Капетан Божа Ивановић

Иван Ивановић

КАПЕТАН БОЖА ИВАНОВИЋ

Овде је реч о мом оцу. Његова биографија каже да је као официр Југословенске краљевске војске учествовао у грађанском рату на страни Југословенске војске у отаџбини којом је командовао генерал Драгољуб Дража Михаиловић. Та страна је изгубила рат од комунистичких партизана и коначно је поражена на Зеленгори средином маја месеца 1945. године. Том приликом је капетан Божа нестао, односно изгубио му се сваки траг. Готово да га нисам запамтио, мада сам четнички крст носио читавог свог живота.

Победнички партизани по завршетку рата завели су комунистичку диктатуру са Јосипом Брозом Титом као доживотним владаоцем. Комунисти су свој покрет дивинизовали а четнички сатанизовали. Ми, деца поражених четника, имали смо да се одрекнемо својих очева, да бисмо некако опстали у новом режиму. Разуме се да сам и ја добио ту улогу епизодисте у  времену које је обележила комунистичка диктатура.

Јасно је да ја свих тих година нисам смео да се бавим својим оцем. Тек кад је овај режим почео да малаксава, пошто је појео сам себе, усудио сам се да потајно трагам за очевом биографијом. Тако сам дошао до теме трагања за оцем.

Иначе, ова тема је у светској литератури веома стара, заправо је почела са Хомеровом „Одисејом“. Најумнији хеленски војсковођа Одисеј са острва Итаке није се вратио из рата још пуних десет година по слому Троје. Кад је пошао у рат оставио је сина Телемаха као дете, а овај је за двадесет година израстао у узорног младића. „Одисеја“, за коју многи мисле (и Џемс Џојс, који ју је пародирао у „Улису“) да је понајвеће дело светске књижевости, почиње Телемаховим трагањем за оцем. Наиме, Телемах се код повратника из Троје распитује да ли знају шта је било са његовим оцем Одисејом. Стога се трагање за оцем назива Телемахија.

Кад је мој отац  отишао у рат, био сам дете. Кад сам дошао у младићске године, у мени се јавила природна Телемахија. Али та тема је у комунистичком режиму била строго забрањена. Тек кад је тај режим почео да се урушава, усудио сам се да тему трагања за оцем прошверцујем у своја два романа, „Браћу Југовиће...“ 1990. и „Црне дане Раке Драинца“ 1997. године. Али то је било имплицитно, кроз књижевног јунака Буду Југовића. Кад се режим срушио, у интервалу пре његове данашње рестаурације, добио сам прилику да о Божи Ивановићу проговорим експлицитно, у виду коминикеа за Скупштину Општине Прокупље.

Група одборника Демохришћанске странке у овој Скупштини, коју је предводио Миливоје Јоксимовић Јокса, обратила ми се са молбом да напишем кратку биографију свог оца, пошто намерава да предложи да једна улица у Прокупљу добије име Капетана Боже. То је било могуће јер је Народна скупштина Републике Србије крајем 2006. године изгласала Закон о изједначавању права два антифашистичка покрета отпора у Југославији, комунистичких партизана и монархистичких четника. Једно време се чинило да је исправљање историјске неправде о наводној сарадњи четника са окупатором, што су комунисти инсталирали у своју идеологију, у српском друштву могуће. Разуме се да сам прихватио Јоксину иницијативу и написао политичку биографију свог оца (укомпоновао сам је у други рад). Али нисам био у стању да напишем интелектуалну биографију Боже Ивановића, јер иза њега није остало готово ништа. Најпре су нам бугарски окупатори пред крај рата спалили добар део библиотеке, коју су Божа и моја мајка Миља успели да формирају у Сплиту, где је капетан добио војни распоред по завршетку Генерал-штабне академије. Потом су нам комунисти конфисковали целокупну Божину имовину, пошто су га претходно прогласили ратним злочинцем и народним непријатељем. Нестале су и Божине књиге, које је мајка успела у току рата да са осталим стварима пресели у Житни Поток, пошто су се Недић и усташке власти споразумели да се омогући официрским женама да извуку из Независне Државе Хрватске то мало с муком стеченог мâла.

Јокса је своју иницијативу покренуо у СО Прокуље 2012. године, али је она одбачена гласовима Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, које су се у међувремену посестримиле и формирале заједничку Владу. Тако је Демократска странка, хтела она то или не, омогућила црвено-црној коалицији да преузме у међувремену пропалу Србију, сведену на предкумановски период. (Интересантно, али последњи југословенски комуниста,  Слободан Милошевић,  је потписао своју ратну капитулацију у Куманову, 1999. године, у којем је краљ Александар Карађорђевић започео свој ослободилачки и ујединитељски покрет Јужних Словена 1912. године.)

Још док сам писао тротомни роман „Браћа Југовићи...“ пронашао сам у преосталој Божиној библиотеци роман Алфреда де Вињија „Робовање и величина војничког позива“, на чијим је маргинама Божа исписао некакву своју филозофију, у којој сам видео да је ово сељачко дете из Житног Потока, коме су Бугари убили оца у Топличком устанку, био све само не милитариста, иако га је живот гурнуо у војнички позив. Сада, по пропасти Јоксине иницијативе, пронашао сам у мајчиној библиотеци један неугледни ђачки лист под називом Луча у којем се налази цртица или прича „Сећање“, потписана иницијалима Б.И., што могу  бити само почетна слова имена и презимена мог оца. (Да није тако, зашто би Миља ту свешчицу донела из Сплита и љубоморно спасила од пропасти?)

Да најпре погледамо тај часопис и анализирамо радове у њему, а онда да се упознамо са Божином причом, коју ћу да прештампам у целини.  

Из импресума веома скромног часописа видимо да је покренут 1929. године у Прокупљу и да је оштампан у штампарији Прекоморац. (У тој штампарији је Раде Драинац објавио своју другу књигу песама, „Афродитин врт“, 1921. године, у три примерка!) У заглављу стоји да је то Књижевни Омладински Лист. Не каже се ко је издавач, а као уредник је потписан Живојин Митић. (Нажалост, не знам ништа о овом књижевном прегаоцу, није се уздигао.) Примерак који сам пронашао у мајчиној заоставштини је двоброј 2 и 3 за март и април 1929. године, што значи да је часопис замишљен као месечник, и да је први број изашао у фебруару. Немам први број и не знам да ли је часопис наставио даље да излази.

Уводни прилог у часопису чини песма Утеха аутора Велимира Д. Ивановића (не знам о њему ништа). Песма представља апотеозу љубави (Јер љубав је наша - од свемира већа!), пуна је чежње за изгубљеном драгом (Под жалосном врбом једном сам је срео / Кад нам је судба трнов венац плела), дучићевска елегија (мото песме је из Дучићеве песме Душа). Такве су и све друге песме у Лучи, закаснели рефлекси минуле романтичарске епохе. Аутори су, свакако, ђаци или бивши ђаци прокупачке Гимназије, разасути по Нишу, Алексинцу, Јагодини... То је углавном имитаторска поезија, без аутентичности, али са доста вештине и језичке пријемчивости.. Милица Дукић у песми Прича уз пратњу звона медитира о смртном часу, кад звоне звона и кад се пале воштане свеће, као знак да је и ње било и да јој је некада мило падала помисао што и она живи. Алек. Ј. Маркишић пева у две песме о изгубљеној љубави. Мени је интересантан аутор Драг. Б. Милачић (Јесења песма у стилу Војислава Илића), кога доводим у везу са Братимиром Милачићем, из чувене породице Милачића, који је био писар код војводе Косте Пећанца у Топличком устанку. Светомир Г. Станојевић – Царић (Царићи су позната прокупачка фамилија) је прочитао песму У окриљу ноћи „на седници литерарне дружине Његош 21. октобра 1928. године у Нишу. Ово наводим стога што је у Његошу деловао Борисав Станковић из Врања, кад је похађао осми разред гимназије у Нишу. Од песника који су остали у српској поезији наводим Богдана Чиплића, који у песми Жеље живот представља као патњу (Патња то је животу наш дуг!), али он, свакако, није Топличанин.

Интересантно је да у Лучи нема Радета Драинца, Топличанина који је у то време увео модернизам у српску поезију и ударио јој лични печат за какав она дотад није знала. Нема ни социјалне поезије, какву је писао Ратко Павловић Ћићко из Бериља код Прокупља, потоњи комуниста, шпански борац и топлички револуционар.

Мени је интересантнија проза у Лучи, иако ни она није достигла висок уметнички степен. Фреди Фазловски објављује причу Пољубац, у којој се није остварила љубав прокупачких гимназијалаца Сергија и Наташе, што ће одвести јунака приче на „даске које живот значе“, и испунити му живот сплином, боемијом, пијанством, све због изгубљене прве љубави. (Све ми се чини да је Фреди Фазловски био глумац једног путујућег позоришта, али нисам сигуран.) Главни уредник Живојин Митић је објавио причу Лилија, наставак из првог броја који ја нисам прегледао. Радња ове љубавне приче се дешава у Топлици, јунак приче Жарко је из Прокупља а јунакиња Лилија из села Прекадина. Ово двоје младих су ђаци које је живот раставио (одлазе на студије), али њихова љубав је вечна. У сличном стилу је и прича (скица) Једна идила, аутора Радована Зотовића, о љубави сеоске учитељице Зоре и студента Јована – Жана, из села у којој је учитељица добила службу. Ова прича има тужни завршетак, јер је одвојеност учинила да се ова веза прекине. Последња у овом низу је прича Сећање, потписана иницијалима Б.И., коју ја приписујем мом оцу капетану Божи Ивановићу.

Пре него што причу пренесем из Луче, да кажем да је у време  покретања овог омладинског листа директор прокупачке Гимназије био Михаило Милинковић. Овај професор је био значајни национални радник и написао је прву значајнију студију о Топличком устанку, коју је објавио у Нишу 1927. године, под насловом "Топлички устанак 1917." Аутор је још као студент у Лозани у Швајцарској написао једночинку о устанку, коју су извели српски студенти у знак подршке устанку и ради указивања светској јавности на овај догађај. У студији је устанак окарактерисан као "револт српског народа из дна душе", народа чије је "национално достојанство било повређено од стране бугарског освајача". "Пропаст наше државне организације и замена наше демократске управе бугарским аутократизмом, развили су јаку реакцију у свим окрузима, а највише у округу Топличком и срезу Јабланичком." Писац закључује: ''Кад поробљени народ организује револт за одбрану својих угрожених националних и моралних интереса од стране окупатора који је погазио све основе међународног права и не само фактички него и правно загосподарио државом, онда такав потез највишег хероизма више је но устанак, то је народна епопеја". Војводе су само дале израз народном незадовољству. (Ја сам о овоме писао у роману „Народна буна 1 – ЧЕТНИЦИ“, цитат сам пренео из њега.)

Ево приче СЕЋАЊЕ аутора Б.И.

Мала топла соба у очинској кући. Из лаког детињег сна будило би ме пуцкарање сувих дрва у старој плеханој пећи. На прозорскмм окнима зима је преко ноћи извезла дивне снежне шаре. Напољу је завијао ветар и чуло се његово јецање баш као сада.

... Крај пећи седела је мајка и старе жуљаве руке неуморно су окретале вретено. Њено лице беше увек замишљено, а очи благе и влажне. Сеја би се будила чим осети како светлост од „видела“ трепери по соби.

Мајка би нам дуго причала о оцу, кога нема више. Њен топао поглед миловао би нас дуго кроз сузу, док је непрестано зврјало вретено и завијао ветар око куће.

...Та мала, бела соба бејаше пуна дубокога мира и кротке среће. Мирисала је увек мирисом старих дуња и увелог босиљка, чије су се ките, обешене о ланеној врпци, нихале спокојно и тијо, као наша срећа.

... И сад је ево рано зимско јутро, но мртви, хладни зидови огромне жуте зграде немају у себи ватру која пуцкара, вретено које зврји, детињство које се смеши и љубав мајчину која бди. Само сећање мучно и тужно....

ПИСМО.

...Лепи пролетњи дани врло повољно делују на моје душевно стање. Увек после вечере шетам дуго по дворишту и жудно удишем оно мало свежа ваздуха, што је могло да продре у овај казамат. Мени јако годи та вечерња свежина. Као да ми ћув вечерњи доноси мирис завичајних њива; као да ми сјајно-сиви облаци, кроз које се у млазевима пробија месечина, нуде своју постељу, топлу и успављиву као мајчино крило; као да ми многобројне звезде пружају диван призор — треперење лелујаве светлости ускршњег кандила у сеоској цркви. Намах се буди у мени онај стари, немирни сањало ... И умукне жуборави живот великога града, што ме опкољава, нестану око мене контуре ствари, изгуби се жагор, занеми звук, ућути вече, и ја утонем у снове...

...Пред нама се пружило мирно иепрегледно море, а изнад наших глава шуми палмина грана... Последњи сунчани зраци, црвени као крв поубијаних витезова давно су умрли на крилима морским. Ветар с мора полако, неосетно доноси свежину јужњачке вечери ... У даљини спокојно се нишу градске светиљке ... У њеној коси ветрић безбрижно прави гнезда ... Глас њен мирише мирисом свежих неранџи, док ми прича:

...У присоју каквог шумског брега у твоме завичају саградићемо себи колибу и окитити је зеленим гранама младе јеле. Постеља наша биће мека тек покошена шумска трава. Сан ће нам на њој бити безбрижан и забораван, као вечност. Зором рано будиће нас шева да уживамо у њеном клику. Ја ћу те поливати из дрвене ведрице у којој је сунце просуло своје прве крваве траке и вода ће пљускати весело по заспалом лишћу. И на твоме лицу блеснуће осмех, радостан и чежњив као твоја душа, док ћу ја окретати главу да сакријем сузу радости ... У вече ћемо дуго седети пред колибом и посматрати како се таласа висока мирисна трава шумског сенокоса, спокојно и тијо као наша срећа. Под зрацима месечевим сва he шума бити као од сребра. Жагор лишћа биће мек и успављив, као мирис зрелих јагода што га из даљине доноси немирни шумски ветрић. Свуда ће владати савршена хармонија лица...

... Коса твоја биће мека и пуна миља и ти ми нећеш никада ускратити то задовољство, да у њој скривам прсте, док ти се глава одмара на мојим грудима. Очи he ти бити сјајне и влажне, као капи јутарње росе што су пале на зрелу трњину, а лице светло и мило, као смеша месечине и твојих мисли. Поглед твој биће дубок и миран као ово море, огромно и непомично.

... Ја ћу ти дуго причати причу о Павлу и Виржинију док нас ноћ милује и месец облива раскошним гримизом.....У место хвала поклонићеш ми пољуб, мамљив и врео као дах ноћи која нас окружава ... И тако редом сви he нам дани бити као сан ...

Дуго, дуго бих блудио и сањао да се одједном двориштем не оспе снажан и груб звук звона, који руши илузије и опомиње на још нерешени тактички задатак.

Б. И.

            Пада у очи да је једино овај рад у Лучи потписан иницијалима. Не видим зашто. Ако је моја претпоставка тачна да се иза иницијала крије мој отац, онда ту има нечег. Божа је рођен 1908. године и те 1929. године имао је 21 годину. Могао је да буде на првој години Војне академије у Београду. Пре тога, учио је основну школу – четири разреда – у Житном Потоку и гимназију – шест разреда у Прокупљу. Оно што ја знам то је да му је отац Стојан -  Стојанча Ивановић убијен од Бугара у Топличком устанку и да је као дете палог устаника добио од државе стипендију да се школује. Што су деца устаника добијала стипендије највише се има захвалити војводи Кости Пећанцу, који је постао председник Четничке организације и здушно се залагао да се породице погинулих топличких устаника после рата збрину. Породица је била врло сиромашна, Божа је имао још две сестре и брата, они се нису школовали више од основне школе.

            Колико је у породичном сећању, гимназијалац је у Прокупљу служио код једног попа, односно чувао му коња којим је овај обилазио парохију, јер је државна стипендија била мала и недовољна за школовање. Вероватно је то био разлог што је по завршетку  шестог разреда гимназије отишао у војну академију (која је била бесплатна) а није наставио гимназију да би касније студирао.

            Кад је прокупачки ђак Живојин Митић добио од државе (општине) средства да у Прокупљу покрене Књижевни Омладински Лист, природно је да се за прилоге обратио бившим ђацима за које је знао да пишу. Тако се обратио и Божи Ивановићу, кадету Краљевске војне академије. То значи да је Божа и раније нешто писао и могуће је читао на литерарним састанцима у гимназији. Божа се одазвао свом школском другу овим прилогом. Али како из њега избија незадовољство животом у касарни (чак се каже да је касарна исто што и казамат) и носталгија за родним селом, могуће је да је хтео да се заштити иницијалима, јер ако би војне старешине сазнале да је кадет незадовољан, Божа би се лоше провео.

            Дакле, Божа у Београду сања Житни Поток. Кућица о којој говори постоји и данас, наследници су је нешто адаптирали. Ја у тој кући нисам живео, одрастао сам у кући моје мајке.  Пошто су ме комунисти лишили наслеђа, у ту кућу нисам ни одлазио после бабине смрти. Бабе се, дабоме, сећам. Звала се Милева и родом је из пусторечког села Магаша. Била је сићушна, уредна, увек у послу, онаква каквом  је Божа описао. Као и мој отац, волео сам њене скуте.

            Још пада у очи да је Божа имао доста поетског у себи. Разуме се да у тим годинама није поседовао списатељску вештину, али је био сањало, телом у Београду а мислима у Житном Потоку. Док први део приче могу да дешифрујем, други је за мене тајна.  Ако није фантазија, то писмо се не односи на моју мајку. (Миља је 1929. године имала 15 година и била је ученица прокупачке гимназије, пре него је отишла у учитељску школу у Крагујевцу, где је живела у интернату.) Сасвим је извесно да није видела море све до 1940. године, кад је Божа, по завршетку Генерал-штабне академије добио војни распоред у Сплиту. Не верујем ни да је Божа знао за море, сем ако није ишао на неку екскурзију као кадет. Стога је Писмо фантазија у којој усамљени кадет у Београду замишља море и неки девојчурак с којим сања о идиличном животу на селу. У сваком случају, ове две цртице нису чврсто повезане, неприродно су спојене. Писмо се завршава неумитним касарнским звоном (боље би било трубом) које га опомиње да је изабрао војнички позив. Војник нема право на снове!

            Ако је прича из Луче Божина, онда се поставља питање да ли је он још шта записивао. Немогуће је да је стао само на овом, јер у њему је било поетског нерва. Конкретно, да ли је капетан записивао што из рата? Сељаци из његове бригаде, који су се вратили из рата, причали су ми да је Божа имао некакву свеску у својој официрској торби. Ако је то тачно, са њим је нестала и та свеска, комунисти је нису нашли на Зеленгори, као ни њеног аутора.

            Не знам да ли је штета што од Боже није ништа остало, кад је у питању један други Дражин четник, Драгиша Васић, то је права трагедија српске књижевности. Познато је да је Драгиша Васић, Чича број 2, у току рата писао дневник под називом „Равна гора“. Тај дневник је нестао, по једној верзији,  у Старој Градишки, односно Јасеновцу, где је Драгиша мучки уморен, по другој, на стратишту у Бања Луци, где је Озна стрељала овог великог српског писца, кога су усташе уступиле комунистима. Каква штета! Јер по потенцијалу који у себи носи Васићева проза (приповетке „Витло“, роман „Црвене магле“), Драгиша је био писац из реда Андрића и Црњанског.

            Нажалост, ово је све. Нисам успео да продрем шире и дубље у интелектуалну биографију капетана Боже Ивановића. Комунисти су убили не само његово тело него и његов дух. Његово име се могло спомињати само у негативном контексту: издајица, ратни злочинац, народни непријатељ, кољаш, контрареволуционар... Требало је да дођем у дубоку старост, да напишем педесетак књига, да бих схватио ову највећу српску лаж. Држим да ће Срби остати маргиналци у светској историји ако не исправе ову историјску превару.