понедељак, 18. септембар 2017.

Просвећени Новосађани и Орфелинова биста



Сећам се... 17

Милорад Грујић

ПРОСВЕЋЕНИ НОВОСАЂАНИ
И ОРФЕЛИНОВА БИСТА


Комисија Скупштине града Новог Сада за јавне споменике утврдила је 1985. године Нацрт програма за подизање јавних споменика у градској заједници Нови Сад. Међу другим, „које треба подићи ради трајног очувања успомена на значајне догађаје, идеје, личности и места из историје народа и народности Југославије, неговање револуционарних и културних традиција и ради доприноса свестраном социјалистичком васпитању деце и омладине“, налази се, у материјалу, и предлог да се (локалитет) у кругу Универзитета подигне (вид обележавања) биста Захарија Орфелина.
Баш те године навршило се две стотине година од Орфелинове смрти.
Из Беча је 28. јула 1786. године писао Доситеј писмо Благородному Господину Сенатору Арсенију Георгијевичу у Бечеј и ово: „ ... наш је покојни господин Орфелин блаженији и благополучнији од свију његовога времена сродних. Нека се, дакле, радује његова бесмертна и благополучна душа! Нека прими из вечних небесног оца обиталишта ови тимијан и жертву наше благодарности! Гоњеније силнијих и ситијих од њега није њега могло уплашити! Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добро што не пише. Нек посвећено буде пречесно име његово вецном воспоминанију и високом почитанију чувствителних, благородних и добродјетељних срдаца сербских синова!“
А мало ниже још и ово: „ ... и ми слободно можемо рећи да ћеду тада наши Н. Н. (Новосађани!) просвештени бити кад љубезном Орфелину статуу воздвигну.“
Чинило се да ће се, ето, ускоро, испунити Доситејев услов, да Новосађани просвећени постану.
Захарија Орфелин, песник, учитељ, графичар, калиграф, записивач мелодија, теолог, уредник првих српских календара и првог српског часописа, библиограф, коректор, издавач, цензор, преводилац, писац уџбеника, филолог, историчар, архитект, природњак, аутор прве српске књиге о виноградарству и винарству, полемичар, канцелиста и путник, умро је у педесетој (или шездесетој) години живота, 19, јануара (30, по новом календару) 1785. на Сајлову (Исаилову), мајуру новосадских владика. Сахрањен је на Јовановском гробљу.
Већ давно пре него што је ово гробље угашено (између два светска рата, 1921. године разровано) није се знало за Орфелинов гроб.
Такође се не зна за Орфелинов лик.
Не постоји никаква слика, ни цртеж, гравира, и нико не би  могао имати представу о Орфелиновом изгледу.
А каква би му тек била биста, у кругу новосадског Универзитета?
Све је то било 1985. године у Новом Саду.
Расправљало се, али биста није направљена.
Године 2002. Лаза Чурчић је објавио Књигу о Захарији Орфелину (Српско културно друштво ПРОСВЈЕТА, Загреб, приредио Боривој Чалић) у којој се налази рад Последње две године живота Захарије Орфелина.
Орфелин је последње две године живота провео болестан и бедан („пребедан“, записао је Јован Рајић) али скоро до последњег дана посвећен свом раду.
У том тексту Лазе Чурчића се наводи последњи траг: „Шездесетих година 20. века прота Веселин Петровић, секретар владике Никанора, испричао ми је да је на владичанском мајуру Сајлову постојао један надгробни споменик на коме је писало да је покојни „српски списатељ”. Ако је то био надгробни споменик Захарији Орфелину онда је он сахрањен на мајуру новосадског владичанства, а уведен у Матичну књигу Јовановске цркве.“
Кости оних који нису били обележени засебним спомеником премешетене су из разрованог Јовановског гробља у заједничку гробницу на Успенском гробљу. Може бити да су међу другима и кости Захарије Орфелина.
Свеједно, трага више нема.
Лаза Чурчић се посебно пасионирао око тога да сазна како је може бити изгледао Орфелин, па је претпоставио да је на бакрорезу ХРИСТОС ПРЕД БОГОМ ОЦЕМ МОЛИ ЗА СПАС ГРЕШНИКА (око 1782) у доњем левом углу Орфелин нацртао себе.



(детаљ)


Читавог свог скоро четири деценије дугог пријатељства разговарали смо Лаза Чурчић и ја, поред свега другог, и о Орфелину.
Последњи пут у његовом „зимском“ стану у Новом Саду, где чека пролеће да се врати у Тител, децембра 2016. године.





    У писму од 20. фебруара 2017. године Лаза ми пише и ово: „ ... Сада знам да и онај што се моли није никако аутопортрет (Захарије Орфелина). Није ми јасно зашто ми на то није скренуо пажњу она свезналица Бора Чалић. Ваљда  није хтео да ме узбуђује...“
И тако, сазнало се није како је Орфелин изгледао, нити му је биста подигнута.
Али, ту није крај.
Новосађани, који би по сваку цену хтели да испуне Доситејев завет, и да постану просвећени, правећи бисте, ни годину дана после иницијативе за подизање бисте Орфелину, у априлу 1986. године, покрећу нову иницијативу — Споменик Јосипу Брозу Титу у Новом Саду – основе за избор места где ће се подићи споменик. Формиран је и Одбор за подизање споменика. То је једна брошура А-4 формата са врло детаљним образложењима, а предлаже се 16 могућих локалитета.
Један од тих је и Универзитетски парк поред Дунава.
Ни Орфелинова биста ни споменик Титу нису се нашли „у кругу Универзитета“ у Новом Саду.
Питам се данас: има ли нових иницијатива?

(2017)

недеља, 06. август 2017.

Данашње поетско стваралаштво





Анђелко Заблаћански

ДАНАШЊЕ ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО

(Осврт)


Поезија је најузвишенији вид уметности. Њена срж и суштина. Нажалост, данас многи песници је своде на обичност и тривијалност, заборављајући, случајно или намерно, да само песма у којој је песник ставио своју душу на папир јесте поезија. Песма мора да носи лични печат песникове душе, рекао је Црњански, јер иначе није поезије. То је прво и основно. Међутим, данас се песници просто утркују да поезију без поезије, песму која ни по чему не сличи песми, ставе на највиши ниво песничког стваралаштва. Данас је веома важно бити нов само ради новотарије, а никако због напретка поезије. Бити другачији од ранијих поетских величина је циљ који не бира средства, па макар љубавну песму писали о њеном обилатом мокрењу које песник слуша и још у стих ставља. 

Друго, поезија мора да има поетику и мелодику (то лепо препоручује Пол Верлен у песми Песничко умеће). Поезија која то нема није поезија, као ни поезија уопштености, а ни песме које личе на приче. Поетика која опстаје и остаје за сва времена (без обзира на тренутна помодарстава) јесте поетика песникове душе дигнута изван свакодневице, са тежњом ка најузвишенијем у души човековој. У данашње време поезија је све то изгубила. Понекад више личи на кратку новинарску репортажу, јер забога, важно је све што је било бацити под ноге као да се тек сад рађа део уметност звани поезија.

Песма која је печат песникове душе једино може допрети до читалаца, јер могу се мењати схватања, мода, уметнички правци, али људска осећања су иста кроз векове, па није ни чудно што данас поезију скоро никако и не чита. Читалачка душа, оно најтананије у човеку не може се преварити. 

У последње време, а нарочито са вртоглавим успоном интернета и друштвених мрежа, појавили су се песници који свакодневно засипају своје профиле увек новим песмама (као да од писања поезије не постоји ништа лакше). Можда то не би било ни страшно да се на томе и завршава, јер и раније су људи писали дневнике, а у њима и понеки стих, али сада то иде даље и људи објављују збирке песама, постају песници у зрелим или већ позним годинама. Ни то не би било поражавајуће, имају паре па нека штампају књиге са себе и своје пријатеље, али они се гурају, лактају, а живимо у друштву где је лакат највећи квалитет, и узимају, некад скоро свето, али сигурно веома поштовано и цењено име песника. Песник се не може постати у доби кад је човек већ формирана личност, кад на свет око себе гледа очима зрелог и опрезног бића, већ очима детета. Дакле, песник се не постаје, песник се рађа, песник поезију живи од малих ногу, па ако с њом и живи од малена чудно је да није имао порив да у младости нешто од тога и стихује, већ је дочекао зреле године, интернет и фејсбук да постане песник. Прозни писац би некако и могао да се првом књигом и прогура без обзира на године, јер са богатим животним искуством, нарочито они који су у друштву често усмено препричавали неке догађаје из свог или туђих живота, уз велики труд може написати понеку причу или роман. Песник не може. Песник је дете које се игра речима и коме је та играчка била потребна увек, а нарочито кад је дете постајало човек. Поезија је та која песнику није дозволила да сасвим одрасте. Мали је број песника чије су пубертетске песме касније опстале заједно са њима, али су их писали, и сад долазим до кључних речи, имали су потребу да пишу. Поезија  јесте поезија тек кад је написана из најдубљег унутрашњег нагона који песнику не да да спава док те речи не запише. Писање ради писања и свакодневно је ништа друго него пискарање. А пискарала је било увек и биће. Некад се знало где им је место, надам се да ће се опет знати.

Насупрот овој врсти постоје и тзв. велики, модерни песници. Велики, јер су се међусобно тако самопрогласили, а модерни, јер је модерно бити модеран, па макар то не значило ништа. Данас је модерно бити нов по сваку цену, али не нов ради бољитка, већ нов само због новотарије, а богме и због, ко зна чије жеље и тежње, погазити све што је традиционално и вредно. Тако  данашњи велики песници воде кампању да је садржај песме најважнија ствар, као да ми то не знамо да песму чини оно што је у њој унутра а не споља, али исти ти дижу галаму на песнике који су задржали, или се само наслонили на традицију, позивајући се баш на, по њима застарелу форму. Сад се питам шта је њима важно: садржај или форма? Очигледно ништа осим они сами, па тако награде добијају они делећи их међусобно у сарадњи са критичарима који за  ситне паре пишу оде осредњости. 

И где су онда истински песници и поезија? У вековима прошлим – из којих долазе песници који су остајали верни себи и поезији, и будућим – у које ће ући они који сад ћуте и пишу срцем и умећем игре речима. Они који не припадају ником, јер песник је самосвојан и једино потчињен њеном величанству Поезији.

18. јануар 2016.