понедељак, 16. јануар 2017.

Орфејево наслеђе

Власта Младеновић


ОРФЕЈЕВО НАСЛЕЂЕ

    (У пределима трачким)

Препознајем твој код
у мени,
јасан је ход,
сан којим идем.
Идем и не веселим се,
селим се, а не одлазим,
јер куд ћу изван себе.


ЈАТАЧКА

    Живку Николићу

Одавно сам ја изван јата,
далеко од Орфејевих певача,
дуго већ чамим сред неготинског блата,
узалуд држећи се Вељковога мача.

Мртвијем сном спава моје племе,
мртав преврће се Његош у гробу,
чему сјајне речи, песме,
у овом мрачном добу.

Прошло је време витешко,
нема више критеријума,
певам, мада ми је тешко,
опште је лудило, све је изван ума.

Свака моја реч, злу отпор,
осуђена је на пропаст,
певам, али горак је укус, опор,
ништа више не значи част.

Препознатљив је мој песмопис,
изван сваког зла, пролазног утицаја,
јасан, певљив, чист,
дрежди у забити сред завичаја.


КРАЈ СРБИЈЕ

        „Дан који није требало да сване.“

Све је било склоно паду,
стари деспот Ђурађ
није више видео наду,
затворен у куле,
попут буле,
чекао је турско ђуле.

Шта је могао,
споља све јачи таласи Дунава,
унутра Бранковићи
на Бога хуле,
једни хоће под Турке,
други под Угаре.

Полако, тамнио је
 и последњи угарак,
угасило се светло Србије.


ХАЈДУК ВЕЉКО И ЕПСКА ЋУТЊА

Бој бије Хајдук Вељко,
бој бије на истоку Србије,
Турци његову главу траже,
ал му нико не помаже,
нит му дође Карађорђе,
нит му шаљу џебане;
легенда за живота,
сви га хвале
и са једне и са друге стране,
само епски певачи ћуте.
Ипак, чују се лауте,
песме пева време.


СВАКОГ ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА БЛОГ

Сваког јутра читајући Душанића блог,
путујем кроз време.
Бескрајан је свемир,
све је Бог.
И тако сазнајем
свет душе,
песничке вести
писане по савести.


ОСВИТАК

О Будо,  о Гаутама,
просветли ме,
нек из мене изађе тама,
нек разблажи црнило
око мене;
О Блажени,
чему патње,
чему тлапње,
ништа није тако савршено
као признање.
Признајем немоћ,
о које блаженство,
пролази ноћ.


ЕНХЕДУАНА, СЕСТРО МОЈА ДАВНА

                          Ани Стјељи

Пишем ти песму,
то је моје писмо,
знакови урезани у сећање,
јер ти знаш, ти умеш
да читаш шта у души пише.
Сви сукоби су у човеку,
али ти ми мир дајеш,
једино ме ти разумеш,
сестро моја давна,
о Енхедуана.

МОКРАЊАЦ, ПРАВАЦ КОЈИМ СТИХОДИМ

Стишано, без дреке,
стиходим попут реке,

налик речном друму,
Мокрањац ми је стално на уму:

нема поезије без хармоније,
све што се пева песма није.

Извире сунце, обасјан је исток,
стиходим, следим речи ток.


( Белешка о аутору - в. Википедија )

уторак, 29. новембар 2016.

Јован Пачић



Сећам се (14)

Милорад Грујић
Јован Пачић – две необјављене песме

Јован Пачић (1771-1849)

О овоме морам почети издалека и наоколо.
Дакле, седео сам у соби где сам, најзад, сместио све преостале фасцикле и расуту документацију, архиву, одвојио од књига које сам сложио у друге собе, и гледао у то не знајући одакле да почнем, односно наставим да издвајам за Завичајно одељење, кад ми поглед падне на један штос фасцикли, висине отприлике 40 сантиметара, можда пола метра, који је некако био искренут и као да је тиме означавао да припада једној теми.
Смакнем оно што је тај дењак препокривало и извадим, те почнем да отварам једну по једну, десетак отприлике, и све садрже рукописе, машинописе, исцепке из часописа и новина, оригинале, копије, а и књиге. И то се све односило на Јована Пачића. Сетим се, наравно, како је до тога дошло.
Елем, у време када сам се скоро свакодневно дружио са Стојаном Трећаковим и Лазом Чурчићем, падне ми на памет да би било добро да повремено проширимо круг саговорника и да се једном недељно састајемо са онима које позовемо.
Одабрали смо „Липу“, новосадску кафану у којој су се некада састајали Лаза Костић, Змај, где су долазили и Ђура Јакшић, Исидор Бајић, Урош Предић... „Липа“ се некад звала „Линда“, јер су је наши тако назвали по улици Unter den Linden у Берлину, где су одлазили да нешто науче и диве се,  послом можда, или тек уживања ради.
Било је то негде 1982. или 1983. године. Састајали смо се четвртком, после шест сати, предвече. Били смо ту Зоран Стојановић и ја, Стојан Трећаков, Лазар Чурчић, Јован Ћулум, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Живан Милисавац... а повремено су наилазили и други. Пијуцкали смо и разговарали о књижевности. Није то дуго трајало, можда једно три месеца, а онда се друштво полако осипало, па на крају остадосмо редовни само Стојан, Лаза и ја. И ми се вратимо у кафану „Златна греда“.
Из свих тих разговора, који су били и пријатни и поучни, мени је, ипак, остао горак укус да у нашој књижевности има још толико много посла да се то за једног живота не може постићи. И још и ово: да је српска историја књижевности добрим делом сачињена од неправди, неспоразума и немара, злобе и незнања.
Нађем један списак из тог времена. Био је у књизи Захарија Орфелина Песме, коју сам тада већ издао (Књижевна заједница Новог Сада, Библиотека Баштина, 1983, приредио и предговор и поговор написао Лазар Чурчић, насловну страницу направио Иван Болдижар тип слова Орфелин, рецензенти Младен Лесковац и Бошко Петровић).
Орфелин није до тада имао књигу песама, све су биле расуте по часописима, на његовим бакрорезима, или остале у рукописима, по зборницима и песмарицама, и ово је после више од 200 година прва његова збирка. И једина, до сада. Таква каква је.
Ево тога списка:
Јован Рајић Песме — никада нису штампане у књизи.
Сима Милутиновић Песме — има старих школских избора и постоје тешко приступачна прва и једина издања.
Милован Видаковић Песме — нештампане у књизи.
Михајло Максимовић Мали буквар за велику децу — прва сатирична проза код Срба, постоји само прво издање из 1792. године.
Доситеј Обрадовић Песме — штампане само у сабраним делима.
Песме слепих сремских гусларки — штампане само у збиркама Вука Караџића.
Народне приповетке из збирке Гаје Меанџића из Србобрана — штампане само у Вуковој збирци.
Народне песме из збирке Корнелија Станковића — штампане само у Летопису и уз ноте.
Тихомир Остојић О народној књижевности — само у часописима.
Тихомир Остојић О српској књижевности 18. века — само у часописима.
Тихомир Остојић Из српске књижевности 19. века — само у часописима.
Др Никола Радојчић Из српске историје 18. века — само у часописима.
Иларион Руварац Из старе српске историје — само у часописима.
Иларион Руварац Из српске књижевности и историје 18. века — само у часописима.
Др Мита Костић Из српске књижевности и историје 18. века — само у часописима.
Јован Хаџић Песме и оде.
Михајло Витковић Српске и мађарске песме.
Са овог списка, у међувремену, објављене су књиге Саве Мркаља, Павла Соларића, Михаила Максимовића и Јована Пачића. Можда још нека књига, да ја не знам.
А ја сам се, тада, баш заинтересовао за Пачића и почео да сакупљам и дајем на превођење на савремени српски његове песме, умножавао и делио преводиоцима текстове написане о њему, као и примере песама које су већ по антологијама и часописима биле објављене. Али, хтео сам све.
Кад погледам Библиографију Јована Пачића Марије Клеут (Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 7, 1974, стр. 191-203) видим да ја у својим фасциклама имам све важније текстове. И више. Јер, поседујем и понешто објављено после 1974. године.
Али, имам и један оригинал машинописа од 10 куцаних страница Иштвана Пота, који се донекле разликује од оног уводног текста објављеног у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, књига XI, 1963, стр. 131-182, под насловом Песмарица Јована Пачића.
Иштван Пот обавештава:
U rukopisnom odeljenju Univerzitetske biblioteke u Budimpešti nalazi se, pod signaturom H 45, opsežan rukopis srpskog pesnika Jovana Pačića koji izgleda da nije poznat srpskim istoričarima književnosti. Ovaj rukopis od gotovo tri stotine ispisanih stranica sadrži neke do sada nepoznate, originalne radove i pesnikove prevode, kao i podatke o njegovom životu (podvukao M. G.), i u svakom slučaju zaslužuje da bude otrgnut od zaborava.“
И даље:
„Pačićev rukopis je debela sveska od oko petsto do šesto stranica, od kojih su 295 paginirane a 294 su ispisane pesnikovom rukom. Korice su od šarenog kartona, a nedostaje rbat knjige. Naslovna strana nije paginirana, već je oslikana vodenim bojama (Pačić je bio i slikar!) i na njoj na nemačkom jeziku piše sledeći naslov: „Lieder Sammlung“. Na naličju naslovne strane stoji „zum Andenken und stettег Erinnerung  an Therese Szabady vom Joann Pacsics Año 1805.“ („za uspomenu i večno sećanje na Terezu Sabadi od Jovana Pačića Año 1805.“). Ova godina označava početak upisivanja u ovu svesku, koja će više od četiri decenije činiti čitavu zbirku pesama.“
Не само песме из тог рукописа, већ су ме посебно занимали и подаци о његовом животу.
Дакле, хтео сам и копију тога рукописа, међутим до њега нисам дошао.
Вратићу се на његов живот, али пре тога: шта сам још хтео, онда.
Код нас је објављена мапа са 27 акварела Јована Пачића Ношње из Бачке. Али, у тексту Непознати акварели Јована Пачића (Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, књига XV, свеска друга, 1967, стр. 243-254) Иванка Удовички доноси још девет акварела, описујући детаљно, уз црно-беле репродукције, њихово порекло, Пачићеве белешке, време настанка, итд. И Иванка Удовички и Стојан Вујичић наводе фондове у којима су у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти ти акварели пронађени, а ја сам тада веровао да је могуће пронаћи још његових сликарских радова.
Ево зашто:
Но наш Пачић није само као пјесник знаменит, него такођер као вјештак у млогим другима стварма. У моловању земаљеки изгледа (Landschaftsmalerei) такођер се одликовао. Његови млоги акварели у овој струци свједоче његово трудољубије и искуство. Рједко да који од његови пријатеља нема један ил’ више ови дјела.“ (Јаков Игњатовић Три српска списатеља)
„Моловање земаљских изгледа“ могли би бити пејсажи, можда.

Акварели Јована Пачића: мушка и женска српска народна ношња.

Ништа од тога што сам жарко желео нисам успео да нађем, да до тога дођем некако, иако сам не једном покушавао, преко разних других, упућених, али не и довољно заинтересованих, и овде и у Будимпешти, те тако онај комплет за Пачићеву књигу свих песама и што је више могуће акварела, илустрација, можда неких цртежа, није настао, него је остала само ова тужна грађа као болна успомена на један незавршен посао.
Дакле, сада се можемо вратити на његов живот.
Главна је заслуга Младена Лесковца, када је реч о Пачићу, што нам је Пачићеву поезију поново открио ставивши у своју Антологију старије српске поезије његових седам песама, а онда у новом издању додао још пет. Из поговора Антологији су ове реченице:„А Пачић није макар ко у нашој старој поезији, и далеко од тога. ... његових дванаест песама у овој Антологији тешко би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне... А мени се чини: и данас, били бисмо сиромашнији без тих дванаест Пачићевих песама.
Написао је Младен Лесковац и један посебан текст Јован Пачић (живот). То је лепо испричана прича о животу песника, али углавном заснована на сведочењу Јакова Игњатовића. Довијао се Лесковац и вешто додавао појединости из ненаведених извора, штуре и непотпуне, нагађао и претпостављао, упоређивао са другима, и мајсторски испливао на површину с причом о том животу, али, најзад, ипак, то је само препричани текст Јакова Игњатовића. Лесковац лепо пише, али неке ствари су ми засметале. Кад Игњатовић наводи колико је и које језике Пачић знао, или говорио, Лесковац му некако не верује. Вели, тешко је данас знати. А Игњатовић је године провео с Пачићем, па ваљда је онда и знао. Нема ниједног разлога да се Игњатовићу не верује. И ту Лековац додаје, помало неумесно, „Он је углавном био самоук, а као свако ђаче самоуче помало и ђаче недоуче...“, што је у потпуној опречности са оним што после тога каже о Пачићевој литерарној култури, модерности, и о томе како је први крчио пут у интимној лирици онога времена, „са безобзирном неустручљивошћу“. А на мени је, односно читаоцу, да можда не поверујем Лесковцу и његовој сумњичавости? Тек, то ми је засметало. (Шта рећи на то, када Светозар Петровић, у обимном раду Студије о Пачићевом канцонијеру, „дугим списковима страних језика које је Пачић знао“ додаје још један: руски, за који каже „можда и зато што га он није сматрао страним језиком“? И даље, Светозар Петровић, без икакве сумње, установљава да је Пачић, осим српског и руског, говорио дванаест језика!) Као што ми је засметало и ово: пише Лесковац да скоро све што о томе знамо (о војничком животу Јована Пачића, као и о свему важном, другом) саопштио нам је Јаков Игњатовић. Па додаје: „Игњатовић, мећутим, човек без чула за спиритуално, и стога о поезији и песницима боље да не говори“. Откуд сад то? Али, то је и такав је Лесковац: мора мало да боцне. А на крају, свеједно, и без обзира на то, то је врло добро испричана прича о животу Јована Пачића.
Младен Лесковац осећа извесне симпатије према Пачићу (или према свом поновном открићу Пачићеве поезије, дакле, према себи самом?), али мора да користи једино доступно сведочанство о њему, Јакова Игњатовића, према којем баш и не осећа неке симпатије. И то не може да сакрије. Хтео би, али не може. Живојин Бошков, у предговору Игњатовићевих Мемоара пише „... извучена су у наше дане из царства мрака, из дубина људских заборава где су их деценијама држале наше необавештености и наше нехатности, а кад је реч о Игњатовићу, онда још и наше нетрпељивости и наше злопамтљивости.“ Понешто од овога захватало је и Лесковца: наше нетрпељивости и наше злопамтљивости. Улога симпатија у књижевности и у књижевној историји, нема сумње, није безначајна. О томе говори, врло озбиљно, Борхес (Ричард Бергин Разговори са Борхесом, стр. 137. и даље). Борхес не скрива своје антипатије, као што ни на своје књижевне симпатије не да ни мува да падне. Кад воли, воли без резерве и без замерке. Као и кад куди, нема никаквог опреза ни околишења.
И други који су о Пачићу и животу његовом писали, користили су се углавном записом Јакова Игњатовића. Јер других, заправо, и нема. Тих препричаних прича има у скоро сваком тексту о Пачићу. Ја нећу да препричавам, јер мислим да није ни поштено ни књижевно оправдано препричавати Јакова Игњатовића. Игњатовићева сећања на Пачића нису обимна и овде их ваља у целини пренети (то је само трећи део, који се односи на Пачића, прва два се тичу Милована Видаковића и Симе Милутиновића Сарајлије).
(Ово је у стилу једне реченице наравно, извађене из контекста Ненада Николића из вансеријске књиге Проблеми књижевне историје, коју сам са уживањем прочитао, „Андрић се може имитирати, Црњански не“.)

Од Јакова Игњатовића. (Свршетак.)

III.

У Будиму, у то исто доба, када се Сима Милутиновић ондје налазио сједио је        и капетан      Јован  Пачић, и то у истој кући, гдје Сима Милутиновић, код           „златног јелена“.     Били смо у истом спрату, у комшилуку, кујна до кујнe. У    исто доба,      када и            Чубро, доселио се Пачић у Будим, чини ми се из Ђура, и        сједио је у     истој кући до год. 1849. до смрти своје. Већ онда могао је имати преко шесет година. У сусједству живили смо ја и Чубра и Пачић као у једној породици. Није било ниједног дана, да се нисмо видјели и разговарали. Озбиљна његова нарав и моје године нису ми допуштали да му цјели живот по реду испитам, и тек кадкад је сам давао томе повода, и о гдјекојим чртама његовог живота приповједао је. Говорио je, да је рођен у Баји, и у сиромаштву је провео прво доба своје младости. Када је у гимназију ишао, био је у почегку у такој оскудици, да ни квартир плаћати није могао, и док није добио кондиције, спавао је њеко доба на житарици лађи, па одандје ујутру у школу је ишао. То је било пређашњега стољетија. Рат је у Италији бјеснио. Красан, бистре памети младић, у срцу тежња за већим чим, како да не баци око на оно позорије, гдје јунаштво сваком пут отвара? Зашто да се сиротињом бори, кад на бојном пољу јуначка смрт, иди жива слава тој бједи крај чини?
Стане у катане, као прост војник. Ту си сад у крвном комешају тражио будућност. Неједно му је тане поред ушију прозвиждало, не једна му је сабља над главом зазвечала, док је офицером постао. У млогим биткама тог крвавог рата учествовао је, док му није 1812. година војничкој радњи крај учинила. Поменуте године служио је као коњанички капетан у корпусу Шварценберговом у Русији, и у овом походу јако су му ноге промрзле, нити се до смрти од тога исцелити могао. Које ова болест, које вак друго што — његови задњаци су га претерирали — опредјеле га, да остале дане живота у миру пробави. Од тог доба догођ се није у Будим преселио, живио је по разним мјестима.
Јошт за време први француски ратова у празном времену бавио се са наукама, које до смрти оставио није. Учио је језике, молерство, математику, и све оно, што знању том за подпору служи. Поезија, историја, земљопис биле су му миле забаве; а када је сасвим у мирно сгање дошао, од ти наука никад се одкидао није.
Као Ср6љин, поред свег тога, што je као коњаник од масе разни елемента језични окружен био, и понајвише по туђим земљама становао, на срцу му је лежало, да одужи роду сродства дуг, и појавио се као србски пјесник. Од природе пун срчане њежности, у питомој Италији купио је цвјеће, да своје србство закити. Писао је доста пјесама својим пријатељима, пријатељицама, војницима, опјевао је чарне очи не једне љепотице, тугујућу љубав, невиност дјевојачку.
Пачићеве су пјесме оне ситне свјетле звјездице на небу србске књижевности, кoje ако и не греју нити очи засјењавају као сунце, опет их човјек при тихој чистој ноћци радо гледи, и са тихим уздисајем к њима би долетио, да види, шта то тако у толикој даљини свјетли.
Пачића сад слабо ко чита. Шта je томе узрок? нису л' му пjecмe хрђаве?
Пачић је поједине предмете опјевао, који су му у очи пали, који су му се допали. Ако је искусио доброг пријатеља, он га је опјевао; ако му се маршујући хусари или улани допадоше, он их је опјевао; ако je видјео дивотну женску, он је и њу опјевао; ако је видјео чезнећу љубав, опјевао је и њу. Сви ови предмети били су у његовој околини, али удаљенијима непознати, пa зато овима нису могли тако исто осећање прама њи улити као пјеснику. Шта се тичу чарне и плаве очи, златна или гавран-коса, чезнећа љубав и вјерносг једне красотице оног, који те красотице никад видјео није? Шта се тиче пријатељство и сви пјеснику познати особени идеали, који су читатељу непознати? Овдје је узрок, што се на први ма Пачићеве пјесме слабо уважавају. Али када се те пјесме течајем времена чешће прегледе, када један и други читатељ дође до пријатеља, до тако исги злато- и гавран-коса, до истоветни Пачићеви идеала, онда ће у тим пјесмама као у огледалу свој идеал видјети, и неће му Пачићеви поетични ликови непознати бити. Овдје лежи особена важност Пачићеви пјесама. Колико има благородни срца, колико има красотица, које су срца пљениле, а сад су већ у тамном гробу пра и пепео, без да их је могао сваки видјети, но увјек и у пустињи остаје цвјет, макар се нико не китио њиме! Ако се Пачићеве пјесме данас не допадају, треба их опет прочитати до пет, па опет до пет година, пa искуство чуства наћи ће у њима све нове и нове красоте. Он није пјевао о онима стварма, које на први ма цјео свјет познаје, није опјевао сунце, мјесец, природу v обштем смислу, него поједине ствари и карактере које су у његов домашај спадали. Но његови су стихови љубки, канда су их виле талијанске везле, разум чист и чуство углађено свуд је у њима изражено.
Но наш Пачић није само као пјесник знаменит, него такођер као вјештак у млогим другима стварма. У моловању земаљски изгледа (Landschaftsmalerei) такођер се одликовао. Његови млоги акварели у овој струци свједоче његово трудољубије и искуство. Рједко да који од његови пријатеља нема један ил’ више ови дјела.
Земљопис и статистику знао је у прсте, ма на што, што је у овој струци познато, знао је свакоме одговорити.
Говорио је осим србскога језика чешки, пољски, добро латински, мађарски, њемачки, талијански, прилично француски, њешто грчки, и разумјевао је књижевно чивутски и арапски. Са филологијом такођер јако се бавио. Све је он то својим трудом из собствене наклоности научио. Када је у прози писао, бистрина, разговетност га је карактерисала.
Милитарне науке добро је знао. Чртао је као какав академик. Ратну историју у прсте је знао. У библиотеци својој имао је описаније млоги ратни похода на разним језицима. Он ми је уливао вољу да будем војник и препоручивао ми је дјело Клаузевица о рату. Радо је говорио о војницима они велики ратова, у којима је и сам учествовао, о Наполеону и његовим маршалима. У разним приликама присуствовао је у парламентирању. Описивао ми је јуначки изглед маршала Ожеро и Бесијера као Омир своје јунаке.
У приватном животу био је врло уредан. Све је код њега своје мјесто имало. Сиротињи је по могућсгву радо дјелио, без да га ко знаде, да је милостив. У јелу и пићу врло је умјерен бно. Сваки дан је ишао у кавану и каву по двапут,  а половину шећера, коју није потребовао, метао је на страну, и као што сам доцније чуо, посље смрти његове нашли су млого фунти ситнога шећера, премда је од њега млого дјеци давао.
У друштву је био врло пријатан, према младежи поучителан, према женском полу одвећ њежан. Висока изображеност и салонски манири свуд су му били припознати. Радо је ишао у театар, али иначе друштва тражио није. Кадкад по мјесец дана не би у друштво ишао, да ово њега не потражи.
Пачић је водио од више година „дневник“ своји свакидашњи догађаја. На примјер: 1. мај. Данас је време красно. Добро сам расположен. — 2. мај. Данас ме увредио Н., казао ми је ... — 3. мај. Хрђаво време. Ноге ме болу и т. д.
Сви његови познати уважавали су га. У разговору о војничким стварима био је међу својим ратним другарима, ма ови већег чина били, аукторитет. Ако се који с’ ким о чему кошкао, Пачићева је рјеч ту пресуда била. Ондашњи командујући, фелдцајгмајстор Ледерер, уз ког је у једно доба ађутантом био, звао га је често на ручак и уважавао га као одвећ изображена војника.
Са Милутиновићем и Видаковићем често је бивао и узајмно су се поштовали.
У обште био је врло озбиљан и невесео. Јако га је тиштало, што је као сирома, у тако бурним временима, гдје је крв прољевао и заслуге себи текао, наједанпут, посље толиким трудом скупљене науке од чести због људски страсти, од чести пак због премрзнути ногу морао зарана оставити војничко стање, у којем би иначе блистати могао.
Био је стаса повисоког, опругластог. Премда је већ стар био, кад сам га познавао, био је прав као трска; образ са правилним чртама, глава више округла него овална; цјели изражај му је био благородан, војничка озбиљност помјешана са мушким изгледом.
Умро је године 1849, у време бомбардирања Будима. Нисам био у то доба у Будиму, али моји приповједали су ми о њему, да се из куће код „златног јелена“, која је била на по пушкомета од града, кад су се сви одандје изселили, није хтјео ни по што изселити, но када се највећма бомбардирало и јуришало, и када су топовска и пушчана ђулета у кућу и на сокаке падала, а он болешљив са највећом флегмом шетао се по кући и пред кућом, канда сам смрт тражи, и кад су му доцније грозећу му опасност спомињали, одговорио је: „Треба да знате, да сам двадесет година ђулета слушао, и ако ме ђуле згоди, биће ми чину мом слична смрт.“
У француском рату добио је код Ваграма дугачку рану од француског шасера сабљом, у хоризонталној линији преко уста, и приповједао ми је, да му је у тај мах од уста дољни дјео сасвим висјео; та дугачка пруга познавала му се до смрти.
Укопан је у будимском србском гробљу, недалеко од Симе Игњатовића, кога је јако уважавао.
Оставио је посље себе млоге љепе ствари, красну библиотеку, разне рукописе своји неиздати дјела разног садржаја, које није хтјео издавати због слабог учешћа према његовом шгампаном дјелу. На жалост његови заоставши рукописа велики дјео, око који се он дуго време бавио, дошао је судбом у бакалнице, да се сир у њи завија, каогођ у једној знаменитој србској вароши што се догодило са важним кореспонденцијама вођеним између Карађорђа и једне велеважне личности.
Са својим човјечанством и науком Пачић је и код туђинаца србству о6раз освјетлао и у њему су србство и странци поштовали.
Ми Србљи немамо учени и богати академија, да као други народи спомена рјечцу о нашим важним људма рекнемо; немамо пантеон за кости овакови просвјештења предходника; а оно барем дајмо им спомен какав можемо, па и за нашег Пачића начинимо бар у срцу нашем пантеон његове славне намјере, а дике наше! —
(ИГЊАТОВИЋ, Јаков: Три србска списатеља, Даница I, 1860, 5, 23, 82—85.)

Мука је са Пачићем, пише резигнирано Светозар Петровић, већ на самом почетку свога великог рада, који није завршио. Ваљда је то једини текст који није завршио, а то нам прилично говори о томе колико је Пачић   мука. Свеједно, то је најбољи текст, чак и тако незавршен, о поезији Јована Пачића. (Светозар Петровић: Студије о Пачићевом канцонијеру, Зборник Maтице српске за књижевност и језик, XXIII, 1975, 2, стр. 209—248; Студије о Пачићевом канцонијеру (II), Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXIV, 1976, 2, стр. 221—251.)
Тако листам по тим својим папирима и фасциклама, па наиђем на „Бранково коло“ из 1902. године, пет бројева (шести немам, или не могу сада да га нађем), где је Владимир Николић, из Земуна, објавио у наставцима повећи рад о Јовану Пачићу. Узмем и то поново да прочитам. Ту се први пут јасно каже „Пачић је управо претеча Бранка Радичевића...“ Кад наводи Пачићеве песме Николић не пропушта да укаже и на то које Бранкове песме подсећају на Пачићеве стихове и да су им можда и први узор биле, а верује да неће проћи много времена када ће му песме на народни језик бити преведене и заблистати као метал, каже Николић, са којег се оксид скине, те предвиђа да ће „особа Јована Пачића, у српској књижевности нарочити положај заузимати“. А видим и одакле је Лесковцу пало на памет да ређа женска имена којима је Пачић певао и песме посвећивао... И друго. (Лесковац, дакле, никако није први, први је Николић.) Али се овај Николићев спис некако заобилази и не сматра важним, иако се из њега узимају они ситни подаци којих другде нема. И не каже се одакле су подаци преузети. Николић је ишао у Бају да види црквене матрикуле и препише податке о његовом рођењу, као што је био и у Будиму да из протокола умрлих пренесе запис о Пачићевој смрти, тражио је Пачићев гроб, мислим — једини он, и није га нашао. Мада, пише Николић: „Ја сам га 1896. са Стев. В. Поповићем тражио али га не могох наћи, а ни они, који то после мене покушаваху, не имађаху више среће.“ Дакле, било је још оних који су трагали за гробом Пачићевим „на Будимском српском гробљу, где је сахрањен недалеко од Симе Игњатовића, бившег бележника Будимске вароши а брата Јакова Игњатовића“. Било их је, а ја нигде нисам нашао ко; то је Николић знао, али је, претпостављам, остало незабележено. У тексту Николићевом донете су десетине песама, преведених на српски језик, љубавних, винских, војничких, и других, и о свакој понека опаска, а Николић на неколико места отворено пише како за Пачића и његову поезију осећа велику симпатију.
И о том Др Владимиру Николићу Земунском (понекад су га називали „Земунац“) ко данас нешто зна. Ја, случајно, понешто знам, јер је родом из Баната, из места Добрица, у којем је рођен и Душан Белча, књижевник. Где сам био и фотографисао се с Белчом испред његове родне куће.
О прећуткивању Лесковчевом Др Владимира Николића писала је у својој књизи О Младену Лесковцу Наталија Лудошки (Алтера, Београд, 2011) у поглављу Једна мистификација Младена Лесковца.
Но, дошао сам и до фасцикли са Пачићевим песмама.




Насловне странице Пачићевих књига за живота му издатих.

Ту су пре свега копије свих оригинала до којих сам могао да дођем. Па преводи. Још увек не могу да кажем имена преводилаца, што је с једне стране неправда, али с друге извесна заштита. Све су то моји пријатељи.
Ту су, са славеносрпског, преводи 364 песме из Пачићеве књиге Сочињенија песнословска, с напоменама и објашњењима, те малим речником мање познатих речи.
Из свеске коју је Иштван Пот назвао „Песмарица Јована Пачића“ имам преводе свих 100 песама писаних на немачком језику.
Непреведене су остале: 16 песама писаних на мађарском језику, 7 писаних на француском и 3 на латинском.
Наравно, оно што је најзанимљивије, увек дође на крају.
У последњој, великој коверти, кад сам њен садржај извадио, стоји најпре писмо Миленка Фундуруље, копије његова два текста о Пачићу и на плавој хартији откуцани необјављени преводи две Пачићеве песме.
Писмо Фундуруље је из 1990. године.
        



Ето колико је трајало само сакупљање онога што је требало да буде велика књига Јована Пачића (не критичко издање, никако!) — седам година отприлике. И после, када год бих наишао на нешто у вези са Пачићем, ја сам у ту гомилу дотурао.
       Преводи песама Пачићевих, чије оригиналне машинописе сам добио од Миленка Фундуруље, на неки начин су и обелодањени. Наиме, у Летопису Матице српске, Нови Сад, јул-август 1976, стр. 232-236, објављен је његов прелеп текст Сентиментални бојеви капетана Јована Пачића у којем се цитирају поједине строфе ове две песме. Мото тога текста су Пачићеви стихови: Ко год љуби, с љубвом тај борн се,/ рвалицом јачом н снажнијом. Врло духовито упоређено је Пачићево стварно војно искуство у „бојевима“ с лепшим полом, са унапред познатим резултатом: „Војним речником речено, дакле, снаге су неједнаке и, посматрано са гледишта стратегије, све је унапред одлучено, још пре почетка битке. Остаје још само да се уочи непријатељева тактика, не одбране радн, јер cпaca нема, него колико да се баш у тринаест катрена опева мушка немоћ, резигнирано и уз прећутно признање другој страни, како једино и доликује правом војнику и ратнику из прошлог (и претпрошлог) века, а на прагу старости.“ Лепше је писао Фундуруља о Пачићу него Лесковац који вуче све заслуге за Пачића у својој академској беседи (јер „Јован Пачић /живот/“, то је Лесковчева приступна академска беседа поводом избора за редовног члана Српске академије наука и уметности 1971. године!). И други, краћи запис о једној Пачићевој песми (Занемарена песма Јована Пачића, Књижевна реч, Београд, бр. 39, јул 1975) Миленка Фундуруље одличан је, а расправља о песми Пачићевој Буна љубови, објављеној августа 1842. године у Пештанско-будимском скоротечи, по свему посебној и реткој у српској књижевности онога времена. Пачић је тада имао седамдесет и једну годину!
       Најзад, ево и те две необјављене песме Пачићеве, ратника и песника, који се никада женио ни оженио није, а жене страсно волео целога свога живота.


Јован Пачић


НАУКА ЗА МОМКЕ

1
Момци, дјевам не верујте,
јер неверне, лукаве су,
нит' постојност изискујте,
лакоумне јер и све су.
Сердце им је лицемерно.
речма сваког маме, зову,
и кад гледе кротко, смерно,
и тад мушке вабе, лове.

2
С једним свака с' разговара,
руку тиска другом тајно;
једног двигом свег учара,
стреља другом око сјајно;
једном љубву саму дише,
нежност другом а сведочи;
лист пун љубве једном пише,
обрицањем другог крочи.

3
Твердо с' овом завештава,
издалека оном виче;
сердце овом обештава,
руку оном пак обриче;
десет већ је преварила,
сто ће опет преварити;
зар је дваест оставила
да мож' триест ухватити.

4
Ћуд све тако измењују
као што свакиј час одела,
сто с' у лица промењују:
истина је, браћо, цела.
Верног свака тек је вида;
ко а на њи ослања се,
тај на песку основ зида,
тај заиста и вара се.
(Летопис матице српске 1828, стр.136-7)
                                                           Препевао Миленко Фундуруља

Јован Пачић

БОРБА С ЉУБВОМ

Ко год љуби, с љубвом тај бори се,
рвалицом јачом и снажнијом.
Труд сугуби всује и мори се,
мерити се с љућом и вештијом.

От кога ће помоћ изискиват?
Кром от сердца и то пристрастнога.
Всује разум за то ћ' он позиват
сојузника најслабијег' свога.

Чувства љубвом уплењена
всује с' от ње брину, труде с' хранит,
сердце, разум оним' подложена,
не могу с' от љубве зла обранит.

Очима се Драге, аки штитом
на бориште сиђе љубов смело.
Њеним речма, сладким аки митом,
све победит уверена цело.

Ал' погибељ највећу му строје
надувене груди тек једрином,
као с бедема претећи што стоје
да победе дражестју, вештином.

Као за кулом, за превитким струком,
тушта пут се љубов а сакрива,
иза њега пак напетим луком
јазвителне стреле избацива.

Зорошарни љубве из перстију,
као толико из праћака камен,
чувствителниј оног у персију
огањ стиче, нов сипајућ пламен.

Лепозданом и мајушном ногом
стат на шију побеђеног ступа;
намеће му иго руком строгом,
и у љубве вериге га слупа.

Драге куће мила тамница му
по указу љубови ће постат,
кадкад вољност, ал' на веру дâ му,
да рад' шетње може кад изостат.


Надежда га слатком держи раном,
подозрење ревниво га стражи,
взором љубе непреходном браном
окол себе задержат га тражи.

Тако мучен заљубљен је сваки,
док не спасе њега брак ужељен.
Ов' от љубве избави га таки,
ал' му гнуса горкиј точи пелен.

Јер он вечним остане већ робом
сред у берзо испуњени жеља.
Ти колевка постане му гробом
све радости, свега и весеља.

Ето, какав с љубвом је борења
за почетак смутан крај и конац!
Супрот оне всује с' ополчења,
јер не вреди победа ни новац.

(Летопис Матице српске 1828, стр.142-44)
                                                           Препевао Миленко Фундуруља

И баш за сам крај.
Наравно, свима је промакла једна ствар, наизглед ситница. У Гласнику Друштва српске словесности, свеска I, у Београду, 1847. на страни 225. објављено је да је Јован Пачић изабран за дописног члана.

 

(Нови Сад, 9, августа 2016)