петак, 07. јул 2017.

Смрт бунтовника



Маринко Арсић Ивков



СМРТ БУНТОВНИКА


Иако је шездесетосмашку побуну и епоху економског либерализма власт окончала репресивним мерама, клица ’68 још дуго је тражила пукотине на које ће да избије. Петиције, независна издања књига и самиздати, „неподобне“ новине и трибине били су део културне свакодневице Београда. Атмосфера непослушности висила је у ваздуху. Ми, који по њој данас чепркамо, као да је и после толико година осећамо на својој кожи.
У Београду, шездесетосмашки бунтовници се од 1976. године редовно окупљају по становима. Та окупљања ће за коју годину прерасти у дискусионе трибине познате под називом Отворени универзитет. Међу његовим оснивачима су легенде ’68: Владимир Мијановић (Влада Револуција, вођа побуњених студената 1968.), Илија Мољковић, Јелка и Павлушко Имшировић, Драгомир Олујић, Лазар и Војислав Стојановић, Миодраг Милић (Мића Доктор), Милан Николић... Отворени универзитет се брзо и опасно ширио, тако да је месечно одржавано и по осам трибина са просечно тридесетак учесника. Посете и учешће на трибинама били су слободни, а места њиховог одржавања су мењана, пошто су у питању били приватни станови. Теме су биле социолошке, филозофске, политичке, културолошке, правне, економске, али увек наглашено критичке према режиму.
На Велики петак, 20. априла 1984. године, на трибини одржаној у стану Драгомира Олујића у Кнез-Милетиној улици, први пут је учествовао Милован Ђилас, званично дисидент бр. 1 у СФР Југославији. Тема трибине били су међунационални односи. Уводничар је био Илија Мољковић. У Олујићевом стану окупило се укупно 28 учесника и слушалаца. Неколико најављених није дошло, међу њима и Добрица Ћосић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић. О свом недоласку нису обавестили никога из Отвореног универзитета, што ће касније бити тумачено на разне, по њих компромитујуће, начине. (Најрадикалнији „тумач“ је адвокат Драгољуб Тодоровић, који у својој Књизи о Ћосићу експлицитно тврди да су поменута тројица знала да ће те ноћи доћи до хапшења и да су зато изостали, а да остале учеснике нису упозорили шта им се спрема. „Жртвовали су их“, изричит је адвокат.)

Док је трибина трајала (Ђилас је говорио о међунационалним односима између два рата), полиција (састављена од припадника градског СУП-а, тј. милиције, и Службе државне безбедности) опколила је зграду. Њих десетак (неки у цивилу, неки у униформи) упало је у Олујићев стан, наредило свим присутнима да руке ставе на потиљак, потом их стрпало у полицијске „марице“ и „привело“ на саслушање у Градски СУП. Сутрадан ујутро, у суботу, после саслушања, десетак ухапшених је пуштено кући, међу њима и Ђилас, његов брат Аким и млади синдикалиста Радомир Радовић. Остали су пребачени у Централни затвор. Није разјашњено ко је саслушавао приведене – припадници државне безбедности или милиције, или и једни и други. Исте ноћи извршен је претрес станова десетак ухапшених. Неке радио-станице су већ у својим ноћним емисијама објавиле вест о хапшењу „контрареволуционара“ и о „непријатељском материјалу“ пронађеном приликом претреса њихових станова (мада су ти претреси још трајали). А јутарња штампа је поред вести о акцији „снага безбедности“ и хапшењу „непријатељске илегалне групе“ објавила и информацију да је Стане Доланц, савезни министар полиције, непосредно пре ове акције, или док је она била у току, у Градском СУП-у одржао састанак са високим полицијским и политичким званичницима Београда. На основу ове информације о Доланчевој посети ГСУП-у може се закључити да је она била у директној вези са Отвореним универзитетом и полицијском рацијом, односно да је у питању била планирана и с највишег места покренута и координисана акција. Комплетан партијски и државни врх Србије и Југославије јавно је подржао ову полицијску акцију против Отвореног универзитета (Веселин Ђурановић, председник Председништва СФР Југославије, Никола Љубичић, српски члан Председништва, Дража Марковић, председник председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, Петар Стамболић, Слободан Милошевић, председник ГКСК Београда).
Готово половина ухапшених је саслушавана без присуства адвоката. Најмање петоро је том приликом физички малтретирано. Већина „службених лица“ која су обављала саслушавање остала су непозната, јер је уобичајена полицијска пракса била да се не представљају онима које испитују. На записнике са саслушања потписивали су се нечитко, вероватно да касније не би били идентификовани.
Последњи ухапшени су решењем истражног судије Светислава Стевовића пуштени из притвора у уторак, 24. априла (што значи да су задржани дуже од законског максимума – 72 сата). У притвору су најдуже остали Драгомир Олујић (у чијем стану је одржан састанак Отвореног универзитета) и Миодраг Милић.
Радомир Радовић, један од ухапшених, пуштен је из притвора 21. априла. Саслушавао га је у оно време „чувени“ оперативац СДБ-а Ранко Савић, задужен за „непријатељско деловање“ у култури и на Београдском универзитету. Радовић је пријатељу, дипломираном филозофу Зорану Обреновићу испричао како га је Савић саслушавао. Терао га је да гледа у једну тачку испред себе и у једном тренутку га је упитао да ли је чуо за самоубиство затвореника у крушевачкој полицији. У недељу увече, 22. априла, Радовић је поново ухапшен. Двојица инспектора СДБ-а (представили су се као Миросављевић и Петровић) одвели су га из стана тетке Јелене Радовић, са којом је живео, на поновно саслушање. Пуштен је кући око поноћи (овога пута је саслушаван у просторијама СДБ-а у Улици кнеза Милоша). Сутрадан, у понедељак, 23. априла, отишао је на посао. После повратка с посла, изишао је да се нађе са девојком. Са њом се, недалеко од теткиног стана, растао око 19 часова. Више га нико од његових није видео живог.
За тренутак заустављамо догађаје. Саплели смо се о нешто чудно, што би истрагу, кад би она била непристрасна, могло да усмери на прави траг.
Девојка, која је Радомира последња видела живог, и која би самим тим могла да буде најзначајнији сведок потоњих збивања, нестала је без трага. Чак јој не знамо ни име. Не помиње је ни званична истрага, а ни Радомирови пријатељи и адвокат, који су годинама трагали за истином о његовој смрти. Само је Радомирова тетка поменула да је он, пре но што је нестао, био са девојком и да се с њом растао „око 19 часова“, недалеко од теткиног стана. То је вероватно била девојка с којом је Радомир, према теткиним речима, ускоро намеравао да се ожени. Иако потенцијално важна сведокиња, она је једноставно ишчезла из ове суморне приче. Још тачније: она у њу није ни ушла.
Да ли је она нешто могла да каже и да ли је нешто знала, остаће тајна.
Је ли могуће да ту безимену девојку није занимао узрок Радомирове смрти? Или је разлог за њен нестанак нешто друго?
Да девојку није неко застрашио и тако је приморао на ћутање, а заузврат јој обећао да ће избећи евентуално компромитовање и увлачење у ту мрачну аферу, што само може да штети њеној будућности? Можда је тај неко позвао у помоћ и њене родитеље или породицу, коју је лако било придобити за такву идеју. Радомир је ионако мртав, а она је жива.
Али ово може бити само наше мудровање, рачун без крчмара.
Настављамо са збивањима.
Радомирова тетка Јелена Радовић (која је отхранила и ишколовала Радомира, чија су оба родитеља извршила самоубиство) већ сутрадан је почела да се распитује за Радомира код његових пријатеља и познаника. Сви су, као и она, претпостављали да је поново ухапшен. Пре но што је пријавила његов нестанак, обишла је више милицијских станица у Београду, али јој је свуд речено да Радомир није привођен и да се не налази у затвору. Уз помоћ Радомирових пријатеља Јелке и Павлушка Имшировића ангажовала је адвоката Виту Кнежевића и 30. априла упутила писма највишим државним и партијским телима, као и скупштинској комисији надлежној за надзор рада СУП-а. У тим писмима (која је потписао и Радомиров ујак) она захтева расветљавање Радомировог нестанка, за који окривљује „органе СУП-а“.
Касно поподне, 30. априла, Јелена Радовић у својој дрвеној кућици-викендици у селу Орашац код Обреновца проналази Радомира мртвог. Са њом је био и учитељ, чија се кућа налазила одмах до викендице, и коме се Радомир редовно јављао кад год би дошао у село. Леш је био на каучу, у врећи за спавање. Јелена је видела само његову главу. Тело је било још укочено. Покојникова одећа била је уредно сложена преко столице. Ципеле, које су стајале испод столице, биле су потпапучене. Врата на кућици била су затворена изнутра, обичном резом са кукицом, а не бравом, тако да су лако могла да се отворе и затворе и споља и изнутра.
Службена лица су извршила увиђај, фотографисала просторију у којој је нађен леш, али су начинила неколико пропуста, од којих је највећи неузимање отисака прстију са одређених предмета у просторији, што је уобичајена радња када су у питању насилне смрти. Тим пропустом у великој мери је трасиран и непотпун истражни поступак.
Смрт Радомира Радовића вођена је као предмет бр. 299/84 у Окружном суду у Београду. Истражни судија био је Душан Радетић, мада се на једном позиву суда упућеном Јелени Радовић као истражни судија потписао Д. Ковачевић. (Ковачевић је иначе био и истражни судија у истражном поступку против тзв. „шесторице“, шесторо интелектуалаца оптужених за кривично дело удруживања ради непријатељске делатности.) Тужилац је био Данило Нановић, који ће бити и тужилац у „процесу против шесторице“. „Како се могло догодити да исти тужилац буде одређен у оба ова случаја?“, пита се Јелка Кљајић Имшировић, која се све до своје смрти, 2006. године, борила за откривање истине о смрти Радомира Радовића. „У процесу против ’шесторице’ тужилац Д. Нановић је сву своју тужилачку активност заснивао на кривичним пријавама УСДБ Београд (прву, против М. Милића и Д. Олујића у вези са чл. 133 КЗ потписао је Ранко Савић, а другу, њој сличну, само против шесторице осумњичених и ухапшених и у вези са чл. 136, Цвијетин Милинковић) и на саслушањима учесника Отвореног универзитета (више од 100 саслушаних) која су углавном обављали, на основу одлуке Д. Ковачевића, службеници УСДБ Београд у просторијама ЦЗ-а. У ’случају’ Радовић тај исти тужилац требало је да предузима све неопходне радње за расветљавање ’нестанка’ и смрти једног учесника Отвореног универзитета који је хапшен, привођен и саслушаван од стране СДБ, и у ситуацији када Јелена Радовић, Радомирови пријатељи и учесници Отвореног универзитета отворено упиру прстом на СДБ као одговорну инстанцу за Радомиров нестанак и смрт.“
Обдукција је извршена у Институту за судску медицину. И њу карактеришу пропусти.
Пошто најближи сродници и адвокат имају право да присуствују обдукцији, Јелена Радовић и Вита Кнежевић су 3. маја ујутру (1. и 2. мај били су нерадни дани) дошли у Институт да се распитају о времену обдукције. Речено им је да је обдукција завршена и да не могу да виде леш (према Обдукционом записнику, обдукција је обављена у нерадни дан, 2. маја).
Пре но што је обдукцијски записник сачињен и комплетиран, Обрен Ђорђевић, подсекретар Републичког Секретаријата унутрашњих послова (начелник Службе државне безбедности), 10. маја 1984. потписао је званично саопштење о узроцима смрти Радомира Радовића. Позивајући се на обдукцијски налаз, он саопштава да на телу Радовића нису нађени трагови насиља и да је смрт наступила „као последица узимања превелике количине седатива“. Дакле, самоубиство. (Ово исто је, према навођењу Јелке Имшировић, тврдио и полицијски иследник Ранко Савић, и то пре Ђорђевићевог званичног саопштења.)
У Обдукционом записнику са Извештајем (на којем стоји датум 14. 5. 1984.), а који је истражном судији послат из Института 18. маја, стоји: „На основу обдукционог налаза, микроскопског прегледа и хемијске токсиколошке анализе, смрт је насилна и наступила је услед тровања ’фенитротионом 50 ЕЦ – препаратом из групе органо-фосфорних инсектицида“. Као датум смрти наведен је 30. 4. 1984. Обдуценти су у записник унели и неке важне детаље, који ће довести у сумњу читаву истрагу. Најпре, да су брада и бркови на лешу дугачки „до 2 мм“. Затим: „У десној половини базе језика налази се шупљина величине лешника, испуњена густим слузавим садржајем мутножућкасте боје, глатких беличастих зидова... На унутрашњој страни десне подлактице, у горњој половини налази се беличаст, површинаст ожиљак величине мањег зрна пасуља.“ Записник су потписали обдуценти др Пејаковић и др Вељковић, а потписа помоћника обдуцента др Н. Удиловић нема. Извештај, који се односи на токсиколошку анализу, потписао је др Душан Миленковић, специјалиста за токсиколошку хемију. Према његовом налазу, „истраживање других отровних једињења дало је негативне резултате“.
Институт за судску медицину накнадно је (8. јуна 1984.) упутио Окружном суду у Београду докуменат, који је потписала комисија вештака, а коју су сачињавали проф. др Владислав Дожић, затим в. н. сарадник др Душан Миленковић (вероватно потписник обдукцијског извештаја) и доц. др Снежана Вељковић (вероватно потписник обдукцијског записника). Тврдња комисије вештака унела је додатну збрку: смрт Радомира Радовића је „наступила најмање на око 72 часа пре обдукције, а која је извршена 2. 5. 1984. г. са почетком у 9h часова“. Комисија је дала и детаљан опис промена на кожи покојника у пределу леве јагодице, као и објашњења хемијског састава „фенитротиона 50 ЕЦ“, последица које његово уношење изазива у организму и симптома тровања. Према тврдњи вештака, „токсичне и смртне дозе“ фенитротиона код експерименталних животиња „које су по реаговању најсличније човеку“ износе 250-500 мг по килограму телесне тежине.
На основу ових налаза, као и на основу извештаја Градског СУП-а и „других истражних радњи“, Окружно јавно тужилаштво је 13. јуна 1984. издало саопштење, према којем је Радовићева смрт „самоубилачка и да се не ради ни о каквом кривичном делу“. То саопштење је значило да се даља истрага прекида, да је Радовић извршио самоубиство и да нема места покретању евентуалног кривичног поступка против НН лица.
Окружни јавни тужилац се позивао и на чињенице које нису смеле имати никаквог утицаја на његову одлуку, а те чињенице су да на Радомировом телу нису нађене никакве физичке повреде које би могле изазвати сумњу да је у питању убиство (смрт услед тровања за њега није био довољан разлог за такву сумњу).
Све примедбе и предлоге адвоката Вите Кнежевића, пуномоћника Јелене Радовић, Нановић је игнорисао.
А примедбе нису биле мале. Тицале су се, пре свега, пропуста у истрази и у обдукцијском налазу и извештају.
Адвокат Кнежевић је у допису Окружном јавном тужилаштву, у којем тражи наставак истраге, написао: „Шупљина у десној половини базе језика леша Радомировог... указује на могућу повреду од евентуалног сипања отрова у Радомирова уста од стране лица за сада непознатог – а ожиљак на унутрашњој страни на горњој половини десне подлактице леша Радомировог... указује на могуће место давања отрова или омамљујућег средства Радомиру путем инјекције од стране лица за сада непознатог“. У вези са самим инсектицидом и тровањем, адвокат је умесно указао на недоумицу која је остала неразјашњена. У кућици је пронађена отворена бочица „фенитротиона“ запремине 250 мл, док у обдукцијском извештају пише да је запремина бочице „око 300 мл“ (мерење одока, као да није у питању експертска анализа). У извештају такође стоји да је у тој бочици приликом анализе још билло 32 мл „бледо-прљаво-жуте течности“. С обзиром на чињеницу да је инсектицид у великој количини био просут дуж кревета на којем је нађен леш, као и испод кревета око преврнуте шоље (што је доказано вештачењем), адвокат пита да ли је Радовић могао бити усмрћен отровом из те боце, односно да ли је преостали инсектицид био довољан да га усмрти (Радовић је био висок око 190 цм и тежак око 80 кг). Уз то, треба имати у виду да се у предметној бочици налазио педесетпроцентни раствор „фенитротиона“. Повраћање је један од симптома тровања овим инсектицидом, а трагови повраћања нису нађени ни у кућици ни око ње. У обдукционом извештају није објашњено зашто је повраћање приликом тровања Радовића изостало.
Према извештају уз обдукцијски налаз, „истраживање других отровних једињења дало је негативне резултате“. О којим „отровним једињењима“ је реч, у извештају не пише.
Ни време смрти у обдукцијском налазу није тачно (30. април), јер комисија вештака тврди да је Радовићева смрт наступила 29, можда и 28. априла („најмање на око 72 сата пре обдукције“, која је рађена 2. маја пре подне). (Не треба заборавити ни чињеницу да је 30. априла у касним поподневним сатима Радомиров леш још био укочен.)
На основу обдукцијског налаза који се односи на висину длачица Радомирове браде („до 2 мм“) недвосмислено произлази да се Радомир пред смрт бријао, или је био обријан. Где? Чиме? У кућици није било ни прибора за бријање, ни воде.
Сумњу појачавају и Радомирове потпапучене ципеле, нађене испод столице (преко које је било сложено његово одело). У кућици су постојале папуче, па није било потребе да од ципела прави папуче. Ципеле као папуче обично користе притвореници, који не добијају папуче док бораве у притвору, па тај детаљ не треба занемарити приликом тражења одговора где је Радомир био између 23. и 29. или 30. априла.
Још неке околности доводе у сумњу претпоставке да је Радовић тих неколико дана пре смрти боравио у викендици. Пре свега, неко га је морао видети. До Орашца само једанпут дневно саобраћа аутобус, а сви из села се међусобно познају. Радомира би неко видео и кад би ишао у снабдевање. А морао би да излази напоље, јер у кућици није било ни воде, ни тоалета. У непосредној близини викендице налазила се кућа, у којој су суседи, са којима је Радомир био у добрим односима, стално боравили. Обавезно би им се јављао кад би стигао (а чули би га или видели кад би дошао и да им се није јављао). Он, дакле, није могао доћи и боравити у кућици а да га нико не опази. Поред тога, симптоми тровања фенитротионом су такви да, због болова и дуготрајног мучења, Радомир не би могао остати непримећен.
У кућици нису нађени типични трагови боравка (остаци хране, вода, прибор за личну хигијену...).

Све ово је Радомирове најближе, као и пријатеље, сараднике, политичке истомишљенике и велик део јавности, навело на претпоставку да је он завршио као жртва бруталног обрачуна режима са политичком опозицијом. Томе је допринела и исхитрена тврдња Обрена Ђорђевића, изречена пре завршетка обдукцијског налаза и лансирана преко агенције Танјуг, да је Радовић умро од велике количине седатива.
„Немам дилему да је Радомир убијен“, више пута је написала Јелка Кљајић Имшировић, особа најупућенија у овај случај. „Моја дилема је везана само за то да ли је реч о унапред смишљеном и наређеном политичком убиству или је, што би рекао Јочић, смрт наступила као нека врста ’омашке’ оперативаца који су га обрађивали. Могло се догодити да су у полицији покушали да му изнуде изјаву под седативима, да су му дали прејаку дозу, да су се и сами оперативци уплашили па су га пренели потајно у брвнару у Орашцу. Можда је тамо он дошао до свести па су му онда дали једино што су имали при руци – тај инсектицид.“
У јавности је преовладавало мишљење да је Радовић убијен ненамерно, да је његова смрт последица полицијске тортуре и претеране употребе силе или других недозвољених средстава од стране иследника. Драгомир Олујић, опозиционар-левичар у чијем стану је одржана трибина Отвореног универзитета која је завршена хапшењем двадесет осморице учесника, каже: „По мом суду, Мираш /надимак Радовића/ је убијен у СДБ-у током саслушања. Наиме, полиција је покушавала да од њега направи, што би се данас рекло, ’сведока сарадника’, на шта он није пристајао. Они су га шиканирали, тукли и највероватније, опет по мом суду, један од дебеоваца, изнервиран његовим отпором, ’поступио је јаче него што је ситуација захтевала’, услед чега је наступила смрт, која је направила хаос у СДБ-у (различита саопштења о узроку смрти), судској медицини (обдукција без присуства адвоката и породице, те противречан обдукцијски налаз), држави... Ни тада, ни данас држава не дозвољава да се утврди пуна истина о Радовићевој смрти.“
Соња Лихт, Илија Мољковић, Милан Николић, Павлушко Имшировић и многи други „леви опозиционари“ из тог периода у разним приликама су изнели недвосмислене тврдње да је Радомира Радовића убила полиција.
Могућа је и другачија, ригиднија варијанта Радовићеве смрти: да је убиство извршено намерно. Токсиколог Миленковић у обдукцијском извештају истиче да је истраживање „других отровних једињења“ у Радомировом телу дало негативне резултате. Али то не говори много, пошто Миленковић не наводи отрове за чијим је присуством у покојниковом телу трагао. Поред тога, има отрова који се у крви и телу покојника откривају веома тешко или се и не могу открити. Такав је, на пример, рицин, који је у то време совјетска тајна полиција (КГБ) користила за ликвидацију политичких непријатеља, а позајмљивала га је и тајним службама других земаља. Ожиљак величине зрна грашка на Радомировој десној подлактици могао би бити место инјектирања овог или сличног „неухватљивог“ отрова. Инсекцид би онда био само маска за самоубиство.

Радомир Радовић је сахрањен 4. маја 1984. године, на годишњицу смрти Јосипа Броза Тита, оца југословенског комунистичког режима.
Остаје питање зашто би Титовим наследницима на власти (који су владали под паролом „И после Тита Тито“) било стало да ликвидирају Радомира Радовића, вероватно најанонимнијег опозиционара и повременог учесника Отвореног универзитета. Већина, ако не и сви, учесници Отвореног универзитета били су интелектуалци, многи и са академским титулама и стручним и научним признањима, афирмисани и у југословенској и у светској јавности. И сви са дебелим дисидентским досијеима. Радомир Радовић, рођен 1951. године, био је грађевински техничар, радник, у грађевинском предузећу „Хидроградња“. Био је активан у синдикату (иза свога имена, као професију, стављао је: „члан ССЈ“), а за његово име јавност је чула новембра 1982. године, у време Деветог конгреса Савеза синдиката Југославије. Радовић је Конгресу упутио писмо, у којем се залаже за синдикат независан од власти и државе, озакоњење права на штрајк, именовање одговорних за дубоку друштвену кризу, осуду репресије војног режима над радницима у Пољској и члановима синдиката „Солидарност“. Био је то прст у око режиму. Ударац вероватно много болнији зато што долази од једног радника, синдикалисте, а не од „дежурних опозиционара“. Може бити да га је то и коштало живота. Власт је на неки начин толерисала групу интелектуалаца-опозиционара, сматрајући да они немају контакт са масама и да не могу да прошире своје незадовољство на народ. Носила се са њима рутински: нудила им нагодбе, награђивала их и кажњавала, оне најтврдокорније повремено слала у затвор или их остављала без посла. Али радничку класу није дирала. Она јој је била алиби, основна полуга власти. Зато није дозвољавала њену контаминацију опозиционим идејама. Више од свега се плашила независних синдиката (попут пољске „Солидарности“), радничких „трибуна“, било какве побуне која би кренула из „базе“. Радомир Радовић је био искра те побуне и требало га је ућуткати. Поред тога, са становишта власти, „нестанак“ једног радника не би у свету изазвао толики одјек као смрт неког интелектуалца „са именом и презименом“. Радовић је за власт био „маргиналац“ чија смрт неће подићи велику прашину. Ако је решила да Отвореном универзитету и политичким непријатељима упути оштру и „сликовиту“ опомену шта може да их снађе, Радовић је био прави избор. (А да је власт решила да крене у жешћи обрачун, наговестио је састанак Станета Доланца, савезног министра полиције, са београдским и српским полицајцима управо уочи масовног хапшења.)
Радовић је поред тога имао још једну предиспозицију за овакву ликвидацију: његови родитељи су извршили самоубиство у његовом раном детињству. У науци је познато да самоубилачки нагон може бити наследан. Цитирамо ауторитативни Међународни приручник о самоубиству: „Чврсто је доказано да је ризик самоубиства значајно повећан код особа у чијој породичној историји постоје самоубиства. Међутим, та генетска подложност самоубиству јавља се само у случајевима јаког стреса или болести са јаким психичким поремећајем.“ С обзиром на самоубиство оба родитеља, могло би се рећи да је Радовић генетски био склон самоубиству. Али може бити и да је управо због те „склоности“ изабран за жртву: у његовом случају смрт од сопствене руке изгледала би сасвим логично.
На Радовићевој „генетској склоности“ ка самоубиству инсистирао је и тадашњи савезни министар полиције Стане Доланц. Он је 1987. године, као председник Савета за заштиту уставног поретка, љубљанском листу Младина дао интервју, у којем је опширно говорио и о смрти Радомира Радовића. „Мене су малтене осудили да сам убио Радовића“, рекао је, правдајући то чињеницом да је, на његово инсистирање, јавност остала ускраћена за информацију да је у Радовићевој породици било самоубистава. Учинило му се да би таква информација „била нехумана“, иако би малтене отклонила све сумње јавности у узрок његове смрти. Да би ту Доланчеву тврдњу демантовали, писмом Младини обратили су се Јелена Радовић и Павлушко Имшировић: „Самоубиства Радомирових родитеља била су потпуно разјашњена и у погледу мотива и у погледу околности под којима су извршена“ и не могу се доводити у везу са његовом смрћу. Они још наводе да Радомир није био оптерећен самоубиством родитеља и да је намеравао да се ускоро ожени. Оптужују Доланца и за извртање чињеница везаних за нестанак Радомира. Он није „напустио кућу и нестао“, како тврди бивши савезни министар полиције, него је „нестао на путу ка кући, од које је био удаљен пар стотина метара, пошто је пре тога окончао шетњу са својом девојком“. Поента овог писма садржана је у питању, на које ни полиција ни истражни органи, а ни министар полиције, никад нису одговорили: „Зашто СУП, иако му је пријављен Радомиров нестанак, ако са тим нестанком није имао везе, није предузео ништа да га пронађе?“
И Војислав Шешељ је у „Другом отвореном писму господину Станету Доланцу, члану предсједништва СФРЈ“, написаном 6. априла 1988. године, окривио Доланца за Радовићеву смрт: „Сјети се како је само провидно изгледало Твоје објашњење да је Радомир Радовић извршио самоубиство јер је то доста честа појава у његовој породици“.
Против полицијско-судско-политичке варијанте Радовићеве смрти је и чињеница да Радомир није оставио никакво опроштајно писмо, нити неку другачију опроштајну поруку својим највољенијима (тетки, девојци...). Самоубице обично остављају неки писани траг, неко објашњење за свој поступак, молбу за разумевање и опроштај...
Власт је покушала да заташка Радовићеву смрт, без обзира на њене узроке. Она је за њу сносила одговорност, чак и да је у питању самоубиство. Јер једини узрок самоубиства могла је бити само полицијска репресија над невиним младим човеком. Чак и тврдња високих државних и полицијских званичника да је Радовић тобож пристао на сарадњу са полицијом (под њеним притиском), па потом извршио самоубиство, недвосмислено указује на тешко кривично дело припадника СДБ-а, које је за последицу имало младићеву смрт.
Тишину коју је власт прижељкивала нарушила је опозициона јавност. Кренуле су петиције и разна писма, у којима је тражено расветљавање смрти Радомира Радовића и обнављање истражног поступка. Власт је одговарала индиректно, преко режимских новина и новинара. Новине, које су до тада ћутале о загонетној смрти једног од учесника Отвореног универзитета, почеле су да нападају потписнике петиција и да их проглашавају непријатељима „самоуправног система“, „тековина Револуције“ итд.
У НИН-у од 20. маја 1984. новинар Стеван Никшић у тексту „Између милиције и петиције“ (наднаслов „Случај Радомира Радовића“, поднаслов „Како је смрт једног младића претворена у политички случај, светску сензацију и употребљена за громогласну кампању у прилог ’угрожених људских слобода’ у Југославији“) лансира тезу да је Радовић приликом другог привођења дао „врло позитивне изјаве“ којима су иследници били „врло задовољни“, те да Служба државне безбедности има двоструки разлог да оплакује његову смрт: први је „људски“, а други је „специфичан“. Овај други разлог је јасна алузија да је Радовић пристао на сарадњу са полицијом. Пошто у пракси није забележено да полиција преко средстава јавног информисања открива своје тајне сараднике (изузетак је можда једино Нушићев Алекса Жунић, на чијој визиткарти је писало да је по занимању срески шпијун), то би сврха ове Никшићеве тврдње требало да буде сасвим другачија: денунцијација, односно компромитовање покојног Радовића међу његовим пријатељима и члановима Отвореног универзитета. Новинар у тексту тврди да је те информације добио у СДБ-у, али извор не именује. Порука НИН-овог текста је: Радовићевом смрћу највише је погођена и оштећена СДБ!
Новинар НИН-а сугерише да је Радовић у истрази „пропевао“, или како то наводе високи званичници тајне полиције (син Обрена Ђорђевића), дао „позитивне изјаве“. То би значило да је Радовић после изласка из притвора и саслушања осећао грижу савести што је „издао“ другове, па се одлучио на самоубиство. Међутим, ми одмах постављамо питање које доводи у сумњу новинарско-полицијску верзију смрти: шта је то Радомир могао да каже полицији, што она већ није знала? Ту и није било неких тајни. Или им је он можда обећао да ће убудуће сарађивати са њима, да ће се појавити као сведок оптужбе на планираном суђењу „шесторици“, или да ће постати полицијски „инсајдер“? Али за овако озбиљну тврдњу потребни су докази. Полиција и њени новинари нису их дали.
Маја 1991. године независни интелектуалци су Републичком јавном тужилаштву, министру правосуђа и посланицима Скупштине Републике Србије послали можда најозбиљнији захтев за покретање истраге о неразјашњеним смртима Радомира Радовића и дисидената Ђоке Стојановића и Александра Опојевића, али на ту петицију, са неколико стотина потписа, ниједан адресат није одговорио.
У вези са Радовићевом смрћу занимљива је једна много каснија изјава Обрена Ђорђевића (дебеовац је вероватно тада био пензионер), коју наводи Марко Лопушина (Ђорђевић овде Радовића назива песником, пошто су му књижевници вероватно били кост у грлу за време службовања у тајној полицији): „Што се тиче песника Радомира Радовића, могу да кажем да је тај човек био само једном ’обрађиван’ у СДБ Србије. Код нас је био на информативном разговору. Упозорен је да се не петља са дисидентима. То је било све. После смо чули да је нађен мртав у некој викендици поред Обреновца. Досије о том случају има ГСУП Београда. СДБ Србије ту није ни лук јео, ни лук мирисао! И друго, што је врло важно рећи, српска тајна полиција се никада није бавила убиствима!”
(Први човек СДБ-а, дакле, демантује тврдњу новинара НИН-а Никшића да је Радовић прихватио сарадњу са овом службом, односно да буде „цинкарош“.)
Ако је ова Ђорђевићева изјава аутентична, омашке у чињеницама (песник; само једанпут, а не двапут, „обрађиван“ на „информативном разговору“) треба примити као последицу заборава. Споредна је и тврдња да су СДБ Србије и њен први човек само чули да је Радовић „нађен мртав у некој викендици поред Обреновца“. Суштински, важна су два податка која открива некадашњи први човек српске тајне полиције. Први је да се досије о „случају“ Радовић налази у Градском СУП-у, други је да СДБ Србије с овим „случајем“ нема никакве везе („српска тајна полиција се никада није бавила убиствима“). Овај други податак као да сугерише да је Радовић ипак убијен, али да убице треба тражити негде другде јер СДБ Србије убиствима није прибегавао и, кад је у питању Радовић, „није ни лук јео, ни лук мирисао“. Ко је онда појео тај лук?
Досијеи о случају Радовић и дан данас су недоступни (према Обрену Ђорђевићу, један треба тражити у Градском СУП-у).
Јелка Кљајић Имшировић помиње један записник о Радомировом саслушању који се налазио међу судским списима у „процесу шесторици“ и који је адвокат Вита Кнежевић прочитао. На том записнику не види се датум (вероватно је намерно покривен приликом фотокопирања), а потпис „овлашћеног службеног лица“ које је од Радовића „узело изјаву“ није читак. У изјави нема ништа што би Радовића компромитовало као даваоца „позитивне изјаве“. У њој пише: "Упитан да нам саопшти детаље са предавања Бранка Хорвата и Небојше Попова, одржаног у СКЦ, као и са састанка код Олујић Драгомира, улица Кнез Милетина 40, дао нам добровољно следећу изјаву... У СКЦ присуствовао сам предавањима Бранка Хорвата и Небојше Попова. Углавном сам слушао уводна излагања и после тога одлазио кући, јер ме дискусије из публике нису много интересовале...“ У вези са трибином Отвореног универзитета у стану Драгомира Олујића поменуо је неколико присутних личности (које су те вечери биле ухапшене и за чије присуство је полиција знала), а за себе је рекао да је на такве састанке долазио повремено. „Ја лично никада никога нисам довео ни на један такав састанак коме сам присуствовао... Мишљења сам да су ти састанци безазлени и да се на њима слободно износе лична мишљења присутних." Јелка Кљајић не помиње да ли се на копији записника могло видети која је служба (ГСУП или СДБ) саслушавала Радовића.
Много година касније, после „демократских промена“ и рушења комунизма, 2003. године, Јелка Кљајић Имшировић се писмено обратила Савету за државну безбедност владе Републике Србије са захтевом да јој се омогући увид у документацију СДБ и досијее везане за смрт Радомира Радовића. Конкретно, Јелка Кљајић је тражила увид у следеће документе: „1. Службене материјале са састанка Станета Доланца, тада секретара Савезног СУП, са високим полицијским званичницима у београдском ГСУП, одржаног 19. или 20. априла 1984. године. 2. Имена, записнике са саслушања, службене белешке и извештаје претпостављенима свих службеника ДБ-а који су приведене саслушавали између 20/21. и 23. априла. 3. Имена, службене белешке и записнике овлашћених службених лица која су приводила и саслушавала Р. Радовића. 4. Имена, службене белешке, као и конкретне поступке (ако их је било) службеника МУП-а, из јавне и државне безбедности, након што је Јелена Радовић пријавила Радомиров нестанак. 5. Службене белешке (и друге материјале) Обрена Ђорђевића, начелника СДБ Србије 1984. године. 6. Службене дописе на релацији СДБ (првенствено УСДБ Београда), Окружно јавно тужилаштво, Окружни суд у Београду, везане за ’случај’ Радовић и ’случај’ београдске ’шесторице’. 7. Службене белешке службеника СДБ-а који су, заједно са Д. Нановићем (и неколицином других заменика окружних јавних тужилаца), спроводили истрагу против ’шесторице’. То су: Милинковић Цвијетин, Пузовић Миле, Хисени Сахит, Ристић Љубомир и Миљковић Милун. (То су била овлашћена службена лица на која је истражни судија Д. Ковачевић пренео овлашћења за саслушавање сведока, учесника Отвореног универзитета, и спровођење других истражних радњи.) 8. Службене белешке следећих службеника СДБ-а: Ранко Савић, Андреја Савић, Миленко Трошић, Владимир Пончић и Иван Величковић. (То су имена овлашћених службених лица која су учествовала у хапшењу, привођењу на информативне разговоре и саслушању учесника/ца Отвореног универзитета пре подношења прве кривичне пријаве. 9. Службене извештаје које су овлашћени органи СДБ-а упућивали тадашњим партијским и државним органима Београда, Србије и СФРЈ, као и њиховим челницима – било по ’правилима службе’, било на захтеве дотичних – у вези са ’случајевима’ ’двадесет осморице’, Радовића и ’шесторице’. 10. Досије тајне полиције о Радомиру Радовићу.“
Савет за државну безбедност „демократске“ владе не само да није изишао усусрет овом захтеву, него никада није ни одговорио на допис.
Али је зато филозоф Светозар Стојановић на свој допис министру унутрашњих послова Душану Михајловићу из 2002. године добио одговор. Професор Стојановић, некадашњи опозиционар (али и специјални саветник председника СР Југославије Добрице Ћосића 1992. и 1993. године), обратио се министру полиције Михајловићу у вези са „случајем Радомир Радовић“. Вероватно је очекивао да ће власт након „демократских промена“ и рушења Милошевићевог режима отворити досијеа тајне полиције и открити нерасветљене злочине комунистичког режима. Али грдно се преварио. На своје писмо добио је одговор министровог шефа кабинета и саветника, пуковника Ивана Ђорђевића (у јавности се могло чути да је пуковник син Обрена Ђорђевића). Одговор је, у ствари, наставак игре мачке (полиције и власти) са мишем (јавношћу). Јелка Кљајић је дала можда најбољу оцену тог пуковниковог одговора Светозару Стојановићу: „у садржинском погледу је крајње штур и недоречен, а политички језик и стил којим је написан оставља, најблаже речено, мучан утисак“. Саветник и шеф кабинета министра Михајловића (а можда и блиски рођак Обрена Ђорђевића) не само да не открива ништа ново у вези са смрћу синдикалисте (новост је једино његово обелодањивање чињенице да је Радовић приликом другог привођења, ноћу 22. априла, саслушаван два пута), него не показује ни најмању вољу да реши тајну тог (само)убиства.

Неколико дана после сахране Радомира Радовића, почела су хапшења опозиционара и учесника Отвореног универзитета. Ухапшени су Миодраг Милић (Мића Доктор), Павлушко Имшировић, Драгомир Олујић, Владимир Мијановић (Влада Револуција), Милан Николић и Гордан Јовановић. (Накратко је била ухапшена и Веселинка Заставниковић, али је пуштена, како сматра Павлушко Имшировић, на интервенцију филозофа Љубомира Тадића, њеног таста, а оца потоњег председника Србије Бориса Тадића.) Против шесторице ухапшених подигнута је оптужница због удруживања ради непријатељске делатности – на основу „члана 136 у вези са чланом 114 КЗ СФРЈ“. (Ово суђење је у јавности познато као „суђење шесторици“.) Влада Мијановић и Павлушко Имшировић су, након 42 дана штрајка глађу и великог притиска домаће и иностране јавности, пуштени из затвора да се бране са слободе, као и остали оптужени. Тужилац у овом процесу био је Данило Нановић, истражни судија Душан Ковачевић, судија Зоран Стојковић. Током овог монтираног суђења тужилац је одустао од даљег гоњења Мијановића, Имшировића и Јовановића, а остала тројица су осуђена на затворске казне: Милић (две године затвора), Николић (годину и по), Олујић (годину). Другостепени суд је Николићеву и Олујићеву казну претворио у условну, а Милићу је умањио казну на годину и по (коју је одлежао у Забели).

Данило Нановић је после „случаја Радомир Радовић“ и „суђења шесторици“ унапређен у републичког јавног тужиоца. Судија Стојковић је на признање чекао нешто дуже. Након рушења Милошевићевог режима, први демократски изабрани председник Србије, Војислав Коштуница, и сам жртва судских прогона у време комунизма, именовао је Стојковића за свог министра правде!
Борис Тадић је постао успешан политичар. Најпре је „догурао“ до председника Демократске странке, а онда и до председника Републике. Његова жена Веселинка Заставниковић је, после развода, отишла у манастир. Данас је монахиња у једном косовском манастиру.
Они који су се највише борили за истину о смрти Радомира Радовића, тетка Јелена, Илија Мољковић, Мића Доктор, Павлушко Имшировић, Јелка Кљајић Имшировић, нису више међу живима. На надгробној плочи Илије Мољковића пише: „Умро сит живота“.
Влада Мијановић, који је дуго година живео у САД-у, вратио се у Београд. Америка га није сломила. Остао је бунтовник, у Србији која је, апатична, сломљена  и „сита живота“, одавно престала да се буни. Срели смо га на некадашњем Булевару Револуције. Сударили смо се с њим. Журио је некуд горе, у правцу Цветкове пијаце, да се прикључи једној побуни, грађанима-бунтовницима, који су устали против сече оних лепих, огромних булеварских платана. „Не дамо наше платане!“, писало је на једној пароли окаченој о стабло које је градска власт осудила на смрт. „Живели платани!“ Ето на шта су спале револуције, ето како завршавају идеали, шуштали су умирући платани, или се то нама само причинило, док смо погледом испраћали једну легенду – Владу Револуцију.
Драгомир Олујић једини, као одоцнела ласта и као реликт одавно минулих времена, и даље покушава да живи животом аутентичног шездесетосмаша и левичара. Носи „вијетнамку“ и дугачку, већ одавно седу, косу. Његова анахрона појава у једном бездушном и неправедном свету можда је све што нам је остало од бунтовних младалачких година и нада у боље и праведније друштво, у шта је веровао и због чега је страдао млади синдикалиста Радомир Радовић.
Другови, пријатељи и рођаци Радомира Радовића већ годинама се, последње суботе у априлу, окупљају крај његовог гроба на Бежанијском гробљу, обележавајући годишњицу смрти, која је још увек државна тајна.
Али и њих је, како године пролазе, све мање.


(Из необјављене књиге Пет детективских прича и једна лоповска)