Сећам се (12)

Милорад Грујић

Милорад Црњанин — чик погоди ко је...

Милорад Црњанин је позната личност.

Али, и популарне личности једном се негде и некада роде, случајно. Милорад Црњанин се родио у Банатском Пландишту, на Светог Стефана, 9. јануара, 1949. године. Обично се детету, уколико се родило на дан неког свеца, даје то име. Када је требало да га крсте, стари кум био спречен да дође, па његов отац Жива крене по Пландишту, да нађе кума. Обичај је такав, у Банату, а ваљда и другде, код Срба, да се за кума узме први на кога се случајно наиђе, у таквим приликама. Сретне човека, однекуд из Србије, који је неким послом био у Пландишту, и замоли га да крсти дете. Овај пристане и да му своје име: Милорад. Тако је случај одлучио да се не зове Стефан, већ Милорад.

Милорад Црњанин на жељезничкој станици у Банатском Пландишту, 2001, снимио М. Г.

Убрзо његов отац добије, као жељезничар, премештај у Бочар, па је Милорад одрастао у Бочару, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Кикинди 1968. године, а пред крај студија књижевности, у Новом Саду, 1972, почиње да ради у Радио Новом Саду као новинар и уредник. Правио је неке од најслушанијих радио емисија свих времена у историји нашег радија: «Јутарњи програм», «Суботом са вама», «Кажи ми, кажи», «Старе љубави», и многе друге. Ноћу је читао поезију у неком свом програму, а усамљене жене Новог Сада јављале се телефоном и после емисије трчале до Радио Новог Сада, да га виде, или упознају.

После пређе на телевизију. У том времену био је главни и одговорни уредник програма за децу и младе од 1987. године, а главни и одговорни уредник Трећег програма РТВ НС 1989. године. Покретач је и први главни и одговорни уредник програма «НС плус» Телевизије Нови Сад, а од 1995. до 1998. главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма ТВ НС.

Аутор је и водитељ квизова «Хало, добро вече», «ТВ комбинација», «Поезија-Гинис», и других, такође аутор и уредник недељних поподнева, на стотине емитовања. Аутор и водитељ «Променаде» (ТВ НС и ТВ Јесењин) преко 500 емисија. Аутор и водитељ емисија «Уз шанк» (БН телевизија, Бијељина, и ТВ Сантос, Зрењанин, Краљево...) преко 300 емисија. Аутор и водитељ «7 слика» Супер ТВ (Суботица) 35 емисија. Хиљаде и десетине хиљада сати радио и тв-програма, углавном уживо...

На основу истраживања радио и тв-програма проглашаван најпопуларнијим и најгледанијим тв-аутором више пута.

Ево једне његове емисије са Youtube, тек да се види какве је занимљиве госте имао и како је једноставно то радио:

Раде Пилиповић, М. Г, Маринко Арсић Ивков и Милорад Црњанин, Суботица, 2002.

Један је од првих чланова Српске радикалне странке у Новом Саду, једно време високи функционер странке, коју напушта 1995. године.

Био је савезни посланик у два мандата.

Овде ћу прекинути мало и навести шта ми је Милорад једном причао:

„Када сам био у четвртом разреду основне ишли смо на екскурзију.

Ипак сам успео да добијем једну екскурзију. Искамчио сам је. Изнудио. У Београд!

Чим смо стигли одвели су нас у робну кућу. За трошак сам добио пет стотина динара. Јордан, мој друг, носио је две хиљаде. Ја сам био међу онима који су имали најмање. Мада не баш и најмање. И чим смо ушли у робну кућу, ја купим један пиштољ на неке папирне каписле. За четиристо и педесет динара.

И купим једну разгледницу на којој је била Скупштина Југославије. (Данас Скупштина Србије.)

Тако, није ми остало више од двадесет и пет динара и за то сам могао да купим можда само један сладолед. Из пиштоља се није ни чуло како пуца, него онако само пликне као кад би стао ногом на зрно младог грашка. Али, ја сам намотао котур добијене муниције од хартије и као пуцам. Из те робне куће су нас истерали и то је једино место одакле су ме икада истерали. Тада су се појавиле прве покретне степенице у Београду и нас је учитељ водио да видимо то техничко чудо. Ми смо се разјурили. Степенице су возиле само нагоре. Стрчавали смо доле да би се опет поставили на покретне степенице и возали. Кад су нас изјурили, учитељ нас је постројио, па смо кренули.

Одмах поред излаза из робне куће нека Београђанка с дететом. Дечак пита маму ко су ови. Сељаци, одговори му мама. То је чуо наш учитељ, пришао јој и одвалио приличну шамарчину. Наста дрека. Учитељ пружи корак, а ми у трк за њим. Бојао сам се да нам не ухапсе учитеља. Волео сам свога учитеља. Био је то одличан човек, за чисту петицу, како би он рекао. Његове чисте петице сам волео и значиле су ми више него многа друга каснија добра која сам стицао, имао, и губио.

Сутрадан деца купују сендвиче, сладолед, а ја ништа. Гледам како се моји другови и другарице сладе. Стидим се што сам тако непромишљено потрошио новац. У нашој кући се знало како с новцем. Није га било на претек и тачно се знало колико за шта може бити. Трећег дана још већа мука. Али, Јордан мало-мало па ми иште да држи пластични пиштољ. Ја му дам, он га држи. Видим да му се јако свиђа. Само што више нема где да га купи, ми смо већ напустили Београд. Дан уочи повратка, Јордан се преломи и затражи да купи од мене тај пиштољ. Разуме се, из њега је пуцано, па сам га дао педесет динара јефтиније. Но, сад већ нисам могао да потрошим новац који сам имао. И кад сам се вратио кући, ја имам са собом још триста динара. Отац и мати одушевљени како сам ја штедљив и чуваран.

Ону разгледницу Скупштине Југославије сам негде сачувао.

Кад сам постао савезни посланик у тој Скупштини, сетим се оне разгледнице, али и помислим: Шта ће с овом земљом бити када ја, као посланик, улазим у њену Скупштину?“

Ово ми је испричао пре можда петнаест година.

Милорад Црњанин и М. Г. негде на обали Дунава, 2004. године

И тако, од те силне медијске и политичке познатости, заборавило се на оно главно:

Милорад Црњанин је пре свега песник.

Знамо се од гимназије. Кикиндска и зрењанинска гимназија су сарађивале, па и литерарне секције. Ми смо ишли у Кикинду, они су долазили у Зрењанин.

Тек, године 1968, када је завршио гимназију, заједно са Јовом Регасеком, објављује своју прву књигу Прилог времену садашњем (Општински комитет Савеза омладине, Кикинда, 1968, стр. 108).

Књигу поезије «Лети небом Стефан Црњанин» објавио је 1971. (Културни центар, Нови Сад, 1971, стр. 48), а 1974. Радио-драму «Живот и дело Милана Баума». ТВ-драма са истим насловом играна је на нашој телевизији 1977. године. Преведена је на више страних језика. На телевизији је емитована његова драма «Сима, илити ручак код госпа Зорке Ђурђулов» године 1979. Књигу тв-интервјуа «Корак даље» објављује 1987. године.

Један је од покретача «Стражилова», листа за културу, који је излазио у Новом Саду од 1970. до 1974. године. Уредник је културе у студентском листу «Индекс» од 1969. до 1971. године.

Вратићу се на његову прву књигу да бих рекао нешто и о Јови Регасеку, који је у Прилог времену садашњем, поред Милорадових песама, објавио осам прича.

Јова Регасек је вероватно најталентованији прозни писац био у читавој нашој генерацији. Написао је у 17. и 18. години, као гимназијалац, два романа, и за оба, 1968. и 1969, добио прве награде на књижевним конкурсима за необјављене рукописе ЦК СО Србије. Тада су конкурси били анонимни и ауторство се после објављивања резултата доказивало разрешењем шифре и копијом рукописа. На жалост, ниједан од тих романа није објављен.

Рано се оженио, 1970, Јелом Курдулијом, из Житишта, која је годину дана пре тога проглашена Лепотицом Војводине. Милорад и ја смо им били кумови.

Венчање Јове Регасека, потписује се М. Црњанин

Венчање Јове Регасека, потписује се М. Г.

Елем, данас, мало ко зна да је Милорад Црњанин песник и да је написао неколико врло лепих песама. Објављују се свакакве антологије, пише се о времену наше књижевности седамдесетих година прошлог века, праве се избори из поезије, прочешљава се недавна књижевна историја, дува ветар са свих страна, одавно су сазреле пензије и смрт се већ надвија над нама, али имена и песама Милорада Црњанина — нигде. Више од пола од онога што се из те прошлости узима као релевантно није ни близу ономе што је испевао Црњанин.

Ми смо мала култура и мало позната књижевност, не бисмо смели да заборављамо. Ни један стих, а некмоли целе песме. Није у нашем интересу да се фаворизују американизовани курсисти креативног писања спрам изворних српских талената. Тај посао припада универзитетским професорима књижевности и књижевној критици, али они једноставно не раде свој посао. Баш их нимало није брига за лепу поезију.

Изабрао сам неколико песама Милорада Црњанина из његове једине две збирке, прекуцао их и стављам овде, па нека читаоци сами виде.

Милорад Црњанин

Седам песама

МАНАСТИРСКА ЉУБАВ

Срео сам те на бледој икони

у једном, старом, манастиру.

Видео сам:

Ти држиш неко, ружно, дете у крилу,

а твоје име, грозно звони

док око тебе лете анђелчићи голи,

а испред, луди, испосник се моли.

Ја сам мали, тужан, светац на другој икони

и јурим твој поглед који се мога погледа клони.

Љубоморан сам

на калуђера који те од прашине брише

па кад ти дође до груди

бежи у ћелију, и, тамо, блуди

док на нос притиска крпу што на тебе мирише.

А звона звоне и дани нас глођу.

Калуђер и даље брише твоје груди

док моја љубомора, од покрета, до покрета, све јаче, клија

и пун сам неке, ужасне, жуди

што у мојим, жутим, очима сија.

И никад да ми те приближе, и окруже миром,

да ти, макар, оквир дотакнем оквиром. 

(1968)

              *

Из циклуса „Шест песама о Јеци“

Под Кикиндом зелени се трава,

ту је Јеца варала Панчевца.

Народна песма

КАЗИВАЊЕ

ковача Стојана који је видео једне ноћи

како се Јеца купа гола у напуклим наћвама

људи

не знам да л се месечево белило беласало

ил се млеко у наћвама купало

знам само да је нешто било бело

набрекло

људи она је напупила

не знам да л од пролећа ил од оног панчевца

купала се у напуклим наћвама

вода је полако истицала

прозор на задњој соби био је без стакла

видео сам је и чуо како се праћака

не није она за једног обичног сељака

за мајстора је она као што сам ја

ал не би онда више траву ваљала

потковао бих је иха

еј па кад би казали

мајстор стојанова јеца

а ако би неко запевао оно

под кикиндом зелени се трава

крв му пачију

тај не би отишао више кући да спава

него код Аркадије гробара

ШТА КАЖЕ ЈЕЦА

измислише

панчевца и поваљане траве

набедише

да на мени сваки мушкарац броди

па нисам ја лађа и не живим на води

не није истина

није истина да ћу родити сина

мушки се наждеру вина

па псују мене и своје жене

псују звезде и коње на којима језде

не мисле на своје мисли покисле

већ се надају и лају

а жене им своје срндаће из очију дају

они се поиграју

па их затим убијају

о

жено у мени пуна страве

зелена змијо мојих очију

докле ће у мислима да нас скрнаве

па ја имам невиност птичију

а они од мојих покрета загрљаје праве

лепото ружна си ужасно

(1968)

                   *

ЧОБАНСКА

Лудимо кад су ноћи сувише беле

и гриземо месечину што по нама звони

И онда:

руке нам за мислима пођу,

а од нас не могу да оду

звездама које нам очи боду.

И све нам се чини:

оне долазе, а никако да дођу ...

Па почињемо игру у тој белини

немоћи и осаме.

И опет нам се јаве,

предсмртно плаве,

у даљини.

Саме.

Полудимо у ноћима без таме.

(1971)

              *

ЧАРНА

предосећала посмртне мисли мужа Стефана

Бићу први Србин који вас звездано олајава

сањајући вас јесење у свом шљивику.

Ви мртве, на вама месец спава,

а ја зеленим у још невиђену стабљику,

па вам се завлачим међ ребра, под пазухо, у длан,

и трептим лудокрван.

(1971)

              *

РИНГИШПИЛ

Последњи пут сањао сам

никад виђено море

и на њему као брод мој рингишпил.

Жена ми одгонетала снове

а ја сам рекао:

Чуо сам и смех

али га не видех.

Летеле су неке птице

око рингишпила све разигранијег.

Жена ми одгонетала снове

и слутила неко брзо путовање

због гласа што ће сутра доћи.

Све сам јој рекао

ал не рекох јој:

Одлетео сам у море.

(1971)

             

*

ЕПИЛОГ

Ти отвараш прозор— пепео мирише,

време се зелени, о, све нас је мање,

птичурине лепе слећу ти на раме.

Ја седим за столом а тишина дише.

Руком гладиш косу. Уморна си, снена,

земља се окреће, ти се плашиш ноћи,

радује те само моја светла зена

којој се подајеш. А и то ће проћи.

Ти гледаш кроз прозор — падају комете!

Враћаш ми се зборана из неког живота.

Остављаш их, нека само лете,

а ветар, по соби, с пепелом се мота. 

(1971)

(29. децембар 2015)