Маринко Арсић Ивков
КАКО СУ СРПСКИ ПИСЦИ ПРОТРЧАЛИ КРОЗ СВЕТСКУ
КЊИЖЕВНОСТ
Ако она Његошева алегорија о великом грмену и
лафу и није сасвим тачна, тачно је да писци из малог језика и малог народа врло
тешко могу да изађу у велику, светску, књижевност. Примера ради, један од
великих светских писаца 20. века, Милош Црњански, готово да је непознат у
„великом“ свету. Велике културе и велики народи држе само до својих вредности, па тако и до својих
писаца.
Савремени теоретичари попут Франка
Моретија, Паскал Казанове или Дејвида Дамроша истичу да је неједнакост и
неравноправност најбитнија одлика онога што данас називамо светском
књижевношћу. Најразвијенији културни центри су и центри светског књижевног
система и они диктирају оптицај књижевних дела. У том систему мали народи и
мале културе представљају периферију, провинцију, чија је књижевна продукција потцењена и a priori доведена у подређен положај,
без обзира на уметничку вредност и оригиналност. (Тим Паркс наглашава да
амерички аутори не морају посебно да се труде како би привукли међународну
пажњу, за разлику од писаца који потичу из мањих земаља, од којих се захтевају
новине у погледу садржаја и стила. Слично тврди и Казанова: британски аутори, на пример, у старту имају много боље услове за започињање
међународне каријере.)
Дакле, Гетеов појам светске књижевности одавно
је мртав. Светску књижевност данас треба посматрати у кључу глобализма и тржишних
принципа. Најчитаније књиге и најпознатији писци на планети су они који праве највише
новца, који имају највеће тираже, иза којих стоји моћан капитал.
Малима остаје да се теше чињеницом да је
савремена светска књижевност подлегла култури потрошачког друштва, брзе хране,
одливака и кратковеких бестселера, чим је у њој извесни Пауло Коељо један од
највећих писаца, а несувисли Хари Потер јунак познатији (и хиљаду пута
тиражнији) од Тома Сојера.
Но кад одело скројено од малог српског језика
постане тесно, многоме писцу не остаје ништа друго до да се отисне на грдну
светску пучину, баш као Хемингвејев Сантјаго.
У културним рубрикама наше штампе, о чијој је
(не)стручности и (не)објективности, на примеру тзв. кулурног додатка Политике, луцидно писао Бошко Томашевић,
о успесима одабраних српских писаца у свету објављивани су хвалоспеви. Писање Политике
о књижевним „успесима“ у свету неких наших писаца више је него комично, тврди Томашевић:
“Неко ко је попут мене у Европи провео више од двадесет пет година зна свакако довољно
о природи ‘успеха’ било којег српског аутора, о путевима тога ‘успеха’, као и о
‘одјецима’ тога ‘успеха’ међу нацијама које чине Европу.”
Наши критичари, писци, уредници,
новинари често су криви за стварање лажне слике о нашим писцима у иностранству.
О њиховим успесима у свету често можемо да прочитамо: “Тај и Тај је један од најцењенијих
писаца са простора бивше Југославије, један од најпревођенијих, са значајним домаћим
и међународним признањима”. Један новинар је својој књизи дао наслов: Како је Буле покорио Европу. Што су и
јавност и читаоци провинцијалнији, што је критичност интелектуалаца мања, што
је културна заосталост већа, то је већа и фасцинираност неким светским успехом
и светским признањем. При таквом „стању духа“, вести о „покоравању света“
лакше пролазе. Новинари и критичари успешно засењују (пре свега властиту)
простоту.
Број језика на који је писац преведен, број
преведених књига, број издања, мало значе и мало говоре. То најбоље потврђују подаци
о читаности Киша у Великој Британији. У периоду 1998-2003. у тој земљи су продата
само два примерка књиге Башта, пепео,
шест примерака Раних јада и 199 комада
Гробнице за Бориса Давидовича.
Ни објављене стране критике не говоре истину:
оне су често наручене, а још чешће површне. Пуне су бесмислица и општих места,
ретко је право књижевнокритичко или књижевнотеоријско валоризовање. Оне су више
пропагандна помоћ издавачу, него критике. А тек награде не значе ништа.
Иако један од највећих српских писаца, Милош
Црњански, не припада сасвим овој причи, његово искуство, његов неуспео покушај
да преко енглеског језика, и то као енглески држављанин, уђе у светску
књижевност најбољи је пример третмана малих народа и њихових писаца у великим
културама и великим језицима. Али то искуство Црњанског, нажалост, није било
поучно за већину наших писаца.
Политички емигрант Црњански је с горчином
схватио да писац из једног малог народа, макар написао дело на великом светском
језику, није занимљив за велику културу. Више пута је поновио: немогуће је
постати енглески писац. Мада се трудио свим силама да постане баш енглески
писац, сценариста, новинар, професор. Чак је узео и енглеско држављанство.
Његов Роман о Лондону, и поред тога
што је прва верзија, намењена енглеским читаоцима, била написана на енглеском и
поред наслова (Лондонски обућари),
чак и поред тога што је главни јунак Рус (писац је вероватно рачунао и да тим Русом може да придобије наклоност
енглеских издавача), није објављен у Енглеској. Зато је и био толико киван на
Енглезе. ("’Енглези! Ха! Платиће!’, каже то
он тако с једним нарочитим осмехом и то подвуче вилицом, а тад личи на Лоренца Медичија. Једак је кад се
свети Енглеској која га је бацила тако ниско“, записао је Драган Р. Аћимовић.)
Сличан неуспех доживео је и Растко Петровић,
који је у Америци писао на енглеском језику.
Црњански би можда и привукао пажњу енглеских
издавача да се политички ангажовао и да се активно укључио у хладни рат Запада
против комунистичких земаља, било као сарадник енглеских тајни служби, било као
интелектуалац који учествује у пропагандном рату преко радио-станица формираних
у ту сврху. Црњански је био политички емигрант, краљевски дипломата, и то се од
њега могло очекивати. Међутим, он никада јавно није напао ни комунистички
режим, ни Титову Југославију, ни свој народ који је великом већином стао уз
Тита. Вероватно је знао да би такви напади били злоупотребљени (као што је то,
много година касније, уочио и Александар Солжењицин) и да не би били достојни
једног великог писца. Једно је критиковати, а друго је извлачити корист из тих
критика.
Нема успеха без јаке потпоре, јаког гурања у
леђа. Без обзира да ли је та потпора капитал, политичка или нека друга моћ.
То можда на најприземнији начин илуструје успех
наших писаца у Совјетском Савезу првих година по завршетку Другог светског
рата. Тада су дела наших „писаца ударника“ превођена на руски језик (али и
друге језике народа који су припадали тзв. Источном блоку) и објављивана у
десетинама хиљада примерака. (У складу са начелима реципроцитета, и слична дела
совјетских „инжењера људских душа“ објављивана су у Србији и Југославији.) Овај
медени месец српске и совјетске књижевности прекинула је Резолуција
Информбироа. То је био највећи светски „бум“ српске књижевности у њеној
историји. Наравно, сви ти писци и сва та дела, уз неколико изузетака, данас су
заборављени и у Србији.
Но вратимо се на праву књижевност.
Андрић је једини српски писац који је на главна
врата, преко Нобелове награде, ушао у светску књижевност. (И вероватно један од
ретких који је, условно речено, остао у њој.) Без обзира шта о тој награди
мислили, и како је додељивана, она је имала „тежину“. Андрић није морао да
обија прагове европских издавача, да вуче за рукав (и финансира) преводиоце,
критичаре, уреднике, новинаре и да се саморекламира.
Андрића је гурала држава и стајала иза њега,
јер јој је требала светска афирмација на свим пољима, па и на пољу књижевности.
Али та држава, оптерећена братством-јединством, морала је да кандидује бар два
писца за Нобелову награду – једном српском писцу додан је и један хрватски.
Крлежа је, према многим сведочењима, био веома љут што је Нобела добио Андрић,
а не он. Крлежа није могао ни да помисли да он уз Андрића није имао никакве
шансе. Андрић је свету, Европи, светској књижевности, донео нову тему, нов свет:
тамни вилајет, црну рупу Европе – Босну, дотад непознату западноевропској
цивилизацији и грађанском друштву. Крлежине теме биле су (средње)европске.
Свет, нарочито после Томаса Мана, исувише добро познат европском читаоцу.
Иза успеха Миодрага Булатовића такође је
стајала држава, али на начин који још није обелодањен. Писац се често хвалисао
својим везама са тајним службама. Њихови досијеи, који би то хвалисање
потврдили или демантовали, још увек су недоступни.
Булатовић је у својим неумереним самохвалама
настојао да себе прикаже као српско сироче које је у Америци и Европи остварило
амерички (књижевни) сан, без ичије помоћи, „снагом свог талента“ и својих
менаџерских способности. „Кад се нас двојица удружимо“, писао је једном свом
преводиоцу, „јебаћемо цео свет... а океан ће нам бити до колена“. У интервјуу Фигароу је рекао: „Овде у Паризу ме
воле, али у Немачкој ме обожавају“. А самохвалу из интервјуа загребачком Телеграму светска књижевност није
забележила: „Сматрам да нисам успео. Најлепше године сам проћердао. Александар
Македонски је имао мање година када је освојио пола света. Ја, међутим, имам 35
година и освојио сам само Европу и један део Америке“.
Превођење, објављивање, интервјуи и (често
хвалоспевни) прикази његових књига су коштали, као што је коштало и његово
вишегодишње, комфорно, гостовање у Европи, које је укључивало и контакте са
југословенском емиграцијом.
Али колико је Булатовић стварно држао до своје светске књижевности, колико је веровао у
своју светску величину, најбоље показују последње године његовог живота. Између
власти и политике, с једне, и књижевности, с друге стране, он је изабрао ону
прву. Постао је послушник, одани службеник, Слободана Милошевића. (Но и пре
појаве Милошевића на политичкој сцени, Булатовић се почетком осамдесетих година
20. века „прославио“ као партијски и књижевни полицајац. Најпре је учествовао у
хајци на свог колегу Гојка Ђога, аутора антититоистичких Вунених времена, а потом се свим снагама заложио за осуду и одлазак
на робију Милана Младеновића. У оба
случаја овај самопрокламовани такмац Александра Македонског деловао је са
положаја председника Удружења књижевника Србије.) Ово је само потврда његове
мегаломанске жеље за славом, за успехом, за моћи. Светску књижевност (која га
је већ била заборавила) заменио је раковичким скупштинским мандатом. Раковица
је ипак била ближа, и сигурнија, од света.
Ускоро ће и многи Булетови дојучерашњи
пријатељи гледати да крену његовим стопама.
Борислав Пекић ништа није научио од Црњанског и
његовог покушаја да се Обућарима
представи енглеској публици и енглеској књижевности. Није га обесхрабила
чињеница да велики српски и велики европски писац Енглезима није био потребан.
(Пекић је о Црњанском имао лоше мишљење, па је можда држао да ће његова
књижевна судбина у Енглеској бити боља. Сматрао је да Црњански, који је оставио
толико луцидних запажања о Енглезима и њиховој књижевности, није разумео
Енглезе. У једном писму Павлу Угринову је написао: "Никад нисам подносио уображене
и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског…".) Пекић је, за разлику од
осталих писаца које помињем у овом тексту, био жртва комунистичког режима,
словио је као нека врста дисидента, чак је, додуше дискретно, играо и на карту присталице Драже Михаиловића (заборавивши да су Дражу уништили
управо Енглези!), али никад није отворено нападао власт у Југославији.
Ангажовао је менаџера и понудио енглеском издавачу жанр-роман Беснило, чија је апокалиптична тема тада
била у моди код писаца бестселера. Таквих тема осамдесетих година прошлог века
на Западу били су пуни и романи и филмови. Трилер српског писца, обима 500
страница, на светском тржишту био је сувишан.
Држава је, после Андрића и Булатовића, заиграла
и на Ћосића. Али Ћосић је био мудрији од Булатовића, знао је Геџа да српски
писац нема шта да тражи у светској књижевности, да он великим културама, где се
светска књижевност кроји, не треба. Имају они своје писце. Коме на Западу треба
Ћосићев „рат и мир“ о Србији у Првом светском рату, пропагандни „тихи донови“ о
србијанском грађанском рату, или романи о комунистичким отпадницима и
грешницима једног малог народа.
Но светска књижевност је исувише привлачна
светлост, па је Време смрти, о
државном трошку, ипак кренуло у свет. Наравно, није стигло далеко, као што није
стигла ни она скраћена верзија на енглеском језику.
Ћосић није одолео ни изазову Нобелове награде.
Иако с њом није хтео да има посла, она му се стално врзмала око ногу. Србија га
је чак три пута кандидовала за ту награду (тобож увек против његове воље), а
трећа кандидатура завршила се комедијом (сви српски медији су 6. октобра 2011.
године у јутарњим вестима јавили да је Ћосић добитник Нобелове награде, а 15
минута касније порекли су вест, пошто је утврђено да су насели на хакерску
шалу).
Ко зна, Добрица би после тако лошег искуства
можда и пустио Нобела на миру, али Нобел као да није хтео да пусти њега. Према
Ћосићевој личној исповести Слободану Гавриловићу, објављеној после његове
смрти, Нобелову награду аутору Времена
смрти понудио је нико други до – америчка ЦИА, у договору са совјетским
КГБ. Понуду му је, у Лондону, пренео сарадник ЦИА, узгред и његов амерички
издавач, Јовановић:
„Да Вам одмах буде јасно“, рекао
је издавач, „ја сам представник Централне обавештајне службе и преносим вам поруку
Андропова и америчке владе. Америчка и совјетска влада хоће после Тита да му нађу
заменика. Била су два кандидата, Ђилас и Ви. Закључили су да сте ви млађи и да сте
популарнији од Ђиласа. Стало се на становиште да наше службе, америчке и совјетске,
раде на томе да ви замените Тита и да преузмете власт у Југославији.“
Ћосић се запрепастио понудом (али,
изгледа, не и сазнањем да му је издавач „представник“ америчке обавештајне
службе). Одбио је упражњени Титов трон, иако је Јовановићева понуда постала још
примамљивија:
„Немате ви ту ништа да радите.
То ће све да раде службе. Ви само треба да пристанете и да се понашате према приликама
како их ми проценимо. Радићемо и на томе да добијете Нобелову награду за књижевност.“
(Ако је и од ЦИА, много је.
Али ето још једног сведочанства како се све додељују књижевне награде, и зашто
Нобелову награду за мир готово редовно добијају Американци.)
(Ћосића је после на месту државног фаворита
заменио један филмаџија. Са тако добрим ветром у леђима, овај осредњи редитељ
је знао како да опсени лепршави свет светског гламура и естраде, а још више све
српске председнике, премијере и политичке моћнике, од Милошевића до Тадића и
Вучића.)
Но једном српском писцу умало да није пошло за
руком у светској књижевности оно што није његовим претходницима.
Милорад Павић је можда једини српски писац који
је истински успео и истински био, макар за кратко, светски писац, иако је
најслабији од свих писаца који се овде помињу. Њему се, народски речено,
наместила лопта. Павић је „ухватио“ модни тренд, погодио тренутак, нашао форму
романа, чак и тему о истовремено историјским али и загонетним Хазарима. Кад су
у моди били латиноамерички, борхесовски и маркесовски, романи, Хазарски речник је, вероватно уз подршку
тада многобројних славистичких катедри у западном свету, уз велику помпу изашао
на светску књижевну променаду. Постао је доказ да и Европа има коња за трку са
Латиноамериканцима. Био је један од ретких српских писаца који је бар неколико година
могао безбрижно да предахне у светској књижевности. Постао је тиражни писац,
писац чија је књига рекламирана и продавана. Издавачима је доносио новац. За
њега се знало и изван књижевних кругова. Негде у свету, чини ми се у Русији,
подигли су му и споменик. Али и његова светска слава трајала је кратко, за шта
је највише сам крив. Сахранио је сам себе. Уместо нових романа, почео је да пише и објављује нешто што ни (бело)светски
критичари с најтврђим желуцем нису могли да сваре. Толико је све било
бесмислено и празно. Професор Павић је потценио своје ђаке, писац Павић је
потценио своје читаоце. Домаћој критици и читаоцима могао је да подвали, али не
и свету. Уз то, као прави српски скоројевић коме је слава ударила у главу,
развео се и оженио женом много млађом од себе и тај брак није остао само његова
приватна ствар. Од своје супруге покушао је да начини писца. Брачни пар је
почео да терорише читаоце бесмисленим пројектима и бесмисленим књигама.
Супружници су чак писали књиге удвоје. Новопечени светски писац је мислио да славни људи могу да раде шта хоће, и
преварио се.
(Бразилац Паоло Коељо је, за разлику од Павића,
коме је сличан по празнини свога дела, успео да остане бренд на светском
књижевном тржишту и да удовољи његовим помодним захтевима и жељама.)
Последњих деценија Данило Киш је
најзаступљенији српски писац у светској књижевности, у коју је ушао уз подршку
најзначајнијих имена јеврејске књижевности, издаваштва, критике, политике и
света бизниса, међу којима су и Сузан Зонтаг, Јосиф Бродски, Филип Рот, Надин
Гордимер, Арјех Нејер, Нина Розенвалд. Свету је представљан као дисидент и
жртва репресије у комунистичкој Србији, што уистину није био и што је потврдио непосредно
пред смрт, када је прихватио чланство у комунистичкој и националистичкој САНУ и
када се определио да буде сахрањен у Београду по православном обреду. Његова
дела у Србији су награђивана и никада нису забрањивана ни политички нападана.
Сам Киш никада није јавно нападао власт у Србији нити се изјашњавао као
дисидент, али су и он и његово дело готово увек представљани са политичком
конотацијом, вероватно из комерцијалних разлога. На корицама књига, у
предговорима или поговорима, као и у новинским приказима, готово редовно је
истицано да је њихов аутор дисидент и жртва и тоталитаристичког режима и
српских националиста.
Распад Југославије, грађански ратови, бујање
национализма у Србији и диктатура Слободана Милошевића отворили су српским
писцима нова врата за улазак у светску књижевност. Побегавши у Европу (која је распадом
Југославије увећана за неколико држава), многи писци и интелектуалци упућивали
су оштре критике не само на рачун режима у Београду, већ често и на адресу
целог српског народа. Они су, као и пребези из земаља комунистичког блока у
време Хладног рата, поред азила, у Европи добили и разне друге врсте подршке и
бенефиција, које су им створиле илузију да су постали светски писци (стипендије
разних фондација, књижеве и политичке трибине и симпозијуми, гостовања на
факултетима, рубрике у новинама, наступи на медијима, књиге, награде). Западни новчани фондови за политичке дисиденте били су
неисцрпни. Заузврат, они су морали стално да критикују режим у својој
бившој домовини. Што су те критике биле учесталије и оштрије, и положај у
светској књижевности био је бољи. У суштини, то је ипак била трговина, без
обзира на чињеницу што је режим Слободана Милошевића заслуживао оштре критике.
Вероватно су се плашили да би, кад би којим случајем престали да критикују
Србију и да се њоме баве само у негативном контексту, брзо били „отписани“ за
светску књижевност. И не само да критикују, него и да хвале све потезе Запада
према Србији, укључујући и бомбардовање и војну интервенцију. Та критика је
често прелазила и у критику читавог српског народа. („А режим се добро чува да га
– као и осталих седам милиона Срба – не пробуди из тог сна.“) Он је проглашаван
одговорним за понашање режима, клаустрофобичним, лењим, варварским. (Овако, за
немачку употребу, изгледају Срби према Бори Ћосићу: „Знамо како изгледа призор са Bruegelove слике, у земљи дембелији: сви леже
по земљи након нељудског ждрања и хрчу. После овог неминовно је да људи буду у лаком
мамурлуку следећих дана, само, то је такође стање, иначе врло познато у мога народа,
недовољне отрежњености. Нису они баш толико ни склони алкохолу као неки други, али
омаглица у којој Срби често живе, било из разлога политичких или ратничких, то у
данима феште добија неко додатно оправдање. Срби су и у скупну земљу Југословена,
која је данас прошлост, увели најпре своју општу неумереност, а онда посебно, онај
дух дуготрајног празновања; саставити више нерадних дана у земљи ионако ниске продуктивности
било је скоро сулудо, али је људима годило.” Занимљиво је и његово подсећање на
ону анегдотску месарску паролу, коју Ћосић произвољно приписује Србима, а која
у контексту крвавих ратова у бившој Југославији добија двоструко значење: “Сећам
се и огласа у новинама: ’Кољемо по кућама’. То значи да би вам посебни људи могли
доћи дома, да закољу шта је већ потребно.“)
Често је писано оно што су одређени кругови и
фондације желели да буде написано. Била је то сигурна улазница у светску
књижевност за писце малог народа.
Зато је и већи део награда које су добијали
имао наглашену политичку конотацију (за европско разумевање, за развој
демократије и сл.).
Један од писаца у егзилу био је
и Александар Тишма. Он је у једном, објављеном, писму описао каквим су све понижењима
били изложени српски писци који су хтели да буду прихваћени у Европи. У Француској,
где је боравио, Тишми нису хтели да овере боравишну визу док не да писмену изјаву
о ставу према влади у Београду. Он је на то одговорио да му „такав писмени став
нису тражили ни нацисти, ни комунисти, па га ваљда нећу морати дати ни демократској
Француској”.
Као и Тишма, и Видосав Стевановић се вратио из егзила после рушења Милошевићевог
режима, вероватно увидевши да његова књига о Слободану Милошевићу није ни
довољна ни сигурна улазница за светску књижевност.
Бора Ћосић, Мирко Ковач и други наставили су,
ради властитог останка у Европи, да воде грађанске ратове и кад су они пали у
заборав.
Иако слободоумни и критички настројени, ови
писци нису критиковали политичке и социјалне прилике у државама које су их
угостиле, иако је разлога за критику било, него су о њима углавном писали
хвалоспеве. Вероватно су се плашили да би истог часа могли да изгубе подршку.
Није лако бити Црњански или Солжењицин. А ни српски писац у светској
књижевности.
У исто време кад и ови писци, друга група
писаца такође је кренула у свет. Али сасвим другим путем и ка другом одредишту.
Није то била баш права светска књижевност, али у време изолације, санкција и
беде није ни она била за бацање.
Србија на Западу има велику дијаспору. Неколико
милиона српских исељеника и њихових потомака живи у најразвијенијим земљама
Запада. Известан број српских писаца задовољио се управо њима, и свој продор у
светску књижевност свео на освајање српске дијаспоре, пре свега у САД-у,
Енглеској и Аустралији, играјући на карту патриотизма и носталгије. Гостовали
су ти писци међу својим Србима, држали књижевне вечери, продавали им своје
књиге и маглу, примали хонораре и добровољне прилоге. Рајко Петров Ного, Матија
Бећковић и други уживали су у популарности међу српским исељеницима и њиховим
потомцима, жељним отаџбине, њеног аутентичног језика и њених митова.
Група српских писаца окупљена око мистериозног
српског ПЕН-а, преко ове организације и уз њену потпору, а често и реципрочном
трговином, или трампом, са „пеновцима“ других земаља, настоји да протрчи бар
један круг по изазовној стази светске књижевности, али то протрчавање обично
завршава фотографијом у породичном албуму, преведеном књигом на полици и
похвалама у штампи, којима мало ко верује. Прилично тајанственим деловањем
српског ПЕН-а под руководством књижевнице Виде Огњеновић подробније се бавио
Бошко Томашевић.
Загонетна је и државна институција
(су)финансирања превођења дела савремених српских писаца на стране језике у
режији Министарства културе. Њени критеријуми лансирања српских писаца у
светску књижевност су и произвољни и недовољно транспарентни. Као екстреман
пример, у јавности је (листови Политика
и Печат) наведен „случај“ романа Велики рат Александра Гаталице, за чији
превод на енглески језик је, противно правилнику, a posteriori плаћено 8.000 евра, а за превод на француски – 17.600
евра.
У фаворизовању појединих српских писаца у свету
важну улогу имале су и славистичке катедре, које су донедавно биле разасуте по
целом земљином шару. Миљеници тих катедри, кад је реч о српској књижевности,
првенствено су били писци који у комунистичкој домовини политички нису били спорни
и који су имали њену потпору.
Улога славистичких катедри у том фаворизовању
била је и остала је тајанствена и заслужује темељније проучавање. Извесно је да
би резултати тог проучавања били веома занимљиви. И да би загонетни излети
неких наших писаца у светску књижевност били разјашњени.
Србија је ако не светској, а оно својој књижевности
подарила још једну занимљиву категорију писаца. То су претенденти на Нобелову
награду, а самим тим и на улазак у светску књижевност на велика врата. Писци
који нису хтели да се помире са Андрићевим мишљењем да после њега Србија неће
скоро добити још једног књижевног нобеловца. Не зато што неће имати доброг
писца, већ зато што је мала.
Тако су последње деценије међу српским књижевницима постале сезона виртуелног лова на Нобелову награду. Према писању наше штампе и њених лењих и
необразованих новинара, који су једини те (само)кандидатуре схватали озбиљно,
Србија је готово
сваке године могла да се
нада књижевном Нобелу. („Стиже ли нам Нобел лајковачком
пругом?“, наслов је једног од тих новинских текстова.) Наравно, у ту вест би
први поверовали сами „кандидати“.
У њиховим (ауто)биографијама врло брзо би се појавио податак да су те и те
године били кандидати за Нобелову награду.
Odlican clanak.
ОдговориИзбриши