Песме са Сајма књига

Власта Младеновић

ПЕСМЕ СА САЈМА КЊИГА

(ПРВИ УТИСАК)

Већ на самом улазу

дочекаше ме рекламе,

огромни билборди,

лица великих писаца,

феминизирани мушкарци,

мушке жене,

са галерије гледају

на нас понижене.

Сајам је све више вашар,

таштина, таштина,

све се своди на пазар,

истински писци

немају овде шта да траже,

могу само

да сањају тираже.

Дођох да видим, забележим,

па да бежим.

(НАГРАДЕ, НАГРАДЕ)

Сретох на Сајму писца,

који, чим ме виде, рече:

„Да ти се похвалим,

добио сам награду!“

Знам, честитам –

рекох то пометен,

преварих се љуто

као млада Гојковица,

шта ћу сад ако ме нешто пита,

нит знам која је награда,

нит знам која је књига.

А онда направих још већу грешку,

грешан ли сам,

рекох то да би се извукао жив:

Извини, журим, треба и ја

да примим неку награду.

„Честитам! Честитам! –

чујем како виче за мном.

Нема на чему! –

промрљах себи у браду,

сав срећан побегох напоље,

тамо је боље.

(ДРАМА СЕ НАСТАВЉА)

Бежећи из сајамске хале

на чист ваздух,

налетех на другог писца,

стаде испред мене

и без пардона рече:

„Еј, добио сам награду

за књигу и то новчану!“

Клеца ми већ

слабашно колено,

не могу више,

мука ми је:

Благо теби, рекох,

извини, журим,

идем да платим казну,

очигледно сам се

погрешно паркирао.

(СВЕ ДРАМАТИЧНИЈЕ)

И кад већ дођох близу излаза

из сајамског пакла,

таман помислих: ево мени слободе!

кад искочи испред мене

по ко зна који писац

и свежим гласом рече:

„Чуј, ове године

добио сам неколико

књижевних награда!“

Нисам више могао

да се контролишем,

осетих како ми се

свест сужава,

не знајући шта говорим,

само сам стигао

да га замолим:

Можеш ли да ми позајмиш

бар једну,

да имам са чим

да се браним,

вратићу ти с каматом

кад се повратим.

(ПИЗСЦИ)

Још је стари Фјодор

знао одговор,

лепота ће спасити свет,

без ње празне су приче,

јалове песме,

јебеш литературу

кога се никог не дотиче.

(ПИЗДАВАШТВО)

Ма каква књига

која се собом бави,

речи које врте

око своје осе,

мене моје мојре

носе далеко,

тамо где љубави

нису шкрте

и где писци не просе.

(МАРКЕТИНГ МИКС)

Маркетинг микс

успешна је формула,

али има један  кикс,

не може на мени

да се примени,

залуд етикета робна,

ја сам марка неподобна.

Орфејево наслеђе

Власта Младеновић

ОРФЕЈЕВО НАСЛЕЂЕ

    (У пределима трачким)

Препознајем твој код

у мени,

јасан је ход,

сан којим идем.

Идем и не веселим се,

селим се, а не одлазим,

јер куд ћу изван себе.

ЈАТАЧКА

    Живку Николићу

Одавно сам ја изван јата,

далеко од Орфејевих певача,

дуго већ чамим сред неготинског блата,

узалуд држећи се Вељковога мача.

Мртвијем сном спава моје племе,

мртав преврће се Његош у гробу,

чему сјајне речи, песме,

у овом мрачном добу.

Прошло је време витешко,

нема више критеријума,

певам, мада ми је тешко,

опште је лудило, све је изван ума.

Свака моја реч, злу отпор,

осуђена је на пропаст,

певам, али горак је укус, опор,

ништа више не значи част.

Препознатљив је мој песмопис,

изван сваког зла, пролазног утицаја,

јасан, певљив, чист,

дрежди у забити сред завичаја.

КРАЈ СРБИЈЕ

        „Дан који није требало да сване.“

Све је било склоно паду,

стари деспот Ђурађ

није више видео наду,

затворен у куле,

попут буле,

чекао је турско ђуле.

Шта је могао,

споља све јачи таласи Дунава,

унутра Бранковићи

на Бога хуле,

једни хоће под Турке,

други под Угаре.

Полако, тамнио је

 и последњи угарак,

угасило се светло Србије.

ХАЈДУК ВЕЉКО И ЕПСКА ЋУТЊА

Бој бије Хајдук Вељко,

бој бије на истоку Србије,

Турци његову главу траже,

ал му нико не помаже,

нит му дође Карађорђе,

нит му шаљу џебане;

легенда за живота,

сви га хвале

и са једне и са друге стране,

само епски певачи ћуте.

Ипак, чују се лауте,

песме пева време.

СВАКОГ ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА БЛОГ

Сваког јутра читајући Душанића блог,

путујем кроз време.

Бескрајан је свемир,

све је Бог.

И тако сазнајем

свет душе,

песничке вести

писане по савести.

ОСВИТАК

О Будо,  о Гаутама,

просветли ме,

нек из мене изађе тама,

нек разблажи црнило

око мене;

О Блажени,

чему патње,

чему тлапње,

ништа није тако савршено

као признање.

Признајем немоћ,

о које блаженство,

пролази ноћ.

ЕНХЕДУАНА, СЕСТРО МОЈА ДАВНА

                          Ани Стјељи

Пишем ти песму,

то је моје писмо,

знакови урезани у сећање,

јер ти знаш, ти умеш

да читаш шта у души пише.

Сви сукоби су у човеку,

али ти ми мир дајеш,

једино ме ти разумеш,

сестро моја давна,

о Енхедуана.

МОКРАЊАЦ, ПРАВАЦ КОЈИМ СТИХОДИМ

Стишано, без дреке,

стиходим попут реке,

налик речном друму,

Мокрањац ми је стално на уму:

нема поезије без хармоније,

све што се пева песма није.

Извире сунце, обасјан је исток,

стиходим, следим речи ток.

( Белешка о аутору - в. Википедија )