понедељак, 19. јун 2017.

Оригинални роман - река



Ђурђина Топораш Драгић


Оригинални роман-река
(Милорад Грујић ГРАНИЦЕ, роман, Академска књига, Нови Сад, 2016)


Блистава идејна подлога романа, оригинална, иако другачије понављана у разним облицима од античких митова до данас. Наслов који читаоца нашег поднебља одмах поведе до несрећних догађаја у земљи коју смо изгубили, на цепања, рушења и стварања граница-зидова између истог народа. На то упућују и први редови романа: "Пао сам ниско ових година, а живот прошао. Можда је све почело деведесетих са ратовима између државица бивше Југославије..."
Иако историјске околности неумитно одређују човека, оне нису једине. До осамдесетих година 19. века породични односи, кроз целу историју пресудни за формирање личности, почињу да се хладе и разлажу да бисмо крајем 20. века стигли до подигнутих граница и бедема између оних који су природним законима одређени на блискост. Тако већ на следећој страни првог поглавља сазнајемо да се ту ради о нечему личном и болном, о удаљавању оца и сина које се неприметно увукло између њих, о празнини и изгубљеној радости налажења и препознавања јединства са собом и светом у узајамној љубави. Сусрети њихови су као случајни, у пролазу. Живе у истом граду, а ретко се виђају. Син-писац, „понекад напише писмо“ оцу, неке своје 'књижевне забелешке' и то је све. Мало зна о њему, оно што зна и читалачка публика из званичне биографије о писцу. Однос који је до друге половине 19. века подразумевао саможртвовање, пре свега оца у име сина, сада постаје лишен сваке интимности и, што године више пролазиле, то бледи и сам појам интимне комуникације.
Отуђивање родитеља и деце, сугерисано на самом почетку романа, води до осиромашења личности, будући да је човеку немогуће волети онога кога не познаје, ко стоји иза закључаних врата своје „званичне биографије“. Јунак овог романа не даје одмах одговор, али признаје да га је „тиштало то осећање да о том човеку (свом оцу) не зна ништа“. Очигледно да и њега, оца, 'тишти' та отуђеност, јер већ у првом поглављу пита сина: „зашто увек ћутимо, зашто не разговарамо?“ Син хладнокрвно одговара питањем – О чему да причамо?!“ и не зна шта да му каже. Исте ноћи, међутим, он сања како га, по сопственој жељи „живог сахрањују“.
Јасно је да његов сан долази из подсвесне жеље за самокажњавањем што је, као Јозеф К, дозволио себи толику отуђеност, што јој није давао отпора. И, као Кафкин јунак који на крају Процеса, из истог осећања кривице, добровољно подмеће главу џелатима, тако и јунак Граница „кажњава“ себе. Истина, само у сну.
Ово преношење осећања кривице са плана свесног на подсвесно, на сан о кажњавању смрћу, да би затим и она била кукавички и са самоподсмехом негирана изненадном, човеку својственом жељом за животом: „јер ми је одједном било жао себе“.
За мање од једног века, са растућом отуђеношћу и слабљењем личности, слаби и осећање одговорности: Кафкин јунак не само да жели да „умре од стида“, већ то чини свесно, помажући џелатима да што пре обаве посао, искупљујући тако свој грех пред собом и светом. Јунак „Граница“ пребацује проблем кривице у сан који га не обавезује на хероизам Кафкиног јунака и своју тајну задржава иза закључаних врата подсвесног. Његов стид није већи од самосажаљења. Жеља за животом побеђује, макар он био и недоживљен, полуживот получовека. У хаотичном свету нашег века за који сваки поједанац има свој удео одговорности, савест и свест о животу су раздвојене, не пеку и не муче, само издалека зову, као Ехо Нарциса (коју не жели да чује) „...гробљански радници треба да затрпају гроб, али чека се да ја бацим прву шаку земље. А ја никако то да учиним, јер ми је одједном дошло жао себе“.
Ова епизода једна је у низу указивања на општељудску нелагодност нашег доба која потиче од запретаног осећања кривице што смо се одрекли оног бољег и вишег у себи. Кривица нам не дозвољава да живимо свој пуни живот, да осећамо припадност целини, љубав, одговорност, милосрђе и пре свега ону јединствену везу између родитеља и деце, оца и сина, која је почела да пуца негде у другој половини 19. века са устоличењем нових друштвених односа... до Првог светског рата.
Има ли излаза, може ли се решити ова једначина нелагодности, повезати прекинуте везе и (по формулацији Б. Ћопића уочи самоубиства) од овог „дивног и страшног живота“ направити дом у ком ће човек човеку бити брат, а не вук?
Са одлуком да прекинуту нит нађе, син почиње да посећује оца. Прва сеанса завршава у ћутању, друга исто тако, да би отац на крају предложио да ће он „мени причати штогод хоће, а ја њему читати шта сам написао. И не морамо да разговарамо.“
Необавезујући предлог, без граница, рекло би се, из ког произилази инвентивна структура романа и посебна композиција: дијалог између оца и сина биће изведен у наизменичним казивањима-монолозима, у токовима свести без изреченог одзива онога који слуша. Чудан спој монолошког дијалога у ком првобитна намера - дијалог и разумевање - потире саму себе у монологу. Свесна намера зближавања показује се као неостварена или делимично остварена, остављена времену и размишљању у самоћи.
Пратећи очеву животну авантуру пролазимо кроз Други светски рат, упознајемо многе аутентичне хероје, кукавице, издајнике, манипулаторе, насилнике и жртве, улазимо у добро нам познату социјалистичку стварност у којој он, отац Милан, има повлашћени положај кадра са трособним станом. У његовом казивању је хроника готово читавог 20. века, и мало више. Његова лична историја, међутим, мало је осветљена, и увек у другом плану. Остали су непоменути разлози који су раздвајали оца и сина, а камоли изложени и опроштени: ни једне успомене оца на малолетног сина, ни једне синовљеве евокације родитељске љубави. Из та два паралелна тока више сазнајемо о историји земље, о судбинама мање познатих историјских личности (Шпилер, Иван Милутиновић, Црни Рада, итд) него о оним драматичним тренуцима главног јунака-приповедача у којима се чвор судбине расплиће зависно од његовог карактера. Повучена граница остаје непревазиђена чак и у последњим тренуцима очевог живота: његов одлазак на онај свет је без извињења и благослова, без синовљевог опроштајног загрљаја. Два аутсајдера између очуваних граница.
Теку те две приче и носе собом људе и догађаје, као Дунав без ушћа: са последњом страницом отац и син се растају заувек. Отац умире док син чита једну његову драму. Можда ће у тим драмама наћи неку личност у коју је отац пројектовао своје дилеме, надања и страдања, све оно за шта је оцу недостајало снаге да му каже...
Ту, међутим, није крај романа; река живота тече даље, све се мења и што се више мења то је све више - исто. Као и све остало, крај је можда само илузија, као што је крај романа само привид: окренемо ли још један лист - све и даље тече, само у другом времену и са другим именима. Панта реи.
Пера просјак - трећи јунак монолошког приповедања, најзанимљивија је личност романа. Писац, син-Миле, среће га на улици сасвим случајно и, привучен нечим што ни сам не разуме, енергично му саопшти да ће он бити јунак његовог романа: радиће све оно што му он, неискусни младић вреле памети, каже, а Пера, искусан и мудар, на то пристаје више из радозналости и недостатка циљева, него из материјалног интереса.
По младићевој замисли, Перина улога је двојака. Поред тога што ће он бити огледало у ком ће младић-писац посматрати себе, са њим ће на сцену ући и један друштвени слој запостављених и презрених, како од грађана, тако и од друштвених институција у социјалистичком систему, створеним да о њима брину. Младић-идеалиста и сањар о социјалној правди, са Пером обија прагове многих социјалних установа: од Социјалног савеза одакле их шаљу у Синдикат (тамо се управо спрема зимница, те не могу бринути о неком Пери просјаку), до Општине где их шаљу они из Социјалног, до СИЗ-а... У свим тим установама за службу народу, сиромашни Пера са двоје деце и болесним оцем остаје непримећен и без указане помоћи. На крају те социјалистичке одисеје, наилазе на Соњу, успутну Милетову љубав, која судбину Перину и његове деце прима са хришћанским милосрђем: спремна је да усвоји једну, а можда и обе Перине девојчице, иако и она сама није далеко од сиромаштва.
Али и ту постоје границе.
Пера је „луцидан, паметан, поштен, вредан, искрен, жилав и окретан“ (стр. 156...) улази у причу без отпора, мало и тихо говори, изненадно нестаје и поново се појављује, без објашњења и без питања аутора у настанку. Његово нестајање доводи будућег писца до открића праве истине о Перином положају у друштву што млaдог човека доводи до револта и спонтане жеље да помогне.
Не питајући родитеље, он одлучи да из блатне колибе извуче Перину породицу и доведе их у своју собу, у стан својих родитеља, све док не нађе неку установу где их може сместити. Где год су тражили помоћ, наишли су на границе: хладна лица службеника отуђених од суштине свога посла. Презир и небрига. Границе. Зидови. И крешчендо на крају пута: неко из зграде пријави присуство опасних сиромаха, полиција долази, опсадно стање завршава избацивањем на улицу, а младић, поражен, одлази у ноћ.
Има ли граница преко којих се може прећи - питање се намеће иако није експлицитно постављено.
У покушају преласка с оне стране границе, чини се да је људски контакт пре остварен између Пере и младог човека, него између оца и сина. Пера није наметљив, али је проницљив, разуме младића, његову стваралачку муку и поставља му суштинска питања: „Ако ти је потребан човек од крви и меса, зашто га онда учиш да буде од папира, од тинте и вештине непознатих цртача, зашто га учиш да буде нежив као Тарзан и..." (стр 157).
Пери су познате све оне установе кроз које су заједно прошли, познаје нека лица и њега познају тамо. Нема помоћи, зна он и то опрезно саопштава. Млади идеалиста га не чује, мора сам да доживи и увери се.
Поред младог писца, Пера је једини човек од крви и меса, „прошао је сито и решето“, све му је јасно, друштво, људи, и овај младић који хоће да пише роман, и она његова сестра принуђена на проституцију... Све је то живот кога се он не одриче, свет у ком треба живети, а свако може преживети, ако тако одлучи (тачније: ако за то има снаге).
У поређењу са оцем, лишен сваког егоизма: Пера нема шта да брани, можда чак ни свој голи живот Слободан човек. Отац, на пример, брани свој стан за који се „целог живота мучио“. Ко је Пери крив што се није снашао, као он? “А ти си се снашао?! То сналажење је пљачкање под заштитом закона." (стр. 247)
На крају, морам да констатујем једну просту чињеницу: није нимало једноставно написати зашто ти се неки роман свиђа и због чега је важан. То се, најзад, ипак, мора препустити онима који ће га убудуће читати.

Њујорк, децембра 2016.

понедељак, 15. мај 2017.

Промоција Властиног Мокрањца


Иван Ивановић

ПРОМОЦИЈА ВЛАСТИНОГ МОКРАЊЦА


Колико сам схватио, ја сам овде због две ствари: сентенције о Власти као рођеном дисиденту на корици књиге и песме Ода писцима без адресе у књизи.

Мисао на корици књиге је из мог есеја Властицизам, који сам објавио у Адреси, у којем Власту Младеновића сврставам у ред песника уклетника, какви су у нашој поезији били Дис и Драинац. Први говорник на промоцији Милован Марчетић је изразио извесну сумњу у мој суд, јер бити уклетник значи бити усамљеник, а Власта је у поезији водио низ дијалога, као мало који песник пре њега. Ипак, сложио се да је дисидентизам веома присутан, ако не и доминантан, у Властиној поезији. Други говорник Васа Павковић је рекао да је он у Власти видео дисидента од саме његове појаве, а да су дијалози са другим песницима (какве је пре Власте неговала само Драгиња Урошевић) последица песникове потребе да своју усамљеност саопшти другима, не да се утрпа у песничко колективно биће. Било би врло интересантно да неко крене путем Властиних дијалога и проучи шта је у њима суштаствено а шта пролазно.

Могу да кажем да сам задовољан репликама које је изазвала моја сентенција на корицама књиге, тим пре што ја поезију пратим нередовно и о њој пишем само са поводом. А повод је била Властина песма о мени, која се нашла у књизи у циклусу Балканто, са темом о завичају који нас је напустио, њега Шаркамен а мене Топлица. Иначе, циклус почиње песмом Драинчеви црни дани, што може бити пандан мом роману „Црни дани Раке Драинца“ и студији „Боем у црвеним гаћама“ (Одбрана Драинца). То је учинило да сам ову промоцију доживео са поводом.

Други разлог због којег сам ја овде је песма у књизи која се односи на мене.

Ода писцима без адресе
Кад време није,
у сумрак цивилизације,
дођох на југ Србије.

Питах за Југ-Богдана - знају,
питах за Топлицу Милана – знају,
питах за Косанчић Ивана – знају,
питах за Драинца Радета – чули су,
питах за Ивановић Ивана – неће да чују!

Држим да је ова Властина песма веома значајна, више је него песма, усуђујем се рећи мали роман. Дозволите ми да песму са тог аспекта анализирам.

Дакле, Власта је 2015. године био учесник песничке манифестације Драинчеви сусрети у Прокупљу. Том приликом су га домаћини, са осталим песницима, одвели у Ђавољу варош, да му покажу чудо природе, које је замало ушло у списак највећих светских чуда. У Ђавољој вароши Власта је са домаћинима водио дијалог који је преточио у песму. Да погледамо ову кратку а дугачку песму.

Већ у првом стиху Власта каже да није време за песничке манифестације, за поетска ходочашћа, за оду песничком умећу. Ово је време анти-уметности. Време Ђавола а не Бога. Ма колико ово било опште место и нашло се у мислима многих стваралаца, тешко га је не прихватити. Власта се у Ђавољој вароши нашао у време пропалог југословенског (српског) комунизма, кад од идеала није остао ни пепео, што су ђавоље фигуре могле само да потврде. Ствар је у томе, Власто, што за мене НИКАД НИЈЕ БИЛО ВРЕМЕ. Можда си ти, док си био у Просвети и Нолиту понешто и сањао, мени није било дато ни то. Живео сам своје црне дане у оближњој Куршумлији, за коју се може рећи да је била заметак српске цивилизације (у њој је столовао велики жупан Стеван Немања, ту се зачела идеја о српској државности), а доживела горку судбину да Турци од лимених кровова њене две цркве лију куршуме за Србе, по чему је добила и ово ужасно турско име.

Ја сам којих пола века пре тебе дошао на ово место и ту су ми ђавоље фигуре рекле да за слободу, коју сам, попут Бранка Миљковића, сањао, још није време. Треба да се вратим у Куршумлију и служим комунистичком богу Титу и његовим малим боговима оличеним у локалној власти. Како нисам умео да служим, Власто, ево ме са тобом у невременој посети Ђавољој вароши. За мене никад није било време!

Власта каже да је на југ Србије дошао у сумрак цивилизације (добро је што није рекао у Сумрак Запада, као Освалд Шпенглер пре њега), да са домаћинима води нестварни дијалог примерен ђавољем месту на којем се нашао. Засад се, Власто, Шпенглер није остварио, како прижељкују рептили комуниста, али Орвел, који је насликао комунизам, јесте. Ко ће бити нови Нострадамус и шта ће прорећи, не умем да кажем, једино је извесно да ће се у видљивој будућности свет остваривати без мене.

С ким Власта Младеновић води дијалог у Ђавољој вароши? Његови домаћини, нови властодршци Топлице, дошли из комунизма преко радикализма, својевремено су писали петицију против мог избора у Драинчев жири, јер су од космополите Драинца хтели да направе локал-патриоту чији гроб ће да врате у Топлицу, „на бранику отаџбине“. Не знам да ли је Власта знао с киме дивани?

Шта је питао Власта своје домаћине? Као сваки радознао гост, распитивао се за прошлу и садашњу Топлицу. То је изванредна досетка, лукавство ума. Није у прошлости питао за реалне личности, него за митолошке јунаке. Тако, није питао за Стевана Немању и његову жену Ану, за султанију Мару, за Плочнички бој, за Топличку епархију, за легендарног граничара Капетана Вукоја, за четниког војводу Косту Пећанца, за устаника војводу Косту Војиновића, за Гвоздени пук, за најчувенијег српског команданта, војводу Живојина Мишића, који је једно време живео у Прокупљу кад су га црнорукци силом пензионисали, за комунистичког побуњеника Ратка Павловића Ћићка (Дражини команданти се у Топлици ни данас не помињу) – дакле, за све оне стварне личности и догађаје које сам ја романсирао. Уместо тога, распитивао се за митску Топлицу, непостојећу, сагласну Ђавољој вароши.

Нема никаквог доказа, Власто, о реалном постојању Југ Богдана, Милана Топлице и Ивана Косанчића? Њих је створила и уздигла песма, песми треба веровати. Песма каже да је Југ Богдан имао девет синова, да је био таст кнезу Лазару Хребељановићу, да је Милан Топлица био највиши а Иван Косанчић најлепши у српској војсци. Сви су они изгунули на Косову. Али песма каже да су они били Крушевљани а не Топличани! (Види песме из Косовског циклуса, види Бановић Страхињу.) Само једна једина песма ове јунаке лоцира у Топлицу, то је Маргита дјевојка и Рајко војвода. Песма је настала много касније у Срему, сва је у грешкама, уметнички је неубедљива, па је за доказ о постојању топличких јунака могу узети само локални патриоти, који мит стављају испред истине.

Мислим да је за Властину песму јако добро што она показује митску Топлицу. Не знам шта је песник хтео да каже, али ја ту песму тако читам, а уверен сам да се она не може другачије прочитати. Тој Топлици Власта супротставља два реална човека, Радетета Драинца и Ивана Ивановића. Властини анахрони саговорници невољно кажу да су за првог чули а вољно да за другог неће да чују. Зашто?

Космополитски песник Раде Драинац, који се не може певати уз гусле као Сава Вукомановић из Топличког устанка, никако се не уклапа у њихову шему новосрпства, где они себе виде „на бранику отаџбине“. Али пошто је Драинац давно мртав, а комунисти су га присвојили, нека га, китићемо се њиме али га нећемо слушати, створићемо ми своје гусларске песнике. Уосталом, да није било Драинца, ко би Власту Младеновића одвео у Ђавољу варош? А да ствар буде неповољнија по Драинца, ево, господар Вучићева Србија то оверава државним печатом, скида са списка републичких манифестација ову у којој је Власта био последњи полазник. Сад је то општинска (окружна) манифестација, за шта су се радикали залагали још од Октобарског демократског преврата, кад су били маргиналци. Што се мене тиче, ја сам одговорио протестним текстом Упокојени Драинац, за који они нису хтели да чују (на протест их је дошло једва десетак), и који Политика није хтела да објави, иако сам јој га уредно понудио.

Писац без адресе Иван Ивановић није пожељан у Топлици, јер кроз литературу говори оно што Топлица неће да чује. То је Власта Младеновић одлично уочио, ту није потребан мој коментар. И то је господар Вучићева Србија такође оверила државним печатом. Наиме, на прославу стогодишњице Топличког устанка, која је пала почетком 2017. године, није позвала писца који је о том устанку написао трилогију од 1500 страница! Не волим да се поредим, али то је као да су цртали мапу Србије а у њој није било Копаоника! Слово о топличкој прошлости је држао човек који о томе нема појма, нови господар Србије у улози њеног премијера. Разуме се, Власто, да ту није било места за мене!

Пошто сам Властину песму прогласио малим романом, узео сам за себе право да јој реплицирам, за роман сам квалификован, имам мајсторско писмо. Ову, ваљда једину песму у мом животу, написао сам Властом. Дакле:


РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА „ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ“

Кад време није
У сумрак цивилизације,
Одох у главни град Србије.

Питах за „Далеко је сунце“ – знају,
Питах за „То мајка више не рађа“ – знају,
Питах за „Књигу о Милутину“ – знају,
Питах за „Хазарски речник“ – чули су,
Питах за „Црвеног краља“ – неће да чују.

Вратих се у Крајину.

Сви смо ми дошли у главни град Србије, Власто, погрешно верујући да ће то бити наш Елдорадо. Ја којих шеснаестак година пре тебе. Не знам како си ти прошао, за мене није било места у књижевној престоници Србије, они који су се укрцали у њен воз (аутобус) дерали су се: Вози, мајсторе, нема више места! – како је лепо рекао Мирослав Тодоровић из Ниша.

Пре тога смо сви, без разлике, морали да прочитамо Ћосићев роман „Далеко је сунце“ (1951), који је проглашен катехизисом комунистичке књижевности. Шта смо могли у том роману да прочитамо? Да су партизани били добри момци, пуни вере и заноса, идеалисти итд. а четници лоши момци, најгори олош који је Србија могла да дâ, кољаши, касапи, масовне убице. (Прочитај у „Далико је сунца“ саслушање четника Васића.) А ко то није хтео да зна, ризиковао је да га нема.

Осамдесете године, кад си ти још ученик неготинске гимназије, у време кад је умро „највећи син наших народа и народности“,  у егзилу сам у Београду. Сви писци који су држали до каријере појурили су да текстом, есејом, песмом...
оплачу ову смрт коју је отплакао и афрички лидер Кенет Каунда. Онај који то није хтео то да зна, Маринко Арсић Ивков, скупио их је у значајну „Антологију српске удворичке поезије“. Нисам могао да се начудим шта ће ту Александар Секулић, песник коме ама баш ништа нису дали, боем који би у претпрошлом веку био у чувеном Јанковом боемском кругу, а у прошлом веку заједно са Тином Ујевићем ловио вашке за кафанским столом у кафани Москва. А Ацина песма најбоља од свих у Маринковој антологији!

Неколико година касније, кад ти, Власто, улазиш у књижевност преко Књижевне омладине Србије, са чудним насловом песничке књиге „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“,  писац из Шумадије (Аранђеловца) Данко Поповић, кога је Драган Јеремић безуспешно покушавао да угура у извикани приповедачки круг (Булатовић, Киш, Пекић, Ковач, Михаиловић) који ће убрзо међусобно заратити, јавља се са „најсрпскијом српском књигом“, „Књига о Милутину“, која ће у српском народу бити читана колико „Хајдук Станко“. Отворено или прикривено, Данко готово да пита Тита: Који си ти, бре, зашто не дижеш устанак у Загорју него у Шумадији, је л да направиш Крагујевац и Краљево? И: Је ли те Коминтерна послала у Србију, као Вилхем  што је послао Лењина у Русију, да направиш грађански рат и обезвредиш трећи српски устанак првог герилца у покореној Европи, настављача војводе Живојина Мишића, пуковника Драже Михаиловића? Срби су за ту књигу знали.

Пошто, Власто, не припадаш шездесетосмашкој генерацији, ниси се бавио црним таласом, а избегао си и време После Тита - Тито! (1988. ушао си у комунистички Нолит, опет са чудним насловом „Без мене“), не знам какав је твој став према „Хазарском речнику“ Милорада Павића, за кога су ти Срби рекли да су чули.  Чуо сам и ја, и то неколико пута колико ми је требало покушаја да дочитам ову досадну књигу. Али, најпре Академици проистекли из Симине 9А, под вођством омладинског руководиоца Добрице Ћосића, који се у међувремену преумио и посумњао у партизанство своје младости, али није хтео да чује за четништво,  иако је у њему био син војводе Живојина Мишића, (о Мишићу је Ћосић написао  веома добар роман) мајор Александар, а потом славистички семинари широм света, прихватили су београдског универзитетског професора и академика као творца нове књижевности, аутентичног Византинца и Православца. Па ти читај то неколико пута ако нећеш да будеш примитивни провинцијалац приспео из „српске Вандеје“, како је Топлицу карактерисао Ћићко. 

Коначно, сигли смо до „Црвеног краља“.  Хтели не хтели, мој првенац је постао симбол отпора комунистичком режиму. Завршио је на ломачи као у време инквизиције (1972. године). Али, кад си ти приспео у Београд, роман је васкрсао (1984), ти си питао за њега, но у престоници нису хтели да чују за то. Зашто? Зато што су се комунисти у међувремену преумили како би задржали власт, одбацили комунистичку веру и вратили се у православље, „од комесара постали монаси“ (Предраг Чудић) и изабрали последњег српског комунистичког вођу за новог српског Вожда.  Слободана Милошевића су Срби прихватили акламацијом, а Академици му дали мандат да поведе нове балканске ратове, не рачунајући да ће се они завршити на штету Срба. Не знам шта си ти, Власто, радио у то време, али ја сам био дезертер, одбио сам да подржим Вожда. Године 1993, кад ти објављујеш у Нолиту и Просвети, ја илегално штампам у Кикинди антимилитаристички роман „Уклети Србијанац“, који није забрањен као „Црвени краљ“, али није ни пуштен у продају. Не треба да ти кажем да је Удба (ко би други) запленила и уништила 2000 примерака романа, што је ефикасније него судска забрана. 

 На крају, не знам да ли сам се уклопио у афирмативну промоцију Власте Младеновића у једног од водећих српских песника. И, да ли сам својим рогобатним романом упропастио његову лепу песму?