Орфејево наслеђе

Власта Младеновић

ОРФЕЈЕВО НАСЛЕЂЕ

    (У пределима трачким)

Препознајем твој код

у мени,

јасан је ход,

сан којим идем.

Идем и не веселим се,

селим се, а не одлазим,

јер куд ћу изван себе.

ЈАТАЧКА

    Живку Николићу

Одавно сам ја изван јата,

далеко од Орфејевих певача,

дуго већ чамим сред неготинског блата,

узалуд држећи се Вељковога мача.

Мртвијем сном спава моје племе,

мртав преврће се Његош у гробу,

чему сјајне речи, песме,

у овом мрачном добу.

Прошло је време витешко,

нема више критеријума,

певам, мада ми је тешко,

опште је лудило, све је изван ума.

Свака моја реч, злу отпор,

осуђена је на пропаст,

певам, али горак је укус, опор,

ништа више не значи част.

Препознатљив је мој песмопис,

изван сваког зла, пролазног утицаја,

јасан, певљив, чист,

дрежди у забити сред завичаја.

КРАЈ СРБИЈЕ

        „Дан који није требало да сване.“

Све је било склоно паду,

стари деспот Ђурађ

није више видео наду,

затворен у куле,

попут буле,

чекао је турско ђуле.

Шта је могао,

споља све јачи таласи Дунава,

унутра Бранковићи

на Бога хуле,

једни хоће под Турке,

други под Угаре.

Полако, тамнио је

 и последњи угарак,

угасило се светло Србије.

ХАЈДУК ВЕЉКО И ЕПСКА ЋУТЊА

Бој бије Хајдук Вељко,

бој бије на истоку Србије,

Турци његову главу траже,

ал му нико не помаже,

нит му дође Карађорђе,

нит му шаљу џебане;

легенда за живота,

сви га хвале

и са једне и са друге стране,

само епски певачи ћуте.

Ипак, чују се лауте,

песме пева време.

СВАКОГ ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА БЛОГ

Сваког јутра читајући Душанића блог,

путујем кроз време.

Бескрајан је свемир,

све је Бог.

И тако сазнајем

свет душе,

песничке вести

писане по савести.

ОСВИТАК

О Будо,  о Гаутама,

просветли ме,

нек из мене изађе тама,

нек разблажи црнило

око мене;

О Блажени,

чему патње,

чему тлапње,

ништа није тако савршено

као признање.

Признајем немоћ,

о које блаженство,

пролази ноћ.

ЕНХЕДУАНА, СЕСТРО МОЈА ДАВНА

                          Ани Стјељи

Пишем ти песму,

то је моје писмо,

знакови урезани у сећање,

јер ти знаш, ти умеш

да читаш шта у души пише.

Сви сукоби су у човеку,

али ти ми мир дајеш,

једино ме ти разумеш,

сестро моја давна,

о Енхедуана.

МОКРАЊАЦ, ПРАВАЦ КОЈИМ СТИХОДИМ

Стишано, без дреке,

стиходим попут реке,

налик речном друму,

Мокрањац ми је стално на уму:

нема поезије без хармоније,

све што се пева песма није.

Извире сунце, обасјан је исток,

стиходим, следим речи ток.

( Белешка о аутору - в. Википедија )