среда, 09. мај 2018.

А зец у Новом Саду


Милорад Грујић

А ЗЕЦ У НОВОМ САДУ


Мој рођак (не „са села“) Радомир, као и ја, наравно, из Баната, из Зрењанина, а живимо у Новом Саду, читавог живота јурио жене, и остао неожењен, до неке године.
Исто смо годиште.
Седимо у једном локалу, повремено, причамо. Пијемо кафу и чај. Оговарамо и пријатеље и „непријатеље“.
Он је „велики Србин“, а ја мислим да би био добар Србин, најбоље је да будеш, рецимо, прво добар лекар, архитекта, грађевинац, мајстор неког заната, или било шта друго. Добар човек.  Српство некога, не објављује се политичким опредељењем, чланством у некој странци, већ преданошћу послу, занимању, или знању. Он не мисли тако. Ја мислим да је добар Србин онај који се држи свога знања, памети и вештине, а не политичког опредељења.
Ја му саопштавам да ће ми Дејан Бобић, директор Музеја, обећао је, издати књигу о страдањима Срба у Банату. Ма, нисам сигуран, вајкам се. А он: Та издаће он ту твоју књигу, он је зец!
Ја се штрецнем.
Како зец?
Плаши се?
Радомир о Бобићу није знао ништа, па је то рекао.
А ја сам знао.
Дејан Бобић, директор Музеја, има стару, непокретну мајку, жену с најозбиљнијим срчаним проблемима и неким бубрежним болестима (последњи пут ми рече: „Већ данима је моја жена у пеленама...“), води је на дијализу, има ћерку, зета (без посла) и двоје унучади од годину и две дана, које чува, када деца не могу, или трче да дођу до неког динара. Све је то пало на њега. Сав терет овога света. А у Музеју мука са запосленима, с новцем који од државе не добија сразмерно потребама. Саставило га са свих страна.
За мене је он херој, а, ето, за мога рођака Радомира, он је – зец!
Прећутим ја то.
Срчем кафу и палим нову цигарету.
Мислим се, кад за некога у Новом Саду кажеш да је зец, то му остане заувек, као гласина. Пресуда.
Разишли смо се не разрешивши то да ли је Бобић зец или није.
Отишао сам кући помало тужан.
И ја сам зец. Троје деце, петоро унучади, мала пензија. Жена моја Агата, и ја, болесни. Старост, шта друго.
Бојим се за свакога свог, стално три пута пљунем на леву страну, прекрстим се, да не чује зло већ добро, као и оно „Не дај, Боже!“ или „Дај, Боже!“.
Нека интимна религиозност, шта ли. Бојим се. Зец сам и ја, говорим себи.
Прође неко време, тек, зове ме рођак, Радомир.
Жени се.
Нашао девојку, скоро четири деценије млађу, хоће да живи с њом. Жељан порода и наставка лозе. Мали сватови, није нас било ни двадесеторо, и један хармоникаш. Био, наравно, то се није могло избећи. После сам му крстио сина, за годину дана, у манастиру Ковиљ. Све је прошло као што бог заповеда. Дечак је добио име по њему, Радомир. А то код нас баш и није обичај, него само код Мађара и Словака, можда још неких, не знам.
Нађемо се после неког времена од крштења, он ми да поклон. Једну књигу о Србима у Банату. Наравно, већ сам имао ту књигу (а коју немам, о Банату и Банаћанима?), али примим поклон са захвалношћу.
Седимо и и причамо, пијемо кафу и чај. Ја пушим.
Он о свима све најлепше. Нико више није зец. О никоме ништа лоше. Видим, почео да се боји. Ухватио га страх. Плаши се за своју толико млађу жену, да га не напусти, страхује за двогодишњег сина, ко ће га отхранити кад он оде с овога света, препао се начисто. Сви су добри, сви су паметни, сви су лепи. И нико није зец. Него само он.
Нови зец у Новом Саду. Још један.
Град зечева...

(2018)

1 коментар:

  1. Чеховљевска прича, свака част. Живот направи зеца и од лава, тако је устројен овај шашави свет.

    ОдговориИзбриши