Досије

Јовица Тркуља

СЛУЧАЈ НЕПОДОБНОГ ПРОФЕСОРА СТЕВАНА ЂОРЂЕВИЋА

Увод

Стеван Ђорђевић је рођен у Лесковцу 1927. године. Гимназију је учио у Врању и Лесковцу, да би након учешћа у НОБ-у, матурирао 1951. у Београду. Исте године се уписује на Правни факултет на којем је дипломирао 1955. године. Докторску дисертацију на тему о континуитету држава одбранио je 1963. године. На истом факултету је биран у сва универзитетска звања за предмет Међународно јавно право. Био је инструктор ЦК Народне омладине Србије, члан Главног штаба омладинских бригада на изградњи Новог Београда. У периоду 1967–1971. био је посланик Савезне скупштине. Фактички у периоду од шк. 1971/72, формално од 1977. до 1982. био је удаљен из наставе, због критике уставних амандмана 1971. године Враћен је у наставу 22. јуна 1982 а 1992. године је пензионисан. Одликован је Орденом заслуга за народ и Медаљом за храброст. Главна дела проф. Стевана Ђорђевића су: О континуитету држава с посебним освртом на међународноправни континуитет Краљевине Југославије и ФНРЈ (1967), Практикум за међународно јавно право (коаутор), Увод у међународно право (2007), Дипломатско и конзуларно право (коаутор са Миодрагом Митићем, 2000, 2007), Право међународних уговра (зборник радова, 2011), Ратана штета, Југолсавија и међународно право (зборник радова и докумената, 2016).

            У овом раду аутор сумира своја истраживања случаја Стевана Ђорђевића из књиге Неподобни професор, Случај Стевана Ђорђевића која ускоро излази из штампе у издању Досије студија из Београда.  Књига садржи целовит приказ живота и дела професора Стевана Ђорђевића. У књизи је описана борба наставника и сарадника београдског Правног факултета за поштовање захтева правне струке и демократије код усвајања уставних промена 1971. године и, на тај начин, за заштиту виталних интереса, укључујући и сам опстанак државе Југославије и њених грађана. Приказане су и репресивне акције према професору Ђорђевићу и према његовим колегама и, коначно, приказан је процес исправљања учињених неправди и незаконитости. У књизи је на детаљан начин приказана не само животна прича професора Стевана Ђорђевића, већ и мрачна страна једног времена у којем је слобода изражавања била озбиљно лимитирана.

Истраживање овог и сличних случајева деликат мишљења, као примера кршења људских права, слободе и аутономије универзитета, објављивање документа и књига о тим случајевима није потребно остракизованим интелектуалцима, већ свима нама, сваком човеку који држи до истине и правде; потребно је целој нашој земљи, која настоји да учврсти демократски поредак и развије нов систем вредности у којем неће бити могуће да се, на оптуженичку клупу изводе и прогоне људи слободног и критичког духа. Та истраживања и књиге више су потребне нама као друштву него осуђиваним и прогоњеним наставницима јер без исправљања неправди и отклањања заблуда из прошлости нема правде и истине у садашњости ни здравог и слободног друштва – државе.

1. Расправа на Правном факултету у Београду

о амандманима на Устав СФРЈ од 1963.

1. – Уставним амандманима је, између осталог, било предвиђено слабљење федерације и јачање самосталности република. У том смислу, Амандман XXXI предвиђао је да републике и аутономне покрајине у областима које су уређене савезним законом, у оквиру својих права и дужности, могу доносити законе. По Амандману XXXII,  савезни устав се не може мењати без сагласности скупштина свих република и аутономних покрајина. Амандман XXXIII захтевао је сагласност свих надлежних и покрајинских органа приликом доношења најважнијих закона и других аката у областима монетарног и девизног система, спољнотрговинског промета и кредитних односа с иностранством, царинске и ванцаринске заштите. Најзад, амандмани су фактички омогућили републикама и покрајинама право вета у Већу народа Савезне скупштине. На тај начин, уставни амандмани су знатно променили државно уређење СФР Југославије која је од федерације преобраћена у конфедерацију у којој се кључне одлуке доносе јеногласношћу свих република и покрајина.

Овим амандманима из 1971. и амандманима VII–XIX, који су усвојени 1968, битно је измењен и погоршан уставни положај Србије. Амандманом VIII Србија је била подељена на три саставне јединице – две аутономне покрајине (САП Војводина и САП Косово) и такозвану ужу Србију. Штавише, покраjине су постале конститутивни део федерације и добиле право да своје институционално устројство уређују уставним законом. Амандман XX из 1971. године отишао је корак даље у изједначавању покрајина са републикама.

            Посебно је био споран Амандман XXXVI, у којем је Јосип Броз Тито предложен за доживотног председника републике. Наиме, у Уставу од 1963. године, у члану 220, став 2, предвиђена је следећа одредба: „За избор на положај Председника Републике нема ограничења за Јосипа Броза Тита“. Уз то, Нацртом Амандмана XXXVI дата је могућност Савезној скупштини да, на предлог скупштина република и покрајина, мимо новоуведеног Председништва СФРЈ, само Јосипа Броза Тита изабере за председника републике за време од пет година, имајући у виду његову историјску улогу.  

На ове уставне промене и радикално погоршање уставног положаја Србије, тадашња српска политичка елита је реаговало амбивалентно. Већина партијских и политичких лидера је некритички прихватила ове промене и лакејски чувала своје позиције и привилегије. Поједини тадашњи српски политичари схватили су да су уставне промене усмерене против српског народа и да је њихов циљ слабљење уставног положаја Србије у СФРЈ.[1] Међутим, немајући довољно храбрости да се отворено супротставе предложеним уставним амандманима иза којих је стајао неприкосновени Јосип Броз, они су одлучили да искористе јавну расправу са том темом и подстакну организовање дискусије о Нацрту уставних амандмана на београдском Правном факултету, те да омогуће да правни стручњаци изнесу своје ставове. Они су рачунали на критичке ставове наставника, али нису очекивали да ће та критика бити тако разорна и далекосежна.

Позивајући на јавну дискусију, тадашњи политички фактори обећали су да ће расправа бити обављена уз пуну слободу мишљења.[2] У том смислу, они су са управом београдског Правног факултета донели одлуку да расправу организује Удружење универзитетских наствника и других научних радника СР Србије. Расправа је одржана 18, 19. и 22. марта 1971.[3]

2. – Наставници Правног факултета у Београду одазвали су се позиву. Дискусија је вођена у време и у оквиру прокламоване јавне расправе, у присуству унапред позваних представника низа државних органа, јавних служби и друштвених организација. У тој академској расправи учествовало је 28 наставника и сарадника, који су, у духу слободарских традиција и поштовања слободе научне мисли, излагали своје ставове и у одређеној мери критички анализирали поједине амандмане. За разлику од политичара, они нису имали никакав политички интерес, него осећање јавне дужности и одговорности. При томе, они су се руководили начелом по којем професионална и морална дужност интелигенције није у томе да повлађује и поданички сагиње главу, него да смело поставља нове захтеве и нова мерила правде и слободе, да општи интерес истиче изнад интереса променљиве и пролазне политике.

Већина говорника је у овој тродневној расправи указивала на кризу у којој се нашло југословенско друштво и од ње полазила у својим виђењима амандмана који је требало да произведу промене како би се изашло из кризе. Уводно излагање поднео је проф. др Јован Ђорђевић. Он је указао на то да је југословенско друштво пуно „разних противречности и унутрашњих тешкоћа које су довеле до блокаде целог политичког система“. Из таквог стања настала је „кризна политичка ситуација не само федерације него и читавог политичког система“. Он је сматрао да се ова криза може решити, али да прете опасности од дезинтеграције због тога што „амандмани не решавају основни политички проблем – противуречности између политичке државе и самоуправљања. Они пре уводе један мешовити политички систем еклектичком мешавином постојећег и релативно новог политичког система, претежно заснованог  на државној идеологији република и национализма.“[4] 

О овој тези, Криза – криза федерације – амандмани – дезинтеграција друштва и државе говорили су из свог угла и остали учесници расправе (Борислав Благојевић, Стеван Врачар, Андрија Гамс, Михаило Ђурић, Радован Павићевић, Александар Ивић, Радомир Ђуровић, Павле Николић, Коста Чавошки, Радослав Стојановић, Данило Баста и др.).

О овој расправи на Правном факултету једино је Политика извештавала из пера угледног новинара Славољуба Ђукића, који је као једини новинар присуствовао и пратио цео ток расправе. Он је обавестио јавност о овој расправи о уставним амандманима на Правном факултету.[5] Пред њим је био тежак задатак: више наговестити оно о чему је било речи, и то што краће објавити. Ђукић је зналачки најсажетије одабрао битне делове мишљења појединих учесника у расправи. Између осталог, дао је неколико података из излагања проф. Михаила Ђурића, као и о полемици с њим у којој је учествовало више наставника. Намерно није поменуо излагање проф. Стевана Ђорђевића јер је слутио да би на њега навукао гнев југословенске јавности, посебно дежурних чувара лика и дела Јосипа Броза Тита. Он је проценио да је у излагању проф. Ђорђевића и неколико других учесника било „толико ватрених изјава, које ни у сну нису могле да нађу место у штампи“.[6] По његовој оцени, „нико није тако далековидо предвидео последице пројектованог Устава, усвојеног 1974, као правници у расправи вођеној 18, 19. и 22. марта 1971. Иако различитог мишљења, правници су крајње отворено говорили и често толико бескомпромисно да су, заиста, по режим представљали ʼдруштвену опасностʼ, како су и означени“.[7]

Три деценије касније Ђукић је о том свом извештавању забележио: „Био сам поносан извештавањем са Правног. Имали смо ексклузивну информацију. Радост је кратко трајала. После објављеног извештаја у Политици, из Секретаријата универзитетских наставника стигло је протестно писмо са потписом професора Мирослава Петровића, у којем се каже да приказ ʼне изражава ни приближно оно што је речено током три вечери и да изношењем само понеког зрна тродневне расправе Политика није учинила добру услугу ни себи, ни читаоцима, ни наставницима факултетаʼ. Псовао сам на сва уста, мада је Петровић био у праву. Шта су очекивали? Да објавим да друг Тито, ʼкоји је толико на челу државе, кочи цео развој земљеʼ. Истовремено, из Градског комитета СК Београда стигао је оштар приговор главном уреднику што је штампан ʼизвештај Славољуба Ђукића у којем су објављени проблематична мишљења професора Правног факултетаʼ, чиме се минира плодна уставна расправа и оспорава епохално устројство даљег развоја Југославијеʼ“.[8]

Из тих разлога, Ђукић је свесно изоставио у својим извештајима најрадикалније иступе наставнике да би их сачувао од репресије и гнева политичких моћника. Међу њима је на првом месту био иступ професора Ђорђевића. У једном интервјуу, 38 година после тих збивања, Ђукић је том свом извештавању „са задршком“ рекао: „Најрадикалнији иступи су изостављени у новинама, какав је, на пример, био предлог професора Стевана Ђорђевића. Усред највеће славе Броза Тита, професор се успротивио амандману 36. којим је Тито предложен за доживотног председника Југославије. Образлажући свој став, Ђорђевић је изнео да нико не може бити изнад Устава, да Тито кочи развој целе земље и да појам Бриони поприма нешто лично, што је само за себе... Пренети овакве речи професора Ђорђевића значило би пуцати себи у чело! Утопија српског новинарства би настала! Ја то, искрено, као паметан и интелигентан човек, који зна у којој и каквој држави живи, нисам смео. А и шта бих тиме постигао? Проблем сигурно, решење никако. Настала би катастрофа!“[9]

Миодраг Зечевић, високи функционер СК Србије и члан Савета Правног факултета Универзитета у Београду, овако је видео расправу на Правном факултету: „Једно време састанак је текао по плану, али већ концем првог дана су почели проблеми. Када сам другог дана видео куда све то води, напустио сам састанак јер сам оценио да нам оваква расправа може створити више проблема него користи. Цео састанак је „минирао“ проф. Ђурић потпомогнут од ових асистената, затим Стеве Ђорђевића, Врачара и још неких других. Најмлађи су били најортодокснији. Испоставило се убрзо да је Ђурић био припремљен ван факултета и највероватније несвесно подржан од ових асистената код којих је имао углед, што је довело до тога да се природа скупа променила. Тај скуп по резултатима био је противу тадашњег интереса Србије посматрајући уставно-правну ситуацију у којој се налазила. Састанак је у једној објективној анализи био користан, али је због неких екстремних захтева и излагања за нас представљао проблем, а не подршку.“[10]

2. Критика Амандмана XXXVI као

политички неоправданог и правно неодрживог

            1. – Поменули смо да је посебно био споран амандман XXXVI у којем је Јосип Броз Тито предложен за доживотног председника републике. Већини учесника у расправи било је јасно да је ова одредба дубиозна, правно неодржива и супротна демократском уставном начелу да су сви грађани пред законом исти. Уз то, она није била у складу са предложеном институцијом Председништва СФРЈ. Наиме, Амандманом 36 било је предвиђено да, поред Председништва као колективног извршнополитичког органа федерације, само Јосип Броз Тито може бити изабран, и нико други, за председника републике као индивидуалног шефа државе, али без ограничења мандата.

            Међутим, нико се није усудио да отвори питање (не)уставности ове одредбе. Једини који се усудио да о томе јавно проговори био је Стеван Ђорђевић. Он је то учинио потпуно неочекивано при самом крају трећег дана расправе (у понедељак увече) и изван контекста конфедерализације Југославије – отварајући питање доживотног председничког мандата Јосипа Броза Тита. У свом прилогу за расправу о уставним променамама на Правном факултету у Београду, под насловом „О избору председника Републике по амандману XXXVI“, он је критиковао могућност избора Јосипа Броза Тита за председника републике без ограниченог мандата. Тиме је дирнуо у табу тему тадашњег југословенског друштва. Његови критички ставови о амандману који је предвиђао доживотни мандат Јосипа Броза Тита одјекнули су у стручној и широј јавности. Они су посебно иритирали официјелне идеологе и политичке моћнике, укључујући и харизмарха Тита. Њега је посебно разбеснела чињеница да је критика дошла од некадашњег партизанског борца, скојевца из часне комунистичке породице која је страдала у рату, савезног посланика и једног од најпопуларнијих јавних делатника Топлице.

Његови сарадници сведоче да је Тито на Брионима беснео као помахнитао зато што се тамо неки професорчић усудио да баци сенку на његову фараонску светлост.[11]

            Дакле, Ђорђевић је био први и једини који се усудио да јавно критикује поменуту одредбу Амандмана XXXVI. По његовом мишљењу: (1) она је значила узмак демократске југословенске јавности, Савеза комуниста Југославије и највиших југословенских руководилаца; (2) она је политички цењено неоправдана, правно неодржива; (3) њена садржина је несагласна духу самоуправног друштва у Југославији, које је Устав инаугурисао, развијао и утврђивао; (4) она је супротна освештаном демократском уставном начелу да су сви грађани пред законом једнаки.[12]

            2. – Погледајмо како је проф. Ђорђевић образложио ове тезе. На почетку своје дискусије, он је у складу са тада преовлађујућим идејнополитичким дискурсом, изрекао позитивне оцене о заслугама Јосипа Броза за развој југословенске заједнице, као и о легитимној потреби „да нови услови траже свуда промене, па и на самом највишем врху“. Навео је чак пет великих историјских заслуга Јосипа Броза Тита. У том контексту, „његов (Титов – напомена Ј. Т.) избор се сматра сам по себи разумљивим, једном речју, оставља се њему да сам оцени када је време да уступи место другима. У времену наших тешкоћа и неизвесности, обични људи верују да ће договора и јединства бити бар док је он присутан“.[13] Међутим, проф. Ђорђевић није спреман да затвори очи пред очигледним чињеницма. Стога он „мора, такође, рећи да се сада много чешће међусобно разговара о опортунитету овог поновног избора. Све ово, пак, се не износи јавно, ова тема је и даље табу тема за јавност.“[14]

            Ђорђевићева критичка анализа одредбе о избору председника републике по Амандману XXXVI не представља правно већ „превасходно политичко решење“. Тиме је он довео у питање предложени Титов доживотни председнички мандат. Занимљиви су и разлози које је проф. Ђорђевић навео за овакво политичко решење. „Могу се наћи вишеструки разлози за овакво, превасходно политичко решење. Амандман XXXVI у свом првом ставу то изричито набраја. С наше стране можемо ту додати и одређени коментар. Полази се од тога да је личност Јосипа Броза Тита материјализована у резултатима наше народноослободилачке борбе, нашег досадашњег развитка у целини. Она је, да се тако изразим, генерално узевши, инкарнација тог покрета, нераздвојно везана са хтењима и надањима југословенских народа. Досадашњи његов ауторитет у земљи и иностранству је велики. У свету се Југославија поистовећује са његовим именом. Све спољне рачунице на рачун даљег постојања југословенске државе за време док је он на челу југословенске државе су и при самој помисли осуђене на пропаст.“[15] При томе, Ђорђевић прихвата да „нови услови траже свуда промене, па и на самом највишем врху“, али је ипак закључио да се избор Јосипа Броза Тита „сматра сам по себи разумљивим, једном речју, оставља се њему да сам оцени када је време да уступи место другима. У времену наших потешкоћа и неизвесности обични људи верују да ће договора и јединства бити бар док је он присутан.“[16]

            Критикујући спорну одредбу Амандмана XXXVI проф. Ђорђевић је изнео следеће аргументе.

            „Прво, не искључујем могућност да се у оквиру једног политичког покрета објективно могу давати оцене о савременицима који су на власти. Али бих пре свега избегао да се то чини у уставном тексту. Историји припада то право да цени историјске заслуге појединаца. Понављам, нисам уверен да је то место баш у Уставу. Уставне одредбе морају бити изнад личности...

            Друго, имам утисак да је ово задржавање и самих изгледа на промену на самом врху државе, хтело се то или не, објективно успорило остало нормално обнављање кадрова у деценији шездесетих година, да би се тек пред IX конгрес и на самом IX конгресу СКЈ учинио најзад нужан корак. Али, то успоравање нормалних промена имало је још како одраза на рад у органима у федерацији, републикама и у комунама...

            Треће, ...већ пуну деценију налазимо се у друштвено-економским условима у земљи, у фази технолошке револуције у свету, када је више него потребан сконцентрисан рад да се одговори теоретски и идејно на ове нове појаве. Понуђена решења су парцијална и не задовољавају потребе тренутка. Бележимо често неуспехе у економским реформама, хипотека погрешних ранијих потеза нас притискује. Шездесетих година смо бучно на основу статистике Уједињених нација прокламовали да имамо највиши раст привреде у Европи, и шире, мада је тај раст био привидан, а праве резултате беремо сада: велики кредити и дугови у иностранству, расцепканост и неинтегрисаност предузећа, рад подигнуте индустрије са далеко мањим капацитетом него што је то могуће. А овом стању добрим делом су допринели пре свега политички врхови и недостатак јасних визија о стварним нашим потребама и могућностима данас у свету...

            Четврто, постоје такозвана стечена права, да се тако изразим, везана за Брионе, и саму личност Председника Републике, до којих јавна дебата не досеже. Мислим на целокупни склоп околности, у којима наша јавна критика не може реалније и објективније да цени наше успоне и слабе тачке.“[17]

            Професор Ђорђевић је посебно указао на компаративна искуства у којима су овакве одредбе у уставу изузетно ретке, и више од тога, не тако добро примљене. Са друге стране, испуштена је шанса да се и овде примером покаже да Устав подједнако обавезује све.[18]

            Говорећи о недодирљивости Јосипа Броза када је реч о јавној критици, проф. Ђорђевић је упозорио на концентрацију моћи у његовим рукама. „Постоји већ дуго година велика концентрација функција и моћи у једној личности, што истовремено омогућава јединствени правац политике. То је, иначе, добро, али то има и своје наличје. Има арбитрерности, не дају се одговори на сложена питања данашњице. На једној страни жели се самоуправно друштво, а на другој сам врх није подређен том самоуправном друштву, него је снага за себе... Сам појам Бриони, брионске седнице, поприма нешто што је лично, што је страно, свет сам за себе, а то радне масе Југославије не могу да прихвате. Тешко је, на пример, оправдати потребу за одржавањем седница форума или било којих других тела на Брионима. Само место није битно, већ то што се ствара једна посебна атмосфера у вези са тим. О свему овоме требало је говорити приликом поновног избора Председника Републике 1967. године. Али, мора се признати да тада није била погодна атмосфера за овакав разговор.“[19]

            Сумирајући своје излагање, Ђорђевић је упозорио на то да утицај појединаца има и своје границе, те да ће ипак историја бити најбољи судија. Видимо да је он своју критику нацрта амандмана којима се Јосипу Брозу Титу омогућава да буде доживотни председник републике дао крајње опрезно, максимално респектујући владајућа идеолошко-политичка начела о његовој историјској улози. Зато је на крају свог излагања обазриво напоменуо да „Јосипу Брозу Титу, као великој историјској личности, тако нешто није потребно“.[20]

Дакле, Ђорђевић је Амандман XXXVI сматрао политички неоправданим и правно неодрживим. Будући да само „историји припада то право да цени историјске заслуге појединаца“, он сматра да се суд  савремника не може уносити у текст устава, те да „уставне одредбе морају бити изнад личности“.[21] Довео је у питање и целисходност и оправданост остајања Тита на положају председника Републике. Ђорђевић је отишао и корак даље: под видом савета да новоуспостављено Председништво СФРЈ, без икаквог уходавања под председником републике, одмах почне да врши све своје надлежности, препоручује Јосипу Брозу Титу да се задовољи утицајним положајем председника Савеза комуниста Југославије јер „у нашој конкретној ситуацији могло би се и са функције председника СКЈ утицати на ток развитка“.[22]  

Будући да је Стеван Ђорђевић говорио на самом крају расправе на Правном факултету, на његово излагање није било јавног реаговања на самом скупу. Било је само неколико приватних коментара Михаила Ђурића и неколико Стеванових пријатеља, забринутих за његову судбину после оваквог излагања.[23] 

Поставља се питање зашто је Стеван Ђорђевић овако говорио у расправи о уставним променама 1971. године. С обзиром на његову биографију партизана, скојевца, дисциплинованог и активног члана Савеза комуниста, резервног официра ЈНА, најмање се могло очекивати да он дигне глас против привилегија свог партијског вође и врховног команданта. Шта су били његови мотиви да то уради и да доведе у питање своју универзитетску каријеру и егзистенцију?

По једнима, Ђорђевића су подстакли ратни другови, часни борци против окупатора и за слободну Југославију братских и равноправних народа. Суочени са чињеницом да је партијска и државна елита на челу са Јосипом Брозом Титом изневерила њихове слободарске циљеве и комунистичке идеале, сматрали су да морају дићи свој глас против уставних промена као претпоследњег чина трагедије СФР Југославије.

По другима, Ђорђевића су иструирали и усмеравали поједини српски политичари из врха партије и државе, којима је било јасно да су уставне промене усмерене против српског народа и да је њихов циљ слабљење уставног положаја Србије у СФРЈ.[24] Будући да нису могли, или нису смели да се отворено супротставе предложеним устваним амандманима иза којих је стајао политички врх свих република и покрајина СФРЈ и неприкосновени Јосип Броз, они су из позадине окуражили поједине „проверене кадрове“ на Правном факултету да у отвореној критичкој академској расправи изнесу ставове које они нису смели ни да помену на партијским и политичким форумима на којима су доношене круцијалне одлуке о судбини СФР Југославије и њених народа.

По трећима, у овом смислу и са истим циљевима, професора Ђорђевића су инструментализовали његови ратни другови и пријатељи из врха Државне безбедности Србије.

Постоји и теза да су поједини утицајни професори Правног факултета поверили Стевану Ђорђевићу да он у расправи о уставним променама критикује одредбе спорног Амандмана XXXVI јер као партизан, комуниста, с великим заслугама и угледом који ужива и Србији и међу моћним људима у власти, има шансе да избегне драконску казну.

Најзад, има мишљења да су одређени кругови са Запада, посебно из Француске утицали на Ђорђевића и на његов поступак. Ова мишљења полазе од тога да је он више пута боравио у Француској на стипендијама и стручним истраживањима и да је тада пао под утицај тих кругова.

По мишљењу Стевана Ђорђевића, све ове тврдње и претпоставке су неистините и без икаквог основа. Он је напоменуо да је само двојици колега и пријатеља на Факултету, Стевану Врачару и Радомиру Ђуровићу, рекао о којој теми намерава да говори у расправи. И један и други нису поверовали да он то озбиљно мисли и намерава да учини. Врачар је сматрао да је то сувише ризично и сулудо јер би могло бити кобно и по Ђорђевића и по Факултет.[25]

            Сви доступни документи до којих сам успео да дођем, укључујући и разговоре са Стеваном Ђорђевићем, указују на то да је он сам донео одлуку да дигне глас против доживотног мандата Јосипу Брозу Титу. То не искључује могућност да су поједини његови пријатељи и ратни другови из политичког врха Србије и службе ДБ својим ставовима и информацијама допринели да ова одлука у њему „сазри“. Начин на који је текст своје дискусије конципирао и написао, аргументација и стил излагања у потпуности одговарају његовом начину размишљања.

Дакле, реч је аутономном, самосвојном наступу часног и одговорног наставника који је устао у одбрану својих моралних и професионалних начела. Он није био спреман да затвара очи пред очигледним чињеницама и рушењем основних тековина за које се борио од ране младости. Разуме се да су се у тадашњој веома сложеној друштвенополитичкој ситуацији у Србији и СФР Југославији укрштали разни интереси и утицаји, али је неспорно да је Стеван Ђорђевић (заједно са проф. Ђурићем и поменутим колегама) говорио по својој савести и убеђењу.

3. Осуда критичара предложених уставних промена

1. – Поред ставова Стевана Ђорђевића, још неколико дискусија на овом скупу на Правном факултету Универзитета у Београду добило је широки одјек у јавности.

Најчешће су помињана и цитирана иступања Михаила Ђурића, Стевана Ђорђевића и Косте Чавошког, али нису била једина критички интонирана у овој расправи. Веома оштру критику смисла, садржаја и циљева уставних амандмана дали су у својим прилозима и други наставници, посебно Андрија Гамс,[26] Стеван Врачар[27], Александар Стојановић, Данило Баста, Жика Ђорђевић  и др. 

У целини посматрано, залагање већине учесника у расправи на београдском Правном факултету о уставним променама било је прожето настојањем да се допринесе критичком преиспитивању кључних питања нашег правног система и државне организације. Поменути учесници у расправи одважили су се да јасно и одрешито кажу своје мишљење о појавама које се не тичу само њихове коже него задиру у заједничку ствар тадашњих и будућих генерација ове земље. Настојали су да одрже и подигну духовну самосвест народа баченог у матицу друштвене кризе, у вртлог смутног времена.

По свему судећи, ова излагања наставника београдског Правног факултета у први мах нису забринула српско политичко вођство и њихове експоненте на Универзитету. Додуше, било је на самом скупу неколико критикаЂурићевог излагања које је окарактерисано као „националистичко иступање – аветињско и наказно, како је свако националистичко иступање“,[28] те да су његови аргументи „тешко фалсификовање историје. Као на пример, тврђење да је српски народ ʼвеликодушно одбацио Лондонски пакт од 26. априла 1915ʼ.“[29] Било је и ограђивања од Ђурићевих и Ђорђевићевих ставова и критике њихових кључних теза.[30] Ипак, није било препрека да се дискусије о уставним амандманима на Правном факултету објављују и да се о њима расправља у јавности.

 Излагања Михаила Ђурића, Андрије Гамса и Косте Чавошког прво су објављена у листу Студент. Убрзо је цела дискусија објављена у часопису Анали Правног факултета у Београду како би се пружила могућност савезним представницима да добију што више материјала за коначну израду уставних амандмана.^[31]

2. – Неколико месеци после одржане расправе на београдском Правном факултету, српско и југословенско политичко руководство знатно је променило и заоштрило став према критичарима предложених уставних промена. Поменута излагања Ђорђевића, Ђурића, Гамса, Врачара  и Чавошког оцењена су као политички спорна, злонамерна и штетна.

 Јосип Броз Тито је на састанку са руководством Савеза комуниста Србије у Београду 11. маја 1971. рекао да је расправа о уставној реформи на Универзитету у Београду „реакционарни испад према нашем курсу развитка. То је контрареволуција и критика свега што смо постигли“.[32] Публициста Перо Симић прецизира да је под „критиком свега што смо постигли“ Тито  „мислио на јавне расправе на Правном факултету у Београду, у којима су професори Андрија Гамс и Стеван Ђорђевић истакли ʼда је ротација обавезна за све, да је несхвтљиво што се у Уставу истиче доживотност функције председника Републике на једну личност, а оспоравана је и потреба за ширим (уставним) овлашћењима  Председника Републикеʼ.“[33] У поменутим стенографским белешкама садржан је занимљив детаљ који сведочи о томе да је лукави Јосип Броз у једном тренутку лицемерно „бранио“ Стевана Ђорђевића од водећих српских комуниста. Наиме, секретар Градског комитета СК Београда, Бора Павловић, у свом извештају  каже Титу следеће: „Ја морам да вам кажем и то да је на тој конференцији био један (професор Стеван Ђорђевић – нап. П. С.) који је покушао да говори против вас, односно вашег избора за председника Републике. Конференција је својим закључцима изгласала сасвим супротан, којим се изјаснила.“[34] У том тренутку Тито прекида Павловића и каже: „Ја то не бих инкримисао као неки његов гријех. Он има право да каже.“[35]

Међутим, убрзо је следила репресија према критичарима предложених уставних промена на Правном факултету у Београду. Разуме се да је та репресија била иницирана и артикулсана од партијског врха СКС и СКЈ на челу са Јосипом Брозом Титом.[36]  

То је било довољно да  Окружно јавно тужилашто у Београду закључи да су у тој расправи поједини наставници Правног факултета изнели „алармантна тврђења којима се изазива уземиравање грађана – чиме је повређен члан 52. став 1. тач. 2 Закона о штампи и другим видовима информисања“. Из тих разлога, чим су излагања ових наставника објављена у часопису Факултета, тужилаштво је донело решење о привременој забрани растурања Анала Правног факултета у Београду.[37]

Привремену забрану јавни тужилац Спасоје Милошев образложио је на следећи начин: „У часопису Анали ПФБ, бр. 3, година 19, за 1971. у више написа износе се тврдње о тајним компромисима неовлашћених центара друштвене моћи и да решавају о судбини наших народа, о прикривању истине од јавности, о Уставу као празној пароли и мртвој речи на хартији и о компромитацији идеје уставности, о крајњој уставној нестабилности и самовољи појединаца при одлучивању о битним стварима и њиховој преокупацији да сачувају личну власт и позиције, о могућности неуставног пута друштвених промена и права на побуну против установљеног реда и поретка, о безвредности и безначајности савремених друштвених промена у нашој земљи, о томе како се у нашој земљи манипулише са интересима народа од стране појединаца, а према њиховим потребама и интересима, о томе како је Југославија заједница антагонистичких интереса и националних држава, о угрожености Србије и српског народа и потреби да се бори за свој опасно угрожени интегритет, али да је дужан да заштити и онај српски народ који живи ван граница Србије, који нема никаквих загарантованих права на национални живот, о потреби ревизије граница углавном свих република, а нарочито Србије. Поред тога, у неким написима се личност Председника Републике, Јосипа Броза Тита, деградира у свом политичком значају, вређа и представља у изопаченој светлости, а исто тако чини одговорном за све неуспехе и тешкоће у којима се наша друштвена заједница налази у последње време те се супротставља његовом поновном и трајном избору за Председника Републике...“[38] (подвукао Ј. Т.).

Ове „алармантне тврдње“ и наводе тужилац је видео, пре свега, у излагањима Косте Чавошког, Михаила Ђурића и Стевана Ђорђевића и њих је екстензивно цитирао у образложењу свог решења.

 У излагању асистента Косте Чавошког „Устав и право вета“ тужилац  је видео низ спорних тврдњи којима се изазива узнемиравање грађана и које су законом санкционисане. „А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру затворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставноправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи, из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа. Јавност, додуше, не зна шта је ко говорио и који је део интереса жртвовао приликом склапања уставних нагодби, али то по схватању ових лидера, уопште није важно. Сасвим је довољно да јавност верује да су они добро радили, управо онако као што постојање бога не треба доказивати, већ у њега веровати. Накнадно објављивање одабраних одломака из брионских расправа како би се оправдало иступање појединих представника Србије, само потврђује чињеницу да вођство ове земље никад није имало озбиљну намеру да васпостави целу истину. Оно је само спремно да обелодани овај или онај део истине зависно од тога шта жели тиме да постигне, чиме се овако произвољно издвојена и окрњена чињеница истина своди на лаж и полуистину“.

У таквим условима Устав (Устав од 1963. године) не представља ограничење и обуздавање власти и самовоље оних који владају, већ управо средство у њиховим рукама које они мењају или одбацују кад престане да служи циљу коме теже.“[39] Након овог бритког увода Чавошки је оштро критиковао право вета садржано у захтеву за једногласношћу скупштина свих република и покрајина приликом промене савезног устава, као и одредби да приликом вршења основних економских функција органи федерације морају имати сагласност свих републичких и покрајинских органа. Позивајући се на упоредна и историјска искуства, он је показао „да су право вета федералних јединица и федерализам неспојиви“. На крају, он је упозорио „да народ нема само дужност да се покорава легитимној власти, већ да изворно располаже и правом на отпор и побуну“.[40] Отуда задатак правника није да бране и тумаче устав, већ „да доводе народ до свести о праву на побуну“.[41]

Тужилац је потом подробно анализирао излагање проф. Михаила Ђурића под насловом „Смишљене смутње“, у коме је он веома оштро критиковао смисао и карактер предложених уставних промена и указао на погубне последице које ће оне имати на судбину југословенске државе и српског народа. Тужилац цитира следећи део Ђурићевог излагања: „Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем како нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити... Свако ко уме да политички гледа и мисли лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и искључиво једна националистичка заслепљеност, која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и искључиво један насртљив национализам, који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања... Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања. У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.

Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи... Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљавају неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити сáмо од себе? “^[42]

      Трећи текст који је тужилац подробно анализирао и цитирао био је текст доцента Стевана Ђорђевића. Цитирао је две странице његовог текста и навео све четири кључне примедбе које је он навео против Амандмана XXXVI.

На основу анализе и екстензивног цитирања излагања Чавошког, Ђурића и Ђорђевића, тужилац је закључио да они „илуструју и доказују  закључке и оцене у почетку образложења овог решења“.[43]

Прилози Михаила Ђурића и Косте Чавошког су претходно били објављени у београдском листу Студент бр. 10, за 1971. годину а да јавни тужилац уопште није реаговао. То само сведочи да су мерила којима се тужилац и суд руководе – када изричу забране овакве врсте – потпуно произвољне.

3. – Веће Окружног суда, којим је председавао судија Љубомир Радовић (а које је одлучивало по предлогу Окружног јавног тужилаштва у Београду којим је тражено да се оснажи привремено решење о забрани часописа Анали Правног факултета у Београду бр. 3 од 1971) донело је 20. маја 1971. решење којим одбија предлог Окружног јавног тужилаштва у Београду да се оснажи његово решење од 17. маја 1971. о привременој забрани наведеног броја Анала.[44] Дакле, судско веће на челу са судијом Радовићем није прихватило наводе оптужнице, сматрајући да се „против неприхватљивих и непријатељских ставова треба борити другим средствима, а не забранама“.

У образложењу овог решења судија Радовић је навео: „Дискусија на Правном факултету, што није спорно, била је организована у вези с уставним амандманима. Поједини дискутанти због чијих излагања се забрана тражи удаљили су се од теме разговора износећи своја субјективна мишљења не само о амандману већ и о другим питањима друштвено-политичког система. Иступи, излагања и резоновања свих учесника одударају од мишљења суда од зацртаних ставова нашег друштвеног система. Они су у супротности са политиком Савеза комуниста и нашег самоуправног друштва.

            Суд у вези с осудом и ставовима због чега се забрана тражи прихвата резоновање, заузето мишљење јавног тужилаштва. Суд је у току претреса утврдио а што није спорно међу странкама, да су дискусије Косте Чавошког, др Ђурића и др Андрије Гамса већ објављивање у листу Студент, чија забрана није тражена. Значи, јавност је са овим излагањем већ упозната. Суд сматра да би забраном објављивања излагања ових говорника чија излагања одударају од ставова наше друштвене и политичке стварности, а због којих се излагања забрана тражи, било ускраћено и онемогућено да се наша научна и друштвенополитичка јавност упозна, сукоби и обрачуна са таквим ставовима.

            Слобода стваралаштва, слобода мисли и мисли у научном изражавању дала је могућност да појединци под видом стваралаштва и доприноса научној мисли иступају против оних творевина које је ово друштво позвано да штити и чува. Суд сматра да су учесници дискусије због којих се забрана тражи, свесни своје одговорности и да баш објављивањем њихових ставова они излазе пред суд јавности која треба да дâ своје мишљење и да заузме свој став. Необјављивањем ових излагања по мишљењу суда ишло би се само на прећутно заташкавање изражених ставова од чега би ово друштво имало више штете него користи... Из свега изложеног, суд је нашао да се у конкретном случају нису стекли разлози предвиђени чланом 52. став 2. тачка 2. Закона о штампи и другим видовима информација на основу којих се законских прописа забрана тражи.“[45]

На основу свега изложеног, суд је закључио да „Изражена мишљења не могу изазвати узнемиравање грађана. Наша јавност је довољно информисана, друштвено оријентисана, да поједини екцеси и заузети ставови  не могу изазвати узнемиравање већ, напротив, могу је само још више мобилисати и супротставити таквим мишљењима и ставовима.“[46]

4. – Против наведеног решења Окружног суда у Београду окружни јавни тужилац у Београду уложио је жалбу Врховном суду Србије због повреде закона и предложио да се првостепено решење преиначи и изрекне забрана растурања часописа Анали ПФБ.

Врховни суд је размотрио списе и испитао првостепено решење, па је по оцени навода у жалби нашао да је жалба основана. Наиме, овај суд је у већу састављеном од судије Војислава Јанковића, као председника већа, Душана Вујчића и Миливоја Сератлића, као чланова већа, на седници већа, одржаној 3. јуна 1971, донео решење којим је преиначио решење Окружног суда у Београду од 20. маја 1971. и забранио растурање Анала Правног факултета у Београду бр. 3, с тим да се „сви примерци забрањеног часописа одузимају... и имају се уништити путем индустријске прераде“.[47]

У образложењу своје одлуке Врховни суд је нашао да су „инкримисаним написима изнета тврђења која су по своме смислу таква да изазивају узнемиравање грађана или угрожавају јавни ред и мир“. Стога је суд закључио да „по своме смислу она представљају атак на друштвено-политички систем, излажу руглу систем власти, повампирују од наших народа одбачене грађанске теорије, говоре о наводном самовлашћу политичког врха, разбуктавају шовинистичке страсти ʼбринући сеʼ за будућност Србије итд. С обзиром на карактер часописа Анали, у којем су ова тврђења објављена, на научну установу коју представља, узнемирење грађана имало би не само локалне већ опште југословенске размере“. Из тих разлога, Врховни суд је донео одлуку о забрани растурања Анала и преиначио решење првостепеног суда који је, наводно, извео погрешан правни закључак.

Факултетско веће Правног факултета Универзитета у Београду се на седници од 29. јуна 1971. упознало са правоснажним решењем Врховног суда СР Србије, којим је забрањен последњи број факултетског часописа и свестрано размотрило све последице ове судске забране. У расправи на тој седници у којој је узело учешће двадесет четворо наставника закључено је „да има основа да Савезни јавни тужилац може поднети захтев за заштиту законитости против наведеног судског решења и то не само због неправилне примене закона већ и ради обезбеђења демократске дискусије у нашој самоуправној социјалистичкој заједници“. Стога је Веће донело одлуку да Уређивачки одбор часописа Анали Правног факултета у Београду достави  савезном јавном тужиоцу поднесак с молбом да поднесе захтев за заштиту законитости против правоснажног решења Врховног суда СР Србије од 3. јуна 1971. Поступајући у складу са овом Одлуком Факултетског већа, главни и одговорни уредник Анала ПФБ поднео је поднесак савезном јавном тужиоцу 15. јула 1971.[48] Савезни јавни тужилац није одговорио на овај допис, нити је поднео захтев за заштиту законитости против правоснажног решења Врховног суда СР Србије Кж. II 273/71. од 3. јуна 1971.

Много је индикатора који указују на то да је управо прилог у часопису Стевана Ђорђевића, који се залагао за укидање амандмана који омогућава Титу да буде доживотно биран за председника републике, био главни разлог за забрану овог броја Анала Правног факултета у Београду. „Не само да је његов став да Јосипа Броза Тита више не треба бирати за председника Републике изазвао велику пометњу, него је и његов прилог расправи о нацрту уставних амандмана био један од разлога за забрану спорног броја Анала Правног факултата у Београду.“[49] Броза је посебно погодила чињеница да је то јасно и одрешито изрекао један од угледнијих бораца НОП-а Јужне Србије, бивши скојевац, посланик, частан комуниста и један од најпопуларнијих јавних делатника Јабланице после Другог светског рата. Отуда су Броза од свих излагања у расправи на Правном факултету у Београду марта 1971. године највише погодиле речи Стевана Ђорђевића, који је аргументовано изнео разлоге против да један политички лидер, без обзира на његове заслуге буде доживотно и неограничено биран за највишу функцију у земљи.

Мада нема писаног трага у документима, сви су изгледи да је директива за одлуку Врховног суда о забрани часописа Анали потекла од тадашњег партијског и државног руководства Србије и уз сагласност савезног. Убрзо је следила друштвена и политичка пресија против унутрашњих непријатеља и противника политике СКЈ и председника Тита. Ова пресија је интензивирана крајем 1971. и почетком 1972. године, након Писма Јосипа Броза Тита и пада либералног руководства у Србији на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић. Најзад, ова пресија је резултирала забраном часописа Анали и судским процесом против професора Михаила Ђурића, те удаљавањем појединих наставника са Факултета.

5. – Први на удару власти нашао се проф. Михаило Ђурић. Против њега је окружни јавни тужилац у Београду подигао оптужницу 7. јула 1972. због кривичног дела непријатељске пропаганде предвиђеним и кажњивим по чл. 118, ст. 1. тадашњег Кривичног закона. Средином јула 1972. године донета је пресуда Окружног суда у Београду којом је проф. Ђурић осуђен на две године строгог затовра због кривичног дела непријатељске пропаганде. Расправљајући о жалби проф. Ђурућа, 4. јануара 1973, Врховни суд Србије, као највиша правна инстанца Србије, потврдио је да је чињенично стање у првостепеном поступку правилно утврђено, али је казна престрога, те је смањио казну професору са две године строгог затвора на девет месеци затвора.

Непосредно после изрицања ове пресуде Врховног суда Србије, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, доц. др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) потписало је крајем јануара 1973. године молбу за помиловање професора Ђурића. Одлучном акцијом партијске организације Правног факултета, на челу са секретаром др Момчилом Курдулијом и његовим политичким менторима из комитетске заветрине и факултетским трабантима, спречено је даље потписивање ове петиције. Потписници петиције су партијски и дисциплински кажњени.

Након ових партијских казни на сцену су ступили стручни и самоуправни органи Факултета који су се постарали за удаљавање кажњених наставника из наставе. Секретаријат Огранка СК наставника Правног факултета у Београду, на захтев Наставно-научног већа, упутио је писмо декану у којем га обавештва о закључцима Огранка о „морално-политичкој подобности потписника захтева за помиловања“ и предлаже да се сви сем Ружице Гузине и Браниславе Јојић удаље из наставе, а Гамс, Чавошки, Стојановић и Коштуница одстране са факултета.[50] Сувишно је помињати да су се декан, Наставно-научно веће и Савет Правног факултета у Београду потрудили да ове партијске одлуке покорно реализују.

Андрија Гамс је превремено пензионисан. Он је до краја априла 1973. године држао предавања из Увода у грађанско и стварно право, и добио испитне спискове за јунски испитни рок. Међутим, њему је донето решење о одласку у пензију 31. децембра 1973, с тим да не може остати у настави, нити може испитивати студенте почев од јунског испитног рока 1973. Ружица Гузина је, такође, отишла у пензију. Стеван Врачар и Данило Баста одстрањени су из наставе и распоређени у факултетски институт (Институт за правне и друштвене науке).[51] Војислав Коштуница је морао да напусти Факултет и пређе у Институт друштвених наука. Док је био на Факултету, није му дозвољено да брани докторску дисертацију.

Убрзо после тога, на конкурсу за поновни избор Коста Чавошки није изабран због морално-политичке неподобности. Против Косте Чавошког је подигнута оптужница 4. децембра 1972. којом му се ставља на терет да је извршио кривично дело ширења лажних вести. Да би своју оптужницу поткрепио, заменик јавног тужиоца Божидар Ђ. Марковић позвао се на ставове Чавошког у дискусији о уставним амандманима и у чланку „Вредност права у југословенском друштву“, објављене у часопису Гледишта. Окружни суд у Београду је 7. марта 1973. Чавошког прогласио кривим и осудио га на казну затвора у трајању од пет година, условно на две године. Чим је сазнао да је против Чавошког покренут кривични поступак, Огранак СК наставника Правног факултета искључио га је из Партије. Тиме је отворен пут за његов изгон са Факултета. Он је поднео пријаву на конкурс за избор асистента при катедри за политичке науке Правног факултета (поновни избор). Комисија за избор у саставу Радомир Лукић, Павле Димитријевић и Војислав Симовић закључила је да Чавошки „својим научним и стручним квалификацијама испуњава услове за избор за асистента“, али да не поседује морално-политичку подобност за тај избор. Збор радника Наставно-научне радне јединице Правног факултета прихватио је на седници од 8. децембра 1975. овај Извештај комисије и донео одлуку да се Коста Чавошки не изабере за асистента за предмет Увод у право. На основу ове одлуке Збора радника Наставно-научне радне јединице декан Правног факултета Драгомир Стојчевић донео је 16. децембра 1975. године решење којим Чавошком „престаје својство асистента за предмет Увод у право и својство радника у удруженом раду“.[52] Чавошки је, са двоје деце, две године био без посла, да би потом добио место у Институту за упоредно право.[53]

Александар Стојановић није иза­бран због наводне „стручне неподобности“, те је због тога доживео најтрагичнију судбину. Он се јавио на расписани конкурс за избор доцента за предмет Управно право (поновни избор). Међутим, Комисија за писање реферата за избор у саставу: Павле Димитријевић, Драгољуб Кавран и Јован Ђорђевић оценила је да кандидат не испуњава законом предвиђене услове за избор у звање доцента за које се пријавио. При томе, ова Комисија је негативно оценила Стојановићеве радове који су на претходном избору за асистента 1965. године вредновани позитивном оценом. Збор Наставно-научне радне јединице Правног факултета прихватио је на седници од 12. маја 1975. године овај извештај комисије и донео одлуку којом Александар Стојановић није поново изабран за доцента за предмет Управно право. Ову одлуку је потврдио Савет Правног факултета у Београду на седници од 30. јуна 1975. Наредних 15 година Стојановић ће бити без посла и без основних средстава за живот. Живео је од минималне накнаде за незапослене. 

У целини посматрано, расправа о уставним амандманима 1971. године на Правном факултету није уродила плодом. Она је имала трагичне последице за десетак наставника који су грубо остракизовани. Она пак није много утицала на главни ток јавне расправе, нити је променила зацртани смер и карактер уставних промена. У текст новог Устава, који је усвојен 1974. године, уграђена је следећа одредба у члану 333: „Скупштина СФРЈ може, на предлог скупштине република и скупштина аутономних покрајина, изабрати Јосипа Броза за Председника Републике без ограничења трајања мандата“. Овај члан је остао неизмењен и после амандманског иновирања овог Устава 1988. године (осам година после Титове смрти)!? Поред тога, донета су и два закона о „заштити имена и дела Јосипа Броза Тита“ 1977. и 1984. године, који су примењивани све до распада СФР Југославије деведесетих година ХХ века.

4. Осуда и удаљавање из наставе Стевана Ђорђевића

            1. – Од свих излагања у расправи на Правном факултету у Београду марта 1971. године, Броза су расрдиле речи Стевана Ђорђевића, који се залагао да се укине Амандман XXXVI који омогућава да партијски лидер и диктатор буде доживотно и неограничено биран за највишу функцију у земљи, председника републике. Поменули смо, такође, сведочења да се Броз највише једио због дискусије проф. Стевана Ђорђевића, који се усудио да доведе у питање његову моћ, те да је Ђорђевићев прилог био главни разлог забране Анала.

            Упркос томе, Ђорђевић се није одмах нашао на удару репресије. О њему се није расправљало на партијским састанцима. Додуше, било је покушаја од стране партијских форума изван Факултета да се он казни и удаљи са Факултета. У том смислу су ти партијски органи доносили и одређене одлуке. Лист Политика је, на пример, 9. јануара 1972. пренео став секретара Универзитетског комитета СК, Бранка Прибићевића, да на Београдском универзитету не може бити наставник онај који „доводи у питање положај друга Тита у нашем друштву и посебно политичком систему“.[54] У то време Прибићевић је лично долазио на Правни факултет и захтевао од Секретаријата СК Правног факултета да по принципу демократског централизма реализује одлуке виших партијских форума које се тичу неподобних професора. Чланови Секретаријата СК на челу са Момчилом Курдулијом ревносно су извршавали све директиве виших форума (удаљавање са Факултета потписника петиције за помиловање Михаила Ђурића, Косте Чавошког и Александра Стојановића), али одлуку о одстрањивању проф. Стевана Ђорђевића са Факултета нису реализовали.

Према казивању Стеве Ђорђевића, он је само једном позван у Градски комитет СК Београда, 9. јануара 1976, на разговор о „његовом статусу на Правном факултету“. Састанку су присуствовали Саша Глигоријевић, председник ГКСК Београд, Веља Гавранов, секретар Универзитетског комитета СК и Милан Милутиновић, председник Комисије за идејно-политички рад СК Србије. Након кратког и коректног увода Глигоријевића, Милутиновић је прво изнео похвале о Ђорђевићевом стручном и педагошком раду, коректном политичком држању последњих година. Потом је подсетио на тешке последице које је Савез комуниста Србије имао због његове дискусије о уставној реформи 1971. На крају је закључио да Стеван Ђорђевић као узорни и дисциплиновани члан партије треба да прихвати одлуку виших форума и да оде са Правног факултета на друго одговарајуће радно место. Ђорђевић је у свом одговору био категоричан: он има радно место на Правном факултету и добровољно га неће напустити. Нека Милутиновић дође и придобије за своје ставове његову партијску организацију на Правном факултету. Тако је и овај састанак завршен без решавања „питања статуса Стевана Ђорђевића“. Када је Милан Милутиновић касније долазио на Факултет другом пословм, никада није поменуо име Стевана Ђорђевића, а о одласку у основне организације СК-а није било ни говора. 

Био је још један покушај да се реши „случај проф. Стевана Ђорђевића“. Наиме, средином 1976. гдоине др Милан Шаховић, директор Института за међународну политику и привреду рекао је проф. Ђорђевићу да је сагласан и да ће све учинити да он добије одговарајуће место у Институту, са звањем и пословима које је радио на Факултету. Проф. Ђорђевић му се љубазно захвалио на учињеном труду и понуди, али је додао, прво, да он има радно место на Правном факултету и, друго, да је проблем настао на том Факултету и да тамо мора и да се реши. Тиме је даљи разговор о овом питању био завршен.  

Последњи покушај решавања тог питања био је приликом посете Драгослава Марковића, председника Председништва Србије, Правном факултету у Београду 23. марта 1977.[55] Том приликом, он је обавестио Факултет да је у току диференцијација са свима онима који нису на линији СКЈ. У том циљу, треба да се окончају процеси удаљавања са Универзитета у Београду професора који су се разишли са политиком СК (апострофирао је Филозофски и Правни факултет).  

Након овог састанка са Драгосалваом Марковићем заказан је састанак Актива наставника СК Правног факултета за 24. март 1977. Непосредно пре тог састанак др Ђорђевић је доставио писмо секретару Актива проф. др Љубици Кандић у којем је обавестио чланове Актива да није сагласан са садржином закључка која ће им бити предочен на састанку. „Распоређивање на другу дужност ван наставе на Факултету доживљавам као личну морално-политичку неподобност... Учинићу све што је у мојој моћи да останем у настави, водећи истовремено притом рачуна о статутарним одредбама нашег Савеза комуниста Југославије.“[56]

Чланови Актива СК нису прихватили предлоге да се др Стеван Ђорђевић удаљи са Факултета. Определили су се за средње решење које је, такође, било помињано на састанку са Драгославом Марковићем. Они су већином гласова донели „одлуку да Актив СК наставника предложи Збору радника Наставно-научне радне јединице да се доцент др Стеван Ђорђевић распореди на рад у Институт за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду.“[57]

Два дана касније, 30. марта 1977, Збор радника Наставно-научне радне јединице Правног факултета „на предлог Актива наставника СК Правног факултета у Београду донело је одлуку да се доцент др Стеван Ђорђевић распореди на рад у Институт за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду.“[58] На основу те одлуке декан Правног факултета, проф. др Драгомир Стојчевић донео је 28. марта 1977. решење „којим се др Стеван Ђорђевић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду распоређује на рад у Институт за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду.                                 

Дакле, на проф. Ђорђевића нису кидисали партијски јуришници и напујдани студенти, који су се устремили на проф. Ђурића и потписнике петиције за његово помиловање. Он није био тада искључен из Савеза комуниста, нити је избачен са Факултета. Зашто?

            Одговор на ово питање још увек није јасан, нити довољно разјашњен ни поткрепљен релевантним документима. Већина учесника у расправи сматра да су проф. Ђорђевића узели у заштиту људи из политичког врха Србије (укључујући и службе безбедности). Исти они који су га инструментализовали да у расправи говори оно што су они мислили, али нису смели да кажу. По тој тези, расправа на Правном факултету је и организована да би истакнути правници, угледни професори престоничког факултета изрекли свој критички суд о уставним променама које ће бити кобне по Србију.[59]

            Чињеница да Стеван Ђорђевић није због свог јеретичког излагања драконски кажњен (избачен из СК, са Факултета, проглашен за српског националисту, либерала и сл.) последица је стицаја околности и односа снага у том тренутку. Главни егзекутори чистке на Правном факултету нису били начисто ко стоји иза професора Ђорђевића. Они који су били експоненти појединих српских политичара страховали су да иза њега стоји ДБ или КОС. Они који су сарађивали са овим безбедносним и другим службама плашили су се да иза њега стоје моћни политички људи.

            Иако је Тито највише био огорчен управо због излагања Стевана Ђорђевића, он као лукав политичар и технолог власти није хтео да покаже слабост своје нарцисоидности и оставио је Ђорђевића да вегетира на Факултету. Проценио је да би он био премали улог да се око њега дигне велика прашина и направи политичка афера. За то је био погодан Михаило Ђурић као интелектуално самосвојан, познат у земљи и свету, чијом ликвидацијом би се заплашили слободни мислећи људи, посебно тзв. либерали у Србији (којима је, такође, у то време припремана осуда и изгон). Професора Ђорђевића су чекали да направи неки прекршај, да погреши у неким ефемерним и прозаичним стварима, а онда да му се сви греси натоваре одједном.[60] То је био опробани механизам тадашње власти који је често примењиван. У конкретном случају, на Правном факултету Универзитета у Београду, примењен је на професоре Андрију Гамса и Стевана Врачара, којима су ранији „велики греси“ према Савезу комуниста и ауторитарној власти одједном наплаћени због тога што су потписали петицију за помиловање Михаила Ђурића.

            Најзад, не треба изгубити из вида ни солидарност појединих колега и колегиница Стевана Ђорђевића, који су се тада налазили на месту секретара огранка СК и Актива наставника СК Правног факултета и који нису били спремни да буду пуки извршитељи директива и Универзитетског и Градског комитета СК, већ су инсистирали да руководиоци из тих форума дођу на састанке организација СК Правног факултета којима припада Стеван Ђорђевић и да се изборе за спровођење њихових одлука.[61]

Било како било, о Стевану Ђорђевићу није се расправљало ни одлучивало на партијским састанцима, нити на седницама Наставно-научног већа. Он је, заправо, фактички удаљен из наставе. У Институту он се придружио колегама Стевану Врачару и Данилу Басти, који су, такође, раније удаљени из наставе. Они су радили на два пројекта у оквиру којих су припремали стручне радове и студије. 

2. – Да би се у потпуности схватили сви аспекти изгона наставника Правног факултета у Београду седамдесетих година ХХ века, неопходно је имати у виду политичку ситуацију у Југославији у пролеће 1971. године, када је одржана јавна расправа о уставним амандманима на Правном факултету, и у лето 1972. године, када је професор Ђурић осуђен на две године затвора. Како разумети лицемерје тадашње српске политичке елите која је најпре у пролеће 1971. године упутила позив на расправу о уставним амандманима да би се потом свако мишљење другачије од официјелног прогласило непријатељским?

Са студентским демонстрација 1968. окончан је период „контролисане репресије“ у СФРЈ и отпочео период прогона непријатеља народа и самоуправљања, који је трајао од 1969. до 1985. У том периоду политичка репресија је појачана, услед унутрашњих и спољашњих разлога. Режим је, међутим, због домаће и светске јавности, настојао да покаже како су слободе научног и уметничког стварања неограничене, па је прибегао лукавству. Не само да је допуштао него је и подстицао критику „деформација самоуправљања“. Везане на кратком ланцу такве критике нису само биле опасне за господара и његове слуге него су биле део моћног механизма гушења стварне слободе стварања. Уколико би пак критичари озбиљно схватили прокламоване слободе, „отргли се с ланца“, и почели аутономно и критички да јавно критикују официјелну власт и њене лидере, на њих би се сручила гвоздена песница репресије и оштрица остракизма.

У том смислу, случај изгона професора Правног факултета почетком седамдесетих година ХХ века је парадигматичан за историју прогона слободног мишљења у Србији. Суштина те парадигме је у лицемерју српског друштва тог времена и његове владајуће елите.

Поред тога, треба имати у виду и чињеницу да се у пролеће 1971. године одвијало такозвано Хрватско пролеће или „масовни покрет“ – „маспок“ у Загребу и у целој Хрватској. На челу тог покрета били су лидери Савеза комуниста Хрватске које су подржавали Тито и Бакарић. Тај покрет је имао снажно изражен националистички набој и у великој мери га је карактерисао сепаратизам. Примера ради, постављани су и захтеви за осамостаљење Хрватске, за њен пријем у ОУН и слично. Тај хрватски „маспок“ и снажна подршка коју је имао код Јосипа Броза Тита прилично су иритирали наставнике Правног факутлтет и они су своје ставове максимално заоштрили да би парирали том изразито националистичком и сепаратистичком покрету у Хрватској. Међутим, политичка ситуација се у лето 1972. године, када је одржано суђење професору Ђурићу, дијаметрално супротно променила. Тито није успео да добије међународну подршку (по свему судећи, САД) за наставак Хрватског пролећа, па га је изненада и без милости прекинуо на самом крају 1971. године. Пошто је то био бруталан обрачун са носиоцима покрета у Хрватској, који је дуго подржавао, Тито је морао да примени свој чувени паритет и да сличан политички обрачун направи и у Србији са српским руководством, што је и урадио у октобру 1972. године.

Док се судило професору Ђурићу, обрачун са српским политичарима Марком Никезићем, Латинком Перовић и њиховим сарадницима увелико је почео, па је Ђурићево суђење требало да покаже да национализма има и у Србији, а не само у Хрватској. Познато је да је Тито водио рачуна о паритету и да је стално балансирао између супротстављених нација у заједничкој држави СФРЈ. Дакле, поред ригидне неправне (партијске) државе и бирократског, ауторитарног режима, који су санкционисали деликт мишљења, Михаило Ђурић је био жртва и Титовог обрачуна с хрватским и српским руководством током 1971. и 1972. године.

Суђење професору Ђурићу представљало је школски пример  монтираних судских процеса за деликт мишљења у Брозовом ауторитарном поретку, а изгон осморо наставника Правног факултета међу којима је био и проф. Стеван Ђорђевић је парадигма репресије, ограничења аутономије и слободе Универзитета. При томе, треба имати у види чињеницу да је Секција Правног факултета Удружења универзитетских наставника и других научних радника Србије организовала јавну дискусију о нацрту уставних амандмана. Као чланови Секције и професори универзитета, наставници Правног факултета у Београду позвани су да учествују и том приликом изнесу своје мишљење о амандманима, уз критички осврт на нацрт уставних промена у целини, а посебно на поједине амандмане. Према томе, Стеван Ђорђевић и остале колегинице и колеге су у тој расправи говорили као научници на научном скупу који је организовало научно удружење у оквиру високе научне институције. На овај скуп они су позвани као компетентни стручњаци. Међутим, против њих је примењена репресија, од судског процеса и осуде, до избацивања са Факултета и удаљавања из наставе из ванакадемских разлога. Тиме су грубо погажени и негирани основни принципи правне државе, владавине права, аутономије и слободе универзитета.

3. – На живот Стевана Ђорђевића пресудно су утицала два догађаја: онај 19. августа 1944, када су Бугари његову породицу извели на стрељање, и учешће у расправи о уставној реформи марта 1971. године. Он је био наставник чија је дискусија у овој расправи осуђена, а он као неподобан удаљен из наставе. Била је то жестока реакција тадашњег политичког режима неспремног за отворени, демократски дијалог и слободну академску дискусију.

У случају Стевана Ђорђевића види сe какве су се тада све игре водиле између прогнаних и прогонитеља. О томе је Славољуб Ђукић забележио следеће: „Ђорђевић је био тежак залогај. Некадашњи партизански борац, из комунистичке породице[62] која је страдала за време рата, савезни посланик за лесковачки крај, учинио је ’најтежи преступ’ устајући против Јосипа Броза, свога некадашњег врховног команданта. Шта са Стевом да се ради? Могли су да га искључе из СК на Правном факултету, што би олакшало посао партијским форумима. Но, невоља је била у томе што на то није пристајала партијска организација, коју су, поред професора ’оваквих и онаквих’, бескомпромисних и блиских власти, чинили ратоборни студенти, који су стали на страну угрожених професора. Такође се на мукама нашао и Градски комитет из Београда, коме није било згодно да га искључи из Партије зато што је, у легалној расправи, осудио Нацрт устава и критиковао положај председника Јосипа Броза. Нађено је решење које је могла да смисли само партијска бирократија. Стеван Ђорђевић је остао члан Савеза комуниста и редовно плаћао чланарину, а као ’морално-политички неподобан’ искључен је из наставе и враћен у професуру после Брозове смрти, 1982. године. У међувремену, вероватно због необавештености надлежних служби, унапређен је у чин резервног мајора елитне гардијске јединице која је обасјавала Титову величину.“[63]

На више пута поновљеним састанцима Огранка наставника СК Правног факултета, почев од 5. априла 1971. године, већина наставника комуниста уздржала се од гласања о усвојеном закључку Секретаријата СК Правног факултета који је био објављен као документ у додатку дискусији о амандманима. Једини траг о садржини расправе о овом састанку Огранка наставника СК постоји у писму Градског комитета СК Београда, које је послато сутрадан, 6. априла 1971. председнику Ј. Б. Титу.[64] У писму се неколико чланова СК уздржало од гласања за донети закључак из процедуралних разлога, а не зато што се слажу са изнетим ставом Стевана Ђорђевића.[65]

Поред ове подршке већине чланова Огранка наставника СК Правног факултета, било је и појединачних понуда Ђорђевићу да му се помогне и да се његов случај повољно реши.[66] Сличних покушаја било је и у Стевановом завичају. Појединци из општинског руководства у Лебану желели су, такође, да помогну свом земљаку и бившем посланику.

После ових састанака Огранка наставника СК Правног факултета у пролеће 1971. године на којима је помињан „случај Стевана Ђорђевића“, па ни наредних година о њему није било речи. У периоду од 1972. до 1974. године чланови СК, студенти и секретар организације СК којој је припадао Стеван ништа нису знали о његовом случају. Чинило се да је тај случај „прећутно решен“.

Вероватно је томе доринео тадашњи секретар организације СК Правног факултета Момчило Курдулија. Стицајем околности, Стеван Ђорђевић је неколико година делио кабинет са Момчилим Курдулијом, који је имао прилике да најнепосредније упозна свог колегу, те је према њему имао другачији став него према осталим колегама и колегиницама које је требало партијски казнити и избацити са Факултета.

По Ђорђевићевом сведочењу, „Курдулија је био важан али погрешан чинилац у догађајима на Правном факултету у Београду од 1971. године па до његове изненадне смрти крајем 1977. године. Били смо у истом кабинету, мало старији од студената са којима смо студиралии и са асистентима и доцентима са којима смо радили на Правном факултету у Београду. Никада нисмо говорили о проблемима који су погађали Правни факултет, о лицима против којих су предузимане мере и санкције. Волео је више разговоре о страдању српског народа у Првом и Другом светском рату, о народној поезији и сл. Није био задовољан начином како је престао са службом у КНОЈ-у. На Катедри за грађанско право није био примљен, по његовом мишљењу, на начин који је сматрао примереним. Трудио се да вредним радом, израдом докторске дисертације и активношћу на Факултету остави добар утисак код професора Михаила Константиновића и Борислава Благојевића. Као да је једва дочекао да се прими дужности секретара факултетске организације СК Правног факултета и да своје вредности покаже (иначе, избора на ову функцију нису се прихватили Мирко Мирковић, Алексадар Вацић и Влајко Брајић). Тешко су му пале речи Михаила Ђурића, који је на Наставно-научном већу критички говорио о њему и његовим радовима, након чега је грубо напао Ђурића у његовом кабинету. Као секретар организације СК Правног факултета, био је бескомпромисан и наопако убеђен у исправност свог става у догађајима на мартовској конферецнцији СК 1973. године, као и о закључцима и казнама које су на њој донете. У догађајима 1972–1973. био је као главосеча без милости. Задатке је извршавао без задршке, а додавао је и лично. Ударао је и на слабије, што није било потребно (на пример, на асистента Александра Стојановића и поједине ’неподобне’ студенте). Није се освртао на моје примедбе: ’Момо, немој на слабе, удри на јаче где ћеш добити одговарајући одговор’. Против мене ништа није предузимао, оставивши ме на миру, бар са његове стране. Није било другог, него да не причамо о ономе о чему се не слажемо. Његова изненадна смрт прекинула је наш недоречени однос. Био је ’бич божји’, ригидан и нетолерантан, тако да је у целини остао лош утисак о њему код већине савременика. Био је незадовољан тиме што није изабран у Статутарну комисију ЦК СК Србије очекујући признање и награду за своју ревност и верност идеалима.“[67]

Нажалост, сем ових појединачних покушаја, потпуно је изостала шира, принципијелна, јавна реакција на ову репресију и на тзв. „случај професора Правног факултета у Београду“ који је имао далекосежне последице. Ту се јасно видело да су у СФРЈ, посебно у Србији, на сцени били политичари и интелектуалци недорасли времену, државним интересима и националним циљевима. То су били мали глумци у озбиљним историјским ролама у кључном чину српско-југословенске драме чији ће се трагични епилог одиграти две деценије касније.

Егзекутори ових прогона и чистки на Правном факултету у Београду – бројне равнодушне и амбициозно дисциплиноване колеге и студенти – добили су аплаузе и доживели експресну професионалну и политичку промоцију у државно-партијској и универзитетској хијерархији, у дипломатији, у међународноправним форумима за људска права. Изневеравајући морални и интелектуални етос научника и професора, они су прихватили поданички однос интелектуалних вазала и лакеја политичких моћника.  Правни факултет је имао немале користи од уклањања више својих чланова седамдесетих година прошлог века. Додељена му је престижна Вукова награда, отворена су бројна одељења Факултета по градовима Србије, дограђена је зграда Факултета и обезбеђена солидна финансијска подршка.

4. – Период од 1972. до 1984. године био је најтежи за Стевана Ђорђевића и његову породицу. Будући да се он прекалио у годинама рата и послератне изградње, није бринуо за себе већ за своју породицу, посебно децу која су тада била веома рањива...

У таквој ситуацији кључну улогу је имала супруга Даница. Поменули смо да је после завршеног Економског факултета Универзитета у Београду радила као економиста у банци и Привредној комори Србије. Она је поднела највећи терет изгона њеног супруга. Потпуно се посветила деци и борби да сачува породицу од невоља кроз које је пролазио њихов отац. Њена је заслуга што је њихова породица успела да истраје на тегобном путу којим је ишао Стеван Ђорђевић и да издржи различите видове бојкота и репресије којој су били изложени као чланови породице неподобног и анатемисаног професора.

Живели су у малом двособном стану који је Даница  добила, јер Стеван, упркос ратним заслугама, професури на Правном факултету и високим државним функцијама није добио ни одговарајући стан за породицу. Био је одвећ поносан и достојанствен да би молио факултетске и партијске власти да му доделе одговарајући стан који му је припадао. У таквој ситуацији Даница је средином седамдесетих година прошлог века охрабрила Стевана да купи плац и изгради викендицу на Трешњи. Ту су са својом децом нашли мир и прибежиште од амбициозно дисциплинованих колега и комшија, као и од будног ока полиције.[68] Захваљујући томе, њихова деца Ненад и Снежана, имала су безбрижно детињство, завршили школе и постали угледни грађани, омиљени у својим животним и радним срединама. После тешке болести Даница је преминула јула 2015. године.

5. Закључак

1. – Животни пут и јавни ангажман Стевана Ђорђевића представља пример моралне усправности, поштења и доследности. Он се сврстава у малобројне припаднике српских интелектуалаца који су од ране младости до позних година часно, родољубиво и у континуитету настојали да дају допринос слободи и напретку свога народа. То је код нас тако ретко, те зато драгоцено и завређује да му се и на овај начин посвети пажња.

Као борац 17. српске бригаде и припадник нараштаја са једне од најтрагичнијих раскрсница у историји нашег народа, успео је да из понора српских деоба изађе неокаљан и неокрњен, да издвоји свој глас из хора. Остао је одан патријархалним вредностима на којима је поникао, својим младалачим социјалистичким уверењима и идеалима, доследан у својим идејним и патриотским опредељењима.

Као правник и професор универзитета, Ђорђевић се развио у стручњака за питања међународноправног континуитета југословенске државе и ратне штете. Био је шеф Катедре за међународно право Правног факултета у Београду.

Као јавни делатник, Ђорђевић се афирмисао као неуморни радник, скромни, честити, поштовани и народни човек, један од најбољих представника свог јабланичког краја. Био је спреман да из најплеменитијих побуда, несебично и отворено изложи суду јавности своје мишљење о крупним и судбоносним питањима друштва, државе и свога народа.

Као такав, Стеван Ђорђевић је упорно истрајавао у борби за слободу свог народа, против зла власти и гажења основних приципа међународног права, против српских деоба и сеоба, против новог светског поретка без права и правде, против покушаја да се Срби изопште из Европе и гурну на споредни колосек историје.

Зато није случајно што је он у дискусији о уставној реформи 1971. године издвојио свој глас, отворено рекао шта је мислио, без обзира на пресију власти и охолих властодржаца. Реч је о јавној расправи у академској средини на Правном факултету у Београду, која је одржана 19–21. марта 1971. Та расправа је била замишљена као стручно-научна дискусија. С обзиром на тешку ситуацију у земљи, са највишег државног места у Србији поручено је да расправа не буде формална.

            Један број учесника у расправи је критички указао на то да уставни амандмани „нису излаз из кризе, већ израз кризе и овакви какви су дати на разматрање само ће је продубити“. Они су јасно упозорили на националистичку заслепљеност која је узимала застрашујуће размере усвајањем амандмана; на дезинтеграцију Југославије као државе; на дезинтеграцију јединственог тржишта, а посебно на дезинтеграцију Србије усвајањем државности покрајина. Речено је да приликом установљавања покрајина није усвојен принципијелан став, да ако већ постоје у Србији, треба да се уведу и у другим републикама, где постоје услови за њихово постојање. Такође, није пропуштено да се укаже и на неравноправни положај Срба ван Србије.

            Критикујући Амандман ХХХVI, Стеван Ђорђевић је скренуо пажњу на велику концентрацију моћи у рукама Јосипа Броза Тита и изнео свој став против његовог избора за председника републике без ограничења мандата. Он је без увијања указао на волунтаризам водећих политичких група, који компромитују саму идеју уставности. Затим на политичке компромисе, који се склапају не само јавно већ и тајно, у оквиру затворених, формалних и неформалних центара друштвене моћи.

Мишљење и став проф. Ђорђевића био је тада глас вапијућег у пустињи. Нико није био спреман да га чује, а камоли да га подржи или следи. Његов став је био у директној супротности са политичким ставом тадашњег државног и партијског руководства, а у то време свако другачије мишљење било је јеретичко, проглашавано непријатељским, а лица која су их изражавала хапшена су, осуђивана и прогоњена. Била су то „вунена времена“, када се судило аутономним критичким интелектуалцима, угледним културним посленицима и универзитетским професорима само због јавног изношења гледишта и слободе мишљења о постојећој друштвеној ситуацији.

2. – Како је расправа о амандманима на Правном факултету добила неочекиван тон, официјелна власт ју је одмах прогласила за „друштвену опасност“, а против њених главних актера поведена је кампања, карактеристична за све тоталитарне системе у којима сме да постоји само један начин мишљења и само једна истина: мишљење које заступа Партија и њени челници. Свако ко би се усудио да другачије мисли или да критикује власт, био је прогањан, истериван са посла, осуђиван на робију. 

Управо то се десило наставницима београдског Правног факултета. Врло брзо после расправе о уставној реформи, бачена је анатема на поједине професоре овог факултета. Јавно су нападани преко свих средстава јавног информисања, партијски кажњавани и удаљавани с посла, а некима је и суђено због деликта мишљења. Међу њима био је и Стеван Ђорђевић, који је и у ранијим случајевима показивао висок степен етике, доследности и независности. Као учесник рата, патриота, комуниста и јавни делатник, био је отеловљење поштења. Није изменио свој став ни поред тога што је позиван на одговорност и био изложен притисцима. Ђорђевић је због свог јавно изреченог става страдао и лично и професионално. Ипак, он је релативно добро прошао јер му није суђено, није допао затвора. Он је „само“ био искључен из наставе на Правном факултету у Београду од априла 1977. до јуна 1982. године. Годинама је таворио у запећку и изолацији. 

У годинама изгона и маргинализације Ђорђевић је на својој кожи осетио безобзирност политичких моћника и при томе дубоко проникнуо у тамну повест Универзитета у Београду, посебно Правног факултета, у којој су конформизам и каријеристички интереси довели до чистки и дискредитовања успешних академских каријера појединих угледних наставника. По властитом признању, то су биле најтеже године његовог живота. Уместо заслуженог спокојства и признања после доприноса ослобођењу од окупатора и изградњи земље, ново друштво му је узвратило оптужбом за „непријатељску пропаганду“, за издају, за рушење угледа и дела Јосипа броза Тита. Тако се Стеван Ђорђевић, универзитетски професор, мајор ЈНА, сврстао у ред оних трагичних српских бораца који са војишта нису побегли, нити су прешли у круг нових властодржаца. Наставио је да војује поштеним радом и часним животом.

На тај начин, он је успео да сачува  интегритет аутономног критичког интелектуаца, који јавно дела у складу са својим моралним начелима и убеђењима, да афирмише етос јединства мишљења, говора и чињења. „У вршењу своје функције проф. Стеван Ђорђевић није био само обичан ’статиста’ – посланик, већ изузетно активан и самосталан, а у једном часном настојању да Универзитет, наука и култура буду представљени на прави начин. То је околност, која у великој мери употпуњава биографију и морални лик проф. С. Ђорђевића.“[69]

О карактеру и моралној величини Стевана Ђорђевића сведоче судови које су о њему изрекли његове колеге и сарадници када је враћан у наставу и биран у највише звање на београдском Правном факултету, као и признања и ордени које је добио. „У целини узев, понашање и постојаност проф. С. Ђорђевића представљају прави подвиг – у нашим условима јединствен – и зато је заслужио и заслужује свако поштовање.“[70]

3. – Судски процеси и осуде професора Михаила Ђурића и Косте Чавошког, изгон  Стевена Ђорђевића и других наставника и сарадника Правног факултета у Београду седамдесетих година XX века представљају беочуг у дугом ланцу сличних трагедија интелектуалаца на овим просторима. Ту се, заправо, сусрећемо с великом хипотеком српске традиције, коју ће аутономни критички интелектуалци још дуго носити као крст на својим леђима. Реч је о остракизму интелектуалаца у Србији – неповерењу и најгорем могућем односу према најумнијим људима. Две деценије касније оштрицу тог остракизма осетили су на својој кожи наставници Правног факултета који су се супротставили погубном и ретроградном Закону о универзитету из 1998. године.[71]

Повратак у наставу Стевана Ђорђевића, Стевана Врачара и Данила Басте 1984, и повратак Михаила Ђурића, Косте Чавошког и Александра Стојановића 1989. године на Факултет допринели су исправљању велике неправде која је нанета свима њима. Они су процесуирани и прогнани из политичких разлога и њиховом осудом били су прекршени тадашњи устав СФРЈ и Универзална декларација о људским правима, коју је 1948. усвојила Генерална скупштина Уједињенинх нација (ФНРЈ је била међу оснивачима).

Премда је тај чин дошао прекасно да би зацелио дубоке ожиљке у њиховом животу, он је имао шири, принципијелни значај. У нашем времену, времену доминације насртљиве политичке моћи и великих апетита гладних власти, у годинама немира и моралних посртања, тај чин је пробудио веру да нису порушени сви мостови који нас повезују са великим цивилизацијским тековинама слободе мишљења и аутономије научног рада. Најзад, повратио је самопоуздање посрнулој српској интелигенцији, оснажио веру да ће све док буде имала јеретике који ће отворено и критички саопштавати своје мишљење, без обзира на пресију власти, бити наде и за народ коме та интелигенција служи.

---

[1] Видети: Миодраг Зечевић, Тако је било. О другима и себи у догађајима једног времена, Нолит, Београд, 2010.

[2] Видети: Славољуб Ђукић, Политичко гробље, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 169–171. Миодраг Зечевић у својој књизи Тако је било. О другима и себи у догађајима једног времена, у одељку „Расправа о уставним амандманима на Правном факултету у Београду“, пише: „Није била потребна посебна памет да се види да су уставни амандмани на Устав СФРЈ отворили велике проблеме за уставно конституисање Србије...“. Исто, стр. 368–369.

[3] Расправа је одржана у Сали за седнице Правног факултета у Београду. Седници је председавао доцент др Мирослав Петровић, а сва излагања су снимљена. На основу магнетофонског снимка, целокупна расправа је одштампана у неколико примерака. Један примерак је остао у поседу Мирослава Петровића, и то је након забране часописа Анали Правног факултета бр. 3, мај-јун, 1971. био једини доступан целовит увид у ову расправу.  

[4] Јован Ђорђевић, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971. стр. 207-214.

[5] Славољуб Ђукић,  Политика, Београд, 24. март 1971.

[6] „Једини сам у дневној штампи извештавао са овог догађаја, истина са задршком, селективно, јер је било толико ватрених изјава, које ни у сну нису могле да нађу место у штампи. То је, видеће се, једна од типичних ситуација кад штампа, својом уздржаношћу, по цену објективности, спасава себе, а често се покаже да брине и за судбину оних о којима пише.“ (Славољуб Ђукић, нав. дело, стр. 169)

[7] Исто, стр. 169.

[8] Исто, стр. 171.

[9] Речи Славољуба Ђукића у интервјуу Јовани Јеремић, 7. октобра 2014, који је она објавила у свом мастер раду. Јована Јеремић, Улога медија у судском поступку Михаилу Ђурићу, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2014, стр. 60.

[10] Миодраг Зечевић, стр. 369. О иступању Стевана Ђорђевића  Зечевић је забележио следеће: „Стева Ђорђевић, мој друг са студија и пријатељ, нападне Тита због неограниченог трајања мандата мада тај појам тада није постојао у уставно-правном општењу, тражећи да иде у пензију, а не даље да врши најважније функције што је било најгоре од свега. Са Славком је договорено да се све то смири што је и урађено, али су касније Влашкалић као председник ЦКСК Србије и Саша Глигоријевић као председник Градског комитета СК Београда ово питање отворили код Тита као антититоистичко понашање на Универзитету у Београду, после чега су предузете одређене мере. Проф. Михаило Ђурић је био припадник НОП, одвојио се од партијског покрета, касније му је суђено, и наравно, изабран за академика Српске академије наука као проверени национални кадар.“ Исто, стр. 370.

[11] Познато је да је Тито био посебно осетљив на критику култа његове личности и политичке моћи коју је концентрисао у својим рукама. Оштрицу његове критике осетили су праксисовци чији је часопис Praxis (Загреб) забрањен 1974. године, као и група професора Филозофског факултета који су због оштре критике отуђене власти и Титовог култа избачени са Факултета 1975. године.

[12] Стеван Ђорђевић, „О избору председника Републике по амандману XXXVI“, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971, стр. 340–343.

[13] Према сведочењу Косте Чавошког, учесника у расправи, Ђорђевић је потпуно неочекивано „довео у питање и целисходност и оправданост остајања Тита на положају председника Републике. Знајући с ким има посла, Стеван Ђорђевић је то учинио изузетно опрезно и вешто. Да би избегао било какав прогон и осуду, он је најпре навео чак пет великих историјских заслуга Јосипа Броза Тита, тако да смо сви ми, који смо га слушали, помислили да ће то бити још једно очекивано удворичко излагање. Потом је, пажљиво одмеравајући, корак по корак доводио у питање Титов доживотни председнички мандат“. (Коста Чавошки, Анатомија једне чистке, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 23.

[14] Стеван Ђорђевић, „О избору председника Републике по амандману XXXVI“, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971, стр. 342.

[15] Исто, стр. 341.

[16] Исто.

[17] Исто, стр. 342.

[18] Исто, стр. 343.

[19] Исто, стр. 342.

[20] Исто, стр. 342-343.

[21] Исто, стр. 341.

[22] Исто, стр. 343.

[23] О томе је Стеван Ђорђевић рекао: „У току расправе која је одржана у Сали за седнице Правног факултета 18. 19. и 22. марта 1971. седео сам у реду до прозора, поред Михаила Ђурића са његове леве стране. Имао је пред собом концепт излагања, написан ситним и чистим рукописом, али се њиме није служио када је говорио. После његовог иступања, рекао сам му: ʼКолега Ђурићу, мало сте затегли ствари, ако сви тако чинимо, неће бити доброʼ. Погледао ме је крупним, продорним очима и приметио: ʼИзгледа да Вам је жао овакве Југославијеʼ. Ништа нисам одговорио, расправа се наставила. Другог и трећег дана расправе било је још више празних столица поред Ђурића. У понедељак, 22. марта 1971. при крају расправе узео сам реч у вези са уставним амандманом 36. После мог излагања, Ђурић је изненађен рекао: ʼЈа ово не бих смео да кажемʼ. Ништа нисам одговорио на његову опаску. Даљег разговора, ни тада ни касније, није било о томе између нас двојице.“

[24] Тек предстоји напор да се ово питање истражи и да се идентификују припадници ове две струје у тадашњем српском руководству. По Миодрагу Зечевићу, тадашњи тзв. либерали, на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић, били су за уставне амандмане, а тзв. конзервативци, чији је експонет био Драгослав Дража Марковић, против (Миодраг Зечевић, Тако је било. О другима и себи у догађајима једног времена, Нолит, Београд, 2010). Међутим, у својој књизи Живот и политика, Драгослав Марковић пише да је он са тадашњим партијским и политичким руководством Србије водио тешку рововску борбу за повољнији уставни положај Србије у СФР Југославији. По њему, „кампање и интриге“ које су вођене против њих од стране руководства Хрватске, Косова, Војводине и Словеније, али и унутар Србије – онемогућиле су да то реализују. Види: Драгослав Дража Марковић, Живот и политика, књига 1-2, Издавачка радна организација „Рад“, Београд, 1987.

[25] Професор Радомир Ђуровић и Стеван Ђорђевић боравили су у Француској као стипендисти француске владе у Стразбуру шк. 1959/60. године. Тада су се зближили и остали пријатељи до краја живота. Ђуровић је, не верујући да ће Стеван говорити против Амандмана XXXVI, то прокоментарисао на шеретски начин, који је касније деценијама препричаван на Факултету. Наиме, он је упитао Ђорђевића да ли му се некада десило да мокри у базену. Када је овај одговорио потврдно, Ђуровић га је посаветовао: „Видиш, сви ми понекад пишкимо у базену, али никоме од нас не пада на памет да се попнемо на трамболину и да одозго пишамо у базен. Ако то урадиш, доћи ће милиционер да те опомене, поднеће пријаву против тебе и ето ти невоље.“ 

[26] Професор Андрија Гамс је у свом излагању под насловом „Концепција амандмана: историјски промашај – научна збрка“^[26] истакао да је највећа слабост предложених амандмана „конфедерализовање Југославије“. „Заиста је несхватљиво да данас, када је систем конфедерације свуда превазиђен, када се нигде озбиљно у политичкој пракси не поставља могућност конфедерације, ми уносимо у устав систем конфедерације а да за то немамо никакву идејну основу, никакво идејно образложење“. Поред тога, Гамс је указао на апорију између „пуне суверености република“ и „суверентитета федерације“, и на асиметрични положај Србије у југословенској федерацији. „Код нас питање покрајина није правилно решено: шта значи код нас покрајина, каква је то научна уставна покрајина, да ли је ту битна историјска традиција (онда би и Далмација требало да буде покрајина), да ли етничка или национална разноликост (у том случају морали бисмо да дајемо покрајине не само Шиптарима у Македонији него првенствено Србима у Хрватској, бар у оним местима у којима они хомогено живе).“ (Исто, стр. 236–237, 238–239).

[27] Професор Стеван Врачар је тврдио да је „наше друштво сада у најдубљој кризи, да је питање да ли уопште имао политички систем, да су све досадашње уставне реформе и реформе политичког система изневериле очекивања, да амандмани не представљају излаз из кризе, већ напротив.“

[28] Драгослав Јанковић, „Историјско разматрање поводом Амандмана XXXII“, Анали Правног факултета у Београду, број 3, мај-јун, 1971, стр. 259.

[29] Исто.

[30] На самом скупу Ђурићеве ставове критиковали су Драгослав Јанковић, Вера Петрић, као и Мустафа Имамовић. Будући да је Ђорђевић говорио међу последњима, на скупу није било критике његових ставова. Његови ставови су критиковани после скупа.

^[31] Анали Правног факултета у Београду, бр. 3/1971.

[32] Стенографске белешке разговора Ј. Б. Тита и руководства СК Србије у Београду 11. маја 1971. Преузето из књиге Пере Симића, Броз против Тита, Београд, 2014, стр. 360.

[33] Перо Симић, нав. дело, стр. 61.

[34] Стенографске белешке разговора Ј. Б. Тита и руководства СК Србије у Београду 11. маја 1971. Преузето из књиге Пере Симића, Броз против Тита, Београд, 2014, стр. 76

[35] Исто.

[36] У свом сећању на те догађаје Драгослав Марковић пише: „Кампања и интирге  против нас се настављају. Не бирају се средства. Шире се приче да је руководство Србије и Србија против Тита и при томе се наводе неприхватљиви аргументи (од иступања неког доцента С. Ђорђевића, на Правном факултету, па до информација неког универзитетског професора – о чему говори на званичномс астанку секретар СУП-а БиХ и чињенице да је Коча месецима на Брионима, а да се не јави Председнику). Не знам о чему је све реч. Хтели би да нас разбију, раздвоје.“ (подвукао Ј. Т.). Драгослав Марковић, Живот и политика (1967-1978), књига 1, Београд 1987, стр. 272.

[37] Решење Окружног јавног тужилаштва УТ-Број: 47/71, Београд, 17. маја 1971.

[38] Исто, стр. 1.

[39] Коста Чавошки, „Уставност и право вета“, Анали Правног факултета у Београду, број 3, мај-јун, 1971, стр. 157.

[40]  Исто, стр. 224.

[41] Исто.

^[42] Михаило Ђурић, „Смишљене смутње“, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3/1871, стр. 230–233. Опширније о осуди и изгону Михаила Ђурића у: Јовица Тркуља, Злочин над мишљењем, Досије и ЦУПС, Београд, 2013. стр. 30–56, 71–190. Занимљиво је да након Ђурићевог излагања нико није желео да седи поред њега, тако да је неколико места било празно. Изузетак је био Стеван Ђорђевић, који је до краја расправе остао да седи поред проф. Ђурића.

[43] Исто.

[44] Решење Окружног суда у  Београду, Кр. 64/71, од 20. маја 1971.

[45] Исто.

[46] Исто. Овакав став судског већа којим је председавао судија Љубомир Радовић заслужује поштовање. У условима када се од правосуђа тражила беспрекорна послушност, када су судови зависили од моћника који су их притискали (и бирали на функцију), судија Радовић је смогао снаге да суди по уставу и закону, а не по политичком диктату. Због оваквог става, годину дана доцније (октобра 1972) партијска организација Окружног суда у Београду позвала је на партијску одговорност судију Радовића „због либералистичке политике и небудности“. Након тога професионална каријера овог часног судије била је заустављена.

[47] Решење Врховног суда Србије, Кж. II 273/71, од 3. јуна 1971.

[48] Поднесак главног и одговорног уредника часописа Анали Правног факултета у Београду  савезном јавном тужиоцу од 15. јула 1971.

[49] Коста Чавошки, Анатомија једне чистке, стр. 54. Овај став Чавошки је изрекао и у интервјуу у листу Дуга, Београд, бр. 4, 24. јуна 1989, где каже: „Посебну занимљивост представља прилог професора Стевана Ђорђевића, који је био главни разлог за забрану Анала (курзив – Ј. Т.), а да у самом решењу о забрани није поменут. Ђорђевић критикује нацрт амандмана којима се Јосипу Брозу Титу омогућује да буде доживотни Председник Републике. Професор Ђорђевић је обазриво напоменуо да Јосипу Брозу Титу, као великој историјској личности, тако нешто није потребно. Професору Ђорђевићу ни то није помогло већ је због ове своје ʼнесмотреностиʼ седам година био искључен из наставе.“

[50] Писмо декану Огранка СК наставника Правног факултета у Београду од 31. маја 1973. Писмо је за секретаријат Огранка СК упутио Миодраг Трајковић.

[51] Стеван Врачар и Данило Баста враћени су у наставу тек 1984. године.

[52] Решење декана Правног факултета Универзитета у Београду, 01-број 43/51, АПФ 16. децембар 1975.

[53] Коста Чавошки, Анатомија једне чистке. Изгон са Правног факултета 1973–1975, стр. 135–228 и 229–372.

[54] „Мислим да је политичка провокација и антипартијско понашање када један наставник Београдског универзитета, члан СК, пише текст у којем се у облику слабо прикривене алузије врши грубо вређање личности друга Тита, или када један други члан СК под фирмом расправе о амандманима доводи у питање положај друга Тита у нашем друштву и посебно у политичком систему.“ Политика, 9. јануар 1972, стр. 8.

[55] Вест о овом састанку објављена је у листу Политика, 22. и 24. марта 1977.  Види:  Драгослав Дража Марковић, нав. дело, књига 2, стр. ??

[56] Писмо проф. др Стевана Ђорђевића Активу наставника СК Правног факултта, 24. мата 1977.

[57] Писмо секретара Актива наствника СК Правног факултета Наставно-научном већу Правног факултета у Београду, 28. март 1977. године.

[58] Извод из Записника са IX седнице Збора радника Наставно-научне радне јединице од 30. марта 1977.

[59] Сличан став о томе има Коста Чавошки: „Врло вероватно да је неко са самог врха власти у Србији, рецимо Драгослав Дража Марковић, упозорио кључне градске, а потом и универзитетске и факултетске чиниоце да јавно не отварају питање Стевана Ђорђевића. Том захтеву повиновао се и горопадни Момчило Курдулија, који је био врло упоран и одлучан када је био пуштен с ланца да напада и блати потписнике петиције, а смеран и смирен када му се ауторитативно стави до знања да у случају Стевана Ђорђевића ништа погано не чини.“ (Коста Чавошки, нав. дело, стр. 54).

[60] По речима Стевана Ђорђевића, око стотину људи му је тражило забрањени примерак Анала. Бар један од њих је дошао са нечасним намерама да би га евентуално касније пријавио због растурања забрањене штампе.

[61] У том смислу, треба поменути држање проф. др Војислава Бакића, главног и одговорног уредника Анала Правног факултета у Београду, проф. др Драгутина Шошкића, секретара Актива наставника СК Правног факултета 1972/73, и проф. др Љубице Кандић, секретара Актива наставника СК Правног факултета 1976/77, проф. др Владана Станковића, председника Збора радника Наставно-научног већа Правног факултета, др Радомира Ђуровића, проф. др Радована Павићевића, као и проф. др Мирка Мирковића, проф. др Владете Станковића и проф. др Влајка Брајића. Проф. Бакић је предложио Ђорђевићу да ауторизује свој текст излагања у расправи о амандманима и да избаци делове који директно погађају Тита, јер ће због тих речи извесно страдати. Ђорђевић је то одлучно одбио и у тексту је изменио само једну реч абдикација и заменио је речју узмак. Доцент др Радослав Стојановић је на састанку Актива наставника СК читао одредбе Статута СКЈ који дозвољавају изражавање соптвеног мишљења. На основу тога он је закључио да „нема места изрицању никаквих санкција Стевану Ђорђевићу“. Проф. Шошкић је три деценије касније о тим притисцима на Правни факултет рекао следеће: „Тих година када су биле велике размирице... и велике расправе о уставним амандманима, онда је један високи политички функционер СК Србије тога времена, други по рангу у то време, мени као секретару Актива СК наставника, телефонирао да Стева Ђорђевић треба сутра до осам сати да буде искључен из Партије. Оне партије којој је срцем припадао и као дечак приступио... Ја сам онда тој дами рекао биће искључен из партије до осам сати ако ти дођеш да помогнеш и да будеш присутна. Ја ћу водити састанак и све урадити да он протекне како ваља. Она није дошла.“ (Излагање Драгутина Шошкића на промоцији књиге Дипломатско и конзуларно право, аутора Стевана Ђорђевића и Миодрага Митића, Правни факултет у Београду, 12. април 2001, видео-запис.)

[62] Породица Стевана Ђорђевића била је више партизанска него комунистичка. Браћа Живојин и Добривоје, опанчарски радници, били су борци НОВ, отац Василије радио је у војној опанчарској радионици, а сестра сарађивала са НОП-ом.

[63] Славољуб Ђукић, нав. дело, стр. 170.

[64] Информација о расправама на Правном факултету у Београду поводом уставних амандмана, коју је Градски комитет СК Београда 6. априла 1971. доставио Ј. Б. Титу. Види: Перо Симић, „Предлог да се Тито повуче са врха државе, у: Тито, светац и магле, 2005, стр. 342–343.

[65] Ова и сличне формулације у овом писму Градског комитета СК указују на то да текст није написао ниједан члан Огранка наставника СК Правног факултета. 

[66] У том смислу, проф. др Мирослав Печујлић понудио је Ђорђевићу да се и он ангажује око његових проблема код Вељка Влаховића, важне и угледне личности у тадашњем политичком животу. Међутим, Стеван је на то одговорио: „Мани се тога. Ти ћеш од тога имати више штете него ја користи.“

[67] Стеван Ђорђевић у писаним примедбама на рукопис ове књиге.

[68] У време најжешћих прогона Стевана Ђорђевића улаз његове зграде био је под сталном контролом полиције јер је у њој становао високи партијски фукционер СКЈ Стане Доланц.

[69] Дискусија Стевана Врачара на седници Наставно-научног већа 6. новембра 1989. Говорећи даље о проф. Ђорђевићу као изузетној, поштеној, честитој и одговорној личности, проф. Врачар је изјавио „да су то квалитети који се ретко срећу, као и да су то комплименти, који истовремено важе и за ову средину“. (Записник са седнице Наставно-научног већа Правног факултета у Београду, од 6. новембра 1989)

[70] Исто.

[71] Са Правног факултета је, позивом на Закон о универзитету из 1998. године, за само четири месеца, у периоду од септембра до децембра 1998. године, прогнано седам професора и сарадника, а против двоструко већег броја изречене су различите казнене мере – од суспензија до новчаних санкција. Укратко, готово четвртина запослених у настави на београдском Правном факултету постала је жртвом казнене политике, коју је спроводио тадашњи режим преко свог декана-намесника на Правном факултету у Београду.