среда, 05. април 2017.

Чекајући помиритеља



Маринко Арсић Ивков


ЧЕКАЈУЋИ ПОМИРИТЕЉА


Ако нам је веровати, сви смо сити међусобних свађа и подела. Иако нам је најомиљеније гесло да нас једино слога спасава, бар у последња два века боље нас је одређивао стих „Две се у мени побише силе...“.
Историја сваког народа, па и наша, пуна је парадокса. Највећи парадокс у српској историји везан је управо за помирење и слогу: од свих помиритеља у последњих осам векова признајемо и славимо само једног – светог Саву. У потоњих осамсто година помиритељ као да нам није био потребан.
Да не знамо за све наше поделе, да нисмо сведоци данашње неслоге и у народу и међу „елитом“, можда бисмо и могли да спавамо мирно. И да заборавимо оне ретке интелектуалце-помиритеље и њихове судбине, чији је наук кратак и јасан: тешко помиритељима!
Први међу њима који заслужује помен је Јаша Продановић, писац, историчар, политичар, члан Републиканске странке. Након победе комуниста, од 1945. године, као опозиционар био је чак министар у влади Јосипа Броза и потпредседник скупштине. Наивно је веровао да може да помири две завађене стране – комунистичку и грађанску опцију, оне за диктатуру и оне за демократију. Исход Јашиног предузећа свима је познат. Његова судбина, мање је позната. Комунисти никад нису прихватили ни њега као опозиционара и неистомишљеника, ни његову идеју помирења. Његови дојучерашњи истомишљеници, које је заступао у парламенту, одрекли су га се као издајника, продане душе, конвертита. Кад је 1948. умро, спевали су му епитаф:

Овде лежи Јаша Продан,
Краљу веран, Титу одан.

Значајно дело Јаше Продановића из књижевне теорије (посебно народне књижевности) и историје српског народа остало је скрајнуто и готово непознато данашњим читаоцима.
Вредан пажње је његов текст о Николи Пашићу (објављен у Српском књижевном гласнику недуго после Пашићеве смрти), у којем аргументовано скида ореол са овог необразованог и неспособног политичара и доводи у сумњу мит о његовим државничким способностима. (Нажалост, ни овде га нико није послушао, Пашић је и данас звезда водиља наших политичара, било да су левичари или десничари, тоталитаристи или демократе.)
Занимљиво је да је судбину сличну Јашиној у Француској доживео најчитанији француски писац, аутор Малог принца, Антоан де Сент-Егзипери. Он је одмах након окупације Француске, на самом почетку Другог светског рата, када се његова земља, као и Србија, поделила на два табора – вишијевце и деголисте, почео да се залаже за помирење и заједничку борбу против Немаца. Али његову паролу „Сви смо ми Французи“ ниједна страна није прихватила. Де Гол је отишао чак толико далеко да је у једном говору Сент-Егзиперија прогласио издајником и пријатељем Немаца, иако је у то време аутор Малог принца као ваздухопловни мајор и пилот-извиђач носио униформу војске Слободне Француске, којој је будући француски председник био врховни командант. Генерал је чак забранио продају Сент-Егзиперијевих књига. Прогони су ишли толико далеко, да је Сент-Егзипери морао да тражи заштиту од Ајзенхауера и Рузвелта.
Колико је незахвална улога помиритеља најочигледније се показало након погибије Сент-Егзиперија. Кад је његов авион јула 1944. заувек нестао изнад Медитерана приликом извиђачког задатка (узрок пада авиона ни до данас није утврђен), деголисти су лансирали вест да је аутор Малог принца пребегао у Виши, а вишијевци да је Сент-Егзипери жртва деголистичке саботаже. Писац Жил Роа, такође пилот Слободне Француске, с тугом је констатовао: био је помиритељ, није био ни против Петена ни против Де Гола, и баш због тога су га обе стране сматрале својим непријатељем.
Но Французи су Сент-Егзиперију бар постхумно све опростили и признали своју заблуду. Чак је и сујетни Де Гол „ретерирао“ и покушао да оправда своје поступке према писцу помиритељу: „Разлог за то је што у мени постоје два човека: човек и генерал. Човек је понекад рад да нешто учини што генерал не може, бар не одмах.“
Али то је Француска, и то је Де Гол.
Пре Јаше Продановића, међу Србима је слично прошао и други Јаша помиритељ.
Јаша Игњатовић је бунтовне 1848. настојао да стиша патриотске страсти на Мајској скупштини у Сремским Карловцима и да сарадњу и договор са Мађрима претпостави револуцији и крвопролићу. Од тада па до краја живота залагао се за политику договорања и помирења. И од тада па до краја живота био је обележен и одбачен, и као човек и као писац. Један од највећих српских романсијера 19. века никада неће добити место које му у књижевности и историји припада, захваљујући управо свом пацифистичком приступу решавању „српског питања“ у Војводини оног времена.
Судбина књижевника и новинара Григорија Божовића суровија је и од судбине Јаше Продановића. Он је у својим приповеткама из Метохије покушао да мири нешто што је још теже помирити – камилавку и кече, православље и ислам, српски и албански народ. То је управо и тема једне од његових најлепших приповедака, „Чудни подвижник“. Ако се за уметност може рећи да спаја, зближава и мири људе, онда то Божовићеве приповетке потврђују на очигледан начин. Црнохуморно звуче речи комунистичког писца Ђорђа Јовановића да је Божовић као приповедач националиста и шовиниста. За време масовних ликвидација политичких неистомишљеника након ослобођења Београда, данас познатих као „дивља чишћења“, Војни суд Команде града Београда почетком јануара 1945. осудио је, без суђења, Григорија Боживића на смрт стрељањем, губитак грађанске части и конфисковање имовине.
Мало је познато да је песник Раде Драинац 1941. године на југу Србије покушао да измири два сукобљена српска покрета отпора: Пећанчеве четнике и партизане. Миротворца не само да су одбили и једни и други, него је он морао да побегне у Београд (где је 1943. године умро). Иако су комунисти касније покушали да га прикажу као свог присталицу (постоје чак сумње да су управо из тих разлога фалсификовали и његов дневник), он, један од најаутохтонијих српских песника и есејиста, никад није добио место које му припада у српској књижевности.
Драгиша Васић је још један књижевник који је покушао немогуће – да, бар док траје рат за ослобођење, помири и уједини два противстављена српска покрета отпора: равногорски, под командом Драже Михаиловића и партизански, под руководством Комунистичке партије и Тита.
Високи комунистички функционер Милош Минић у сећањима тврди да му је Драгиша Васић 1941. године, на преговорима, као члан равногорског преговарачког тима, обећао да неће доћи до братоубилачког рата између партизана и четника док је он Дражин заменик. (Васић је с тог положаја врло брзо смењен, али је мало вероватно да би могао да испуни обећање, пошто је за сарадњу потребна добра воља обе стране.)
Никола Миловановић наводи да је Дражин пуковник Драгослав Павловић, у време преговора о сарадњи између партизана и четника, припремао атентат на Тита (извршилац је требало да буде капетан Вучко Игњатовић), али да су га Дража и Драгиша Васић спречили у тој намери и тако Титу спасли живот.
Иако грађански оријентисан, Драгиша Васић је као адвокат на тзв. видовданском процесу 1922. године био један од бранилаца Спасоја Стејића, оптуженог за неуспели атентат на регента Александра. Васић је убедио суд да КПЈ не стоји иза атентата. На Крлежину молбу, захваљујући свом угледу, Васић се код тадашњег председника владе, генерала Петра Живковића, заложио за пуштање из затвора бившег секретара ЦК КПЈ Ђуке Цвијетића, који је иослобођен 1931. године.
Према комунистичком публицисти Владимиру Дедијеру, Драгиша Васић је 1941. године био међу завереницима који су припремали пуч против кнеза Павла. Дедијер тврди да је Васић у то време одржавао везе са совјетском обавештајном службом и совјетском амбасадом, али до данас није обелодањен ниједан докуменат који би поткрепио ту тврдњу.
За време Другог светског рата Васићева породица је била заточена у бањичком логору.
Писац Црвених магли нестао је у пролеће 1945. приликом повлачења дела Дражине војске на запад. Према једној верзији, њега су заједно са Ђуришићем и неколико чланова преговарачког тима на превару, за време преговора у Старој Градишки, усташе заробиле и потом ликвидирале у Јасеновцу. Према другој верзији, он се нашао у бањалучком затвору као партизански заточеник, где је стрељан без суђења, по нечијој хитној наредби.
Као писац потпуно је прећуткиван све до слома комунизма, мада је и данас потпуно маргинализован и готово непознат, иако спада у најзначајније српске прозне писце прве половине 20. века. Ни Тито, ни комунисти, па чак ни њихови данашњи следбеници, нису нашли за сходно да бар рехабилитују и врате у књижевност писца који је, иако њихов политички противник, толико учинио за њих. Нису то учинили ни „антикомунисти“, док су у Србији бар извесно време имали власт после 2000. године.
Колико ли је у Србији тек било „безимених“ помиритеља, обичних људи који су у помирењу видели једини разуман и цивилизован пут ка демократизацији и напретку Србије.
Поменућу судбину једног од њих, Светозара Стојановића Буђића, председника општине Власотинце у време ослобођења града септембра 1944. године. Власотинце су ослободили четници, али су потом јаке партизанске снаге напале град. Председник општине је са групом угледних грађана обелоданио „Апел грађанима Власотинца да се обустави братоубилачки рат“, у којем је предложено да се спорови између завађених страна реше после рата, уз арбитражу савезника. Кад су партизани заузели град, међу првима стрељали су председника који се заложио за национално помирење.
Сви они су покушали немогуће – да нас помире и уједине. И сви су доживели тужну судбину.
Тешко помиритељима.

(Из књиге Записи књижевног патолога)

Нема коментара:

Постави коментар