Ана Стјеља
„Господин Министар“
Дошао је
и тај дан. Одлука је пала! И званично је објављена вест да почиње потрага за
новим министром културе. Формирана је и комисија са највишег врха. Три човека,
један у сивом и два у црним оделима, добила су задатак да пронађу личност која
би била погодна за министра, овако важног и за владу, врло драгоценог
министарства. Онај у сивом оделу је већ изабран за заменика будућег министра а
ова двојица у црним оделима, за њихове
личне возаче и лично обезбеђење. Једним потезом две муве! Већ изабрани заменик
будућег министра, уложио је све своје напоре не би ли пронашао адекватну
личност, оног правог „господина министра“. Од када је „процурела“ информација да
је он тај коме је допало да пронађе праву особу за овако важан и узвишен
положај, данима нису престајали да му звоне телефони. Добијао је смс поруке,
али и поруке преко фејсбука, твитера и свих могућих друштених мрежа на којима
је имао свој профил. Али, човек у сивом је добро знао свој посао. Послушан и
крајње опрезан, држао се договора с врха – наћи особу која ће што мање
привлачити пажњу, о којој се ништа не зна, дакле табула раза. Такву особу је,
разуме се, било тешко наћи јер се о сваком мање-више већ све зна.
Но мудри
и проницљиви изабрани заменик будућег министра, само њему знаним каналима,
сазнао је да на једном гробљу на периферији града, ради човек који одговара том
профилу. Стога се чувена тројка, човек у сивом и двојица у црним оделима, прво
упутила на то гробље. И заиста, кад су дошли и кад су видели о каквом човеку се
ради, били су близу одлуке да га поведу са собом. Ипак, пре него што су му
пришли, мало су се распитали по гробљу и понешто сазнали о њему. Сви са којима
су разговарали, похвално су говорили о том човеку, наглашавајући како је веома
вредан, како води бригу о гробовима, одржава их чистим, скупља бачено цвеће и враћа га на место, а притом нит ромори нит
говори. Нико заправо и не зна ко је он и каква је његова животна прича. Овај
последњи податак је пресудио. Чувена тројка, пришла је човеку баш кад је
завршавао са уређивањем гроба једног познатог песника.
−
Добар дан, ми смо из министарства. Да ли бисте
били љубазни да пођете с нама.
Човек их
је зачуђено погледао и упитао:
−
Је л’ неко умро? Треба ли неки гроб да се уреди?
Чувена
тројка није имала времена да му објашњава. Важно им је било да га што пре
стрпају у кола како би обавили свој задатак.
−
Где ме водите, па ја нисам ништа урадио! Ја сам
обичан гробар.
−
Ма, нисмо ми из полиције, нити Вас хапсимо. Само
Вас уљудно молимо да пођете с нама, у путу ћемо Вам све објаснити. И тако и би!
Док су
се возили луксузним колима, са затамњеним стаклима, човек који је до пре неки
минут био гробар, осетио је потребу да опет нешто пита:
−
Извините, зашто сам Вам ја потребан? Не бих да
изостајем с посла.
Прво се
наравно огласио човек у сивом:
−
Ви од данас више нисте гробар, већ министар
Гробаров! Обављаћете једну јако важну функцију у влади. Је л’ знате шта значи
реч „функција?
Човек,
збланут, заћута. Тројка то протумачи као добар знак. Што мање зна, то боље.
Човек у сивом одмах поче да издаје наредбе својим људима у црним оделима:
−
Ти, − обрати се првом − нађи фризера, маникира,
педикира и све што треба, да се човек упристоји, не може овакав у зграду владе.
А ти − обрати се другом− да одеш до оног мог бутика да му купиш одело, кошуљу,
каиш и ципела. Хоћу све да буде готово за сат-два. Поподне ће бити и званично
представљен врху. Чим то завршите, доведите ми га у канцеларију.
И
заиста, не прође ни два сата, експедитивни упосленици изабраног заменика
будућег министра, доведоше човека у заменикову канцеларију. Када се човек који
је до пре само пар сати био гробар, неуредан, неуглађен и зарастао у браду,
појавио на вратима кабинета у коме ће се налазити и његова будућа канцеларија,
заменик је видно био одушевљен променом.
−
Сјајно, господине министре, моје честитке! Момци
су се, видим, баш потрудили.
Заменику
се посебно допао модни стил који је баш пристајао новом министру. Уредно
подшишана фризура, обријана брада, елегантно одело с једним цветићем у реверу
чисто да се дâ тај уметнички печат, јер бити министар није обична ствар!
И даље
се дивећи трансформацији јадног гробара, заменик рече:
−
Моје поштовање, ја сам Трговчевић, Ваш заменик.
Ја сам већ изабран, а Ви ћете бити изабрани данас. Иначе, ја сам годинама
уназад радио у министарству трговине, а од ове године, ето, припало ми је место
у новом министарству. Биће ми драго да Вам будем на услузи господине министре!
Ви слободно уђите у своју канцеларију, видите како изгледа, проверите да ли
бисте можда желели да Вам нешто још доставимо, а док Ви то гледате, ја ћу да
припремим нека документа. Данас Вас званично представљамо највишем врху.
Човек,
шта ће, послуша и овај пут. Уђе у своју канцеларију и затвори врата. Након
неког времена, покуца његов заменик:
−
Јесте ли се сместили? Како Вам се чини?
−
Све је лепо, само, недостају књиге, нема ниједне
књиге у канцеларији.
−
Књиге кажете? Шта ће Вам књиге, ко још данас чита
књиге? Нећете имати времена за то. А ви сте љубитељ књига, господине министре?
−
Ја сам љубитељ уметности и културе, а посебно
волим да читам књиге.
Пре него
што и доврши мисао, прекиде га заменик својим громким гласом:
−
Сјајно, господине министре, значи праву особу смо
изабрали.
То изговори а кроз тело му прође језа и обли
га хладан зној. Какве књиге, каква уметност, па још и министар културе!−
помисли заменик у себи. Да можда није погрешио, шта ако овај гробар баш и није
најподобнији, а онда помисли да је већ касно и да нема назад. Шта је ту је.
−
Кад смо већ код тога шта волите, замолио бих Вас
за пар личних података. То је наравно само за врх, иначе за народ Ви ћете бити
министар Гробаров, не брините.
Човек
слегну ременима и поче да говори:
−
Моје име је Светозар Убипарип. Пријатељи и
породица, док сам их још имао, звали су ме Тоза, сад ме на гробљу зову Тоза
Вампир. Рођен сам у престоници пре пола века. Доктор сам филозофских наука,
књижевник и преводилац с неколико језика. Објавио сам на десетине књига и филозофских
расправа. Кад сам остао без посла, избачен сам на улицу, оставили су ме жена,
деца и пријатељи. Пошто сам свом пријатељу, чувеном песнику стално долазио на
гроб од када је несрећник преминуо од глади, одлучио сам да потражим посао на
гробљу. Нису знали ништа о мени па су ми одмах дали посао, а видим и Ви сте се
данас понудили. Баш Вам хвала. Коначно да се неко сети....
Док је
будући министар излагао свој кратки експозе о свом интелектуалном али несрећном
животу, његов изабрани заменик је полако почео да губи живце. Паде му мрак на
очи. Светозар је и даље набрајао своја дотадашња достигнућа.
−
Иначе моја научна студија о ...
−
Ма каква научна студија, човече! − заурла
заменик. − Шта Ви то причате? Па зар Ви нисте обичан гробар, нико и ништа,
човек без биографије? Ми смо таквог тражили!
−
Нажалост, имам богату биографију, бројне награде,
признања...
Умукните више, човече. Не могу да Вас слушам. За сат времена у влади
треба да представим новог министра културе, а Ви ми ту причате неке неважне
ствари. Слушајте, да сте из ових стопа напустили овај кабинет и ову зграду. И
заборавите све ово што се данас догодило и о чему смо причали. Вратите се тамо
одакле сте и дошли. Нама такви не-тре-ба-ју!!! Ми нисмо тражили НАЈБОЉЕ!