субота, 29. октобар 2016.

Дневничка биљешкарења Ранка Павловића



Ранко Павловић
Дневничка биљешкарења
А ВИДИ ОВО, БОГА МУ ПОЉУБИМ

10. јануар
Данас у Србији само Новак Ђоковић није задовољан собом.
Ово је, у интерјуу данашњим Новостима, рекао књижевник Милош Латиновић.
Једна реченица, а права мала социолоша студија о менталитету народа коме припадам. Упечатљива слика комплетног друштвеног бића.
Одувијек сам се плашио тог потпуног препуштања самозадовољству, а оно је у нама најизраженије када смо најближи самом дну или када га већ дотичемо.
Матија Бећковић, иначе почесто распричан, у интервјуу данашњој Политици, каже:
И даље смо више усмени него писмени, и лепше и боље говоримо него што пишемо, а они који пристигну усменост су наши највећи писци.
Овдје у једној реченици имамо цијели књижевни оглед. Читајући данашње радове који би да се сврстају у науку о књижевности, у тој талашики несувислих реченица, пуних страних израза којима се у „новој одјећи“ губи сваки смисао, потпуно смо се одвикли од језгровитости и једноставности које могу постићи само они са јасном мишљу коју желе саопштити. А таквих је, нарочито у књижевној критици, нажалост, све мање.
У бесједи на јучерашњој свечаној академији поводом Дана Републике Српске у Бањалуци Бећковић је, алудирајући на чињеницу да је ова заједница српског народа у Босни и Херцеговини створена 9. јануара 1992. године, на скупштини српских посланика, изрекао још једну мисао која се памти. Само Бог зна, рекао је отприлике, ко је кога изабрао, Република Српска Светог Стефана или Свети Стефан Републику Српску.
Снијег се топи. Под мојом јеликом десет великих одломљених грана, а она се гордо кочопери, као да жели да покаже човјеку да ране могу и да уздижу.

12. јануар
До касно ноћас дувао је јак јужни вјетар, праћен олујном кишем. Јутрос улицама Бањалуке мутљаг који је за собом оставила бујица – јесенас опало суво лишће, одломљене суве гране и гранчице, пластичне боце, најлонске врећице, одбачено посуђе, дијелови одјеће и обуће, понека оглодана кост о чију тврдоћу су се огледали многи пасји зуби...
То ме још једном увјерава како људска заједница беспријекорно опонаше природу (или природа људску заједницу, ко ће га знати). Када се догоде неки друштвени или политичли преокрети, почну ратови или револуције, када крупни догађаји покрену здраве људске масе, у граду, по градским улицама, остаје олош, нека врста људског мутљага – лопови, преваранти, шпекуланти, шверцери, силеџије, пијанице, нерадници, силоватељи... Они, дакле, који се ни по чему не разликују од одбачених полупаних лавора, попуцалих пластичних посуда, натрулог сувог лишћа, испраних и издераних фармерки, свега оног што олујно невријеме оставља по граду.
Само, радници градске чистоће још прије поднева почели су да уклањају улични мутљаг који је оставило невријеме, а људски мутљаг, по окончању преокрета, немогуће је тако лако уклонити. Он се, заправо, нарочито ако се обогатио на људској невољи, на неосјетан начин инфилтрира у друштвене токове, неријетко у политику и власт, чак постаје и мјера моралног понашања. Примјере не треба наводити, јер ће свако моћи да их наброји макар неколико, чак и ако не буде спомињао тајкуне и нове „капиталисте“.
Јовица Ђурђић, књижевник суптилних осјећања, који живи у Малинској на острву Крку, замолио ме малочас да му, за потребе текста о томе како и чиме пишу књижевници, забиљежим неколико реченица о свом искуству. Под насловом Оловка пише – рачунаром, записах ово:
Слажем се са Драганом Колунџијом, заправо с нашом дјецом коју је учио у Француској, да оловка пише срцем, али ја пишем – рачунаром.
То што осјећам и што мислим, не налази се у руци него негдје дубље у мени, па сматрам да је сасвим свеједно чиме и на који начин ће бити забиљежено. Многи писци кажу да оловка у руци и бјелина папира пред њима представљају велики изазов, да то чврсто повезује њихову инспирацију и имагинацију с дјелом које настаје, и ја им вјерујем, али код мене то није случај.
Откад сам почео да се бавим књижевношћу, тим – како би многи рекли – залудним послом, приче, романе, драмске текстове, осврте, огледе и све друго писао сам директно у писаћу машину, касније у рачунар, сада у лаптоп. Само пјесме записујем (хемијском) оловком на папир, али настојим да их што прије унесем у рачунар, јер имам тако лош, нечитљив рукопис да већ послије сат-два ни сам не могу прочитати оно што сам написао, а други то не би могли никако.

17. јануар
Понекад вас нека тема данима, мјесецима, па и годинама прогања, „кљуца“ негдје у примисли, у крајичцима ваше свијести, често не до краја јасна, отворена само у назнакама, али осјећате да је то нешто, мисао или слика, вриједно да се забиљежи. Када бисте то пренијели на папир, чини вам се, све би било јасније, ви бисте се на неки начи растеретили, а евентуални читалац могао би и себе да нађе у томе. Скањујете се дуго да то коначно запишете, али увијек одустајете јер не знате шта је то о чему хоћете да оставите траг.
И онда, изненада наиђете на туђи текст, бљесне пред вама оно што вас дуго прогања, схватите да је то неко други забиљежио и буде вам драго. Јер – мислите – није важно ко је то написао, важно је да је записано.
Данас сам поново ишчитавао десетак страница Ситних искива за подарје пријатељима које ми је у рукопису послао професор из Ниша, у души пјесник, Недељко Богдановић.
А опет, ако би  ме неко питао да ли бих волео славујеву песму, или урлик вука, изјаснио бих се за вука, јер, славуј ми је познат, а вука досад никад нисам чуо.
Тако у цртици/ биљешци/ лирском запису/ краткој причи/ пјесми у прози – можете то назвати како хоћете и нећете погријешити – пише професор дијалектологије, човјек коме се и теоријска разматрања отму у стих. И зато, да би „објаснио“ то што се не може објаснити, то што један туђи сан у његовој несаници уобличава у фантазмагоричну слику проткану недоумицама о спознајном и несопознајном, мало касније наставља:
Зато се тешко могу сложити са својим читаоцима. Очигледно они и у вуковом урлику прижељкују славуја, на одстојању од сваке опасности. Како ли ће се изненадити кад виде да мој вук није никаква метафора, да је то једина искреност коју им могу понудити?! Коју од њих могу да измамим.
Зашто даље – питам сам себе послије ових реченица, потпуно растерећен – трагати за одговором чије обрисе не могу ни наслутити (јер је и питање расплинуто у измаглицу мисли) када је одговор већ понуђен?

25. јануар
Одличан текст под насловом О Босни и Херцеговини поводом Андрића на блогу Миљенка Јерговића објавио је Ранко Рисојевић.
Босну и Херцеговину је лакше прихватити, вољети оном ирационалним завичајном љубављу, него је разумјети, пише он. Што се више уносиш у њену прошлост, ишчитавајући стотине и стотине различитих текстова, чисто документарне или умјетничке природе, све више ти се чини да све дубље тонеш у незнање, али све јасније видиш да се овдје води политика, једнако, подијели па владај, као и подвали па владај.
У праву је Рисојевић и било би штета да овај текст не прошири у оглед који би се, без сумње, сврстао међу најбоље огледе о Андрићевој Босни и Босни уопште. Јер, ако је, како пјева Десанка Максимовић, Србија велика тајна; у којој не зна дан шта ноћ кува, /нити ноћ шта зора рађа, онда је Босна дубок понор испуњен густом тамом у коју ни жижак најобичније људске радозналости, као ни жеља оних што живе на том тлу да пронађу ону жилу куцавицу која би им дала мало топлине, не може унијети нимало свјетла. Људи у Босни, одвајкада ваљда, осуђени су на зебњу, на страх за сутрашњицу, на опрез да у мраку не налете на исукан нож историјске неизвјесности или на тољагу неповјерења. И, што је најгоре, никада не знају одакле опасност долази – с лукавог истока, хладно прорачунатог запада, наоко, али само наоко равнодушног и незаинтересованог сјевера, заводљиво топлог југа. Или је, можда, укоријењена у тло по коме ходају, на које су, како би пјесник Драган Колунџија рекао, из матере пали.
Говорили смо, а Андрић је то најбоље знао и описао, да је богатство Босне (и Херцеговине, наравно) у разноликости. Ми који овдје живимо слични смо највише по томе што се разликујемо. По вјери, обичајима, различитом поимању историјских токова и неминовности које иза себе остављају. То што нас чини у нечему другачијим једних од других требало би да нас спаја, и, истини за вољу, спајало нас је често. Али, увијек је било оних који су се трудили да нас те разлике раздвајају, супротстављају једне другима, изазивају неповјерење које је можда и генетски усађено у људе ових крајевима. Оно, то по много чему и патолошко неповјерење, према туђину који је владао не само нашом земљом него и нашим сновима, постепено се претварало и у зазирање од оних с којима с истог извора захватамо воду.
Онај ко нам укаже како да отклонимо разлоге за то неповјерење, освијетлиће макар слабашним жишком тамнину босанског понора. Дотле ћемо се, као и пјесник Мак Диздар, питати: А кто је та, шта је та, да простиш/ Гдје ли је та. Одакле је. Куда је, та, Босна ректи, и жељети да, иако И посна и боса... И хладна и гладна, буде  пркосна од сна.

5. фебруар
Много тога нема смисла, али ако се одрекнемо свега што је обесмишљено, шта ће нам остати?!
Тако данас одговорих пријатељу на поруку у којој ме пита има ли смисла да уопште конкрише за пријем у једно удружење.
Шта год бих томе додао, лако би могла бити обесмишљена основна мисао из мог одговора.

16. фебруар
Видим јутрос, иако је тек половина фебруара, на украсним жбуновима дуж моје улице пупољци се распрсли у полуотворене цвјетове. Капљице кише на њима, под тмурним небом, неким унутрашњим сјајем свјетлуцају прозирноруменкастом бојом.
Преурањени цвјетови најављују нови живот, иштући заузврат живот нејаких, болесних, старих. Оних који су некако, кашљуцајући, пребродили главни дио зиме, стараца који прижељкују већ заборабвљене фебруарске мећаве, вјерујући да би их оне чувале од несрећнице која се приближава тихо, крадом, као лисица у сњежној ноћи сеоском кокошињцу.
Тако увијек бива: док се један живот тихо гаси, други се расцвјетава необузданом снагом, и не слутећи да и њега у будућности чека то злокобно кашљуцање.

23. фебруар
Праменови сакрили лице, а открили душу. Пјесникиња урасла у свој портрет и суптилним мислима извирује из њега, кроз праменове косе, несташније од њеног срца. Поглед, који се тек наслућује, одлутао некуд далеко. Или се вратио у свој извор?
Загонетни су путеви којима стихови излазе из дубине тајне.
То записах испод фотографије, пристигле електронском поштом.
Је ли то пјесма? пита пјесникиња.
Није.
А кратка прича?
Ни то.
Ја осјећам да је то мој портрет, пише пјесникиња. Вјернији од оног на фотографији.
Ако је портрет, одговарам, онда је то портрет душе.

24. фебруар
Лепо је бити ветар ономе ко одлучи да користи крила.
Прочитах јуче ову мисао (стих, ваљда, јер ако то није поезија, шта је друго?!) младе Татјане Пуповац и ево никако ми не излази из мисли. Мудро речено, продуховљено, као да је ишчупано из несагледивих дубина народног памћења, из наслага вјековног животног искуства.
Понекад вам се тако нека мисао учини да је ваша и ако је не забиљежите и означите чија је, може вам се лако догодити да је касније, несвјесно, употријебите у свом тексту.
И зрнца мудрости, уосталом, као и поезија, лако постају опште добро.

25. фебруар
Књигу коју лако оставите када вас ухвати сан, не морате више ни да узимате.
Ако нека пјесма није оставила траг у вашој подсвијести, не трудите се да проникнете у њену поруку; вјероватно је и нема. 

29. фебруар   
Јутро не наговјештава никаква узбуђења у дану који је преда мном. И волио бих да се не догоди ништа што бих могао дуго да памтим.
Јер, неких догађаја посебно се сјећамо на њихову годишњицу, а до сљедећег 29. фебруара протећи ће четири године и ко зна ко ће дочекати тај дан!

17. март
У Народној библиотеци у Новом Граду, смјештеној на Тргу Младена Ољаче, У присуству, за наше прилике, великог броја посјетилаца, промовисано је обновљено издање романа Молитва за моју браћу Младена Ољаче, тек објављено у издању Фондације „Бранко Ћопић“ у Бањалуци.
Говорећи на промоцији, ја сам на самом почетку поставио питање: Чему данас, готово пуних шест деценија након што је написан и први пут објављен, роман о једном временu што помало пада у заборав? У одговору сам понудио, по мени, најмање три врло увјерљива разлога.
Да је којим случајем рукопис романа Молитва за моју браћу био загубљен, да је чамио негдје на некој прашњавој полици па сада пронађен и први пут објављен, књижевна ритика и читалачка публика би га дочекале ка изизетно модеран роман, савремен и по теми, нарочито по поступк којим је изведен.
Друго, ово јесте ратни, љубавни, породични, социјални, по неким елементима и акциони, али првенствено психолошки роман. Ољача је, и прије него што ће психолози дефинисати такозвани „вијетнамски синдром“, у нашу савремену књижевност увео појам генерације која је, робујући идејама, идеалима и стегама партије којој је припадала, изгубила своју младост, више у одрицању од свега онога што јој по природним закономјерностима припада него на бојном пољу. Хероји у рату у постратном периоду, прогањани сликама онога што су чинили у име чудних моралних норми, једноставно се не сналазе у животу, осјећају како је у њиховој младости створена огромна празнина коју је немогуће премостити.
Коначно, овај роман, у коме се напросто сукобљавају епско и лирско и у коме поједини пасажи дјелују као пјесме у прози, могао би данашњим постмодернистима послужити као образац за нови, савременији приступ  грађењу романескног дјела. У периоду када се наша књижевност (српска, југословенска, књижевност југословенских народа и народности, како све није називана), дакле на измаку прве постратне деценије, грчевито чупала из канџи соцреализма, коме су били прибјегли и поједини предратни заклети надреалисти, Ољача се не упушта само у нову, по тадашњим схватањима готово „јеретичку“ тематику, него храбро одступа од уобичајених форми и структура и на сасвим нов начин гради свој роман. Поетика фрагмента и фагмент као књижевни поступак, примијењени у Молитви за моју браћу, који је шездесетих година прошлог вијека преведен на неколико језика, могли би као примјери да се користе у уџбеницима теорије књижевности. Све је у овој занимљивој, за вријеме у коме је настајала и за тему коју је обрађивала нестандардној причи, саздано о детаља, записа, писама, истргнутих мисли, слика из различитх временскх равни, и све је опет складно укомпоновано у смислен мозаик. Надаље, поступак ретроспекције, који на врло занимљив, па и оригиналан начин, динамизује нарацију и финим нитима повезује ратни и  послијератни период, уноси новсти у српсу прозу тога доба.
Све то, и много шта другог, роман Молитва за моју браћу Младена Ољаче чине модерним и оправдава настојање да си на „провјеру“ понуди и данашњем читаоцу коме ће то бити прилика да се увјери да су модернији вјетрову захватили нашу књижевност раније него што он то мисли, слиједећи преовлађујућа књижевна тумачења. 

28. март
Данас, док сам пролазио крај Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, осјетих нечију руку на рамену и окренух се. „Вичем са друге стране улице: Друже! Господине! Ти ништа“, рече ми пријатељ. Грешка, одговорих му. Како да се препознам у тим појмовима? Док сам био друг, по много чему био сам господин, а сада, откад сам престао бити друг, по начину живота тешко да могу бити господин, мада ме тако често ословљавају.
Док је пријатељ одлазио на другу страну, сјетих се оног чувеног дистиха Душка Трифуновића: Све сам учинио да будем господин, / а види ово, бога му пољубим!

Нема коментара:

Постави коментар