недеља, 06. август 2017.

Данашње поетско стваралаштво





Анђелко Заблаћански

ДАНАШЊЕ ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО

(Осврт)


Поезија је најузвишенији вид уметности. Њена срж и суштина. Нажалост, данас многи песници је своде на обичност и тривијалност, заборављајући, случајно или намерно, да само песма у којој је песник ставио своју душу на папир јесте поезија. Песма мора да носи лични печат песникове душе, рекао је Црњански, јер иначе није поезије. То је прво и основно. Међутим, данас се песници просто утркују да поезију без поезије, песму која ни по чему не сличи песми, ставе на највиши ниво песничког стваралаштва. Данас је веома важно бити нов само ради новотарије, а никако због напретка поезије. Бити другачији од ранијих поетских величина је циљ који не бира средства, па макар љубавну песму писали о њеном обилатом мокрењу које песник слуша и још у стих ставља. 

Друго, поезија мора да има поетику и мелодику (то лепо препоручује Пол Верлен у песми Песничко умеће). Поезија која то нема није поезија, као ни поезија уопштености, а ни песме које личе на приче. Поетика која опстаје и остаје за сва времена (без обзира на тренутна помодарстава) јесте поетика песникове душе дигнута изван свакодневице, са тежњом ка најузвишенијем у души човековој. У данашње време поезија је све то изгубила. Понекад више личи на кратку новинарску репортажу, јер забога, важно је све што је било бацити под ноге као да се тек сад рађа део уметност звани поезија.

Песма која је печат песникове душе једино може допрети до читалаца, јер могу се мењати схватања, мода, уметнички правци, али људска осећања су иста кроз векове, па није ни чудно што данас поезију скоро никако и не чита. Читалачка душа, оно најтананије у човеку не може се преварити. 

У последње време, а нарочито са вртоглавим успоном интернета и друштвених мрежа, појавили су се песници који свакодневно засипају своје профиле увек новим песмама (као да од писања поезије не постоји ништа лакше). Можда то не би било ни страшно да се на томе и завршава, јер и раније су људи писали дневнике, а у њима и понеки стих, али сада то иде даље и људи објављују збирке песама, постају песници у зрелим или већ позним годинама. Ни то не би било поражавајуће, имају паре па нека штампају књиге са себе и своје пријатеље, али они се гурају, лактају, а живимо у друштву где је лакат највећи квалитет, и узимају, некад скоро свето, али сигурно веома поштовано и цењено име песника. Песник се не може постати у доби кад је човек већ формирана личност, кад на свет око себе гледа очима зрелог и опрезног бића, већ очима детета. Дакле, песник се не постаје, песник се рађа, песник поезију живи од малих ногу, па ако с њом и живи од малена чудно је да није имао порив да у младости нешто од тога и стихује, већ је дочекао зреле године, интернет и фејсбук да постане песник. Прозни писац би некако и могао да се првом књигом и прогура без обзира на године, јер са богатим животним искуством, нарочито они који су у друштву често усмено препричавали неке догађаје из свог или туђих живота, уз велики труд може написати понеку причу или роман. Песник не може. Песник је дете које се игра речима и коме је та играчка била потребна увек, а нарочито кад је дете постајало човек. Поезија је та која песнику није дозволила да сасвим одрасте. Мали је број песника чије су пубертетске песме касније опстале заједно са њима, али су их писали, и сад долазим до кључних речи, имали су потребу да пишу. Поезија  јесте поезија тек кад је написана из најдубљег унутрашњег нагона који песнику не да да спава док те речи не запише. Писање ради писања и свакодневно је ништа друго него пискарање. А пискарала је било увек и биће. Некад се знало где им је место, надам се да ће се опет знати.

Насупрот овој врсти постоје и тзв. велики, модерни песници. Велики, јер су се међусобно тако самопрогласили, а модерни, јер је модерно бити модеран, па макар то не значило ништа. Данас је модерно бити нов по сваку цену, али не нов ради бољитка, већ нов само због новотарије, а богме и због, ко зна чије жеље и тежње, погазити све што је традиционално и вредно. Тако  данашњи велики песници воде кампању да је садржај песме најважнија ствар, као да ми то не знамо да песму чини оно што је у њој унутра а не споља, али исти ти дижу галаму на песнике који су задржали, или се само наслонили на традицију, позивајући се баш на, по њима застарелу форму. Сад се питам шта је њима важно: садржај или форма? Очигледно ништа осим они сами, па тако награде добијају они делећи их међусобно у сарадњи са критичарима који за  ситне паре пишу оде осредњости. 

И где су онда истински песници и поезија? У вековима прошлим – из којих долазе песници који су остајали верни себи и поезији, и будућим – у које ће ући они који сад ћуте и пишу срцем и умећем игре речима. Они који не припадају ником, јер песник је самосвојан и једино потчињен њеном величанству Поезији.

18. јануар 2016.

Нема коментара:

Постави коментар