Књижевно вече у Тителу

Књижевно вече у Тителу, летос, 2017.

приредио: Милорад Грујић

Још једно лепо вече организовала је СТШ „Милева Марић“. Значајан број гостију говорио је о књизи „Држи ме неиздрж“ Петра Жебељана, збирци од 50 песама. Проф. др Зоран Видојевић је на почетку истакао да га је Тител одједном освојио.

– Тај брег на коме се он налази, тај склад кућа, мира и околине, ти зидови који памте бурну, и често трагичну историју, садрже тајну, али и говор лепоте – уграђују у посетиоца трајно памћење...

Предложио је да се организују вечери поезије „јер је место као створено за таква окупљања, јер је сам опредмећење поезије. Затим је Видојевић нагласио да је Петар Жебељан написао квалитетну збирку песама у којој има доста елемената спонтане поезије, те детаљно анализирао један број песама.

Професорка Ђурђина Топораш Драгић из Њујорка казала је да она није написала рецензију, него писмо Петру Жебељану са којим се последњи пут срела пре 30 година. Приметила је да у овој збирци нема љубавних стихова.

О раду Петра Жебељана говорио је Лазар Ћурчић, историчар књижевности, посебно стављајући акценат на његов новинарски рад на Радио Београду; круна тог рада била је емисија „Од злата јабука“.

– Препоручујем да ову збирку песама читате ако желите да оплемените душу, нагласио је Радослав Тилгер, сатиричар, књижевник, а потом се бројној публици обратио и аутор збирке „Држи ме неиздрж“ Петар Жебељан.

У програму су учествовали Игор Адамов и Александра Бибин из КУД-а „Коло“ из Меленаца, које припрема Владимир Првуловић, некадашњи наставник музике у тителској средњој школи. Стихове из збирке казивале су ученице школе Мила Достанић, Моника Пешти, Марина Тополски, Зорана Петровић и Јована Бринет.

Ђурђина Топораш Драгић

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ  У ТИТЕЛУ

Петар  Жебељан, друг из гимназијске  младости, колега са факултета. Једним  кореном из Перлеза, другим, по мајци, из Сефкерина, што га је преко летњих распуста  доводило у наше село, код бабе и деде, као  мене у Црепају.

На студијама смо се слабо виђали, била сам годину дана испред њега, тако су летњи распусти и даље остали као замена за годишњи одмор, летовања на мору или у планинама где су  одлазила градска деца. По дипломском свако је пошао својим путем, сефкерински распусти и славе замењени летовањима са децом, послом, одласцима ван земље.

Последњи пут срели смо се пре неких тридесет и више година када су почели да нам умиру најближи и најдражи. Имали смо око педесет година обоје, он директор Радио Београда, ја Душков пратилац по Африци. Позвала сам га код себе  да измењамо информације шта смо у међувремену радили и постигли и до ког  степена  самосазнања смо стигли.

Провели смо део поподнева заједно, пријатељски  суздржано. Иза тога наступила је пауза од  више деценија да бисмо се срели овог лета 2017.

 Нашли смо се у Перлезу, уочи саме књижевне вечери, у Петровој кући наслеђеној од предака. Нешто мања од наше,  са два широка прозора... У предњем дворишту вењак, баштица спржена жегом, задње двориште претворено у воћњак. Седели смо у баштици  испод винове лозе  из које је вирио грозд дренка, присутног и у Петровим песмама. На  зиду суседне куће инвентивно направљен етно-музеј, сведочанство тежачког живота у Банату:  предмети без којих би ретко које земљорадничко домаћинство  преживело: коса, срп, мотика, ашов, воловски јарам, клепала... Осетила сам да из тога говори  мени позната потреба сељачког детета да сачува трагове постојања својих предака и, ако већ не може земљу, овде у Банату, плаћану крвљу наших предака, онда барем успомену на њих и њихов живот.

У кући бидермајер у кохабитацији са  рустик распареним  столицама, зидана фуруна коју сви приметисмо дирнути сећањем на детињство, на зимско грејање промрзлих ногу и народне приче и бајке. У запећку  покретни држач за  ауфенгере (каква лепа српска реч!) са мноштвом одеће. Све то нагомилано да се сачува а до зиме или ослободи  мали стамбени простор, или ништа не баци, свака ствар сећа на маму или бабу, оца или деду; у кући се живи  повремено, места има, ствари ником не сметају, па чему онда бацати?! Уосталом, времена су тешка, не обећавају бољитак, а сељачко дете носи у крви искуство предака: злу не требало, никад се не зна!

Смирена као особа која је изашла на крај са свим неиздржима овог света, наша домаћица Боса без журбе изнесе послужење, a  Петар добро истрениран, услужан домаћин, поче редом да нас нуди: гибаница, пуњена јаја,  тањир хладних нарезака, шунка димљена на  старински начин, изврсна. У руци држи боцу са  сопственом кајсијевачом.

Књижевно вече у Тителу.

Први је Зоран Видојевић са својим одличним приказом Петрове књиге песама.

Иза  Зорана читала сам ја свој доживљај Петрове поезије  у виду личног писма,  а затим је  уследио историјски приказ шармантне старине, од 92 године, Лазе Чурчића, који је, уз мало промишљања могло и требало бити уводно предавање.  Читао је  глатко, без узбуђења,  наводећи богате податке о положају варошице (или вароши) Перлеза између разливених равничарских река и канала који су одредили његову судбину.

Уследила је кратка препорука присутнима да купе књигу великог песника Петра Жебељана.

Затим честитке: прво  ми приђе Петар  и захвали  се пољупцем у моју паорску руку. Затим  један млађи човек похвали моје провинцијализме који му приближише војвођанску прошлост и детињство. И он је био паорско дете, рече. Директорка школе, једна од најлепших особа које сам у пролазу срела. Лепа не само споља, већ неком унутрашњом светлошћу, племенитим нечим што је зрачило из ње још при  првом сусрету у њеној канцеларији где смо добили више него скромно (и баш зато веома симпатично) послужење: избор између обичне  и киселе воде и по ментол бомбону! Школа је сиромашна, рече, опстаје захваљујући донацијама.

Свидело јој се оно што сам имала да кажем,  и, што ме дирну,  волела би да се са таквом особом дружи!

Најбоља од свих, чар вечери, била је једна девојка, мислила сам прво ученица ове школе, која је уз пратњу гитаре певала изворне народне песме.  Не сећам се када сам слушала  тако  чист, девичански глас који нас је  водио до висина, али не у самоћу узвишених и издвојених, већ глас који дозива, тражи  и воли. Да је само она наступала те вечери, био би то успех. Од старијег човека поред ње, Душко сазна да јој је то отац‚ професор певања који је открио и лансирао  Жељка Лучића, тренутно  највећег  светског тенора.

Бројна публика се разиђе, директорка школе нас још једном позове у канцеларију где нас поново понуди водом (шта је светије од воде?) и бомбоном, а девојка којој нисам запамтила име, отпева још две арије.

Вече чисте духовности и лепоте.

Кренусмо у густу ноћ, без звезда. Бескрајни простор Војводине развучених и у мраку несталих линија хоризонта, само у даљини светлост града. Не знам ког, да ли Београда, сувише далеко да би се видео.

На некој раскрсници коју је добро познавао, Петар заустави кола да се поздравимо и изљубимо. Босиљка помену да се још једном сретнемо, код њих у Београду или Перлезу, ја да се видимо код нас, а Зоран рече да се он враћа  6. септембра, онда би могао доћи и он у Сефкерин.

Шестог септембра  смо се већ паковали и сређивали кућу за зимски сан; тако до сусрета није дошло.

„Волела бих да се са вама дружим, волела бих да се са вама обема дружим!“, рекла је она млада жена пуна унутрашње светлости  коју, као да није имала са ким да дели, ако би волела нас, непознате.

Који је то  Нечастиви поделио  свет на Исток и Запад, на душу и тело, и сваког од нас понаособ? Да ли се ја то овог лета опраштам са својима и својим светом када ми сваки је сваки сусрет, тако тужно-срећан, и тако горко-сладак.

          Драги Петре,

         Синоћ  сам писала (заправо преписивала забелешке из свеске)  о твојој књижевној вечери, укључујући и сусрет у Перлезу. Била сам импресионирана изложбом у твом паорском музеју, али нисам прецизно запамтила  све уметничке предмете. Занимљиво, и вероватно има психоаналитичку подлогу да ми се, чим се сетим ваше куће, појави  ЈАРАМ пред очима!  Не сећам се ничег од коњске опреме. Верујем да ти неће бити тешко да ми наведеш, ако не све, оно бар десетак предмета, да не би дошло  до  „фалсификата историје“.

Прашина је у мојим успоменама  свуда присутна (у реалном и преносном смислу) а у случају наших дружења, прецизније би било да сам рекла дружења у порти или на трави у порти, мислећи пре свега на ону фотографију коју сам ти послала, али нисам хтела да не би дошло до погрешног разумевања.

Мандалина и Госпојина... каква је то радост била! Месец дана пре Мандалине почињало је  велико спремање у целом селу, кречење кућа, прање перина и великог веша на Тамишу. Лева обала се белела од  раширених плахти (пардон: чаршава!) перина, дозидница,  крпара, деца су  се играла у води и песку (опет!), цикала од радости, маме су лупале  вешом (српски: рубљем!) о хоклицу, а ако би Тамиш био довољно мали и мирољубив, храбрија деца би  кренула у освајање десне обале  где су  мамиле непрскане и без ГМ купине.

А тек колачи! Ситни колачи, па торте, печене ноћу кад мало  залади, бућкане жицом! Мени, једином детету, највећа радост  била је да су за тај завршни, најслађи тренутак долазиле Милица и Кека, сестре од тетке по оцу, такође из Сефкерина...

Онда долазак Цигана-рингилшпинџија недељу дана пред славу, тресак музике  покрива цело село, она љуљашка која те хита небу под облаке, па рингишпил за децу, онај на ком си стигао до прве зараде, па аутомобилчићи за малишане,  столови за сецовање, лутке, лецедерски колачи,  бомбоне  црвене, жуте,беле...

Ја нисам била практичног духа као ти, никакве зараде тамо није било, само трошкова и узбуђења. Волела сам да се  возам у каруцама, а и да летим  небу под облаке, док пода мном трешти музика и цело село дише и бруји, свако присутан узбуђен из својих разлога;  девојке и момци, договори погледима и речима, маме пажљиво прате ко пардонира њихове кћери, деца шта је ко исецовао, а очеви слушају певаљке и армуникаше и пијуцкају полако, са уживањем.

Мене су узбуђивале  лутке свих врста којих у ратно доба није било, сем  оних  од крпа, ручне израде. Узбуђивале су ме, нарочито кад сам била мала, лецедерске лутке, са  огледалом у виду срца на грудима. За једну такву  везана је  трагична успомена, ова са Госпојине: враћали смо се бабиној кући, ја са лутком у руци, лепом  и великом, цео мој мали свет  попуњен њом, једва чекам да је покажем баби и ујни, (кући нас води моја мама)... Пре подне, баба није у кухињи, скачем са ноге на ногу нестрпљиво, и кад се баба појави окренем се клупи поред фуруне  (као она ваша што нас је све одушевила) и видим лутку  без главе и мог брата Живу како је жваће! Наступи неутешна вриска, ујна поче да виче, хтеде да га туче, он умакне у авлију.

Смешна дечја трагедија.

Намера ми је била да одговорим са два-три реда, а испаде роман. Душко се јавио Исидори јуче - видиш како смо синхронизовани - и жели да ти пошаље копију свог писма. Шаљем  му сву преписку са тобом и због твоје адресе.

Срдачно, обома...

Пошаљи ми списак експоната.

Стигао је одговор:

Моја другарице,

иако сам сада у Београду, покушаћу да ти набројим већину експоната којих се одавде сетим. Поћи ћу с десна у лево.

1. Горе виси коса са тољом, прутом који помаже да косач може лепо и равномерно да сложи откос тако да га руковедачица лакше и лепше обликује, сноп који она положи на уже, јер га је поред ње простро неко млађи. Потом иде деда који везује снопље. Уже се правило од високе пшенице или ражи. Ви сте у Сефкерину имали везотину од врбовог прућа. После се снопље дене у крстине.

2. Кука за чупање сламе и сена из камаре или стога, односно пласта.

3. Нож са сечење сламе или сена (у облику латиничног У на металној држци) да би се пића (сточна храна) лакше однела до стоке.

4. Поред шест коња, имали смо и шест подлских волова (то су они жерави, сиви са великим роговима). Не сећам се да ли сам ти у Перлезу показао фотографију из 1939. године на којој је мој деда Ђока на воловским колима, а испред њега су шест волова, по два и два.

5. На том зиду се налази део воловске запреге: а. дрвена руда са јармом, односно јарменим вратком, јер недостаје доњи подвратни део. Ту се упрегне први пар волова. б. метална руда-оје са другим јармом. То је за други пар волова. в. на метално оје наставља се дебели орачки ланац, а на његовом крају је клапуша у коју се углављује трећи јарам, за трећи пар волова.

6. Лампов са два дрвчаника, за пар коња.

7. Лампов за логов са три дрвчаника за три напоредо упрегнута коња.

8. Плуг са колечком.

9. Дрљача.

10. Брана.

11. Шарагље.

12. Руда за коњска кола.

13. Руда за воловска кола.

14. Срчаница.

15. Маказе за стрижу оваца.

16. Тестера прегача за двојицу.

17. Бабица за откивање косе.

18. Тулац, метални део точка у који улази осовина.

19. Два колска точка.

20. Чашица која држи точак и левчу помоћу чивије, да точак не спадне са осовине.

21. Левче, држе странице кола.

22. Грабуље.

23. Амови (некомплетни).

24. Носачи сица.

25. Огрљине.

26. Српови.

27. Вагови.

28. Више вила и још низ ситних предмета којих, одавде, не могу да се сетим.

Наравно да смо имали двобраздни плуг, сејачицу, косачицу за сено и детелину, дрејер, велике металне грабуље које су вукли коњи, три шпартачка плуга, велики кантар, много буради, итд, итд.

Када дођеш догодине, све ћу ти то потанко објашњавати, а ти то лепо сликај, па у Њујорку гледај, када на Источну обалу УСА западну велики снегови.

За тебе и Душка срдачан другарски поздрав од

Петра

  

Да не понављам Зоранове похвале, рећи ћу ти да препознајем себе готово у свим пејсажима твојих расположења. Од када сам у прераној пензији и ја сам, као и ти, кренула да 'претражујем све своје кутке' да бих осветлила оно у свом тумарању што је свесно или не, гурнуто у таму. Схватила сам, помирена, оно што сам и знала, да сам тумарала између идеализма православне (руске) књижевности и личне ограничености одређене страхом од губитка. Негирала сам реалност и враћала јој се, наметала јој веру упркос њеном оштром бриду.

Ти си, кажеш, „Сигуран у себе, пролазио јавом и кроз сан“, а мени се, ако сам и имала тренутке сигурности, из овог угла сва ова јава чини као зањихано клатно. Питам се да ли си стварно сигуран био, можда још важније, да ли си сада, стар, ако смем рећи, сигуран на овој поганој јави и не чини ли ти се све оно прошло, као обећана земља. Сваки сан о прошлом, у поређењу са овим овде, данас, држим пажљиво у руци као онај твој жути лист, нежно, да се не истроши и не здроби пред притиском неиздрживе реалности дана.

Претпостављам да намерно не одређујеш животно доба неиздржи, дајући јој свевременски карактер. Није неиздржива само реалност око нас, већ и наш однос према њој, наша свест о гоничима и циљевима гоњења, о себи и могућности губљења идентитета, одбијању да се постане део 'разгранате мреже ловаца' - осећање свеприсутно и свевременско, посебно у осетљива човека. У младости сам гоничима те врсте одолевала, а сада ме гоне промашаји, неостварене могућности, страх од изопачености Новога Света. Најтеже ми пада што нам гоне децу, без станка и предаха и што она, опкољена са свих страна, не одолевају као ми што смо у њиховим годинама.

Покушам ли своје искуство да заокружим, могу ти рећи да сам кратак период од првих десет година брака проживела са уверењем да насртљиви гоничи нису неиздрживи. Кад се догоди љубав, они сами по себи постану маргинализовани и безопасни, а ситни гестови свакодневног живота добију дубок смисао срећне повезаности са светом. Тих година ништа више нисам од живота тражила: ширио се преда мном као банатска поља под зрелим житом.

Тек сада схватам каква је то привилегија била; Толстој се жалио како је Тертулијан 'имао три срећна дана у животу, а он, Толстој ни толико.' А ја сам, ето, без икакве заслуге, била привилегована да живим сан на јави.

Верујем да имаш и књигу (објављених или необјављених) љубавних песама које не налазим у овој песничкој аутобиографији, сем две алузије на Њено раздируће присуство у неслагању и једне целе песме (Јулијанина бела ружа). Прочитала сам збирку два пута, поједине песме и више, тражеци те срећног, у предаху, загледаног у нечије вољене очи. Нашла сам само прогнаника и човека у бекству:

„Не дрзи те место, већ би да си тамо

Зашто мораш?... Сам си себи гонич.“

Имам на уму да је ово збирка медитативне поезије, егзистенцијалистичка по поимању човековог места у свету. Али, ма колико мисаона била твоја поезија, љубав као космичка сила, морала би своје централно место имати, као и и увек (од античких космогонија до данас)... Љубавна песма Јулијанина бела ружа уместо хармоније  човека и света, у болном је  грчу (такође) вечне  дихотомије света и човека вишеструко поцепаног у себи. Све је у тензији, све претња и бекство, а залута ли у тај зараћени свет нека Јулијана која никуда и ни од кога не бежи, већ савијена око руже чека Његов повратак, видимо је одбијену, збуњену и трагично упитану „зашто му смета руза“ која их је „на окупу држала / док је он, ко зна зашто/ хтео да изиђе из заједничког сна...“

Необична љубавна песма, очигледно је реч о брачној љубави, када један „изиђе из сна“, а други остане да за обоје сања. Али, чему (Његова) љутња? Зато што је ружа бела, а не црвена? Што не говори о страсти, већ о чистоти њених недосањаних снова? Или, можда, због његовог осећања кривице што га „дуго није било,/ ни поруке од њега“ - луталице, бегунца прогоњеног не само од стране гонича, већ од сопственог расцепа између онога што може и онога што жели, између њене постојаности и његовог „неиздржа у бекству и лету.“

После свих видова неиздржа, иза свих сукоба у природи и човеку чији је само њен део, чак између човека и кише од које му зависе усеви и опстанак, јавља се тако свеприсутна у нашим годинама, потреба „за станком и спокојем“:

Помози ми, Господе,/ да изиђем на стазу коју тражим/ из таме у коју сам залутао“.

Најчешћи покушај бекства је ка прошлости, у младост. Придружујем ти се: идем са тобом ка порти (твог или нашег села) где се одржаваху сеоске славе, осетимо потребу да „уронимо у спокој који памти“. Али, од њега ни трага: на месту мира и одахнућа налазе се само рушевине цркве „коју су варвавари запалили...“ Нема утехе ни спокоја; само белина ништавила.

Нема га ни  враћањем у дом предака који ужасава тишином. Мукла је, али ми чујемо њихове гласове који „не жале за одболованим животом“, али страхују од белине ништавила, од проклетства заборава под којим њихово битисање одлази у апсолутно ништа. Јер, све дотле док умрли живе у сећањима потомака, они су још увек ту, ван апсолутне белине неисписане хартије, несећања и непронађених речи (Песма). Поезија је одувек била и остала вид отпора гоничима заборава и времена, снага човекове духовности којом се брани од таме.

Изгледа да је и она, тама, јача од нас и да нас коначно прима у себе. У песми Одбрана (од речи, појмова, знања, интелекта) желиш да напишеш књигу љубавних стихова. Видим те и препознајем у теби брата, савременика, замореног, како скрушено признаје умор и потребу да се пресели „ ... у пределе / у којима до сада нисам обитавао / Време ми је“ (Одбрана)

Већ си одредио себи место, споменик и пријатеља у вечности (Храст). Ту се нешто разликујемо: до недавног, коначног замора (готово капитулације) желела сам и тврдила да ће ми „вечно место“ бити тамо од куда сам и кренула у свет, на оном гробљу где смо се последњи пут срели пре више од двадесет година. Сада ми је и то... не знам, можда ми је свеједно, јер, са звезда ћемо гледати свако на своје село са подједнаком лакоћом, а ако се тамо будемо срели са својима (како нас уверавају неки научници) онда је оно постхумно заиста ирелевантно. Још увек сам атеиста хришћанског морала - као што верујем да си и ти - и још увек верујем да је најважније оно што овде, за живота урадимо: колико смо Богу - Животу мили, колико у стању да дајемо и волимо.

Осетила сам неко Озарење и ја са твојом истоименом песмом. Време нам је, пријатељу, да коначно разлучимо светлост и таму. Да будемо реални, бивало је блиставих тренутака у младости са рађањем љубави, а још више са рођењем деце, али ова деоба  (у Озарењу) је нешто друго, коначно разумевање сопствене тамнице унутар тамнице света чији се зидови могу отворити непристајањем на „ ... недело, неваљалство, незнање, нескромност, неискреност, неувиђавност, непочинство...“ и признати - са стидом - да све то дрема у сваком човеку, па и у нама...

Испричаћу ти једну анегдоту из овдашњег живота: једина пријатељица Енглескиња, рече ми пре неких двадесет и више година да „смо сви ми shits, разлика је само у томе да неки то знају, а неки не.“ Прво сам се смејала, али је семе било бачено и проклијало; тада сам тек осетила олакшање и пристанак на своју ограничену хуманост и, чини ми се, постала мало бољи човек. И праштање је престало да постоји као проблем... хм, сем владарима света!

Још увек сам код твог Храста који ме је подсетио на прекрасну песму Љермонтова Вихозу один ја на дарогу (Изашао сам на пут) која завршава са „нада мном стоб вечно жељењеја, стариј дуб каталаса и сумел“. Ти си још одређенији од великог руског песника у својој жељи да те храстове жиле обавију и штите дубоко под земљом, а ја ту назирем и неку несвесну, дубоко похрањену жељу за враћањем у светлост - преко тих жила, гранчица и лишћа.

То „вечно враћање истог“ присутно је и у једној од твојих најбољих песама, Суза, која није „са неба пала ко ледна кап росе на травку... нити из ока детета кад се балон отргао, нити је старчево око засузило да би један бисер на браду пао, нити је из ока кошутина суза пала када је ловац лане убио...“ У свим таквим и сличним приликама кану и клизе сузе из очију тужних и повређених, али су оне без повратка. Суза винове лозе од друге је врсте: она у себи носи сву комплексност космичког враћања истог, са лозе на земљу, са земље на горе, да се „ ... уз вињагу успне и румено зрно дренка налије.“ Оно ће хранити дете и бити вино живота. Она носи у себи закон „вечног враћања истог.“

И, зашто да не, можда и нашег.

Зоран Видојевић

Држи ме неиздрж Петра Жебеаљана

Приказ збирке песама Петра Жебељанна „Држи ме неиздрж“, Удружење књижевника Србије, Београд, 2016.
 

Пред собом имамо необичну и квалитетну збирку песама Петра Жебељана. Пођимо од њеног наслова. Реч „неиздрж“ је скраћеница уобичајене речи „неиздржљивост“. Али, та скраћеница лакше се уклапа у песнички ритам и својом необичношћу изазива већи ефекат. О каквој неиздржи, односно неиздржљивости је реч као предмету Жебељанове поезије? Разумео сам да се ту првенствено ради о неиздржљивости ругобе и кварења света, дубоке кризе вредности која прелази у доминантне дегенеративне токове, о навали мрачног и опаког. Сем тога, „неиздрж“ обухвата и пустошну баналност живљања. О овој другој димензији значења те речи сведочи песников стих „кад је свуда исто, неиздрж те хвата чим отвориш очи“.

Чак и да аутор није имао намеру да тако тумачи наслов властите књиге, већи део њеног садржаја објективно води ка томе. То има за резултат тежњу за очувањем оног што није подлегло логици тог изопаченог тока који је већ глобалан, посебно за рехабилитацијом идеје неопходног јединства човека са природом као својим другим „ја“, њеним укључењем у идентитет човеков.

Права поезија иде даље од ауторовог разумевања тога шта је написао. Она има вишеструко значење и зрачење. Моје тумачење Жебељанове поезије, само је једно од могућих.

Одабрао сам једну огрлицу песама које су ме највише привукле да их најјаче доживим и то искажем.

Ово је и поезија чекања, како аутор наглашава, „недостајућег савршеног тренутка“, око кога се плету срећа, врела наде која животу даје смисао, уз свест да ће се на тој нади нужно јављати „све веће и веће мрље“. Мора се то издржати, поручује он. И онда када си „сопствена сенка мораш остати ту“.

Недвосмилено исказује став да неће да следи савремени новоговор имитативне „пост-модерне“, који у име наводне слободе иде и до вулгарности, тежи неразумљивости и некомуникативности, које се приказују као мисаона и осећајна дубина, а, заправо, су пуко ништа. Тај говор, сем што је помодан, а често и копијина копија, израз је и владајућег колонијалног духа. Жебељан наглашава да неће да пише „глосар, хербаријум, или лексикон аморфних појмова који никог заинтересовати неће“, као и да је време да се пресели у пределе у којима није обитавао. Мишљења сам да у томе успева.

Недуго затим, он, свестан сурове стварности света непрекидних крвопролића, говори о човеку огрубелом од зла, те да је за таквог људског створа процветала ружа уљез у овај стварни свет коме ту није место, па га треба избацити или уништити. Аутор ове збирке поручује да не пристаје ни на јевтин оптимизам, управо ради ружиног достојанства.

Мало ко од наших песника има тако истанчан осећај за суштинску везу човека, биља, домаћих и дивљих животиња, као што га има Петар Жебељан. За њега је то породица. У песми „Стидак“ он много убедљивије говори о тој вези него еколози. Јер уноси целокупну своју личност у неопходност те везе. Скреће пажњу на недостатак стида за учињена недела што се преноси и на однос према биљкама. А свака од њих одговара некој конкретној особи. Биљка и та особа, убеђен је, „тајно се препознају и припадају једно другом“. Једва да се може наћи у еколошкој литератури, као и одговарајућој филозофској, тако снажно осветљење потребе за јединством човека и његовог природног окружења.

Песма о пожутелом листу је песма о човеку у пожутелим годинама. Но, тај лист, за разлику од оних зелених, могао је да одлети у олуји, те да се осети срећан у том лету. Али је убрзо пао у блато и остао ту где је. Сав напор да опет узлети био је узалудан. Сазнаје да ће иструнути. Остаје му само ломна нада да ће једном васкрснути. Подлога тих стихова је антрополошка, утопијска и религиозна.

Песма „Запиши“ спада у најлепше, значењима и симболима пребогате, те стога и носеће у овој збирци. Она је пледоаје за незаборав свега онога што естетском и моралном висином надмашује оно уобичајено, за сазнање света из једне нове перспективе која не подлеже мерилима огољеног разума. Издвајам је за незаборав.

Постоје тренуци када човеком, посебно песником, овладају силе непознате и моћне, које шапатом, јачим од заповести, траже да он мора црним мастилом писати, иако не жели. Ма колико се томе опирао, на крају је приморан да то чини. Резултат су, како каже аутор о чијим песмама расправљамо, „магловите и чађаве идеје“, „црне слутње“ и „зифт осећања“. Песник признаје да је поражен од самог себе. Али, онај ко пажљиво слуша звуке песме „Црно мастило“ сведочи да песник као емпиријски човек, један од мноштва људи, у таквим тренуцима јесте поражен, али да је као песник победник над силама тог мастила. Није то карактеристчно само за поезију већ и за сваки велики духовни напор у анти-духовном, насилничком амбијенту и опкољености нихилистичким силама. Двојство пораза и победа иманентно је сваком озбиљном духовном стваралаштву. Још нешто: њему су и порази неопходни. То је ослободилачком духу судбинско.

И „ бронзани јауци“ звона као гласници „подмукле несреће“, у песми „Звоно“ такође се судбински. Човек се њих плаши. Настоји да се некако склони од њих, да их не чује. Једно од тих склоништа је поезија. Оно је и илузорно и стварно. Као што је и филозофија.

Када пише о тим егзистенцијално важним темама и у својим другим песмама Петар Жебељан то чини с неком сетом, а не унутрашњим мраком. Нема код њега, како сам већ поменуо, површног оптимизма, али ни генерализованог безнађа. Као да слика сунце које тихо тоне у румен војвођанске равнице. Мирно се гаси. Подсећа на ону Аурелијеву маслину чији зрели плод пада на земљу, такође мирно, јер је испунио своју сврху.

Готово кроз целу збирку ових песама провлачи се ода житима, птицама, дрвећу, небу. То је ода доведена до дубоке мисаоне и осећајне равни. Петар Жебељан је Орфеј војвођанских пејзажа, али је у својим песмама и ненаметљив, спонтан мудрослов. Никакве таштине, заогрнуте пост-модерним „наративима“ нема у тим песмама. Највећа неправда била би му нанета ако би се те песме оцениле да су од локалног значаја, додуше успешне. Оне су усмерене ка универзалном, при чему је оно посебно, завичајно, било један од важних извора такве усмерености. Њена спонтана основа приближава се Блоховој филозофији која стреми ка томе да свет буде присан људски завичај. Из Жебељанових стихова одјекује тамбурица, чује се кликтај шеве, али и пледоаје за хуманизам. Тананошћу и нежношћу одише његова песма у којој проговара тај родбински однос човека и природе. Ево је: „Суза је са лозе пала/када сам јуче виноград орезивао/пала је на земљу и нестала/ да се уз вињагу успне/ и румено зрнце дренка налије“.

Опет треба истаћи, из нешто другачијег угла посматрања, ту Жебељанову везаност за природу, јер је то драгоцена реткост. Ту се спонтано исказује Шелингова филозофија у којој се природа разуме као опредмећени дух. Независно од тога је ли песник прошао кроз ту филозофију. Код Петра Жебељана то није само начин певања него и начин живљења. Он има право да се похвали: „Засадио сам храст“. И заиста га је засадио, о чему говори у једној песми. Засадио је младицу смисла, макар она неком злом силом била поломљена или ишчупана. Битно је да је засађена и да је живела.

Свако ко се бави речима као материјалом књижевног, филозофског, или научног рада, наилази у неким тренуцима на њихово опирање, својеврсну побуну, непристајање да буду доведене у неопходан склад који изражава кључне ауторове идеје. То је нормалност муке писања. Петар Жебељан о томе говори у једној својој песми. Те се муке јављају и кад се писац нађе пред пустоши и зјапом беле хартије. И о томе он говори. Тада нам ништа друго не преостаје него да „претражујемо она места где су речи похрањене“, каже он.

Али, свако квалитетно дело духовне природе садржи и другачију побуну идеја, мисли, те стога и речи, побуну против лажи, окошталости, а посебно трулежи постојећег стања света. Ова друга врста побуне проговара кроз целину Жебељанове књиге. Сам њен наслов о томе сведочи. То је још један исказ вишезначности добре поезије. Књига о којој говоримо управо је таква.

Побуна је усмерена и против окоштале форме. Тражи битно другачију композицију и боју које омогућују да се „свет живота“ открива и сагледава на нов начин. Ова друга побуна је егзистенцијалног карактера. Одбацује дотадашњи језик и пробија тренутну психолошку блокаду, доводи у питање преовлађујуће виђење темеља стварности.

Управо та друга побуна омогућује да се отпочине под расцветаним багремовима и да се изађе на „чисто поље где се виде све четири стране света“, те да се рајски предео, ако постоји, у себи потражи,  за шта се свим бићем залаже Жебељан.

Симбол црквеног торња и звона која се с њега чују традиционалан је и уједно модеран. Аутор ове збирке уврстио га је у доказ  нашег постојања и идентитета. Све док се чује, истиче он, оглашавамо се да смо живи, да јесмо. Више је то од религиозне поруке. Колико пута су у историји звона упозоравала на погибељну опасност, на моралну дужност поштовања човека који коначно одлази из овог света, али и радост исказивала када се роди ново људско биће. У њиховој поруци одјекивао је и пледоаје за човекољубљем. А ипак, остаје питање је ли људски род бољи него што је био. То питање је садржано и у Жебељановој поезији. Добар песник је нека врста живог звона. То је и овај наш аутор.

Велика је ствар за песника ако открије озарење у даљини које ништи притисак чамотиње, што тај наш песник за себе каже. Сви заробљеници речи када то доживе, макар за кратко, осећају се слободним и бар приближно срећним. Више од тога није могуће. Али, убрзо наилази, по признању и овог песника, стање када га преплављују „летаргија и празнина“. У својој исповести он је искрен. Зато му и верујемо.

Лелуја се сваки човек, а посебно песник и филозоф, између смисла и бесмисла, вечних питања и крњих или непостојећих одговора. Иза свега, на први поглед довршеног, ставља знак питања. Петар Жебељан га ставља иза „патвореног живота“ и фразеологије „вечне љубави.“ Тај би се знак могао ставити и иза претежног дела нашег знања.

Судбинско је његово питање које расте у својој драматичности, а гласи: „Зна ли неко колико је у Србији веселих, а колико тужних кућа“? Оно се може проширити и на целокупан свет. Поготово онда када безмало одасвуд надиру зликовци и људска прашина. Песник тада не малаксава него узвикује: „Уз велике губитке војујем, али се нећу предати, макар ми то био последњи рат“.

Проговарају и зреле године, жеља за бекством од зла, од прогонитеља који лове невине људе, жудња тог песника да окрилати и вине се у небо. Ловци-прогонитељи сачињавају планетарни и непрекинути ланац. Но, и даље има оних који болују, како наш песник каже, од „студи и чамотиње“, којима није стало до истине света, који су навикли на представу „ма каква да је“, јер им је „мрена на очима“. То је Жебељанова дијагноза духовне атмосфере која се шири и трује свет. Он ту дијагнозу допуњује горким стихом где каже: „ ... да псећи и људски живот наликују; једни лају и цвиле, други плачу и тугују“.

Завршна строфа последње песме Петра Жебељана овако гласи. „Надам се да нећу бити/тако злехуде среће/ као заборавни Тезеј/ када великом победом опијен/ није пред Атином/ црно једро белим заменио“. То је и нада сваког ко се бави муком мишљења и његовог претварања у одговарајуће речи, али и општељудска нада неодвојива од смисла бивствовања.

Моји закључни утисци о књизи Петра Жебељана „Држи ме неиздрж“ су следећи.

То је квалитетна поезија, једна врста успеле синтезе класичне и модерне поезије. У њој нема места за имитативну анти-поезију, која добија статус аутентичне пост-модерне поезије и претендује да са сличним кретањима у области теоријске мисли обликује доминантни дух овог доба.

У Жебељановој поезији пробија се спонтана филозофска димензија, чији је састојак да се смисао налази у оном једноставном, тежња да човек и његова околна природа буду у сродству, те да свет буде људски завичај.

Има у њој меланхолије, има питања ко сам, шта сам и где сам, али нема нихилизма и позерске игре бесмислом:

његов језик је богат и комуникативан; бави се Жебељан и на први поглед ситним стварима, при чему показује да у њима леже дубина и егзистенцијално упориште; има у тој збирци песама и нечег од  ауторове књиге о Перлезу над којим лете ждралови, као и Шагаловог сликања реално-имагинарног света.

То је више него довољно за  похвалу те поезије.

Лазар Чурчић

ДРЖИ МЕ НЕИЗДРЖ

ПЕТРА ЖЕБЕЉАНА

Читаоцима поезије и српској књижевности понудио је Петар Жебељан нову збирку песама коју је насловио: Држи ме неиздрж (Београд, Удружење књижевника, 2016). Аутору је ово пета књига, а трећа поезије. Прве књиге поезије Петар Жебељан је одлучио да предочи читаоцима тек када је озбиљније закорачио у осму деценију живота. Настале су, у релативно брзом низу збирке Позни гласови (2013), Флоре и фауни (2015) и, напокон,  Држи ме неиздрж, написао је о песнику унук једног од највећих историчара српске књижевности и српске историје Владимира Ћоровића, угледни историчар српске књижевности Ненад Љубенковић. Студирали су истовремено. Њих двојица знају се добро много година и увек су обавештени један о другоме. Није за сумњу, Ненаду Љубенковићу су блиске песме Петра Жебељана. Један други њихов вршањак са студија, песник Љубивоје Ршумовић сведочи да је са Петром Жебељаном, за студентских дана, често проводио време тако што су учвшћивали „гимназијско песничко познанство – играјући се писања песама неизменично стих по стих. Није у томе била никаква жеља за славом... био је то нагон за стваралачком игром и јака потреба да се победи провинцијска усамљеност... Вукли смо једно другог за поезијом заражене уши, такмичили се“ Љубијвоје Ршумовић онда застаје и додаје: „Онда се Петар уозбиљио и био озбиљан четрдесет година... Срећом, последњих година вратило се наше песничко братство“.

И Ненад Љубинковић и Љубивоје Ршумовић сведоче, из прве руке, да се Петар Жебељан „уозбиљио и био озбиљан четрдесет година“. Сведочење двојице вршњака са судија ипак казују да је студент из Перлеза пре доласка на студије у Београд певао. Биће да ништа није објавио, а да ли је сачувао неке од првих песама зна засада само он и само он зна зашто није понудио бар неку песму да буде објављена.

Ако је судити по кратким биоблиографским белешкама у књигама, Петар Жебељан је цео радни век провео радећи на радију. Зашто баш на радију ваљда ће некада и негде рећи. Рад на радију је особит и рекло би се суров. Пре наступа пред микрофоном постоји озбиљан дуг и напоран рад. На почетку је трагање за изорима, као у свим књижевном и научним пословима, следи бележење и писање, да би се завршило говорењем пред микрофоном. Слушаоци се не виде, а подразумевају се и служи им се. Посао на радију је уистину неизвестан. Пробали су га и Исидора Секулић и Вељко Петровић и још многи, али тек као гости. Биће да су и они рачунали да их чују многи, хиљаде, десетине хиљада, милиони. Да ли су се запитали каква ће бити судбина изговореног не зна се. Зар су могли веровати у памћење слушалаца. Њихов однос према радију подразумевао је, дабогме, припреме, писање, дотеривање за читање, али и паузе. Сасвим другачији однос према радију имају, имали су и имаће, професионалци на радију. И они се припремају, и они не смеју да греше и њихов задатак је да не чине језичке грешке, и они рачунају на слушаоце, али они немају паузе, још морају да се појаве у одређено време и морају да воде рачуна на сатницу.

Суров је, понављам, рад на радију. Зачас све оде у етар, а године рада у њему учине се прескоченим. Само накратко једно лично сведочанство. Сјајном радио и телевизијском посленику, Драгану Никитовићу, своме вршњаку са студија, замерао сам рад на радију и телевизији, јер му се зачас изгуби цео труд. Написано остаје, говорио сам му, и када је мање вредно од емитованог на радију. Када је све прошло, жалим што сам му замерао и хоћу да верујем да су и Ненад Љубинковић и Љубивоје Ршумоић имали сличан суд о раду на радију Петра Жебељана и да држе до тога његовог рада.

Шта је све радио на радију Петар Жебељан није могућно проценити. О стваралашту на радију нема библиографија. Тек су текстови Радета Константиновића, које је читао на Трећем програму Радио Београда штампани и у часопису и посебно у књигама да тако остану трајни и читаоцима и историји књижевности. У књиге су доспеле и радијске емисије Милоша Јефтића. Додуше, нека од радијских остварање штампано је у периодиици, али то су тек зрна песка у пустињи. Све што из радија није штампано има слушаоце, али је кратког трајања у памћењу а за цитирање је немогућно. Ипак, постоје страсни радијски и телевизијски ствараоци. Раша Попов је био један од таквих. И поменути Драган Никитовић је био од таквих. И Петар Жебељан је био заражен радијом.

Много више од једне деценије, а и по одласку у пензију, Петар Жебељан припремао је и припрема прилоге. за емисију Радио Београда два, Од злата јабука. Слушоци који познају дужину вокала а и е и у радијском говору Петра Жебељана познаће да је Банаћанин. Из Перлеза се он отиснуо у Београд са мање  од двадесет година, а и после пола века чува, та два несумњиво банатска вокала.

Није Петар Жебељан понео из Баната оданост певања усмене предаје. Мора да је то стекао радећи за радио. Највероватније је лично одабрао да служи песмама које су певањем најближе најширем кругу слушалаца. Певање од искона прати поезија. Петру Жебељану то је сасвим извесно. О томе је, уосталом, учио и у школи и на факултету, и о томе су писали и етномузиколози и истричари књижевности. Њега је заинтересовао и простор и време српске музичке баштине. Добро је упознао и тамбуре, и егеде (виолине) и гајде, и хармонике, и није умео да их заобилази. Упознао је и песме и певање. Добро је упознао певање свечаних и отмених сватовских песма, и раскошне љубавне песме, и бучне винске, и радосне песме о раду, и митолошке песме, и шаљиве, и песме о градовима, и песме уз игру, и још многе. Толико много их је одбирао и изређао да их приближи слушаоцима на најлепши начин, имајући увек на уму највише песничке и музичке вредности. Посебно га је занимао и занима пут песама романтичара Змаја, Ђуре Јакшића, проте Васе Живковића, чак кнеза Михајла, до губљења ауторства и постанка опште својине. Занимали су га и тамбурашки зборови Марка Нешић и других који су ширили и певање и музичко стваралаштво намењено и најудаљенијим слојевима друштва. Петар Жебељан је остварио радијско дело које ће трајати и о коме ће се морати водити рачуна не толико због њега, ствараоца, а и због њега, колико рад оних којима је та музика била насушна потреба и духовна храна. Петар Жебељан је живео за поезију и музику. Тај живот није био лак, није могао бити лак. Ево један пример. У емисију винских песама уврстио је песму Вино пије Дојчин Петар Варадински бан. Песма је певана од Косова до Словеније, на словеначком. Има и једна њена муслиманска варијанта. Песма је испевана у римованим тринаестерцима. Има историчара књижевности који је не убрајају у песме усмене предаје. Држе, да је њено порекло књижевно. У то не треба сумњати. Петар Жебељан несумњиво зна време њеног настанка. Век је петнаести, простор је Срем. Краљ Матија, Мађари га зову Маћаш, ренесансни је владар, оснивач је сјајне скрипторије, преписивачке радионице, у Будиму, и син је Сибињанин Јанка гусларске поезије. Петар Жебељан добро зна пут песме од стваралаца до масовног певања и уважава га и о тој песми.

Непрестано у дослуху са песмама и певањем Петра Жебељана се никада није раздвајао од поезије и потребе да ствара властито песништво. Није му никако било лако. Био је напрестано, и професионално, са поезијом и певањем блиском најширем кругу слушалаца. Онда је дошао тренутак када више није прећуткивао властити нагон за властитим певањем.

У песми На почетку пева:

Да ли је моје клупко пређе

које сам давно од старих преља

сраслих са преслицом

учио кроз прсте да упредам

слично Аријадни

које је дала неустрашивом Тезеју?

Те намотуљке повесма

са муком сам спечалио.

Одавно их са собом носим.

У следећој песми Лов савршених тренутака рећи ће:

Било је много узалудних покушаја

да се снађем у налету

свакојаких утисака

што на мене насрћу.

очекивао сам да у њима

препознам недостајући

савршени тренутак

очекујем га и даље

Нема га

а слутим да лебди

Прескачем...

како без наде живети

да ће једног трена

благодат севнути

У песми Тачка рекао је:

у мени почива

неколико слабих тачака...

учестало то траје.

Петар Жебељан је сведок немоћи и своје и васељенске. Написао је и ове стихове:

Потом нам се догоде

земљотреси, пожари, поплаве

тајфуни, оркани, торнада, цунамији,

жеге, суше, жестоки мразеви, град

Заокупљен вечним темама и песника и певања и свих других стваралаца није умео, нити могао, да потисне личне стваралачке дилеме свеколиког света. Мучили су га питања која су решавали песници од античких времена. Рвао се и са личним и свим општим дилемама. Лако му никако није било. Највише се бојао дисциплине. Није умео, или, због нечега само њему знаног, није хтео да се уклопи у оквире, бежао је и бежи од стопе, не воли риму, сонете, елегије. Музичари могу да компонује такву поезију, али је мало веровати да би се она могла звиждати.

Поезија Петра Жебељана је скуп трајања, мудрости и непрестаних контакта са стваралаштвом без временских и просторних граница. У песми Одбрана то и не крије и казује:

Са полица моје библиотеке,

из речника и енциклопедија,

неке речи ме прозивају

и наглашавају да су за песме саздане.

Међу упорнијима су: улица

шопинг ...

прескачем и читам:

Чудно и сумњиво делује

то што ми налажу да будем

извршилац њихове воље

Много пре Петра Жебељана, 1861, стресао се Лаза Костић у Библиотеци Текелијанума да запише:

зашуташе књиге силне,

расклапа се лист по листак,

а из сваке ситне књиге

силази се поносито

списатељска једна душа.

Није се Петар Жебељан „стресао“ у својој библиотеци попут Лазе Костића у Библиотеци Текелијанума. Речниици, тако неопходни песницима, и енциклопедије, нудили су му се непрестано јер су „за песме саздане“.

Песнички живот никада није лак. Речи постоје, нуде се и, често, нису довољне, тек у песмама зазвуче, одјекну. У песми Предах уткао је Петар Жебељан речи држи и неиздрж. Те две речи му нису дали мира и издвојио је за наслов књиге. Реч држи је глагол а неиздрж је глаголска именица, од издржати. Реч неиздрж је начинио сам, попут многих песника. Међу Мало познатим или мање коришћеним речима рекао је: неиздрж – нестрпљење. Филолози можда неће бити задовољни тумачењем аутора, али ће га морати узети у обзир и мораће му признати да се, попут Лазе Костића, трудио да ствара речи.

Сасвим кратко и нешто о Петру Жебељану рођеном 1939. у Перлезу. Перлез се најлепше види са Тителског Брега. У давнини, када није било авионских и сателитских снимака, Перлез се са Тителског Брега чинио као острво за пролећних вода, па после њих као цвет у зеленилу и у злату, када зру пшеница и кукуруз, и с јесени румен од зрелог лишћа. Таквог су га Титељани увек видели и још увек виде. Који су све народи задржавали у њему није за овај  разговор. Ипак, није за прескок. Из Титела 1552. године кренуо да заузме Темишвар Мехмед паша Соколовић. Морао је преко Перлеза. Године 1716. кренуо је из Титела Евгеније Савојски да и он заузме Темишвар, свакако преко Перлеза. У августу 1849. браниоци Титела пошли у Банат, дакако преко Перлеза.

У литератури, књижевности, Банат је гледао после пролећних вода крајем 15. века тада препозит Тителског каптола велики ренесансни песник Јанус Панонијус. Испевао је, гедајући изливене реке, сјајну љубавну баладу Потоп. Преводилац баладе на српскохрватски, Никола Шоп, преводио је реке доњег Дунава, Саве и Тисе, тако што је поменуо и Муру, мађарски преводиоци бележили су је Мориш. У том преводу потопљени Банат је заокружен Моришом, Тисом и Дунавом. Цео тај Банат није Јанус Панонијус могао видети са Тителског Брега али га је целог имао на уму. Јанус Паноијус је у поплављеном Банату морао видети и Перлез.

Доситеј је 1758. на путу из Темишвара све низ Бегеј морао проћи кроз Перлез.

Године 1810-1. грађене су истовремено у Тителу две цркве, католичка и православна. Обе славе Велику Госпојину. И ту није крај. У оне две године грађена је и православна црква у Перлезу. И она слави Велику Госпојину.

У августу 1849. из Титела је пошла Народна војска да ослободи Перлез и Банат.

Милош Црњански је 1943. у Лондону записао „Недостаје му поглед са Тителског Брега“. Нашао је тај запис негде Миливој Ненин. Оне 1943. била је погибија Немаца под Стаљинградом, што је знао цео свет. Мало после стаљинградске погибије била је на окуци Дона страшна погибија Мађара. То су у свету могли знати само ретки. Црњански је знао и забележио да му недостаје поглед на Банат. Морао је знати да у томе виђењу стоји и Перлез.

Из тог и таквог Баната и у њему Перлеза виђеног са Тителског Брега, дошао је на свет и Петар Жебељан да га прослави и прославља. Савременици Петра Жебељана, Александар Тишма и Ласло Вегел, прославили су својим књижевним делом Нови Сад. Душан Белча и Драги Бугарчић задужили су књижевним делом Вршац. Перлез је увео у литературу Петар Жебељан. Он би хтео да је Перлез варош. Више му не може пожелети. Оно што му је могао подарити више, то је поезија за трајање коју је створио и коју ће још створити. На многаја лета.

Ово што сам рекао писао сам сушног и жестоко топлог лета, у Тителу без воде, и у новосадској болници.