уторак, 01. септембар 2015.

Уводник


ПИСЦИ БЕЗ АДРЕСЕ


Писци у Србији данас немају адресу.

Врата издавачких кућа које минулих година нису упропашћене за њих су затворена. На њиховим вратима стоји порука: српски писци не станују овде.

Ни малобројне књижаре више нису адреса српских писаца. Ни они ни њихове књиге ту нису добродошли.

Српских књижевника и српске књижевности нема ни у новинама, ни у часописима, ни на телевизији. У њима се башкари само неколико писаца-манекана, тужних књижевних сурогата.

Књижевне часописе, који су годинама, и деценијама, били једна од адреса српских писаца, држава је угасила.

Оно што је називано књижевним животом је мртво. Писци су избачени са трибина и свих манифестација, више не одлазе у посете школама, жива песничка реч се у Србији не чује.

Установе културе заузели су кланови и претворили их у тврђаве. Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него писцу из другог табора да уђе у та утврђења. А независним писцим је најтеже.

Исто важи и за књижевне награде и признања.

Клановска и политичка припадност писца су изнад његовог талента, изнад оригиналности његовог дела, изнад уметничке вредности.

Писци у Србији су постали инструмент политике и идеологије. Они се већ одавно не групишу према естетским и књижевним уверењима, већ према политичким.

Адресу имају само писци који су пристали да на челу носе жиг и који су постали лојални ономе ко их је жигосао.

Ни књижевна критика није адреса српских писаца. Она је монопол малог броја службених критичара, који су и производ постојећег стања и његови творци. Књижевно вредновање.је манифестација ситних, личних или групних, интереса.

Српски писци више немају текуће рачуне, јер се књижевни рад и књижевно стварање не плаћају. Савремена српска књижевност је претворена у приватну ствар српских књижевника.

Аматеризам је, захваљујући свему томе, у налету. Без одговорне и објективне критике, без одговорне државе, избрисане су границе између кича и уметности.

Генерације живих писаца су нестале. Отеране су из књижевног живота, из књижара, из књижевности. И сасвим је свеједно где живе, у престоници или у провинцији.

Формирање лошег укуса је у току. У медијима, у издаваштву, у критици, у школама и на факултетима. Данашњи студенти књижевности постаће наставници књижевности у средњим школама, новинари, критичари, уредници.

Књижевни живот у Србији је вашар личних и групних интереса, обмана, каријеризма, смицалица.

Између два светска рата, Црњански се побунио што је Србија постала колонија стране књиге. Стање је данас горе. Србија је постала колонија лоше књиге.

Данас су писци без адресе сви који се не мире са оваквим стањем у српској књижевности, сви који осећају потребу да се побуне и устану у одбрану достојанства једне од најтемељнијих вредности сваког цивилизованог друштва.

Нема коментара:

Постави коментар