Досије

Јовица Тркуља

ОСУДА, ИЗГОН И РЕХАБИЛИТАЦИЈА МИХАИЛА ЂУРИЋА*

Резиме: Михаило Ђурић (1925-2011) један је од најзначајнијих српских филозофа XX века. Члан је САНУ и Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Уклоњен је са Универзитета 1973. године и осуђен на годину дана затвора због оспоравања уставних амандмана из 1971. У овом раду се на основу докумената прво анализира судски процес проф. Ђурићу у којем је осуђен на робију због кривичног дела непријатељске пропаганде и на изгон са београдског Правног факултета и из јавног живота. Након тога, се приказују активности појединих институција и личности на повратку проф. Ђурића на Правни факултет и на његовој рехабилитацији. Аутор закључује да осуда и изгон професора Михаила Ђурића и других остракизованих наставника Универзитета у Београду представљају беочуг у дугом ланцу драма-трагедија интелектуалаца на овим просторима. Реч је о остракизму интелектуалца у Србији – неповерењу и најгорем могућем односу према најумнијим људима.

Кључне речи: политичка репресија у Србији, антиинтелектуализам, деликт мишљења, судки процес Михаилу Ђурићу, судска рехабилитација.

1. Бриљантна универзитетска каријера

1.1. - Професор Ђурић је рођен 1925. г. у Шапцу од оца Стевана, судије, и мајке Милице, рођ. Деспотовић, учитељице. Његов отац, Стеван Ђурић ратовао је у Првом светском рату, као један од 1300 каплара у славом овенчаном Ђачком батаљону. После рата радио је  као судија и председник окружног суда више од две деценије. Судио је у име правде и закона, а не у име воље политичких режима и моћника. Због тога је често добијао премештаје од Битоља, Штипа, Косовске Митровице до Берана и Скопља.

Млади Михаило је од оца наследио љубав према истини и правди као најјачој одредници карактера, али и чврстину и отпорност на свакојака времена и тешка искушења. Основну школу и гимназију учио је у разним местима службовања свог оца. Студирао је право и класичну филологију на Правном факултету и Филозофском факултету у Београду. У свет филозофије увео га је и поучавао, мимо официјалних факултетских програма, Кајица Миланов, маргинализовани доцент Филозовског факутета у Београду. Од тада па до краја свог животног пута Михаило Ђурић се кретао сопственом стазом у нашој филозовији.

Докторирао је 1954. године тезом “Идеја природног права код грчких софиста”. Исте године је на Правном факултету изабран за асистента, где је потом биран у сва универзитетска звања. Због критике уставних амандмана 1971. г., осуђен је на девет месеци строгог затвора. Након тога је изгубио радно место на факултету. Свој научни рад продужио је као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду од 1974. до 1990. г., када се враћа на Правни факултет, где је наредне године пензионисан.

            На Правном факултету држао је предавања из историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука. Предавао је на многим универзитетима у некадашњој Југославији, у Бечу, Западном Берлину, Аугзбургу и на другим немачким и аустријским универзитетима. Од 1981. до 1991, био је директор редовних годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику. Дуги низ година био је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета и главни уредник часописа Филозофски годишњак, гласила тог иниститута. Био је члан Савета редакције часописа Праxис, члан Управног одбора Корчуланске летње школе, Управног одбора Српске књижевне задруге. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.

            1.2. - Као научник и филозоф, Ђурић је веома плодан писац. Делујући у широком временском раздобљу од шест деценија, објавио је десетине студија и монографија, на стотине чланака, расправа и прилога у домаћим и страним часописима и зборницима. Свој научни и филозофски рад усмерио је испрва на историју политичке филозофије, социологију и методологију друштвених наука, а потом се усредсредио на фундаменталне проблеме филозофије. Објавио је књиге: Идеја природног права код грчких софиста, Проблеми социолошког метода, Социологија Макса Вебера, Хуманизам kao politički ideal, Mythos Wissenschaft, Ideologie, Утопија измене света, Ниче и метафизика, Nietzche und die Metaphysik, Изазов нихилизма, Путеви ка Ничеу, Искуство разлике, О потреби филозофије данас, Крхко људско добро. У овим књигама дошла је до израза његова изузетна ерудиција, добро познавање предмета о коме пише, доследна и целовита сопствена мисао о свету у коме живимо.

            Ђурићева предавања, јавне иступе и текстове краси елегантан стил и прецизан језик, који га сврстава у достојне следбенике београдског стила. Врхунски беседник и стилиста, сваком речју и сваким написаним ретком трудио се да својим мислима и идејама даде примерен и складан језички оквир, да њихов унутрашњи склад и мисаону лепоту изрази на јасан, сређен, елегантан начин.

            О интелектуалној и моралној величини професора Ђурића сведоче судови које су о њему изрекли водећи савремени мислиоци, његове колеге и сарадници, као и награде угледних националних и европских институција. Ценећи му рад и допринос филозофији, његове немачке колеге на челу са проф. др Јозефом Симоном припремили су и објавили 1985. године зборник радова у част његовог шездесетог рођендана. Поводом седамдесетог рођендана објављен је међународни зборник радова Криза и перспективе филозофије (1995), а у част осамдесетог рођендана објављен је свечаник Мишљење у вртлогу нашега времена (2005). Добитник је Октобарске награде града Београда, награда Матице српске, Коларчеве задужбине, Радио-Београда, „Лаза Костић“ и „Рашке хрисовуље“. За заслуге и доприносе у области филозофије добио је 2009. године Међународну награду „Луиђи Тартуфари“ Националне академије наука Републике Италије.

2. Осуда и изгон Михаила Ђурића

2.1. - Ђурићева сјајна универзитетска и научна каријера сурово је прекинута почетком седамдесетих година, када је постао политичка жртва тадашњег ауторитарног режима. Наиме, у време доношења Уставних амандмана на Устав СФРЈ из 1963. године, Секција Удружења универзитетских наставника Правног факултета у Београду је 18, 19. и 22. марта 1971. године организовала јавну дискусију о предложеним променама Устава. Уставним амандманима је, између осталог, било предвиђено слабљење федерације и јачање самосталности република.

Позивајући на јавну дискусију, тадашњи политички фактори су обећали да ће расправа бити објављена уз пуну слободу властитог мишљења. Наставници Правног факултета у Београду су се одазвали позиву. Дискусија је вођена у време и у оквиру прокламоване јавне расправе, у присуству унапред позваних представника низа државних органа, јавних служби и друштвених организација. У тој академској расправи учествовало је 28 наставника и сарадника, који су у духу слободарских традиција и поштовања слободе научне мисли излагали своје ставове и у одређеној мери вршили критичке анализе појединих амандмана. При томе, они су се руководили начелом по којем професионална и морална дужност интелигенције није у томе да повлађује и поданички сагиње главу, него да смело поставља нове захтеве и нова мерила правде и слободе, да општи интерес истиче изнад интереса променљиве и пролазне политике.

У свом прилогу под насловом „Смишљене смутње“ професор Ђурић је веома оштро критиковао смисао и карактер предложених уставних промена и указао на погубне последице које ће оне имати на судбину југословенске државе и српског народа. „Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи“.[1]

Говорећи из перспективе једног изразито хуманистичког схватања, из дубоке забринутости за судбину човека на југословенском тлу, он је настојао да разобличи националистичку заслепљеност и подивљалост, која је у оно време угрожавала сам опстанак Југославије, и да на примеру српског народа укаже на њену апсурдност. Тврдио је „да је тужно и жалосно што је национално питање код нас тако нагло избило у први план, потискујући у позадину сва друга питања, што је питање националног и државног разграничавања постало код нас тако актуелно и судбоносно“.[2] Одбио је „да прихвати(м) национално и државно опредељење као основно, најважније, најсуштаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојење тако упорно повампирује у нашем простору“.[3] Сматрао је да је отворено и слободно расправљање о свим друштвеним питањима највиши друштвени императив и најпреча потреба сваког друштва.

Ђурићева дискусија и излагање већине учесника у расправи о уставним променама били су прожети настојањем да се допринесе критичком преиспитивању кључних питања нашег правног система и државне организације. Они су се одважили да јасно и одрешито кажу своју реч и своје мишљење о појавама које се не тичу само њихове коже, него задиру у заједничку ствар тадашњих и будућих генерација ове земље. Настојали су да одрже и подигну духовну самосвест народа баченог у матицу друштвене кризе, у вртлог смутног времена. Најзад, мислили су да је највећа људска врлина превазићи наметнуте услове јавном животу и да то могу само најбољи.

Цела дискусија објављена је у факултетском часопису Анали Правног факултета у Београду како би се пружила могућност савезним представницима да добију што више материјала за коначну израду уставних амандмана.[4] Међутим, неколико излагања је било оцењено као политички спорно, због чега је окружни јавни тужилац донео решење о привременој забрани растурања часописа „због написа којима се износе алармантна тврђења, а којима се изазива узнемирење грађана – чиме је повређен члан 52. став 1. тачка 2. Закона о штампи и другим видовима информисања“. У питању су били, поред Ђурићевог излагања, прилози Косте Чавошког „Уставност и право вета“, Стевана Ђорђевића „О избору председника републике по амандману XXXVI“ и Андрије Гамса „Концепција амандмана: историјски промашај – научна збрка“.[5]

По предлогу Окружног јавног тужилаштва у Београду од 17. маја 1971. године, којим је тражено да се оснажи привремено решење о забрани часописа Анали Правног факултета у Београду бр. 3 од 1971. године, Окружни суд у Београду на дан 20. маја 1971. године донео је решење којим одбија предлог Окружног јавног тужилаштва у Београду да се оснажи његово решење од 17. маја 1971. године о привременој забрани наведеног броја Анала. Међутим, Врховни суд Србије преиначио је решење Окружног суда у Београду од 20. маја 1971. и забранио растурање Анала Правног факултета у Београду бр. 3, с тим да се „сви примерци забрањеног часописа одузимају... и имају се уништити путем индустријске прераде“.[6]

Потом је следила друштвена и политичка пресија, која се завршила удаљавањем једног броја наставника из наставе, односно с Факултета. Ипак, највећа жртва био је Михаило Ђурић. Пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године осуђен је на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из члана 118 става 1 КЗ. Суд је одбио предлог да се према оптуженом изрекне мера безбедности забране јавног иступања.[7]

Врховни суд Србије решавао је о жалби браниоца оптуженог изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду К. 555/72 од 17. јула 1972. године. Том приликом је 4. јануара 1973. године донео пресуду којом се преиначује пресуда Окружног суда само у погледу одлуке о казни, тако што се оптужени Михаило Ђурић за кривично дело непријатељске пропаганде из члана 118. става 1 КЗ, за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, осуђује на казну затвора у трајању од девет месеци.

Тако је професор Ђурић због своје доследне борбе за истину, правду и владавину права, због чврсте вере у слободу мишљења, говора и интелектуалног стваралаштва – осуђен на робију. Човек који је у храбрости за истину видео највиши израз људског достојанства, професор који је своје студенте учио да је љубав према истини и правди највећа страст људског ума, те да је присуство аутономног критичког интелектуалца у модерном полису кључ демократије – нашао се у злогласном затвору у Пожаревцу.

Ђурићевим одласком у тамницу, утамничени су видици и путеви ка модерној и демократској Србији, ускраћена јој је могућност укључивања у заједницу просвећених народа. Отпочело је гушење интелектуалне и друштвене свести, претварање грађана у поданике. Упркос чињеници да је својим говором пророчански указао на погубне последице уставних промена, које су каснија збивања потврдила, проф. Ђурић је казну од девет месеци строгог затвора издржао у целости.

2.2. – Пресудом Окружног суда у Београду Михаило Ђурић је осуђен због кривичног дела непријатељске пропаганде из члана 118 КЗ. Реч је, дакле, о чувеном члану 118, касније 133 КЗ, који је инкриминисао деликт мишљења, по коме су за своја уверења, ставове, опредељења и друге творевине духа, пред судовима СФР Југославије, одговарали многи научници, филозофи, писци, новинари, политичари, глумци, интелектуалци, свештеници свих конфесија, као и обични људи. Суђење професору Ђурићу представља школски пример, парадигму монтираних судских процеса за деликт мишљења у Брозовом ауторитарном поретку. Секција Правног факултета Удружења универзитетских наставника и других научних радника Србије организовала је на Правном факултету у Београду јавну дискусију о нацрту уставних амандмана. Као члан Секције, редовни професор Правног факултета и истакнути научни радник, Михаило Ђурић позван је да учествује у овој јавној дискусији, што је он прихватио и у академској расправи изнео своје мишљење о амандманима, уз критички осврт на нацрт уставних промена у целини, а посебно на поједине амандмане. Према томе, Михаило Ђурић је говорио као научник на научном скупу који је организовало научно удружење у оквиру високе научне институције. На овај скуп Ђурић је позван као компетентан стручњак за тему која је била предмет расправе.

Све ово потпуно искључује примену било које одредбе кривичног закона или било ког другог закона или неке друге репресивне мере. Јавна реч једног научника на научном скупу у организацији научне институције може се критиковати, оспоравати, потпуно дискредитовати и одбацити само снагом аргумената, убедљивошћу и утемељеношћу другачијег става, као и применом новог и ефикаснијег научног метода. Међутим, против професора Ђурића примењена је принуда, кривични закон, суд, суђење, затвор, што за правну државу представља нонсенс, који врло уверљиво показује наказну, нељудску и злочиначку природу сваког ауторитарног поретка и тоталитаризма.

2.3. – Непосредно после изрицања пресуде, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, доц. др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) потписало је крајем јануара 1973. године молбу за помиловање професора Ђурића. Одлучном акцијом партијске организације Правног факултета, на челу са секретаром др Момчилом Курдулијом и његовим политичким менторима из комитетске заветрине и факултетским трабантима, даље потписивање ове петиције је спречено. Потписници петиције су партијски и дисциплински кажњени и одстрањени из наставе. Андрија Гамс је превремено пензионисан, а Војислав Коштуница је морао да напусти Факултет и пређе у Институт друштвених наука. Убрзо после тога, на конкурсу за поновни избор Коста Чавошки није изабран због морално-политичке неподобности, а Александар Стојановић није изабран због наводне „стручне неподобности“. Овоме треба додати и забрану часописа Филозофија бр. 2 за 1972. годину, који је садржао судске списе са суђења проф. Ђурићу, као и чињеницу да он с Бориславом Михаиловићем Михизом није изабран у Управни одбор Српске књижевне задруге.

Нажалост, потпуно је изостала шира, принципијелна, јавна реакција на ову репресију и на случај Михаила Ђурића који је имао далекосежне последице. Штавише, постојао је консензус партијских и државних органа свих република и покрајина СФРЈ у осуди Михаила Ђурића. На исти начин су се понашали и водећи југословенски медији и новине.[8] Ту се јасно видело да су у СФРЈ, посебно у Србији, на сцени били политичари и интелектуалци недорасли времену, државним интересима и националним циљевима. То су били мали глумци у озбиљним историјским ролама у кључном чину српско-југословенске трагедије чији ће се трагични епилог одиграти две деценије касније.

Међутим, у свету су биле другачије реакције. Др Стенли Хофман (Stenlly Hoffman) и др Инге Хофман (Inge Hoffman), професори Универзитета у Харварду, одлучно су дигли свој глас против суђења људском мишљењу у случају Михаила Ђурића. Њиховим ангажовањем проф. Ђурић је изабран за гостујућег професора и уместо у Пожаревац требало је да путује у САД да држи предавања на престижном Харварду. Поред тога, треба поменути и г. Наома Голдмана, председника Светског конгреса Јевреја, који је јавно протестовао против суђења проф. Ђурићу. Он је искористио своје пријатељство са Јосипом Брозом и заузео се за смањивање казне Михаилу Ђурићу. Захваљујући његовим апелима, Броз је наредио да се Ђурићу казна смањи са две године на девет месеци.

Један број немачких интелектуалца је испољио солидарност са Михаилом Ђурићем, протестујући против суђења за деликт мишљења и грубо кршење принципа правне државе и владавине права. Њиховим посредовањем, проф. Ђурић је након издржане казне, добио позив да као гостујући професор одржи предавања на факултетима у Немачкој и Аустрији. У том смислу су се посебно ангажовали следећи угледни професори: проф. др Ерих Хајнтел (Erich Heintel), Беч, проф. др Дитер Клајн (Dieter Klein), Беч, проф. др Фридрих Каулбах (Friedrich Kaulbach), Минстер, проф. др Карл-Хајнц Фолкман-Шулц (Karl-Heinz Volkmann-Schluck), Келн, проф. др Валтер Бимел (Walter Biemel), Ахен, проф. др Јозеф Симон (Josef Simon), Бон, проф. др Дитер Јениг (Dieter Jähnig) Тибинген, проф. др Бруно Либрукс  (Bruno Liebrucks), Франкфурт и проф. др Волфганг Милер-Лаутер (Wolfgang Müller-Lauter), Берлин. Посебно треба поменути да су Ернест Блох (Тибинген) и Јирген Хабермас (Старуберг) упутили протесно писмо у вези осуде Михаила Ђурића.[9] У писму стоји: „Откако је јула ове године осуђен наш колега Михаило Ђурић, ми са растућом забринутошћу пратимо како партијским одлукама, забранама публикација, јавним кампањама и судским процесима бива угрожена академска слобода, а у појединим случајевима и професионална егзистенција интелектуалане авангарде југословенског социјализма... Молимо Вас да поведете бригу о томе да се интелектуалане расправе и у Југославији решавају само интелектуалним средствима“.

Било је то време када критичко преиспитивање теоријских схватања и њихово кориговање није остваривано у академској средини у кругу стручњака, пред судом науке, већ пред кривично-судским већем, у судској дворани и на партијским конференцијама. Пребачене на терен дискусија у Савезу комуниста и подвргнуте стаљинистичком принципу демократског централизма – научне расправе су неретко завршаване политичком осудом, коју су пратиле добро познате форме удаљавања из наставе и са факултета. То је било време када је београдски Правни факултет етикетиран и дискредитован, време непојмљивих притисака којима се атаковало на аутономију и интегритет Факултета, што је створило неповољну констелацију односа на самом Факултету, атмосферу страха и прогона.[10] Културни и јавни живот постао је тада препун „случајева“, судских процеса, забрана, политичких дисквалификација, црних листа, спискова подобних и неподобних итд. Продубљен је јаз између официјелне државне политике и непожељне аутономне критичке науке, што је означило почетак краја рудиментарних слобода и културне демократије.

Осуда и изгон Михаила Ђурића због преступа мишљења задирали су у срж моралне савести и духовног здравља нашег друштва. Они су потврда безумља охолих властодржаца и њихових ратничких похода на институције културе. Истовремено, то је био и знак беса, несигурности, болести и слепила тога поретка који је таквим понашањем себи самом одредио моралну осуду пред историјом.

С данашње дистанце, „случај професора Ђурића“ се приказује као парадигма с трагичним последицама – како за даљи развој науке и филозофије, тако и за духовно здравље и интелектуални рад у Србији крајем XX века. Обистиниле су се Ђурићеве речи које је на крају судског поступка упутио својим судијама: „Ово суђење није само моја ствар и не тиче се само мене лично. Његово покретање и одржавање имају много шири друштвени значај. Утолико пресуда коју ће овај суд донети неће погодити само мене. Она ће одлучити о судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања, па ће, према томе, та пресуда утицати и на животне изгледе мојих ђака код којих сам толико година настојао да пробудим љубав према истини као највећој страсти ума или, што је једно те исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера.“[11]

Егзекутори ових прогона и чистки на Правном факултету у Београду – бројне равнодушне и амбициозно дисциплиноване колеге и студенти[12] – добили су аплаузе и доживели експресну професионалну и политичку промоцију у државно-партијској и универзитетској хијерархији, у дипломатији, у међународноправним форумима за људска права. Изневеравајући морални и интелектуални етос научника и професора, они су прихватили поданички однос интелектуалних вазала и лакеја политичких моћника.

Правни факултет је имао немале користи од уклањања више својих чланова седамдесетих година. Додељена му је престижна Вукова награда, отворена су бројна одељења Факултета по градовима Србије, дограђена је зграда Факултета, обезбеђена солидна финансијска подршка.

2.4. – Иако су осуда и изгон Михаила Ђурића представљали злочин над мишљењем и атак на само биће и аутономију универзитета, отпор релевантних друштвених и културних снага је изостао. Бројни правни факултети и удружења правника, академије наука и организације за слободу мисли и људска права у земљи остали су по страни. Ипак, најтрагичније је било лакејско понашање Ђурићевих колега – професора и правника. Страх од отпуштања професора-чиновника државе, превагнуо је над потребом да се бране професионални статус, слобода и аутономија универзитета. Немали број наставника отворено или прећутно учествовао је у овом атаку на универзитет и на слободу академске дискусије. Зато се може говорити о самопоробљавају универзитета. Нажалост, то није био ни први ни последњи пут да Београдски универзитет падне на испиту. Он није смогао снаге да се одупре овом драстичном ограничавању универзитетске аутономије и обесмишљавању универзитетског позива.

Занимљиво је да су и они који су смогли снаге да дигну свој глас против суђења људском мишљењу и изгона Михаила Ђурића, свој протест изразили са задршком, на амбивалентан начин. Тако на пример, редакција загребачког часописа Praxis, реагујући на подизање оптужнице против Михаила Ђурића (члана редакционог савета часописа и одбора Корчуланске летње школе) и залажући се за слободу академске дискусије, ипак, налази за потребно да се дистанцира од става проф. Ђурића са „чијом се инкримисаном речју у дискусији ни ми не слажемо“. На другој страни, редакција београдског часописа Филозофија се у свом уводнику „Cogitatinis nemo poenam patiaturu“ критички осврће на: 1) све бројније и све изражајније облике репресије у земљи, 2) ауторитарну употребу сечива немислеће одмазде и 3) настојање да се кривична правда првенствено стави у службу заштите државе, а не у службу заштите личности и грађана. При томе, у уводнику се уопште не помиње монтирани судски процес професору Ђурићу за деликт мишљења. Најзад, у свом предлогу за помиловање Михаила Ђурића, седморо његових колегиница и колега са Правног факултета нашли су за сходно да свој захтев тадашњој власти закључе следећом реченицом: „Животним опредељењем из времена најраније младости, као учесник народноослободилачке борбе, професор Ђурић је потврдио своју истинску припадност социјалистичким тежњама своје земље.“

На срећу, многи угледни интелектуалци широм Југославије смогли су снаге да јавно осуде прогон Михаила Ђурићу. Међу њима су били: Живорад Стојковић, Руди Супек, Дејан Медаковић, Лазар Трифуновић, Гајо Петровић, Војин Милић, Добрица Ћосић, Радмила Шајковић, Цветко Костић, Милан Дамњановић, Јелена Берберовић, Касим Прохић и др.

Јасно је да ови протести, петиције и отпори малобројних наставника и културних посленика нису могли бити одбрана од тадашњих и потоњих ратничких похода на универзитет и друге институције културе. Још мање да су се могли одупрети оштрици остракизма интелектуалаца у Србији. Упркос томе, ти отпори су били драгоцени. Прво, они су били израз тежње да се оснажи етос поштовања и одговорности за српску културу и њене храмове. И друго, они су својеврсни доказ да је присуство аутономних интелектуалаца у модерном полису кључ демократије, те да би расуло интелектуалног хабитуса имало кобне последице за развој људске цивилизације. Уосталом, српска историја јасно указује да су удари на храмове културе и њене протагонисте били наговештаји великих несрећа. Године и догађаји после осуде и изгона професора Ђурића ће то, нажалост, потврдити.

3. Повратак Михаила Ђурића

3.1. - Седамнаест година после ових трагичних збивања, отпочео је у Србији процес тзв. демократизације. Отпочело је мучно скидање мрачних велова испод којих су деценијама скривана бројна кукавичја јаја и параноје идеолошког чистунства. На светло дана изашла је чињеница да су речи професора Ђурића 1971. године биле пророчанске.

Стога је Правни факултет, после две деценије дугог ћутања, почео да пребира по свом прљавом вешу и одлучио да прогоњеним професорима отвори врата својих амфитеатара. Дакле, одлучио је да се опере и проветри, да се испегла и као невин наново прикључи новој генерацији бораца за „демократију и националну правду“ који ступају на врата државнопартијских функција и синекура. Резултат тога била је Одлука о враћању у наставу наставника који су одстрањени са Факултета седамдесетих година, коју је Наставно-научно веће Правног факултета у Београду донело на својој седници одржаној 16. октобра 1989. године.[13]

На основу те одлуке, Михаило Ђурић је враћен на Правни факултет 1990, а Коста Чавошки и Александар Стојановић 1991. године. Међутим, др Војислав Коштуница је одбио да се врати на Факултет.[14] Стеван Врачар, Стеван Ђорђевић и Данило Баста, који нису одстрањени са Факултета већ само из наставе, враћени су у наставу раније, почетком осамдесетих година. Андрија Гамс и Ружица Гузина су превремено пензионисани, Бранислава Јојић је своју универзитетску каријеру наставила у Мостару, а потом у Крагујевцу.

Будући да је предмет Историја политичких теорија у међувремену био укинут, Михаило Ђурић је у току школске 1991/92. године одржао курс на последипломским студијама о европском духу, а потом је пензионисан. Тако је окончана универзитетска каријера једног од најугледнијих и најзначајнијих професора београдског Правног факултета.

Имајући све ово у виду, издавачи, Службени лист СРЈ и Терсит из Београда су 1997–1998. године објавили Изабране списе Михаила Ђурића у десет књига. Десет година касније Службени гласник и Правни факултет Универзитета у Београду издали су ново, допуњено издање Сабраних списа Михаила Ђурића I-XII.[15]

3.2. - Позивајући се на Закон о рехабилитацији од 2006. године, сарадници и пријатељи Михаила Ђурића, проф. др Јовица Тркуља, проф. др Данило Баста и Јово Цвјетковић, поднели су Окружном суду у Београду захтев за његову рехабилитацију.[16] Подносиоци захтева су најпре подсетили на пресуду Окружног суда у Београду К 555/72 од 17. јула 1972. године којом је Михаило Ђурић осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде и на пресуду Врховног суда Србије (Кж. 1702/72 од 2. јануара 1973. године), који је, решавајући о жалби браниоца оптуженог, преиначио пресуду Окружног суда у погледу одлуке о казни и осудио проф. Ђурића на казну затвора у трајању од девет месеци. Они су предложили да Веће Окружног суда у Београду спроведе поступак у складу са Законом о рехабилитацији и донесе решење којим ће овај захтев усвојити, утврдити да је пресуда Врховног суда СР Србије од 4. јануара 1973. године против проф Ђурића ништава од дана доношења и да су ништаве све њене правне последице.[17] Подносиоци захтева су, уз захтев за рехабилитацију, доставили суду и књигу докумената Злочин над мишљењем, осуда и изгон Михаила Ђурића (приредио Јовица Тркуља, издавач Центар за унапређивање правних студија, Београд, 2005).

У Окружном суду у Београду, пред већем састављеним од судија Марине Говедарице, председника већа, Наталије Бобот и Јелене Богдановић-Ружић, чланова већа, одржано је рочиште 19. октобра 2009. године. Подносиоци захтева проф. др Данило Баста и проф. Др Јовица Тркуља су изјавили да су захтев за рехабилитацију проф. др Михаила Ђурића поднели као његови бивши студенти, сарадници и поштоваоци. Они су изнели уверење да је проф. Ђурић пре 37 година осуђен из идеолошких и политичких разлога, те да та пресуда, која му је изречена за јавно саопштено мишљење, не може више бити саставни део правног поретка једне демократске државе која поштује људска права и слободе, међу њима и слободу говора и изражавања. „У строгом смислу речи, судска рехабилитација није потребна професору Михаилу Ђурићу – њега је рехабилитовала истина онога што је говорио и због чега је осуђен, истина коју је потоња историја у целини потврдила. Али та је рехабилитација потребна сваком човеку који држи до истине и правде, потребна је целој нашој земљи, која настоји да учврсти демократски поредак и развије нов систем вредности у којем неће бити могуће да се, попут проф. Михаила Ђурића, на оптуженичку клупу изводе људи слободног и критичког духа, спремни да из најплеменитијих побуда, несебично и отворено, изложе суду јавности своје мишљење о крупним и судбоносним питањима друштва, државе и народа.”[18] Они су истакли да ratio legis рехабилитације као правног института лежи у националном и ширем друштвеном интересу да се исправе неправде и да се рехабилитују сви они који су осуђени на монтираним политичким процесима одржаним после 6. априла 1941. године на основу исконструисаних оптужница за дела која нису извршили.

На основу свега тога, Данило Баста и Јовица Тркуља сматрају да је јасно да све релевантне чињенице и докази морају да доведу до одлуке овог већа којом проф. др Михаило Ђурић треба да буде рехабилитован, а пресуда донета од стране Врховног суда Србије од 4. јануара 1973. године поништена и стављена ван снаге.

По одржаном рочишту 19. октобра 2009. године, Веће Окружног суда у Београду је донело решење о рехабилитацији Михаила Ђурића.[19] Овим решењем се утврђује да је пресуда Врховног суда Народне републике Србије Кж. 1702/72 од 4. јануара 1973. године у односу на Михаила Ђурића ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене последице, а рехабилитовано лице Михаило Ђурић се сматра неосуђиваним.

У образложењу овог решења су подробно наведени разлози који су руководили суд да донесе овакву одлуку. Прво су наведени инкриминисани ставови проф. Ђурића због којих је осуђен. У том смислу се подсећа да је проф. Ђурић, критикујући амандмане на устав СФРЈ, рекао да промена устава која је тада хтела да се спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, „да треба бити начисто да је Југославија већ давно готово само географски појам, будући да се на њеном тлу успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава...“, „да није нимало тешко увидети да се већ сада у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији...“ и „да уставне промене погоршавају и онако неравноправни положај српског народа“. Односно – да су се „Срби у властитој републици нашли у подређеном положају према Албанцима“.[20]

За ове речи, Михаило Ђурић је пресудом Окружног суда 17. јула 1972. године оглашен кривим јер је „у циљу непријатељског деловања против нашег друштвеног и државног уређења подстицао и позивао на разбијање братства и јединства народа Југославије, приказујући при том злонамерно и неистинито друштвено-политичке прилике у земљи“.[21] Из описа радњи извршења кривичних дела, ближе наведених у изреци пресуде Окружног суда у Београду К. 555/72 од 17.07.1972, „произлази да је проф. др Михаилу Ђурићу суђено искључиво за изражено мишљење и говор на јавном месту, да је суђено израженој слободи мишљења, а тамо где се говори о ‘злочину мишљења’, врши се у ствари ‘злочин над мишљењем’ (Живорад Стојковић), што даље значи да је овим процесом вршен прогон јавно изговорене речи и суђено угледном културном посленику – универзитетском професору, само због јавног изношења свог гледишта о постојећој друштвеној ситуацији“.[22]

Ђурићу је суђено, сматра веће, из политичких и идеолошких разлога и његовом осудом били су прекршени актуелни устав СФРЈ и Универзална декларација о људским правима, коју је 1948. усвојила Генерална скупштина Уједињених нација (чији је ФНРЈ била један од оснивача). „Мишљење и став професора Ђурића разликовали су се од политичког става тадашњег државног и партијског руководства, а у то време свако другачије мишљење било је јеретичко, проглашавано непријатељским, а лица која су их изражавала хапшена су и осуђивана“, закључак је у образложењу одлуке о рехабилитацији.

У одлуци се жали што се не могу избрисати и ублажити многобројне и несагледиве последице које је пресуда Окружног суда у Београду из 1972. имала на приватни и професионални живот проф. др Михаила Ђурића. Судије већа су нашле за сходно да подсете и на то да су у време прогона Ђурићу подршку давали многобројни угледни интелектуалци. Неформалну рехабилитацију професор др Михаило Ђурић је доживео када га је Наставно-научно веће Правног факултета у Београду одлуком од 16. октобра 1989. године вратило у наставу заједно са још неколико наставника одстрањених са Факултета почетком 70-их година .

Имајући у виду све то, веће Окружног суда је закључило да је проф. др Михаило Ђурић био осуђен из политичких и идеолошких разлога, да су његовом осудом били прекршени актуелни Устав СФРЈ и Универзална декларација о људским правима и да су стога испуњени услови из одредбе члана 1 Закона о рехабилитацији, па је применом члана 5 став 1 истог закона, усвојен захтев за рехабилитацију и одлучено као у изреци овог решења. Суд је прихватио став и мишљење подносиоца захтева да је правна рехабилитација проф. др Михаила Ђурића интерес сваког правдољубивог грађанина наше земље и да је у интересу успоставе достојанства правде и њеног постојања.[23]

На крају образложења решења судско веће је закључило да је „рехабилитација проф. др Михаила Ђурића од оних рехабилитација које су више потребне нама као друштву него рехабилитованом лицу, јер без исправљања неправди и отклањања заблуда из прошлости нема правде и истине у садашњости ни здравог и слободног друштва – државе“.[24]

Решењем Окружног суда у Београду о рехабилитацији исправљена је велика неправда која је нанета професору Михаилу Ђурићу. Јасно је да ова судска рехабилитација није потребна њему, већ нама и друштву које се бори за истину, правду и владавину права. Мада је чин правне рехабилитације проф. Ђурића дошао прекасно да би зацелио дубоке ожиљке у његовом животу, да би искупио нашу још сасвим неугаслу савест – он, ипак, има шири, принципијелни значај. Тај чин у нашем времену доминације насртљиве политичке моћи и великих апетита гладних власти, у годинама немира и моралних посртања, пробудио је веру да нису порушени сви мостови који нас повезују са великим цивилизацијским тековинама слободе мишљења и аутономије научног рада; да још има наде за човеков усправан ход, за јеретике и „крадљивце ватре“. Најзад, повратио је самопоуздање посрнулој српској интелигенцији, оснажио веру да ће све док она буде имала јеретике који ће отворено и критички саопштавати своје мишљење без обзира на пресију власти бити наде и за народ коме та интелигенција служи.

9. – Осуда и изгон професора Михаила Ђурића и других остракизованих наставника и сарадника Правног факултета у Београду седамдесетих година XX века представљају беочуг у дугом ланцу сличних, како прошлих тако и будућих, драма-трагедија интелектуалаца на овим просторима. Ту се, заправо, сусрећемо с великом хипотеком српске традиције, коју ће аутономни критички интелектуалци још дуго носити као крст на својим леђима. Реч је о остракизму интелектуалца у Србији – неповерењу и најгорем могућем односу према најумнијим људима. Неколико година касније, оштрицу тог остракизма осетили су на својој кожи наставници Правног факултета који су се супротставили погубном и ретроградном Закону о универзитету из 1998. године.[25]

Решењем Окружног суда у Београду о рехабилитацији исправљена је велика неправда која је нанета професору Михаилу Ђурићу. Јасно је да ова судска рехабилитација није потребна њему, већ нама и друштву које се бори за истину, правду и владавину права. Мада је чин правне рехабилитације проф. Ђурића дошао прекасно да би зацелио дубоке ожиљке у његовом животу, да би искупио нашу још сасвим неугаслу савест – он, ипак, има шири, принципијелни значај. Тај чин у нашем времену доминације насртљиве политичке моћи и великих апетита гладних власти, у годинама немира и моралних посртања, пробудио је веру да нису порушени сви мостови који нас повезују са великим цивилизацијским тековинама слободе мишљења и аутономије научног рада; да још има наде за човеков усправан ход, за јеретике и „крадљивце ватре“. Најзад, повратио је самопоуздање посрнулој српској интелигенцији, оснажио веру да ће све док она буде имала јеретике који ће отворено и критички саопштавати своје мишљење без обзира на пресију власти бити наде и за народ коме та интелигенција служи.

4. У платоновском свету вечних вредности

   4.1. - Године 2011. животни пут Михаила Ђурића примицао се крају. После тешке болести преминуо је 25. новембра 2011. године. Иза њега је остало обимно дело и дубок траг  у српској култури. Својим књигама и јавним наступима поставио је образац и меру таквог ангажмана са тежиштем на аутономној принципијелној позицији, наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и чињења. Сви његови радови су израз аутентичне филозофске егзистенције која извире из „потребе (трагања)  за истином отворености за њу и непоколебљиве спремности да јој се несебично служи“[26].  У њима је он излазио у сусрет прешној животној потреби за суочавањем са изазовима нашег времена, трагањем за одговорима на пресудна питања, те да се у том дубинском а не површном смислу „своје време мислима обухвати“ (Хегел). Доследно се држао Кантовог начела: „Врлина је морална снага у обављању своје дужности, која никад не треба да постане навиком, већ да увек сасвим нова и изворна произиоази из начина мишљења“. Рано је схватрио да је „живот човека напор и напрезање, а не опуштеност и лагодност“.

Својим животним делом, као филозоф али и као човек, стекао је изванредан углед не само у различитим круговима наше филозофије, већ и у нашој култури у целини. Посебно вреди истаћи значајан угледа који Ђурић ужива у српској и европској култури у коју је унео свој самосвојни глас хеленског хуманизма, аутентичног европејства, културног родољубља и аутентичног српства.

Професор Ђурић је био учитељ који је учио најпре делима, па тек онда речима, упућивао је и сам је био пример. Он је своје ученике учио не да усвајау, већ да освајају знање, доводио их до прага њиховог духа. Ослобађајући нас једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, наметнутих ауторитета и погрешних алтернатива, Михаило Ђурић је учинио све да његово дело будућим нараштајима светли као путоказ, а његов живот - образац узорности, моралности и доследности.

Учио нас је и својим примером показивао да се може бити и Србин и Европљанин. Упозоравао је на поразну чињеницу да је српски народ у својој повести често прелазио пут од неодмереног уздизања и слављења Европе као своје духовне постојбине и највеће узданице спрам које се односио са неограниченим поверењем и страхопоштовањем до потпуног разочарења у Европу и одбацивања свега што носи европски предзнак и опредељење. Кретање по овим карајностима показало се као кретање из пораза у пораз, што је на крају XX века довело у питање опстанак српке државе и народа. Стога је Ђурић сматрао да се према Европи морамо односити с пуним поштовањем њених великих вредности, али, и критички према мрачној страни њеног бића. Јер, непорецива постигнућа и супериорност западноевропске цивилизације  имају другу страну медаље: њихову (са)одговорност за муке, патње и зла света.

Као аманет оставио нам је по(р)уку коју је изговорио 1999. године док су падале бомбе на Србију: „Највећа невоља данашњег света јесте невоља неувиђања невоље“!

4.2. - Професор Ђурић је био необично скроман, крајње принципијелан и етичан по опредељењу и животним назорима, естета, продуховљен и маркантне физиономије, урођено господствен и отменог понашања. Вишеструко обдарен, поседовао је мудрост и врхунске талентете ренесансне личности (у младости је свирао виолину, компоновао, сликао), велеучен и великодушан, достојанствен, магијски је пленио своје слушаоце.

Живео је у платонистичком свету вечних вредности. Избегавао је медије и заклањао се од великог публицитета достојанственом уздржаношћу, својственом филозофу и мудрацу. Сматрао је да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“. Био је ненадмашан предавач, концизан у исказима, логичан и убедљив у доказима а егзактан и категоричан у закључцима.  Био је увек праведан према другима и изузетно строг према себи самом. Наизглед и на први поглед, био је строг, арогантан и одбојан, а иза његовог строгог и крутог израза појављивао се благородан, топао људски лик.

Његов живот је протицао у знаку сеоба и изгона, ратних невоља, робије, смрти и болести најближих. Доживљавао је и преживљавао драматичне ударе судбине, сурови остракизам, непреболне туге, вапијуће празнине. Професор Ђурић је доживео трагичну судбину оца који је сахранио сина.[27] Уз све недаће у свом животу он је до краја живота живео у туђем стану.[28] Мало је људи који могу да се достојанствено носе са таквим животним недаћама и да тако стоички, без роптања подносе такве ударце судбине, како је то чинио проф. Ђурић. Само изузетно умни, природно обдарени, карактерни и духовно богати људи могу мирно, са пуним достојанством у свом болу, да приме оно што је неминовно, без очајавања и резигнације.

Андрић је записао да се „на онај бољи свет не може прећи док се не полети  у болном стрмоглавом паду и не тресне о тврду земљу.“ Наш драги учитељ, пркосник судбине, витез слободе, послушаник правде, посленик врлине и заточник истине отишао је на онај, надамо се, бољи, праведнији и савршенији свет, на своје место у Пантеону Правног факултета, непосредно уз Слободана Јовановића, Живојина Перића, Ђорђа Тасића, Тому Живановића и Радомира Лукића.

---

* Текст је сажетак из књиге Јовице Тркуље, Злочин над мишљењем, Осуда, изгон и рехабилитација Михаила Ђурића, ЦУПС и Досије студио, Београд, 2013, стр. 367.

[1] Михаило Ђурић, „Смишљене смутње“, Сабрани списи Михаила Ђурића I-XII, приредио Јовица Тркуља (издавачи „Службени гласник“ и Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009), књига 9,  стр. 149.

[2] Михаило Ђурић, „Одбрана пред судом“, Сабрани списи Михаила Ђурића, књига 9,  стр. 158.

[3] Михаило Ђурић, „Смишљене смутње“, Сабрани списи Михаила Ђурића, књига 9,  стр. 149.

[4] Анали Правног факултета у Београду, бр. 3/1971.

[5] Драгаш Денковић, „Прилог проучавању улоге професора Правног факултета у борби за слободу научне мисли“, Научно наслеђе Правног факултета у Београду од 1841. до 1941, Правни факултет у Београду, Београд 1994, стр. 38–40.

[6] Исто, стр. 38.

[7] Пресуда Окружног суда у Београду, К. бр. 555/72. У образложењу пресуде, поред осталог, стоји: „Приликом одмеравања казне оптуженом за учињено дело овај суд је имао у виду да он раније није осуђиван, да је породичан и отац двоје деце, као и да је активно учествовао у Народноослободилачкој борби. С друге стране, имао је у виду да је он као научни радник и професор Универзитета говором на јавном скупу и објављивањем инкриминисаних чланака непријатељски деловао против нашег друштвеног и државног уређења подстичући и позивајући на разбијање братства и јединства наших народа, односно највеће тековине наше револуције, као и да је злонамерно и неистинито износио друштвенополитичке прилике у нашој земљи. Оваква његова делатност могла је имати и довести до тешких последица. Само енергичном акцијом Савеза комуниста и свих радних људи до таквих последица није дошло. Обзиром на напред наведено, овај суд је оптуженом за учињено дело одмерио казну као у изреци, јер сматра да је само оваква казна адекватна тежини учињеног дела, као и да се блажом казном не би могла у овом случају остварити сврха кажњавања из чл. 3 КЗ.“

[8] Видети текстове о „случају Михаила Ђурића“ у београдској Политици (18. јуал, 1. августа, 2. септембра, 9. септембра и 6. октобра 1972, у загребачком Вјеснику (4. српањ 1972), и београдској  Политика експрес, (16. јануар 1973) и др. Посебну пажњу овом случају посветили су недељници Младост и ВУС текстовима тада перпективних малдих новинара и данас познатих бораца за људска права и слободне медије. Реч је о текстовима Дага Стрпића „Адвокат великосрпског национализма“ (ВУС, 2. август 1972, стр. 9-10) и Радивоја Цвјетичанина „Кога и од кога брани Добрица Ћосић, О чему је писала забрањена Филозофија 72“ (Младост, бр. 824, Београд, 21. септембар 1972, стр. 8-10).

[9] Писмо Ернста Блоха и Јиргена Хабермаса  председнику СФРЈ, маршалу Титу у вези осуде Михаила Ђурића, 11. новембра 1972.

[10] Уп. „Ставови Наставно-научног већа Правног факултета у Београду поводом одлуке о враћању у наставу наставника који су одстрањени са Факултета седамдесетих година“. (Записник са XXII седнице Наставно-научног већа Правног факултета у Београду, одржане 16. октобра 1989. год.).

[11]  Михаило Ђурић, „Одбрана пред судом“, Сабрани списи Михаила Ђурића, књига 9,  стр. 162.

[12] Писани траг о ангажовању појединих наставника, сарадника и студената Правног факултета Универзитета на удаљавању са факултета професора Михаила Ђурића и оних који су га подржавали садржан је у Изводу из Записнику са Ванредне конфењеренције Савеза комуниста Правног факултета  у Београду, 26. марта 1973. године.

[13] Записник са XXII седнице Наставно-научног већа Правног факултета у Београду, одржане 16. октобра 1989. године.

[14] Ту своју одлуку он је образложио у свом писму декану Правног факултета Универзитета у Београду. (П. Нешић, “Ars politica“, Интервју, Београд, бр. 222, 8. децембар 1989, стр. 17–18.)

[15] Сабрани списи Михаила Ђурића I-XII, приредио је Јовица Тркуља (издавачи „Службени гласник“ и Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009) .

[16] Захтев за рехабилитацију проф. др Михаила Ђурића, поднет Окружном суду у Београду 19. априла 2009.

[17] Исто, стр. 1–2.

[18] Вид. Поднесак Данила Басте Окружном суду у Београду од 2. октобра 2009.

[19] Решење Окружног суда у Београду о рехабилитацији Михаила Ђурића, Рех 34/09 од 19. октобра 2009. године.

[20] Исто, стр. 3.

[21] Исто.

[22] Исто.

[23] Исто, стр. 4–5.

[24] Исто, стр. 5.

[25] Са Правног факултета је, позивом на Закон о универзитету из 1998. године, за само четири месеца, у периоду од септембра до децембра 1998. године, одстрањено седам професора и сарадника, а против двоструко већег броја изречене су различите казнене мере – од суспензија до новчаних санкција. Укратко, готово четвртина запослених у настави на београдском Правном факултету постала је жртвом казнене политике коју је спроводио тадашњи декан.

[26] Данило Баста, „Михаило Ђурић – нацрт за мисаони портрет“, Неодољива привлачност историје, Библиотека „Политика и друштво“, ЦУПС, Београд, 1999. стр. 91.

[27] Мирјана и Михаило Ђурић су имали  два сина: Оливера (1954) и Стефана (1955).  Оливер Ђурић је после краће болести умро 2007. године. Оливерова смрт је тешко погодила родитеље. Мајка Мирјана није успела да преболи смрт сина и тешко се разболела. Михаило је стоички поднео тај ударац, старао се неколико година о супрузи Мирјани док почетком 2011. године није доживео мождани удар. Преминуо је 25. новембра и сахрањен 30. новембра на Новом гробљу у Београду.

[28] Упркос изузетном угледу и заслугама које је учинио за факултет на којем је радио, за Српску академију наука и уметности и за српску културу, он није добио ни стан. До краја живота је живое као заштићени подстанар.