субота, 10. март 2018.

Комшије



Светолик Станковић

К  О  М  Ш  И  Ј  Е


Хладна, готово празна, соба.  На прозору мушкатла, у искрзаном  плавом лонцу са белим туфнама.  Поред њега, одавно заборављена црвена јабука,  смежурана као лице негдање лепотице.
У соби расклиматан  дрвени сто сав избушен мољчаним рупицама,  две столице од грубог буковог дрвета.  Једна са наслоном,  на другој се виде само патрљци  наслона.  У углу, са десне стране, одмах поред врата,  кревет од храстових  дасака,  грубо срезаних, пуних чворова. Уместо душека, сламарица у којој се слама претворила у плеву, па испада на све стране, чим онај ко лежи на њој, учини и најмањи покрет  у сну.
На кревету човек.
Стар.
Сам.
Остављен од људи.
Заборавен од Бога.
Не тражи ништа, од никог.  Нема ништа  да понуди, икоме.
Лежи на леђима и нертремце гледа у плафон.
Плафон је његово небо.  Још више,  цела васиона.
Прекривен  наслагама  гарежи и дима ишаран је линијама,  црним,  жутим и смеђим тачкама. На неким местима отпала је земља којом је премазан,  па окречен.  Виде се летве и греде у рупама  неправилног  облика и величина.
Линије, тачке, рупе.  Ето његове  васионе  коју помно и упорно  ‘’проучава’’.  Свакој  тамнијој тачки дао је име неке планете.  Оним светлијим  дао је имена звезда.  Ту су и оне црне рупе.  Дебље и израженије  линије, поред којих је доста сићушних тачкица, назвао је  кометама.  Ено, тамо у крајњем  десном углу плафона  јасно  се усликала  Халајева  комета.  Лево од средине плафона  види Велика кола. Са левог угла плафона, преко средине, све  тамо до изнад прозора, пружила се Кумова слама.  Њему се више свиђа назив Млечни пут,  јер је то млеко богиње Јуноне  које се тако снажно просулео небом из њене  дојке.
Зрак поподневног  сунца нагло улази кроз полузастакљен прозор.  Друго крило одавно је без стакла.
Смета му тај дрски зрак сунца.
Волео би да му забрани улазак у собу. Ремети му посматрање  плафона, његове  васионе.
Нажалост,  не може.
Једино ћебе које има, њиме би могао да застре прозор,  користи да се покрије  и макар  мало загреје.
Ова соба, проклето је  хладна.
Десном руком дуго претражује испод  кревета.
Нема је проклетнице.  Куда ли се откотрљала,  ђаво је однео.
У полулежећем ставу, испруживши руку највише што може, најзад је осети под  прстима. Хладна  глаткоћа  стакла милује му јабучице на прстима.
Подиже је у висини очију и на свој ужас примећује  да је празна.  Без капи ракије у себи флаша му се дрско уноси у лице.  ’’Шта је, мислио си да има још?  Жао ми је,нема  више.  Попили  сте све,  до последње   капи.  Како не разумеш,  у мени не извире,  мора  да се сипа...’’.
Била је то задња флаша коју је имао.  Пуну.  Празних  има за двоја кола.
Мрзи  га да устане.   А требао  би  да устане.  Нема  смисла да га син затекне у овом положају. Прекјуче  му је обећао  да ће  доћи рано  ујутро.  Ево,  већ је касно поподне  њега нема.
Нека,  доћи ће.  Ако не данас,  доћи ће неког следећег дана.  Не љути се на сина.  Никада се није наљутио на свог јединца, на свој понос и дику. Разуме га потпуно.  Он је сада у најактивнијим  средњим  годинама,  са много обавеза и проблема.  Обавезе и проблеми  не могу да чекају.  Отац увек може  да чека.  Отац мора све да разуме.  Какв је то отац који не разуме сина?  Свакако лош.
‘’А каква су деца која не разумеју  родитеље’’?
Одмахне руком као да се брани од неке напасти.  Неће да одговори на то питање.
Мучи га нешто друго.  Мораће  да у селу нађе неки посао,  да би зарадио  који динар  док не стигне поштар са пензијом.  Пензију, највећим делом,  шаље унуку  студенту.  Оно што му остане истопи се брзо.  Нестане,  углавном у оним флашама баченим  на сметлиште иза куће.
Пође ли му за руком  да нађе било какав посао,  зарадиће  макар за флашу ракије.  Мада,  зна добро,  сељаци су незгодни кад треба да плате.  Али, кад наплаћују,  немају меру.  Зацепе  цену до облака,  потом се цењкају.  Више воле да се цењкају но да пију кафу.
Нека, лежаће још мало.  У село ће кренути предвече.  Некоме ће нацепати  дрва за шпорет, донети воду са извора,  помоћи  око прања бачви, или казана.  Наћи ће се већ нешто.
Гле! Незвана,  сваког тренутка сулудо мењајући правац  лета,  у собу улази мува зунзара.
Она зелена, грозна, што иде на људски измет
Измет.  Ала смо се профинили.  Значи,  то више нису говна,  сада је то измет.  А срања на све стране.
Добро,  једно или друго,  једнако смрди.  А  зунзара насрће ли насрће.  Не  уме да разликује.
Покушава  да му слети на лице. Тера је оштрим замахом леве руке,  псујући је сочно,  српски. По псовкама смо познати у свету.  Сети се да је негде прочитао како је Превер учио српске псовке и изговарао их ,  док се превијао од несносних болова,  изазваних неизлечивом болешћу.
Усред свађе са зунзаром,  од  улазних врата  зачу се глас комшије Митра,  негдањег старијег  водника ЈНА.  Сада пензионера избеглице из Словеније.
-Ало, Професоре,  јесте ли ту?
-Ту сам комшија,  ту сам,  само изволите,  уђите - одговара устајући  са кревета,  обрадован доласком  драгог му човека,  са којим се дружи већ дуже време, од како је дошао у ову недођију. ’’На огњиште предака’’.
Сличних су судбуна.
Растали су се кад су били дечаци од петнаестак година, кренувши  да у неком свету,  далеко од овога,  потраже срећу.  Митар се зауставио у Словенији, Професор  у  Босни.
После пола века ево их овде на југу Србије.  Стари,  болешљиви,  сами,  уморни. Од чега?  Од живота.  Од себе понајвише.
-Ево Професоре,  донео сам флашу оне моје лањске мученице од најбоље  стенлеј  шљиве.  К’о гром је. Говори све светске језике. Тамо некакав виски не може да јој буде ни посилни, како би рекли ми војници.
-Баш ти хвала комшија  Митре.  Да знаш колико си ме обрадовао, - раскокодакао  се Професор.
Душе ваља,  обрадовао се Професор комшији,  али још више флаши комшијске мученице од стенлеј шљива.
Седају за сто.  Професор ставља на сто две ракијске  чашице.  Неопране.  Не мари.  Из опраних чаша  пије се вода.  Ракија може да се пије и из неопраних.  ’’Синко, воду не пиј ни за ким из исте чаше,  ракију можеш иза сваког’’- паде му на памет давни очев наук.
Док Митар сипа ракију у чашице,  Професор вади из фиоке  стола нарезану  крџу,  цепа   велики новински лист на два дела и завија цигарете,  дугачке  и дебеле као осредњи  овчарски  штап.
Пале ‘’цигарете’’.  Густ,  оштар и смрдљив  дим испуни просторију,  која би требала да буде соба.
Подижу чашице,  гледају се у очи, које су већ добрано избледеле и код једног и код другог, и наздрављају.
-‘Ајд,  живели  комшија.
-Живели Професоре.  Да смо живи и здрави и нека је нама ове мученице.  Знаш како кажу наши:  ’’Јебеш живот без ракије’’.
-Надао  сам се сину,  обећао је да ће доћи данас.  Није дошао.   Сигурно је много заузет обавезама,  пос..ло...вима.
Професор  почиње да грца,  док му се старачке сузе сливају низ смежурано и необријано   лице, а танак млаз ракије  клизи низ браду.
-Не плачи Професоре,  молим те...не..., па ти си тач... ре...
Митар не заврши реченицу,  гушећи се од плача.
Поново наливајући чашице,  испрекиданим  тихим гласом,  каже:
-Мени је обећала  ћерка  да ће доћи и довести  унучиће.  Није дошла.  Нешто  ју је  спречило. Знам,  сигурно би дошла...она ме воли.  Унуци  ме такође воле. Али,...шта ћеш Професоре...нека су они нама живи и здрави,  да им не чујемо никакво зло.  Нека је њима  добро.  Нама како буде, нема још много.  Теши ме помисао да неће бити још толико колико је било.
Живели Професоре,  у здравље  наше  деце...и њихове  деце...
Надушак испијају ракију.  Митар  долива,  флаша се полако празни.  Мрак је увелико испунио сваки кутак просторије.  Вечерња  студен све више  наваљује хладним ручердама.  Професор пали петролејку и качи је о зид.  Чкиљава  светлост неуспешно покушава  да отера  мрак.  Једва назиру  лица један  другом.
Ћуте и пију.  Док има у флаши.

25.11.2017.

уторак, 20. фебруар 2018.

Србија слави пунолетство



Бобан Милетић Бапси

СРБИЈА СЛАВИ ПУНОЛЕТСТВО


Ове 2018. Србија у нечему слави пунолетство?! Пунолетство како ниједан писац није осуђен на робију, или му забрањена књига ... мало ли је?! После ослобођења од Турака први у апс је доспео Лаза Костић 1872. и после тога нема шансе да је прошло више од ДЕСЕТ година, а да неко од писаца не доспе ћорке.
9. јуна ове године навршиће се осамнаест година када је неко (стицајем околности моја маленкост) осуђен на робију због писане речи, тачније због збирке афоризама СРБИЈО, МАЈКО, ПЛАЧИ“ у Окружном суду у Зајечару на пет месеци затвора – првостепена пресуда, коју је Врховни суд Србије вратио на поновно суђење, до кога никада није ни дошло јер ми је у међувремену тотално противправно Коштуница доктор Војислав, тадашњи председник СРЈ, потписао амнестију – која се иначе не даје неправоснажно осуђеним лицима, или ако су и осуђена – ако је не траже. Вратио сам му амнестију – уз пропратно писмо и савет шта са њом може да уради!!!
Уверен сам да сам својим држањем у притвору, на суду, вражањем амнестије ... и уопште фантастичним сналажењем у свој тој хајци на мене итекако допринео да Србија ове године слави овај јубилеј. А биће тога још ...
Да вам право кажем изузетно ми прија друштво у коме сам се не својом вољом нашао, а које ћу у даљем тексту набројати:
После ослобођења од Турака први од писаца који је доспео у апсану био је Лаза Костић 1872. године и то поводом здравице коју је одржао за пунолетство краља Милана, али је Лаза итекако сметао Аустро – Угарској монархији рецитујући своје родољубиве песме и кварећи“ омладину. Затим следе хапшени, суђени, прогањани, са посла истеривани, на руб егзистенције довођени, у душевне болнице смештани као ко: Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Васа Пелагић, Радоје Домановић, Владислав Петковић – Дис, Димитрије Туцовић, Петар Кочић. И са Петром Кочићем би се завршило пострадање србских писаца до Првог светског рата. И све до 1929. године и Драгољуба Јовановића и 1933. Милована Ђиласа прошло је најдужих 14 година, а да неко од писаца није осетио букагије и јео затворски лебац. За време Другог светског рата и немачке окупације само је владика Николај Велимировић робијао и то у логору Дахау.
А онда су дошли „ослободиоци“ и може се рећи да нису губили време, штавише ...
У јесен 1944. стрељани су Светислав Стефановић и Григорије Божовић, а Сима Пандуровић је осуђен на 5 година губитка националне части. Набројаћу сада све оне који су пострадали због писане речи у Титовој Југославији, и касније после његове смрти  а да су живели и углавном били Срби: Драгољуб Јовановић и Милован Ђилас – робијали и у Краљевини Југославији, капа доле!!! Затим следи Борислав Пекић, па Милош Црњански – који није робијао али је гуран у запећак и злопатио се од немила до недрага по емиграцији. 1968. године забрањена је представа Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве. Следи Загорка Голубовић, затим Иван Ивановић 1973. због романа „ЦРВЕНИ КРАЉ“ ... па онда 1976. Драгиша Кашиковић и поћерка му Иванка у његовом стану у Чикагу брутално су избодени, Драгиша са 63, а мала Иванка са 54 убода ножем – трагови воде ка монструозној УДБИ ... њихова крв на нашим рукама – све док се не оградимо од овог злочина и захтевамо да налогодавци извршиоци буду осуђени – макар и постхумно. 1981. Гојко Ђого, затим Небојша Попов, Живојин Павловић, Војислав Шешељ и  претпоследњи на листи мени изузетно драг Растко Закић, апсолутни рекордер по броју забрањених књига – укупно 7 !!!
Да не испадне да је све било црно постоји један, али и буквално један, светао пример и један судија – његово име је Светомир Николић из Новог Београда и он је 1987. ослободио рокера Бору Ђорђевића, познатијег као Бору Чорбу, јер је прихватио налаз вештака да су Борини стихови уметничко дело.
Да не испадне да је забрана књига наш СЕРБСКИ изум – није ... почетак је везан за име најкрволочнијег члана средњевековне инквизиције Томаса де Торкемада, шпанског католичког свештеника. Томас је уживао не само у спаљивању грешних књига, већ и грешних душа.
Па да завршавам: баш лепо друштванце, које нисам могао да бирам, али ми итекако прија. Али могао сам да бирам какав ћу бити током притвора, суђења, пресуђивања ... и изабрао сам ... и то сам на суђењу рекао и судији Верољубу Цветковићу, да после мене више никада и никоме неће пасти на памет да некоме суди због писане речи!!! Он се само кисело насмејао, а ја сам био никад озбиљнији. Овај јубилеј, ово пунолетство, је доказ колико сам био у праву. Али да, неће се на овоме стати ... чврсто сам убеђен да сам тог 9. јуна те 2000-те био у праву не за 18 година, не за 180 година, не за 1800 година ... да сам био у праву до свршетка света и века ... ПА КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ И БОГ ПОМОГАО!!!