³⁾ У АДРЕСИ су објавили следећи аутори: Раша Тодосијевић, Анте Вуков, Душан Бјелић, Остоја Кисић, Борбен Владовић, Предраг Шиђанин, Владимир Копицл, Мирослав Мандић, Мирко Радојичић, Срећко Лоргер, Bálint Szombathy, Војислав Деспотов, Каталин Ладик, Слободан Тишма, Вујица Решин Туцић, Душко Кирћански, Лучка Ројец (+— Елион & Грегор), Славко Богдановић, Неша, Сања и Ненад (деца из суседства), Лазар Црквењаков, Коста Бунушевац, Tóth Gabor, Браила & Божидар Мандић, Бранислав Штрбоја & Марко, Марко Медле Штрбоја, Горан Трбуљак, Тања Терзић, Нада Ћулибрк, Здравко Вуковић, Билица Рељин, Бранка Марковић, Борислав Драгаш, Ненад Манојловић, Славко Матковић, Ирена Гомбар, Љубица Поповић, Маринко Тадић.

(1979)

Разни бројеви  часописа „Адреса“ (снимио М. Г.)