Човек кога је родио Киш

НЕБОЈША ВАСОВИЋ: ЧОВЕК КОГА ЈЕ РОДИО КИШ

У “Летопису Матице српске” (књига 496, свескa 5, новембар 2015), поводом осамдесет година од рођења Данила Киша, објављен је текст Александра Јеркова: “Увек о Кишу, а сада још и о питању љубави ‘у јесен године 7464. (по византијском рачунању времена)’, на крају нешто о Ничеу и орфизму.” У скрибоманском реферату без главе и репа, на шта указује већ сам наслов, Јерков је изложио своје схватање литературе, а све то уоквирио заједљивим и неумесним опаскама на моје радове о Кишу, не скривајући нимало своју мржњу према њиховом аутору. Иако је моју прву књигу посвећену делу Данила Киша, Лажни цар Шћепан Киш, својевремено прогласио „најгором књигом српске књижевне критике“, иако је читаоце упозоравао да више не читају моје књиге, Јерков се, по ко зна који пут, открива као мој највернији читалац. И не само читалац, већ и критичар, који ево већ десет година коментарише и прогања свако моје објављено слово.

Иако Доктор Јерков наступа као неко ко има ауторитета у књижевној науци, он нам ни овога пута не нуди ништа осим његове опсесивне потребе да газдује домаћом кишологијом, том псеудо-књижевном дисциплином у којој он и даље гостује само својом титулом, али не и радовима који би колико толико оправдали његову амбицију. Како текст који је пред читаоцем представља продају магле на више нивоа, погледајмо шта се иза магле крије. (Сви цитати А. Јеркова означени само бројем странице, узети су из поменутог текста).

АЛЕКСАНДАР БИСЕРКОВ И ЊЕГОВА (НАДАМ СЕ) САМО ТРЕНУТНА АМНЕЗИЈА

Јерков ми замера што сам, у предговору моје књиге Зар опет о Кишу? (Београд, Конрас, 2013), његову докторску појаву доводио у везу са Соњом Бисерко. Но, да ли се заиста ради о некаквом злонамерном подметању како то тврди Јерков? Погледајмо најпре шта је о мојој књизи писала наша славна достављачица неподобних писаца Хелсиншком комитету:

The presence of anti-Semitism in culture is also substantiated by Nebojša Vasović’s book Lažni car Šćepan Kiš, published by Narodna knjiga of Belgrade: in this work with a marked anti-Semitic subtext, Danilo Kiš is accused of having achieved his success thanks to his international Jewish connections; that he chose not to write about the “cooperation of Jews and Nazis and those whо…’profited from’ Nazism and Stalinism”.(54) The book reduces the “Jewish identity to ‘gain’  and to a ‘racial’ or rather racist substance.” (55)  As well as maligning Danilo Kiš, the author alleges that “cultural policy in Serbia was for years determined by writers such as Oto-Bihalji Merin, Eli Finci, Oskar Davičo, Erih Koš…” (56)

А сада, извори које цитира Соња Бисерко као доказни материјал за оно што тврди:

54 Aleksandar Jerkov, NIN, 24 February 2005.

55 Ibid.

56 Filip David, Most Radija slobodna Evropa: Koliko je antisemitizam prisutan u Srbiji i Hrvatskoj, Dijagnoza bolesnog društva, Danas, 16-17 April 2005.

(Helsinki Committee for Human Rights in Serbia, Annual Report: Serbia 2006)

Откуда уопште цитати из Јерковљевог текста у извештају Соње Бисерко? Како видимо, Јерков је у кратком одломку цитиран чак два пута као велики стручњак за антисемитизам, већи и од Филипа Давида, који је цитиран само једном! Да ли је икада Соња Бисерко цитирала неког аутора који јој није по вољи или који није на линији политичке коректности? Наравно да није. Јерков би сада хтео да се огради од Соње Бисерко, али зашто то није учинио пре десетак година када јој је додавао дрва за ломачу намењену проклетом „антисемити“? Као што је својевремено одбио да учествује у промоцији књиге своје покровитељице Мире Марковић, тако сада жели да се огради од Соње Бисерко са којом је годинама био саборац у борби против „српскога антисемитизма“. Јерков од својих читалаца очекује не само да немају разума, већ ни меморије.

Ако се Докторово мишљење о Лажном цару разликовало од мишљења Соње Бисерко (сама помисао на било какву сличност Доктору је – како каже – „одвратна“), зашто је онда наставио да рециклира причу о антисемитизму и после доставе Хелсиншком комитету његове истомишљенице? Мени је такође одвратно да један доктор књижевности у својим „књижевним критикама“ не уме да смисли ништа боље од онога што се може искористити у цинкарошке сврхе, да професор факултета верује да писце треба кажњавати због онога што пишу у својим књигама. А још ми је одвратније када тај Доктор књижевности покушава да се накнадно одрекне онога на чему је годинама градио своју каријеру Генералног секретара кишологије као семитске дисциплине.

Доктор је вероватно очекивао да ће његова цинкарошка херменеутика бити брзо заборављена, али, захваљујући Соњи Бисерко, прави мотиви и висока стручност овог професора остали су итекако запамћени. Иако Госпођа Бисерко тврди да је антисемитизам у мојој књизи недвосмислен и јасан, она не цитира из моје књиге како би то и доказала, већ се позива на Доктора Јеркова, стручњака који, очито, има неки углед код хелсиншких комитетлија. Није важан извор, текст оригинала, већ мишљење „стручњака“ о тексту. А од свих мишљења и данас се највише цене она која могу да послуже као доставе. О Јерковљевој методи подметања и намерног искривљавања текста моје књиге већ сам писао у тексту „Одбрана домаће кишологије“. („Нин“, број 2827). Ниједну моју тврдњу Јерков није успео да оспори чињеницама и логиком, он целу расправу премешта у сферу моралисања: како ваља писати, шта се o Кишу сме, а шта не сме рећи. 

Но, да видимо шта је са високим моралним начелима у животу самога Јеркова. Доктор ми пребацује да сам се у својим освртима на његову личност служио „политичким инвективама најнижег реда“. Да ли се ради о „инвективама“ или о непријатним чињеницама Докторове биографије преко којих је овај „научник“ градио своју каријеру, нека покаже следећи пример. У својој књизи Било је то овако 1. (Београд, „Новости“, 2015), у поглављу „Комплементарне индивидуалности“, Мира Марковић описује своје најближе сараднике, чланове Председништва Универзитетског комитета Савеза Комуниста. Међу тим најближим и њеном срцу посебно драгим сарадницима  је и име “комплементарног индивидуалца“, Александра Јеркова, за кога она каже:

Са Филолошког факултета члан Председништва је био Александар Јерков. Био је пред крај студија или је већ био асистент. У сваком случају, био је одличан студент, опредељен за научни рад, пријатан, скроман и лепо васпитан. (255)

Шта је тражио највећи кишолог у крилу Мире Марковић, у председништву исте оне партије која је – како тврди званична кишологија – прогањала Киша? И то не као обичан апаратчик, већ као истакнути члан председништва чију је личност окитила најлепшим епитетима једна од најмоћнијих личности Милошевићевог режима? Да ли је Доктор постао члан Савеза комуниста из љубави према Кишу, или из љубави према Мири Марковић? Или можда из љубави према Марксу? Можда би могао да нам то коначно објасни како не бисмо морали да нагађамо.

У својој књизи Nomenclatura Serbica 1982-2013 (Београд, Институт за политичке студије, 2012), Зоран Петровић Пироћанац дао је опис кланова и њиховог деловања у српској средини.  Већ од 1982, у јавности се помињу „Мирини људи“. Њих чине старији партијски кадрови, али, и не мање значајни, млађи чланови  клана, у јавности познати као „млади марксистички вукови“, или „младотурци“. Међу њима, тврди аутор ове књиге, најистакнутији су: Жељко Симић, Снежана Алексић, Зоран Тодоровић – Кундак, Небојша Маљковић, АЛЕКСАНДАР ЈЕРКОВ, Горан Гнус, Ратко Кнежевић, Тахир Хасановић.

Да Докторово флертовање са онима на власти није било само резултат идеолошког слепила, већ је за Доктора значило и конкретну корист у функцијама и фотељама, није тешко доказати. Ево само неких функција које је овај кишолог приграбио као истакнути комуниста и слуга српских политичара:

Фулбрајтова стипендија 1985/6

Уредник листа „Студент“

Главни уредник „Видика“ (у сарадњи са неизлечивим марксистом Жељком Симићем)

Асистент на одсеку за југословенске књижевности Филолошког факултета у Београду

Главни уредник „Просвете“ (први голобради уредник неке издавачке куће у историји српског идаваштва)

Уредник издавачке куће „Плато“

(О неизбежном чланству професора Јеркова у стотинама жирија и комисија могла би се написати посебна књижица)

У својој књизи Дневник самоће, писац и један од ондашњих уредника београдске „Просвете“, Видосав Стевановић, сведочи: „Мира Марковић је одлучила да за главног уредника у „Просвети“ постави једног од својих мушкарчића, неког постмодернисту Јеркова, који је до ње стигао преко извесног Жељка Симића, љубимца њеног мужа. (...) Претпостављам да је довођење тог збуњеног скрибента  један од првих корака према објављивању њених текстова у „Просвети“ (...). (Дневник самоће, Београд, 2010, стр. 92)

Зарад седења у уредничкој фотељи „Просвете“, велики кишолог Јерков је ставио свој научни ауторитет у промоцију литерарних остварења Црвене Југословенке. Када је једнога дана и сам увидео колико је застранио у злоупотреби науке коју представља, одбио је да говори на промоцији једне од књига своје покровитељице, убеђен да је тиме по ко зна који пут постао невин. Оно што је његово бауљање по комунистичким одајама Мире Марковић, Јерков проглашава мојим „политичким инвективама најнижега реда“. Оно што је његово каријеристичко срозавање професије коју тобоже представља на ниво политичког папучића, он проглашава мојом мржњом према њему као великом научнику. Док су Новица Тадић, Миодраг Станисављевић, Немања Митровић, Цера Михаиловић, Слободан Тишма, и на стотине других писаца, гладовали, кишолог Јерков није знао коју ће плату пре подићи, у којој ће се фотељи пробудити. Последњи успех: директор Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, има ли краја? Нема, јер Доктор је, како је приметила Мира Марковић, „пријатан, скроман и лепо васпитан“.

Да комплементарност великих индивидуа Мире Марковић и Александра Јеркова није била само ствар политичких афинитета, већ има много ширу основу, више је него очигледно. Најпре, основа њиховог погледа на свет је кичерозни љубавизам који завршава у фетишизму:

Мој Слоба је умро на дан када сам му рекла да га волим. (М. Марковић)

Ја волим, страсно и заувек, књижевно дело Данила Киша. (Јерков, 557)

Волети књижевност је напросто добро, а добро је и волети да волиш. (Јерков, 556)

Мира окупља послушне партијце, а Јерков послушне кишологе. Хијерархија наше књижевне науке још увек функционише по моделу Мирине партије, чији је Јерков био истакнути члан. Оно што су у Мириној партији „комплементарне индивидуалности“ (читај: бескичмени јерковчићи), то су у српској кишологији од стране Јеркова миропомазани докторанти, људи-фусноте без иједне оригиналне мисли.

Мири смета нихилизам, а Јеркову „шћепанизам“. Бранећи дело Добрице Ћосића од критике српских „десничара“ како она каже, госпођа Марковић закључује: „нихилизам је највеће зло“. (Night and Day, A Diary, Quarry Press, 1995-96, 60) Овакво схватање књижевне критике је истоветно Јерковљевом. Разлика је само у томе што је Мирин „нихилизам“ сада постао „шћепанизам“.

Заједничка је овим просветитељским духовима и филозофија оптимизма, тим одвратнија ако се има на уму контекст у коме је настала, и оно што жели да прикрије:

Природа хомосапиенса је ослонац сваког, па и мог историјског оптимизма. (Мира Марковић) 

Живот није нетрпељивост и нетолеранција. (Јерков, 548)

Ова „филозофија“ је неодвојива од кичерских реминисценција у којима посебно место има сећање на детињство када су Госпођа Мира и Господин Јерков, свако за себе, били „детејаоштојеслатко“ (кованица Драгутина Гостушког). 

Мира Марковић је више пута истицала да је против национализма и да себе види као „мондијалисту“. Њен бивши сарадник и данашњи следбеник, Александар Јерков, доследни је настављач идеја своје учитељице. У име глобалних вредности, он гаји културу звану „Киш“. А што је та култура постала култ, омча око врата српске књижевности, то је наше хватање у корак са „свјетским стандардима“.

ОПЕТОВАЊЕ ШЋЕПАНИЗМА

Због мога „опетовања“, како би рекао Јерков (у преводу: писања нове књиге о Кишу), Доктор ме назива „шћепанистом“. Има ли у оваквој етикети ичег осим простаклука? Нажалост, нема. Наслов моје прве књиге о Кишу, Лажни цар Шћепан Киш, јасно указује да се ради о критици прецењеног писца („лажног цара“). „Шћепаниста“, доследно основном значењу наслова, може бити само онај ко подржава мит о Кишу, а не онај који тај мит критикује. Лишен основног осећаја за језик и логику, Јерков мени подмеће шћепанизам (читај: неговање Кишовог култа). Већ сам почетак његовог обраћања окупљеним кишолозима, дозива падање у транс пред ликом и именом славнога писца:

Увек о Кишу, а ако треба, онда и опет, опет, опет. O Кишу увек треба да буде реч. (547)

Чули смо: не само што се о Кишу мора говорити „увек“ и „увек“ , већ се мора говорити („ако треба“) и „опет, опет, опет“. До јуче смо овакве фразе слушали само о Титу, а сада сада сав тај кич, сво то заклињање на верност идолу, преселило у књижевну науку!

Могло би се рећи, само много скромније и тише, нек се пише, опет и увек, пише, пише, иако је рука која држи цепаницу одавно замахнула. (552)

Признајем да ми није јасно ни ко то треба да пише („скромније и тише“), да пише „опет и увек“, ни зашто; нити схватам чија рука држи цепаницу која је одавно замахнула, да ли је то рука Доктора која ће казнити „шћепанисту“? Зар опет? Као да десет година прогањања мојих књига није било довољно?

Зато ћу опет о књижевности, и опет, и опет, и опет, и опет и не чудите се: опет о књижевности. Него о чему другом?  (554)

Кишолог који не воли „опетовање“, понавља у једној реченици реч „опет“ само пет пута, као у додолским песмама, јер верује да се исти магијски ефекат може постићи и у дискурзивном тексту. Па, ако се ја „опетујем“ тако што сам у распону од десет година о Кишу објавио две књиге, различите не само обимом него и садржајем, шта онда рећи за ово стилистичко опетовање на самој ивици ретардираног муцања, које је битна одлика Докторовог научног стила?

Није на одмет рећи коју реч и о Докторовој књижевно критичкој терминологији. Основни појмови које он користи у полемици су следећи: „насртљивац“, „бисерко“, „шћепаниста“, „шутирање у цеваницу“, „ситно опадање“, „ментални пробисвет“, „надсрбљански захтеви“, „квазиимперијални бес“, „кулоарско приговарање“. Има у његовом тексту и других теоријски „осмишљених“ термина као: „чиста љубав“, „добра воља“, „страсно занесена читалачка душа“, „убрзана поетика“, „фигурација чисте љубави“, „лаутанизам“, „дефабуланизам“ ... То су основни појмови у критичком тексту професора факултета који се хвали својим познавањем Гадамера, Дериде, Фукоа, Лакана, Лиотара, Рансијера, Бадјуа.

    

ЉУБАВИЗАМ И КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Уводећи нас у тајне своје научне методе, Јерков пише:

Иако имам наслов, још увек у овом часу не знам тачно све што ћу написати, можда то нећу знати ни на крају овог текста; знам само да то мора бити нешто од онога о чему иначе не говорим. (551)

Шта је то о чему Јерков иначе не говори? То је љубав, „чиста љубав“, како он наглашава, љубав чији јер он амбасадор још од раних гимназијских дана. Не ради се о љубави према жени, некој вредности, или облику живота (то је за Доктора „мачји кашаљ), него о љубави према литератури:

Велики је то тренутак за српску књижевност био када се појавила Гробница. Био је то и важан тренутак и у мом животу, пресудан. (...) Прво издање Кишове књиге је нестало негде у младости. Та књига је остала у неким женским рукама, данас више и не знам чијим. Све се у животу заборавља. Не жалим за белешкама на маргинама и за рукама које их нису вратиле. Жалим понекад за једном Ленком, заиста се тако звала иако нисам био ни месец дана старији од ње, која је на великом одмору хтела да говоримо о књижевности и као хероина једног романа који се није догодио долазила, са дивним осмехом, праћена подругљивим ђачким чуђењем. Гимназија је тек почела, ја сам горео од књижевности, од Киша и Пекића (...). (552-553)

Јерков је толико волео Киша да ниједна од гимназијских „цица“ (а Јерков у својим сећањима помиње чак три кандидаткиње: Ленку, Лану и Сању), нису имале никакве шансе у конкуренцији са Кишом.

Мене су Киш и Пекић родили за овај живот који живим – шта би човек могао да тражи више од тога, они су у сваком и најситнијем часу мог постојања. (555)

Киш, који је до јуче био отац многих генерација кишолога, сада је, по сведочењу Др Сина, постао и мајка.

Ја волим, страсно и заувек, књижевно дело Данила Киша. А волим и њега иако је умео да буде тако дивно непријатан и тежак, иако га нисам довољно познавао нити му био близак по годинама да би све што је потребно да некога упознаш било могуће (…). (557)

Доктор никада није упознао Киша, али зна, оном женском половином у себи, да је славни писац био „дивно непријатан и тежак“. Но, колико је љубав имала удела у Докторовом научном опусу? Јерков се заклиње у љубав, а, ево, о мени кога страсно мрзи написао је толико текстова да би се могла склопити књига. Истовремено, о Кишу кога толико воли још увек није написао ни озбиљнији есеј, а камоли књигу. Шта је то него доказ да љубав није довољна, а да је мржња, барем у његовом случају, далеко подстицајнија?

КРИТИЧКА МЕТОДА

Ношен сујетом да свима покаже како и он, попут проклетог ”шћепанисте”, уме да “оплете” по Кишу, Јерков примећује:

Када Киш у роману Псалам 44 свог јунака, доктора који врши експерименте у логору, назове Ниче, он потпуно промашује и осуђује свој роман на неку врсту парохијалности. (…) Није било ни довољно знања, нити је имагинација дошла до изражаја. Кишов Ниче је један од најслабије обликованих ликова у савременој српској прози. (570)

Но, да није лако бити “шћепаниста”, да је много лакше Киша хвалити него га критиковати, Јерков доказује већ у следећој реченици:

Међутим, иако је и сам (Киш, Н. В.) критиковао ово своје дело и помало га отписао, иако се одувек сматрало да је оно можда његов најслабији књижевни продукт (…) морао сам да се изненадим колико ми је овај роман данас упркос свему бољи него пре двадесетак година, када сам га последњи пут прочитао целог. (570)

Другим речима, што је главни лик неког романа неубедљивији, то је укупни утисак о роману бољи, нарочито ако се роман чита сваких двадесет година. Ово говори главни представник исте оне кишологије која нам дан-данас тврди да је Киш борхесовац, што је најочигледнији доказ да ниједан од домаћих кишолога не зна оно основно о Борхесу: да је управо Борхес књижевне ликове сматрао суштином романескне уметности (види: Зар опет о Кишу?, 214-216). Но, како сазнајемо од Доктора Јеркова, Кишови романи су тим бољи што су им књижевни ликови лошије обликовани! И тим више борхесовски?!

Користећи критичку методу “маглом на маглу”, Јерков ће сада покушати да “несрећног Ничеа из Псалама” још више оправда “ничеанском фигурацијом из Мансарде”, тим пре јер су ова два “романа” у свом првом издању објављена у истим корицама, као “сијамски близанци”. (575) Јерков се пита да ли је фигуру Орфеја могуће интерпретирати у постмодерном кључу, и то тако што Киш чини “преокрет који би могао да има тежину и у свету филозофије, по којој би се онда Киша смело ставити у врх светске мисли” (575, курзив НВ). Ако ово Доктор пита нас који још увек нисмо изгубили разум, одговор би морао бити громогласан смех. А ако ово Јерков само формално пита а заправо тврди, служећи се формом питања тек као средством реторике, онда је очигледно да је стање наше кишологије много горе него што је Васовић у својим књигама тврдио. Доктор наставља:

Делови овог романа могу се врло чврсто поетички повезати са доцније написаним Кишовим најбољим страницама. Висока предвидљивост стилског израза ограничава сваки домет ове књиге, али лик оца, расправа о другости, изузетно ретко обликовање менструације, родна трансгресија приповедања, трактати о различитости и о богу, слика веома разумског бога уз коју одмах иде израз „помолимсја”, расколи верских култура, па и невероватан детаљ у којем као да Киш хоће да разјари до краја надрисрбљисте пишући „рафиновани атавизам” (а не рафинирани, што они не би допустили тек тако), све то и напокон толико тихих сличности са делима Башта, пепео и Пешчаник чине да овај роман има боље место у Кишовом опусу но што се обично мисли. (571)

Има ли у оваквим тврдњама икакве логике? Иако „висока предвидљивост стилског израза ограничава сваки домет ове књиге“, књига је свеједно генијална? Оно што би у случају неког другог писца било више него довољно за негативан критички суд, у Кишовом случају је доказ литерарне вредности?! Или Доктор мисли да стил једног књижевног дела (чак и када је у знаку маниристичких шаблона) није важан за оцену литерарног квалитета?

Докази да се срећемо са изузетним књижевним остварењем су по Докторовом мишљењу следећи: „ретко обликовање менструације“, „родна трансгресија приповедања“, те „трактати“ на тему верских култура. И коначно: врхунски доказ Кишове генијалности јесте у равни језика. Јер  јуноша-Киш пише „рафиновани атавизам“, а не „рафинирани“ што би разјарило „надсрбљисте“? Не знам да ли наш Доктор има икакво искуство са логиком, али овде се намеће питање: ако је Киш писао онако како пишу „надрисрбљисти“ („рафинован“, а не „рафиниран“), у чему је онда његово разјаривање? Оно што је очигледно уклапање у језичку норму „надрисрбљизма“, Доктор  проглашава „разјаривањем надрисрбљиста“. Има ли иједног критичара, макар он био и кишолог, који на овај начин може да помеша менструацију, родну трансгресију и верске трактате са разјареним надрисрбљистима, и да то сматра озбиљном анализом једног књижевног дела? Има ли иједног који на основу овакве анализе може да закључи да је Кишова Мансарда „један од најбољих кратких романа српске књижевности, као Дневник о Чарнојевићу или Проклета авлија“?! До јуче су макар она најбоља Кишова дела уздизана у сам врх српске књижевности, а сада се и уздижу и она најгора, што свакако представља Докторов оригинални допринос кишологији. Да се ово ради у име хумора или некакавог аутентичног лудила, па и да разумемо, али ово се препоручује као наука о књижевности!              

Ево још једног примера Докторове лавиринтске реченице без главе и репа:

За мене је питање љубави постављено у јесен године 7464. године по византијском рачунању времена поетички изазов првога реда, у њему се и без византијске обраде античких повести, перифрастичких по својој природи, може начинити велики поетички лук до онога што је за српску књижевност најбитније. При томе је важна и снага успомена, мени, једна прошла младост, па и то што сам још увек жив, двадесет година након што сам изблиза видео лице смрти. (576)

Шта све овде није помешао велики научник: византијско рачунање времена и „питање љубави“, са оним што је „за српску књижевност најбитније“(???); своје успомене на младост са чињеницом да је још увек жив, иако је пре неких двадесет година „изблиза видео лице смрти“ (смрт дошла по њега, па се уплашила). Нажалост, могућност да овај одломак има какву-такву лудистичку димензију потпуно је укинута патетиком његовог завршетка.

Да ово није некакав изузетак у критичарском дискурсу Доктора Јеркова, нека покаже следећи пример:

Религија није мера сама по себи, Кишова проза обилује расколима, али шта значи у раној Кишовој прози дилема „Натчовек или Свечовек“ – она коју су наши авангардисти већ поделили са Николајем Велимировићем? Да није Киш тако рано желео да да прилог за канонизацију будућег свеца, и то усред расправе у којој суматраистички одјеци далеких острва и Африке уочи Самита несврстаних сигурно значе „шћепанистички“ прилог политичкој климатизацији? Зашто би то било мање од „кабалистичког броја девет“, нарочито ако је на почетку следећег поглавља „јесен године 7464. (по византијском рачунању времена) била магловита и влажна“. (572)

Које супстанце неко мора да узима да би овако писао? Или је ово резултат бахатости једног разузуреног, собом опијеног мозга? Има ли иједне земље, осим Србије, у којој се на основу оваквог писања добијају хонорари, докторске титуле, посао предавача на факултету, чланство у небројеним жиријима, статус врховног судије? То питање је (директно или индиректно) постављано у обе моје књиге о Кишу, и не само поводом Јеркова. И то је она битна тема мојих књига о Кишу о којој Јерков никако да каже коју реч, правећи се да се ја бавим само Кишом, али не и онима који се служе његовим именом зарад промоције сопствене јаловости.

Јеркову недостаје основни дар за књижевну критику: способност да јасно и живо искаже идеје које жели да представи читаоцу. Други његов недостатак јесте што он својих идеја и нема. Као критичар који никада није ништа ни открио ни оспорио, он глуми заштитника „очигледних вредности“, сводећи науку на конформистичку рециклажу реченог. Његове реченице су патетичне, квазинаучне, вишеспратно неповезане, јер он готово никада не говори о нечему конкретно, већ се непрестано заклања иза општих места без икаквог садржаја. Тако, он говори о „ономе што је за српску књижевност најбитније“, али му не пада на памет да то на било начин и одреди. Кад хоће да буде субјективан, он је сентиментално бљутав; када покушава да буде рационалан – он је патетично ауторитативан, лишен способности да своју глумачку улогу сагледа из перспективе читаоца. Све је у његовим текстовима само поза, просветитељско звоцање и пандурологија над књижевним истинама које овај професор брани од оних чије би радове најрадије забранио, у име науке. Какву-такву артикулацију успева Јерков да постигне само у оним реченицама које су дубоко у зони кича, којег у сваком његовом тексту има у изобиљу. Погледајмо неколико бисера из ризнице великих мисли ДР Јеркова:

О проласку времена:

Испред мене има много мање година рада него што их је остало иза мене. (552) 

О револуцији:

Наоко нема разлога да револуција не упозна љубав чак и ако је истовремено издаја човека (...) (552) 

О књижевним делима:

Мени су потребна велика књижевна дела, а она су постала јако ретка.  (558)

Српски бол:

Бол пропасти онога што је српско је неиздржљив, у њему бол због губитка велике књижевности, а то нам тек прети, није највећи али је посебно тежак, чак и гадан. Гадан бол, то је категорија будућности.  (560)

Рекла-казала:

Упркос томе оних који не воле Киша има мање од оних који не трпе Павића.  (562)

Јерков као жртва друштва:

Вече је и чини ми се као да у ваздуху осећам узалудност на коју нисам навикао, иако она упорно нараста у овом друштву чије смо жртве више него оно наш продукт. (556)

Весели Јерков

Откако је изашла Гробница врло ретко или скоро никада нисам осећао узалудност. (556)

О ЦИЉУ КРИТИКЕ И КЊИЖЕВНИМ ВРЕДНОСТИМА

Објашњавајући шта је смисао књижевне критике, Јерков подучава гласом из облака:

„(...) увек гледати шта је од тога корист српске књижевности.“ (576)

Зар ово није доказ да Јерков није никакав критичар „надрисрбљизма“, већ управо његов идеолог. На основу чега Јерков зна шта је то што је „корисно“ за једну националну књижевност? Каква је то књижевна наука коју Јерков представља ако за циљ има пре свега корист? Да ли могуће замислити Ничеа или Јана Кота како тврде да анализе грчких трагичара морају бити корисне за националну књижевност Грчке или које друге нације? Да ли је могуће замислити Фукоа или Дериду како захтевају да анализа Рембоовог дела мора бити од користи за француску књижевност? Да ли је Бахтин писао о полифонији у роману јер је био вођен принципом користи коју би руска књижевност од тога могла имати? Упоредимо Докторов захтев са дојучерашњим налогом Комунистичке партије: „У анализи југословенских писаца, увек гледати да она буде од користи радничкој класи“. По чему су овакве директиве различите од Јерковљевих мудрости иза којих не стоји ништа осим његовог личног интереса и киш-олошког профита који нам он представља као науку?

Велики познавалац српске нације и њених читалачких капацитета, Јерков тврди:

У њему смо (Кишу, Н. В.) добили више него што смо у стању да примимо. (561)

     

На основу чега популиста Јерков говори у име свих читалаца, када је и како измерио шта једна публика може да прими, а шта не? И ако смо са Кишом добили више него што можемо да примимо, ко је онда промовисао Киша у једног од највећих писаца српскога језика? Има ли ту икакве логике? Такође, ако нисмо способни да разумемо и уважимо Кишово дело, зашто је Киш од такве публике прихватао награде?

Јерков је више пута сврставао Киша међу највеће српске писце. Често то чини индиректно, говорећи тобоже о делима, а не о њиховим ауторима, као у свом интервјуу „Наша књижевност је боља од нас“ („Вечерње новости“, 10. децембар, 2010), у којем чак и Кишову Мансарду, једно у сваком погледу почетничко и неуспело остварење, роман-недоношче, ставља у исти ранг са таквим романима као што су Дан шести, Друга књига Сеоба, Роман о Лондону, Дервиш и смрт. И у тексту који овде анализирамо, он – опет посредно – сугерише да је Киш као писац на нивоу Црњанског. Огорчен што има и оних који се са таквим судом не слажу, Јерков примећује:

Имао је (Киш, Н. В.) и недостатке, као и сви велики писци, па шта? Зашто би их ико радије опростио Црњанском него Кишу? (557)

Другим речима: пошто недостатака има и код једног и код другог, мора да су обојица подједнако генијални. Јер, недостаци су оно што, тврди Доктор, налазимо код свих великих писаца.

Јерков се прави да не зна да у Кишовом делу нису критиковани неки мањи недостаци (попут интерпункције у делима Црњанског), већ је његово дело од стране више аутора било оспоравано као неоригинално. Оспоравано, дакле, не само у детаљима већ и у свом уметничком домету.              

Киш не открива ниједан непознати вид егзистенције, не нуди нову форму, нити даје ново виђење онога што је већ познато. Он припада не малом кругу писаца који су хтели да нашу средину упознају са њиховим страним узорима, што само по себи није спорно.

Спорно је када неко ко не разуме ни Борхесову књижевност ни Борхесову поетику бива проглашен великим борхесовцем, штавише великим писцем. (види: Зар опет о Кишу?, 191-219)

Спорно је када један у суштини аљкави реалиста своје дело рекламира као постмодерно и откривалачко.

Спорно је када неко у својој прози рекламира историјске истине, а у својим поетичким текстовима се позива на оне ауторе који су сваку истину, па и историјску, сматрали релативном (Флобер, Борхес, Фуко ...).

Спорно је када се неко хвали како у својим делима открива мрачне истине о стаљинизму, а заправо само понавља оно што је у његовом времену било не само откривено већ и уграђено у идеологију „југословенског комунизма“.

Спорно је када неко тврди да је антикомуниста, а у својим делима бољшевичке убице приказује као хероје и симболе људске трагике.

Спорно је када неко у Француској глуми југословенског дисидента, а у Југославији ужива статус канонизованог писца.   

Спорно је када се неко проглашава великим стилистом а своје реченице крпи од преузетих и непрерађених одломака, не успевајући да дође до свог ритма и израза.

Спорно је када сликање књижевних ликова у маниру новинских извештаја наша критика проглашава „мајсторством синкопе“, а преузете историјске наративе промовише у безгрешно „поигравање нелитерарним изворима“.

Ово су само неке теме о којима би имало смисла разговарати, али наша кишологија на челу са Јерковом постоји само зато да се сваки разговор спречи у корену, како би Киш остао у балону његове идеализоване величине. 

За разлику од Киша, Црњански је оригинални аутор који је оставио дубоког трага у скоро свим књижевним жанровима. У свакој књизи Црњанског, без обзира на жанр, чујемо глас Црњанског, а не његових литерарних узора. Његову реченицу, трагичну визију живота, његове опсесије и стилистички нерв, немогуће је помешати са гласом неког другог аутора. Његово дело није подржавала ниједна група, нити је дан-данас било коме корисно у политичком смислу. Да ли је случајно да држава Србија нема новца за обележавање годишњица везаних за име Црњанског (тиме се у Србији баве приватне фондације!), док новца за сећање на Данила Киша никада не мањка?

Ако се својим повратком у Југославију Црњански и помирио са комунистима, његово дело није, оно је остало неупотребљиво како њима, тако и данашњим утеривачима „новог културног модела“.

Док је удео идеолошког у његовим најбољим делима занемарљив, дотле је Кишово књижевно дело незамисливо без митова о „антистаљинизму“, „дисидентству“, „антикомунизму“.

Док је Црњански модерниста у времену када се модернизам тек пробијао на нашу књижевну сцену, Киш ствара у времену када је модернизам већ канонизован.

Док је Црњански модеран по свом темпераменту и уметничком инстинкту, Кишов модернизам је крајње рационалан, заснован на поетичким премисама које он преузима од других аутора.

Иако је био свестан традиције којој припада као писац, Црњански као уметник није обнављао веру у хијерархију патријархата; Киш, упркос прокламованом модернизму, управо у фигури оца види стожерну тачку не само историје, већ и своје уметности.

Док Црњански у својим делима показује да у трагању за смислом не може бити никаквог ослонца и готовог капитала, Киш своју прозу обликује у сенци историјских истина које садрже дефинитивне одговоре на сва могућа питања.

Иако је Црњански много већи полемичар од Киша, ниједна његова полемика није проглашена обавезном истином за све. С друге стране, свака реченица Часа анатомије проглашава се неоспоривом, иако је сама књига тек меланж туђих ставова који су или неповезани или контрадикторни (види: Зар опет о Кишу?, 161-191).

Док и највећим поштоваоцима Црњанског нико не негира право на критику појединих аспеката његовог дела, дотле кишолози не дозвољавају никакву критичку слободу у сусрету са Кишовим делом.

Ни писци соцреалисти у периоду раног комунизма нису били толико заштићени као што је данас заштићен Киш, и то у подједнакој мери од српске државе, српских институција (пре свега Српске академије), српске књижевне науке и Српске православне цркве.

Ко је и на којем Јајцу, или Давосу, донео одлуку да се Кишово дело сме само славити, а никада и преиспитивати, Јерков не уме да нам каже. Али зато уме да једног од највећих српских писаца изједначи са Данилом Кишом, на шта има право као читалац, али не и као критичар и научник јер је за тако нешто потребно имати убедљиве аргументе које Јерков нема.

ШИФРОВАНИ ГОВОР И НАУЧНИ ПАСЈАЛУЦИ

Нико није бахат као онај ко пише да не би био читан, а Јерков је један од таквих. Није никаква тајна да Киша и Јеркова данас читају још само они који код Јеркова докторирају на Кишу. Отуда сва бахатост Докторовог шифрованог говора, јер он се не обраћа читалачкој публици већ својим калфама. Он не размењује мишљења са другима, већ даје директиве о чему писати и како мислити:

Када би са вољом да види књижевне вредности читао било које Кишово дело, можда би главни „шћепанист” опет окренуо ћурак наопако, дакле обукао га онако како га треба носити и почео да пише о Кишу сасвим другачије странице? За то је потребна велика храброст. Имају ли је он и његов главни поштовалац? Ако су икада чезнули за озбиљним изазовом, ето им прилике.“ (569, под. Н. В.).

Свако Кишово књижевно дело – верује Др Јерков – зрачи литерарним квалитетима и треба само окренути „ћурак наопако“ (какав допринос књижевно-критичкој терминологији!), па гледати Докторовим, а не својим  очима. А за то је – тврди Доктор – потребна велика храброст, храброст да се буде Вазелин. Другог начина нема, барем док је он газда домаће кишологије.

Посебно је занимљиво што Доктор не саветује само мени како се пише критика, његова упутства би требало да следи и мој „главни поштовалац“?! Зашто би Доктор било кога помињао по имену, кад се у кишолошким кулоарима тачно зна о коме се  ради. Оваквим подмуклим етикетирањем, Јерков постиже два циља: с једне стране избегава могућност полемике са „главним поштоваоцем“, а са друге показује да је цинкарење дубока потреба његове психе.

Да не помисле читаоци да је ово тек неко узгредно, емотивно запажање Докторово, ево још једног његовог бисера: „Није никакав проблем да се у њега (Киша, Н. В.) сумња и његово дело преиспитује, проблем је уколико се то чини на погрешан или недоличан начин (...). (562) Да се овако говори на неком црквеном сабору још бисмо и схватили, али ово говори доктор књижевности који се хвали тиме да је читао Ничеа, Фукоа, Дериду, Лакана!? Вероватно је од њих научио да се књижевна дела могу тумачити само на један начин, а да су сви остали начини „погрешни или недолични“.

Високо-поучителним тоном, Доктор упозорава: „Критика, колико год оштра, или занесена, колико највише сме да буде, али нитковлук, пасјалук, беда читања и срамно гађење, то никада.“(547) Драго ми је што се Доктор сетио заборављене речи „пасјалук“, јер она најбоље означава његову болесну агресивност према мени.

У чему су „пасјалуци“ Докторовог осврта на моје радове? Најпре, у томе што се они етикетирају, али се нигде не анализирају. Нема у њима осврта ни на једну конкретну идеју из мојих књига, а камоли цитирања и колико-толико коректне интерпретације идеја. Нема чак ни основне информације о књизи (Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013), али се зато ова књига назива „опетовањем“ (читај: мојим поновним бављењем Кишом и кишологијом).  

Није ли Докторов „пасјалук“ то када ме, прогањајући моје књиге о Кишу, описује као човека „који би да буде песник“' (ја бих хтео, а Доктор ми не да)!? Својевремено је Доктор тврдио да сам ”значајан песник“. („Самоубиство из охолости“, Нин, број 2826) Шта је ово ако не доказ да су његове књижевне процене само одјек његових тренутних расположења?

Није ли Докторов „пасјалук“ и у томе што за одјек моје књиге оптужује мене, а не своје колеге који су је похвално оценили, па јој чак доделили и једну награду. Критичаре и професоре који су писали о мојим књигама он назива „свитом“, чак тврди да ме „они нису заслужили, као ни ја њих“. Зар ово није доказ Докторове подмуклости и кукавичлука? Зашто не полемише са радовима својих колега, професора факултета, који су о мојој књизи писали или говорили позитивно, већ их назива „свитом“? Зашто не помиње имена Тање Росић, Мила Ломпара, Милета Савића, Симе Елаковића, Миливоја Ненина? Зашто не расправља са онима који су моје књиге приказали позитивно (Љиља Шоп, Љиљана Ђурђић, Бошко Томашевић, Здравко Крстановић)? Није ли ово отворен позив на забрану сваког мишљења које је у раскораку са инквизиторским амбицијама Александра Јеркова? Јерков не тражи да се казни само проклети „шћепаниста“, већ и сви они који одбијају да га гоне већ о њему пишу са уважавањем.

Он тражи потпуну контролу над писаном речју, а све у име науке. То се може видети и мимо његових осврта на моје књиге. Како би још једном „објаснио“ ко је газда у српској књижевној науци, он без икаквог повода и на крајње површан начин отписује неке ставове Але Татренко о нашем постмодернизму, а за студију Јасмине Ахметагић о Милораду Павићу (упркос њеном исцрпном позивању на треоретичаре које Јерков тобоже воли) каже да је писана „опадачким стилом“?!

Све што није писано удворичким стилом, све што је имало различито, Доктор већ годинама гази, на велику радост српске књижевне чаршије, која је на Доктора толико навикла да то више никоме и не смета. Напротив, међу нашим писцима завладало је исто оно уверење које је 1906, у једном писму Николи Пашићу, наш посланик у Софији, Светислав Симић, овако исказао: „Ми према Бугарима морамо бити утолико лојалнији и мирнији, уколико су они према нама осионији и перфиднији. Тиме ћемо стећи признање и поштовање“. Оно што је Симић предлагао за етику нашег односа према другим народима, данас српски писци практикују у свом односу према Јеркову. Српска књижевност данас – то је дуга колона полтрона који чекају на Докторов благослов, без којег, верују они, места у историји српске књижевности нема.      

Ево како то изгледа на једном крајње поучном примеру. Пре неколико година су чланови књижевне групе „Проза на путу“, нa челу са доживотним директором свих књижевних комисија, Александром Јерковом, установили књижевну награду „Позив на путовање“. На конференцији за штампу, одржаној у књижари „Вулкан“, јавности су објаснили да је профил ове награде „утемељен на опусу и идејама Данила Киша“. Наравно да се нико није упитао: како могу књижевна дела (попут партијских реферата) да се темеље на опусу и идејама ЈЕДНОГ аутора??? Порука је јасна:

Пишите децо (а и ви одрасли) као Киш, останите „на његовом путу“, ако мислите да вам награду додели Александар Јерков, један од њених утемељивача и врховни судија. Потом ћете ући у српску књижевност тако што ће Вам књига бити објављена код издавача „Моно и мањана“, чији је „одговорни уредник“, шта мислите ко? „Мало мањана“, ако сад очекујете неко друго име, јер уредник је исти онај Александар Јерков без којег у књижевном животу корумпиране Србије ништа не бива. Ово је само један пример како се преко награда спроводи насилно покрштавање у религију кишоизма, како се плански срозава и сама идеја уметности, а све под плаштом бриге за националну књижевност.

Српска књижевност данас, како је види А. Јерков, и нема другог смисла осим да својим неоригиналним делима оправда Кишову спорну оригиналност. Са сваком следећом неоригиналном књигом неког српског аутора, Киш је све оригиналнији.

Другим речима: пишимо тако да Киш из дана у дан буде све већи, а ми све мањи.

РЕЦИТЕ ХВАЛА ШТО ПРЕПИСУЈЕМ ВАС, А НЕ НЕКОГ ДРУГОГ

Да Јерков плански промовише некреативност и плагирање у литератури, показује и афера поводом додељивања „Виталове“ награде Милошу Латиновићу, за роман Сто дана кише. Сасвим „случајно“, уредник издавачке куће „Вулкан“, која је објавила награђену Латиновићеву књигу, није нико други до Александар Јерков. Питате: „Није ваљада Доктор уредник и у ’Вулкану’, како све постиже?“ Верујте да не знам. Када лично не награђује, Јерков се појављује као уредник награђеног аутора. Ако не додељује награде, он их добија, макар и као уредник.                  

На примедбу новинара Бојана Љубеновића да је Латиновић присвојио један од његових текстова и укључио га непрерађеног у свој роман, Латиновић је хладнокрво одговорио да његова књижевна јунакиња наводи да је „негде“ прочитала оно што је наведено. Када се Киш својевремено бранио на сличан начин, проглашен је великим зналцем књижевне теорије и талентом светских размера. Сада се награђени Латиновић брани на исти начин као што је то некада чинио Киш.      

Питање које се намеће је следеће: ако је овакав литерарни поступак непроблематичан, зашто је онда важно то да је јунакиња романа рекла да је преузети одломак „негде“ прочитала? Зар се управо у ономе што Латиновић узима у своју одбрану не види нечиста савест аутора који је, за сваки случај, смислио и овакву могућност: да је оно што је он као аутор преписао, његов књижевни јунак „негде“ прочитао?! 

А сада да видимо како питање оригиналности тумачи наш највећи књижевни судија и уредник награђене књиге, Александар Јерков:

Плагирање једног књижевног дела може се установити само ако је дошло до неинвентивности у креативном смислу речи. Онда када постоји преузимање чистог текста, то није плагијат. У крајњој линији, то говори повољно о господину Љубеновићу, па би он због тога требало да буде задовољнији а не незадовољнији. (Бета, 25. 03. 2014, пренесено у „Блицу“)

     

Ако неко мисли да је ово тек пример Докторовог цинизма, вара се. Јер, Доктор се овде најозбиљније позива на Кишово схватање оригиналности и плагијата, како га је овај писац изнео у свом Часу анатомије. (О мојој критици Кишових схватања, говорим у неколико поглавља књиге Зар опет о Кишу?). Иако не негира да је дошло до преузимања туђег текста, Јерков опет одговара маглом на маглу. Најпре, није тачно да су некреативни текстови неминовно плагијаторски, како он у наведеном одломку тврди, будући да постоје разни видови некреативности и различити разлози за њу. Још је морбиднија тврдња да „преузимање чистог текста“ нема никакве везе са плагирањем. Нечисту савест нашег Доктора открива управо појам „чистог текста“ (зар толико година после инквизиције има и нечистих текстова?). Оно што се некада звало преписивање, данас се зове „преузимање чистог текста“. Па, кад је „текст чист“, такав је и чин његовог присвајања, верује А. Јерков.

Покушаћемо да на конкретном примеру представимо сву бесмисленост Докторове тврдње и његове критичке терминологије. Пошто дословно преузимање „чистог текста“ не може бити плагијат како то тврди Доктор, неко би могао свој роман коципирати овако: – прва реченица: „Једном давно, Елифас Леви негде је прочитао“: … (следи 200 страна преписаних од Џојса). Други део романа могао би почети овако: „А једном другом приликом, Елифас је читао и ово“: ... (следи 200 страница преписаних из Бекета). Тако би, по рецепту Др. Јеркова и његовог учитеља Данила Киша, био избегнут сваки плагијат. Пошто би у овакавом роману само две реченице биле непреписане, а све остало „преузимање чистог текста“, дело би морало бити проглашено оригиналним! Штавише, оно би вероватно било и награђено. С друге стране, покрадени аутори би, по мишљењу Доктора Јеркова, морали бити задовољни што су покрадени. Јер, ко је покраден, имао се рашта и родити. Тако некако каже и Талмуд, који данас мало ко чита.

Пошто Доктор цени само оно што је преписано, нема ми друге него да овде препишем оно што ми је једном написао његов бивши студент, а данас наш колега по перу:

Ко познаје дотичног, не осећа потребу да на истог реагује. Рукује се пихтијасто-млохаво, жмирка и кесери се цинично, а плагира чим зине. На предавањима не изговори ни “добар дан”. Увек  интертекстуалише, учитава, цитира, посуђује, позајмљује. Најтужније је што мисли да су студенти идиоти и да ништа не читају. А ми се кривимо од смеха кад крене да кривотвори. А када почнете да спремате испит, па се упутите у реч и дело цењенога предавача, откријете да је врли Саша Јерков један препредени преписивач.

Да ли је онда чудно што су омиљени писци А. Јеркова управо они који преписивање покушавају да нам продају као суштину модернизма, као “борхесовску поетику”, којој наша “чаршија” није дорасла?

     

П. С. 1.

На крају, задивљујуће је да уредник “Летописа Матице српске”, Слободан Владушић, који у јавности свакодневно цвили поводом финансијске ситуације у часопису, додељује оволико простора Докторовом тексту у којем нема ничега осим вербалног газдовања над групом кишолошких евнуха, такозваних научника.  А можда то и није нелогично како изгледа. Јер, управо је Владушић био онај „јунак“, који је својевремено на страницама „Политике“, напао моју књигу Лажни цар Шћепан Киш, а да о њој није имао да каже ниједну своју реч, ништа осим онога што моји прогонитељи нису већ рекли, чиме је по ко зна који пут доказао да су некреативност и кукавичлук најсигурнији пут прављења каријере у српској књижевности. Велика је и дуга та традиција, старија и од „Летописа“.

П. С. 2.

О ВИСОКИМ КЊИЖЕВНИМ СТАНДАРДИМА ДР ЈЕРКОВА

 (на још једном примеру)

     

Доктор воли да се представља као заштитник и тумач највиших вредности српске књижевности. Малим и безначајним ауторима, он се не бави; осим, осим..?, ако за то не постоји неки дубоки мотив, а који би то мотив могао бити читаоци ће наслутити и сами из примера који следи.

У јеку одбране највиших врхова српске литературе, кишобранитељ Јерков је написао предговор за књигу Светозара Маровића, капитално-баналног наслова, Вријеме искушења (Октоих, Подгорица, 1994). Но, да видимо ко је велики „искушеник“ о којем Јерков пише и кога, у име кишолошке науке, препоручује српским читаоцима?

Нико други до човек који је, на функцији Председника Србије и Црне Горе, радио на отцепљењу Црне Горе од Србије, а потом, као доглавник Мила Ђукановића, годинама подржавао све антисрпске потезе црногорске владе. Једном речју, интелектуалац и морални лик највишега ранга. Кад се није бавио политиком, Маровић је шпекулисао пословним простором и грађевинским земљиштем. Потом је хапшен под сумњом да је због потписивања једног уговора скратио државу за неких 296 милиона евра, како су тврдили медији и како данас стоји на Википедији. Но, ни ту није крај, поменути „искушеник“ је уплетен и у многе друге вишемилионске пљачке (пара никад доста), због чега је  више пута притваран.

Зашто је и како кишобранитељ Јерков одједном потпао под магију Маровићеве стваралачке личности, није лако одговорити, тек, појавио се као аутор предговора у књизи „великог искушеника“. Да Јеркову, у писању књижевне критике, не помаже чак ни Маровић као инспирација, читалац ће се уверити ако прочита предговор из пера славног кишобранитеља.

Већ на почетку свог текста, Јерков упозорава гласом злогука: „На жалост, управо су фашизам и стаљинизам обележили овај век, али шта ли нас тек чека?“ Aко је ико забринут за будућност човечанства, онда је то Јерков. После ђачког увода, следи опис Маровићеве књиге, за коју Јерков каже да је „блага, чак питома књига рефлексија, есејистичких записа, политичких коментара и осврта“. Иако је настала у време „политичког раскола“, књига која је пред читаоцем – тврди Доктор – пружа „пламичак поуздања да неће све пропасти“. „Маровићу је стало до човека“, тврди хуманиста Јерков, који је такође велики обожавалац људске расе. Следи фразерско-буразерска похвала у стилу соц-реализма: 

Успевајући да својим личним и политичким ангажовањем сачува смисао и значај текста, а тиме и једне културе, Светозар Маровић се нашао на бранику бољих одлика нашег доба, напокон се јавио као филозофски и политиколошки инспирисан саборац у напору да се текстуални свемир сачува од варварских, криминалних, бруталних изазова овога тренутка. Без обзира да ли се човек првенствено занима за литературу, културу или савремену цивилизацију уопште, такав се труд не сме превидети. (Предговор, с. 8)

Ако је веровати Доктору, Маровић је тај који „чува смисао и значај текста“ (ког текста?). Или је смисао ове реченице у томе да Маровић чува (далеко било!) смисао самог писања? Али, не чува Маровић само „смисао и значај текста“, већ и „једне културе“ (о којој се култури ради, можемо само да нагађамо). Зар је онда чудо да се писац „нашао на бранику бољих одлика нашег доба“ (штета што нам Јерков не каже које су то одлике); штавише –  аутор је не само политиколошки већ и „филозофски саборац“ (опет не знамо чији?) који своје читаоце чува од свакаквога варварства, па и „криминалних изазова“ (ово нарочито, ако се има на уму Маровићева криминална биографија). А такав Маровићев труд се, без обзира на посебна интересовања читалаца, „не сме превидети“. До јуче су комунисти говорили шта и како гледати, а сада Јерков, партијац од ране младости, одређује шта се „не сме превидети“.

     

Наравно, ширина и политичка сврха записа – а потписник ових редова није од оних који ће тако нешто прећутати ни када пише са сваким уважавањем и очитом наклоношћу – НЕ ИДЕ У  ПРИЛОГ ХЕГЕЛОВСКЕ ДУБИНЕ МИШЉЕЊА. (Исто, 7)

Иако Доктор пише о „искушенику“ Маровићу „са уважавањем и очитом наклоношћу“, он у име кишолошке науке и светске филозофије, ипак мора да буде строг, и управо та строгост доводи нашег Доктора до открића столећа: Господин Маровић нема хегеловске дубине, у преводу: није Хегел, него нешто друго. Од свих хомо сапиенса, дубину има само Хегел, па се отуда, у Докторовој глави, јавља као неизбежна и саморазумљива референца?! А сада, још једно, такође капитално откриће Др Јеркова:

Овом књижевном критичару се, наиме, чини да је Светозар Маровић један од последњих Мохиканаца  којима није свеједно шта се мисли и пише, који није читаво своје биће уложио у крхке и пропадљиве политичке функције. Пажљив читалац записа обједињених у овој књизи разумеће како се у њима Светозар Маровић бори и за достојство (ваљда: достојанство?, НВ) и значај писане речи, за смисао текста у хуку времена, за текстуални гест услед (ваљда: усред?, НВ) политичке бестијалности. (Исто, с. 7)

Све фраза на фразу, серија бесмислица достојна нашег Доктора:

– последњи Мохиканац

– шта се мисли и пише

– читаво своје биће

– крхке и пропадљиве политичке функције

– пажљив читалац

– достојанство и значај писане речи

– хук времена

– текстуални гест

– политичка бестијалност

Измешајте овакве синтагме у шеширу, па их баците на под, можете поновити више пута, сваки пут добићете „текст“, ништа мање смислен или бесмислен од текстова које пише Јерков. Мешајте тако и склапајте по десет текстова дневно, зашто да и ви не будете кишолог?

Свој предговор Јерков закључује крупним речима:

Одлучујући се за делање текстом, али такво да текст не буде потчињен политичким потребама, Светозар Маровић није само пружио материјал за накнадна размишљања, сведочанство драгоцено неком будућем историчару, већ је показао смисао високе политичке културе до које нам је управо зато толико стало што око нас бесни политичка непогода и у њој са свих страна искрсавају зле и мрачне силе. (Исто, с. 9)

Погледајмо појмове и синтагме које Доктор користи:

– делање текстом

– потчињен политичким потребама

– материјал за накнадна размишљања

– сведочанство драгоцено неком будућем историчару

– висока политичка култура

– до које нам је толико стало

– бесни политичка непогода

– искрсавају зле и мрачне силе ...

Опет серија општих места, уз бесмислене синтагме „делање текстом“ (нека врста „делања пенкалом“ или сокоћалом званим „Јабука“?), па до „злих и мрачних сила“ које искрсавају са свих страна, а Јерков ствара, упркос свему, и у том страшном времену, и у име кишологије промовише литературу Светозара Маровића, који ако и није Хегел, а оно је макар „последњи Мохиканац“ (читај: некадашњи студент кумровачке „Политичке школе Јосип Броз Тито“).

Тако је Маровић (поред Киша и Пекића) постао један од оних малобројних писаца које Јерков цени, а Јерков још једном доказао да као критичар има високе критеријуме од којих не одступа.

Православни јеретик

Иван Ивановић

ПРАВОСЛАВНИ ЈЕРЕТИК

        

1.

Лав Николајевич Толстој је био први јеретик у источној цркви.

            Валтер Ниг на грчко-православну цркву у Русији гледа из два аспекта:  с једне стране, црква је одиграла велику улогу у васпитању руског народа, с друге стране, наменула му је покорност и ропску трпељивост власти.

            "Православна црква је обавила огроман васпитни рад у руском народу, научила је мужике да су понизност и опраштање хришћанске дужности. Све очаравајуће особине руских људи везане су за источно хришћанство."  Ниг даље истиче да руска црква није познавала спаљивање вештица, као католичка. Била је мање догматска. "Нема хришћанског облика који поставља мање правила од руског православља", писао је Берђајев. Православна црква прихвата догме, али учи да су оне ствар срца а не разума, стога нема у њој бесмислених расправа о хришћанству као у католичкој цркви. Ниг закључује: "Немогуће је не приметити хришћанску лепоту грчко-православне цркве, која је за Запад, после дугогодишњег надменог и погрешног сагледавања, у последње време постала видно привлачна".

            Међутим, у историјском смислу, руска црква одиграла је конзервативну улогу, јер је држала руског човека у покорности. "Источна црква је успоставила изузетно блиску везу са царизмом, спремно благосиљајући све потезе апсолутистичке државе. Веома се ретко ограђивала од наредаба државе, а још ређе протесттовала од њене безобзирности. У најтешњој вези са царистичким системом извршавала је све његове налоге као беспоговорни слуга." Тиме се руска црква у знатној мери удаљила од Христа, јер Исус није био на страни цара него човека. То је дошло отуда што се ова црква мало бринула о земаљском животу својих верника, па је била потпуно равнодушна према беди радних маса.

            Против такве бирократизације Источне цркве у Русији било је више бунтовних покрета, које је црква проглашавала јеретичким и оштро се са њима обрачунавала. И у светој Русији гореле су ломаче за јеретике, а прва је запаљена 1504. године за протопопа Авакума, на кога је бачена клетва васељенског сабора. Авакум је био прави Христов ученик и страдао је за идеју свог учитеља. Чак и на запаљеној ломачи овај мученик је говорио да је руска земља натопљена крвљу мученика за Христову веру. "Ватром, батином и вешалима хоће да учврсте своју цркву. Који су их апостоли томе подучавали? Ја их не познајем. Јер, мој Христос никада није заповедао апостолима да људе треба подучавати и приводити вери ватром, батинама и вешалима", писао је Авакум.

            Четири века касније у улози протопопа Авакума нашао се верлики руски писац Толстој, да кога је с правом Горки рекао да "својом епском снагом делује као васкрсли Хомер". Дела овог великог уметника "не само да су психолошки него су и реалистички истинита" и поседују "препознатљив етички садржај, који им даје трајну вредност". Озбиљно морално пољуљана црква и социјално нагрижени царистички систем нису за грофа Толстоја спремили ломачу, можда зато што више нису имали средњовековну снагу у очекивању Лењина, али су га екскомуницирали из земаљског и божјег царства. Ова екскомуникација важи до данашњег дана.

            Да погледамо генезу Толстојеве побуне. Валтер Ниг узима Толстојеву приповетку из заоставштине "Белешке умоболног" као кључ за разумевање јерезе писца "Рата и мира". Слично мисли и Лав Шестов, кад каже да је ова приповетка "прикривена аутобиографија" и може се узети као кључ Толстојевог стваралаштва. По овим ауторима умоболник описан у Толстојевој новели у доброј мери одсликава њеног аутора. Овој новели Ниг придодаје белешке под насловом "Исповести" у којима се одсликава лудило у које је запао писац у средњој доби свог живота. (Протестантски парох занемарује литерарну транспозицију Толстојевих новела и чита их буквално.) "Према овим делима, млади Толстој се одметнуо од очинске православне вере и одао раскалашном животу". (...) "Толстој је у то време водио површан и неодговоран живот руског племића, препуштајући се без размишљања анималним животним нагонима."  Овоме треба додати и страх од смрти, "тај страшни осећај који је Толстој мајсторски описао у новели "Смрт Ивана Иљича". Сви ови аргументи треба да кажу само једно: да је писац "Ане Карењине" био у основи источњачки мистик и да је свет који је описао у својим великим романима био оријентална грађевина са  западњачком фасадом. Валтер Ниг се оштро супротставља тврдњи свог земљака Освалда Шпенглера, иначе левичарског атеисте, засад неуспелог прогнозера пропасти Запада, који је рекао да је Толстој био "велики просвећени ум који је говорио о Христу, а мислио заправо на Маркса". За Нига је аутор "Рата и мира" својим "целим бићем био пре свега руски лик, везан за словенски простор и изразито наклоњен оријенталном". Ниг истиче Толстојево интересовање у младости за секташке покрете какви су били расколници и духоборци, а занемарује његово интересовање за западњачку лаичку просвећеност. Толстојеви јунаци, племићи, су прозападно настројени, говоре француски, читају класике, уважавају Тургењева. Међу његовим јунацима готово да нема мистичара, то није Пјер Безухов.

            Чињеница је да је Толстој, аутор "Рата и мира" и "Ане Карењине", у зрелим годинама запао у животну кризу, која је резултирала одбацивањем литературе и везивањем за веру. Валтер Ниг с правом сматра да Толстојева криза није била само његова, да је то "животна криза модерног човека". "У његовој личној судбини упозоравајуће се одсликава судбина човечанства." Толстоја није могао да задовољи некритички позитивизам његовог времена, схватио је да мора нешто више да уради од писања литературе. Међутим, његова научна и школска реформа је пропала, што је само увећало његову унутарњу пометњу - "осећао се као птић који је испао из гнезда".

            У тој временом све дубљој кризи Толстој је почео да обраћа пажњу на "радни народ", кога је и раније дубоко симпатисао. У "Рату и миру" Пјер Безухов излази из животне кризе усвајајући просту сељачку филозофију Платона Каратајева. У "Ани Карењиној" Константин Љевин живи на селу јер је убеђен да се до истине може доћи само у додиру са земљом. "Толстој је осећао противуречности између начина живота добростојећег друштвеног слоја и страшне беде сељачких колиба. Мучила га је помисао да сељаци гладују, док богати свирају Бетовена."  Тако је гроф Толстој одбацио ароганцију своје племићке класе и сишао у народ, међу сељаке, не да би их поучавао него да би од њих учио. Племић, уз то још официр,  прихватио је живот сељака и обучен у кафтан и чизме орао земљу у Јасној пољани. "На овом великом писцу нема ни трага од оног литерарног естете, већ се чини као да припада другом свету." (...) "Мужик је постао метафизички путоказ за Толстоја, кога је потресла тешка животна криза. Руски сељак је извршио пресудан утицај на Толстоја, што је имало далекосежне последице по овог писца."

            Толстој није могао а да се не запита како је мужик уопште могао да опстане и закључио је да му је у томе помогла хришћанска вера. Ту веру је Тослстој као младић одбацио, као и већина просвећених људи његовог доба. Да се не би угушио у безваздушном простору нихилизма (као Тургењевљеви јунаци), Толстоју није ништа друго преостало него да се врати православној цркви свог детињства. Није ни слутио да ће му искрени повратак хришћанској вери донети у старости толико разочарања и сукоба са црквом, који ће се завршити екскомуникацијом.

            Толстој је у почетку враћање цркви доживео као радостан догађај. "Причињавало ми је задовољство да се пред духовником, једним простим и стидљивим свештеником, понизим и покорим, да истресем сву прљавштину своје душе, да покајем грехе и да се радосно стопим са понизношћу отаца." Чак је Толстој приповетку "Отац Сергеј", са значајним аутобиографским елементима, посветио тој новој оријентацији.

            Али љубав између Толстоја и цркве није била дугог века. Проблем је био у томе што је овај реалистички писац, трагајући за смислом живота у Русији, убрзо схватио да је руска православна црква дубоко лицемерна. У почетку су Толстоја од цркве одбијала чисто етичка питања: Зашто црква показује толику нетрпељивост према другачијем мишљењу и проглашава га јереси?; Зашто црква одобрава смртну казну и на тај начин повлађује царистичком режиму, пуном крви од Ивана Грозног, преко Петра Великог, до последњег Романова, Николаја Другог, чији је Толстој био савременик; Зашто православна црква благосиља ратове и погроме? Трагајући за одоговорима на ова питања, Толстој је пао у нову скепсу и обузело га је дубоко разочарање; уместо, као што је испрва поверовао, допро до Бога, увидео је да је загазио у прљаву мочвару руске православне цркве. Све више се уверавао да су у православном хрушћанству, као и католичком, истина и заблуда нераскидиво повезане. Све више је постајао јеретик, заступајући тезу да је "теологија помрачила хришћанску истину". Као сваки радикални Рус, Толстој се свом силином свог дара окренуо против црквене организације. Иако није припадао револуционарном покрету, проистеклом из Декабристичке побуне против царизма 1825. године (као млади Достојевски), Толстој ушао у рат са црквом и убрзо рашчистио са њом. Прихватио је улогу јеретика, постао је највећи религиозни бунтовник кога је изнедрило источно хришћанство савременог доба.

            Толстој се није либио да у низу чланака отворено стане против руске цркве. Тако је у тексту "Критика догматског богословља" православно учење назвао лажју. "Некада сам читао такозвана безбожна дела Волтера и Хјума, али се никад нисам сусрео са таквим одсуством вере као код писаца катехизама и теологија." Толстој је у чланку свештеника ставио на стуб срама. Описује га као "згалупљеног младића, који једва зна да чита, а кога су управо отпустили из семеништа, или као пијаног старца, чија је једина брига да зграби што више јаја или копејки". (Слично су прошли попови у делима српских писаца: поп Мићо у Његошевом "Горском вијенцу" једва да зна да чита; фратри у Матавуљевом роману "Бакоња фра Брне" су у потпуности изопштени из живота; сеоски попови у Сремчевом роману "Поп Ћира и поп Спира" више су паори него духовници.) Укратко, са руским недостатком мере, Толстој разара цело православно црквено учење, чинећи тако, по Валтеру Нигу, велику услугу каснијем бољшевичком уништењу цркве.

            У чланку "У чему је моја воља" Толстој је изложио радикалној критици цркву уопште. "Све цркве - католичка, православна и протестантска - налик су чуварима који пажљиво надзиру затвореника, иако је он већ одавно утекао, чак је међу стражарима и бори се са њима... Живот иде својим путем, потпуно независно од црквеног учења. А глас црквеног учења је толико заостао да готово више и не допире до људи. Ту заправо и нема шта више да се чује, јер црква даје објашњења само оних животних установа које је свет већ одавно прерастао, било да више не постоје или се незадрживо распадају."

            Очигледно је да је разлаз између Толстоја и православне цркве био неминован, али пре него га доведемо до краја да видимо како се Толстојева јереза одразила на његову литературу. Ту се пре свега мисли на трећи Толстојев велики роман, "Васкрсење".

2.

            С правом је речено да је "Васкрсење" највећи покајнички роман који је икада написан. У њему је Толстој експлицитно изразио своје поимање хришћанске филозофије, док је у "Рату и миру" и "Ани Карењиној" то урадио имплицитно. Може се слободно рећи да је "Васкрсење" отворени напад на царизам и православље.

            Валтер Ниг, да би приказао Толстојеву мисао, узима у анализу приповетку "После бала". У приповеци се млади официр на једном аристократском балу у Петрограду диви девојци у белој хаљини са ружичастом ешарпом, која је била на  игранци са оцем пуковником. Млади официр се заљубљује у девојку. Али, кад у рано јутро после бала ишета до касарне, затиче истог пуковника како наређује бичевање до смрти ухваћеног татарског бегунца. У младом официру се све ломи, његов живот креће у другом правцу. Толстој кроз ову приповетку приказује лице и наличје живота. Лице живота предочава човеку ону стварност која схвата историју као бал на којем се плеше мазурка и пије шампањац. Наличје живота представља  бичевање у касарни. Даљи животни пут официра са бала биће његова метаморфоза од обесног нихилистичког племића до дубоко верујућег хришћанина. Разуме се да је ова парабола, као и читава Толстојева литература, проистекла из биографије великог писца.

            Толстој је у "Васкрсењу" ову причу довео до пуцања. Млади племић Димитрије Иванович Њехљудов као кадет официрске школе заводи лепу слушкињу Јекатерину Маслову, на имању својих тетака. Пошто Каћуша остане у другом стању, Њехљудов јој тутне једну своту новаца за порођај и побегне у престоницу. Он даље живи распусним животом престоничке аристократије и ни на памет му не пада шта се десило са Масловом. Неколико година касније Њехљудов, угледни царски официр, бива поротник у суду. На суд долази Каћуша Маслова, она девојка коју је кадет завео. Кад су тетке откриле да је Маслова у другом стању, најуриле су је са имања. Каћуша роди мртво Њехљудовљево дете и једва остане жива. Борећи се за хлеб и опстанак, Каћуша се одаје проституцији и због једне афере доспева на суд. Онај који јој је уништио живот сад јој суди! Невешт суђењу, Њехљудов чак не уме ни да заштити Маслову, него помогне да она буде кажњена и прогнана у Сибир. Кад то схвати, у Њехљудову се све ломи. Потајно незадовољан празним животом племића, он пролази кроз катарзу и одлучи да одбаци свој ранији живот и да крене са Масловом у Сибир, не би ли се искупио пред Богом. Укратко, Њехљудов открива у себи Бога, што је квинтенсенција Толстојеве филозофије.

            Нас овде интересује Толстојева критика православне цркве. Несрећне кажњенике пре транспорта у прогонство причешћује свештеник. Толстој поставља питање исправности тог причешћа. Власти натерују затворенике да љубе крст и свештеникову руку, што представља "хришћанско богослужење које се врши ради утехе и поуке заблуделе браће". Толстој оспорава аутентичност тог чина. "Никоме није падало на памет да је онај исти Исус, чије је име шиштећи безброј пута  понављао свештеник, па га својим чудним речима величао, забранио баш све то што се овде чинило, забранио је не само ону бесмислену благоглагољивост и богохулно врачање свештеника - учитеља над хлебом и вином, већ категорички забранио да се једни људи називају учитељима других људи. Забранио је молитве у храмовима, а заповедио је да се сваки моли у самоћи, забранио је саме храмове, рекавши да је дошао да их поруши и да је потребно молити се не у храмовима, већу духу и истини; а на првом месту је забранио не само судити људима и држати их у заточењу, мучити их, срамотити, погубљивати као што се то овде чини, већ је забранио свако насиље над људима рекавши да је дошао да пусти сужње на слободу." Толстој причест види као "највеће богохуљење и исмејавање оног истог Христа у чије име се то чинило". Тако је могао да пише само православни јеретик. Толстој се наругава свештенику исповеднику робијаша. Он је "веровао у то да је потребно веровати у ту веру". За извршење обреда ове вере добијао је већ осамнаест година приходе, издржавао своју поридицу, сина у гимназији, кћерку у духовној школи. Сви су веровали да је "обавезно потребно веровати у ту веру, зато што виши претпостављени, и сам цар, верују у њу". Само мали број затвореника је схватао да је тај обред превара и да има за циљ да их учини покорним.  Јеретик Толстој је довео у сумњу то веровање.

            Случај Маслове је у потпуности изменио Њехљудова; он постаје отпадник од своје класе и приклања се руском сељаку; племић постаје реформатор. Тако одлучује да свој огромни земљишни посед бесплатно подели сељацима. "На основу учења Хенрија Џорџа, одлучује да очевину преда сељацима, сматрајући земљопоседништво исто таквим грехом у наше време, као што је било поседовање крепосних пре педесет година." (Сличну идеју је имао сâм Толстој.) Али реформа Њехљудова пропада: племство је дочекује на нож, а сељаци са неповерењем. "Не може земља да буде предмет власништва", размишља Њехљудов, "не може она да буде предмет куповине и продаје као ни вода, ваздух, сунчани зраци. Сви имају једнако право на земљу и на сва преимућства која она даје људима. Земљу не треба да поседује онај који је не обрађује и свако има право да користи земљу." Толстој овај пројект свог јунака назива комунистичким.

            У складу са својим новим погледом на свет, Њехљудов одлучује да заступа права понижених пред властима. Он се бори свим правним средствима не само за поништење пресуде Масловој, него за све затворенике, нарочито за секташе који су веру тумачили другачије од свештенства и који су протерани на Кавказ зато што су читали и тумачили Јеванђеље. "Видим да сте постали точир, грлић кроз који се изливају све затворске жалбе", каже му угледни петроградски адвокат.

            Проблем Њехљудова је био у томе што за помоћ Масловој и свима онима који пате мора да се обрати бирократији у Петрограду и Москви. А ту власт он више не само да није поштовао, већ је она у њему изазивала само огорчење и презир. Толстој описује једног високог државног чиновника, министра, коме се Њехљудов обраћа за правду, као Карењина у "Ани Карењиној": "Он је сваке године добијао делимично у облику пензије, делимично као награде за чланство у високој државној установи и за председништва у разним комисијама и комитетима, неколико десетина хиљада рубаља и поврх тога сваке године нова права да ставља нове ширите на своја рамена или панталоне, или да окачи на фраку нове траке и емајлиране звездице, што је он високо ценио." Толстој овако описује Петроград у коме Њехљудов тражи правду за Маслову и сибирске заточенике: "Уопште Петербург, у коме давно није био, остављао је на њега свој уобичајени утисак који га је физички бодрио, а морално затупљивао: све је тако чисто, удобно, уређено, а што је главно - људи постављају тако мало моралних захтева да се живот чини нарочито лак". Њехљудов закључује да су највиши државни чиновници дубоко корумпирани и несрећан је што се не налазе у затвору већ у председничким фотељама у разним установама.

            Пошто је Њехљудов у Петрограду пропао, односно није могао да се избори за ревизију процеса Масловој, одлучује да  девојку прати у Сибир. Важан моменат у даљем преображају Њехљудова представља откриће политичких затвореника. "Њехљудову необично јасно сину мисао о томе да су све те људе хватали, затварали и протеривали уопште не зато што су ти људи кршили правичност, или пак вршили безакоње, већ само зато што су они сметали чиновницима и богаташима да владају оним богатством које су убирали од народа."

            Тако Њехљудов од верника постаје отпадник од царизма, штавише његов непријатељ. Сећао се речи америчког писца Тороа, који је у доба ропства у Америци говорио да једино место које доликује поштеном грађанину у таквој држави, у којој је узакоњено и заштићено ропство, јесте затвор. "Да, једино место које доликује поштеном човеку у Русији у наше доба јесте затвор!"

            Највише што је могао да уради Њехљудов за Маслову било је да је у транспорту премести у одељење политичких затвореника. У додиру са њима, у поимању њихове политике, мења се не само Њехљудов, него и Маслова. Више то није изгубљена проститутка која продаје своје тело за голи опстанак, него свесна присталица политичких бунтовника.

            Њехљудовљева побуна против царизма у сибирском беспућу постаје радикална. Схватио је да у Русији нема правде, а да је "само административно оруђе за одржавање постојећег поретка ствари". "Циљ суда је само очувањење друштва у  у садашњем стању и ради тога он прогони и кажњава, како оне који се налазе изнад општег нивоа и хоће да га подигну, то су такозвани политички кривци, тако и оне који се налазе испод њега, такозвани злочиначки типови." Међу политичким кривцима Њехљудов налази "моралне, чврсте" људе који су далеко изнад својих судија. Њехљудов иде даље од напада на чиновнички апарат, па окривљује царистички  систем што је напустио Бога. "Сви ти људи, управник затвора, спроводници, сви ти службеници који су већим делом кротки, добри људи, постали су зли само зато што су у служби." (Толстој их мајсторски портретише.) "Можда су потребни ови губернатори, управници затвора, редари, али је страшно видети људе лишене главне људске особине - љубави и сажаљења једнога према другоме." Откривши политичке затворенике, Њехљудов је "доживљавао осећање радости путника који је открио нови, непознати и дивни свет".

            Политичким затвореницима је усхићена и Каћуша Маслова. "Такве дивне људе ... она не само да није познавала, већ није могла ни да замисли." Пошто је и сама била "човек из народа", потпуно је саосећала са политичким. "Разумела је да су сви ови људи били за народ и зато устају против господе; и то што су ти људи и сами били господа, па су жртвовали своја преимућства, слободу и живот ради народа, нагонило ју је да нарочито цени ове људе и буде усхићена њима."

             Толстој веома успешно гради два лика револуционара, Марју Павловну и Симонсона; Марја ће постати Каћушина духовна учитељица, а Симонсон емотивни изабраник.

            Марја је била пореклом из богате генералске куће, лепо се образовала, говорила три језика, али је све то драговољно напустила да би постала најобичнија радница. "Постала је револуционарка зато што је од детињства осећала одвратност према господском животу, а волела живот простих људи; увек су је грдили зато што је била у девојачкој соби, у кухињи, у штали, а не у салону." После фабрике живела је на селу, а кад се вратила у град, полиција је у њеном стану пронашла илегалну штампарију. Маслова и Марја су се зближиле и по ставу о полној љубави. "Маслова је мрзела полну љубав зато што је искусила све њене страхоте, Марја пошто је није доживела гледала је на њу као на нешто неразумљиво и једновремено с тим одвратно и увредљиво за људско достојанство."

            Симонсон је био од оних људи који увек слушају глас свог разума. "Он је све проверавао, решавао разумом а оно што је решио то је и чинио." Још као гимназијалац се одрекао имовине свог оца, бившег интендантског чиновника, и тражио да се она подели народу. "Закључивши да целокупно постојеће зло проистиче из необразованости народа, он се, напустивши универзитет, зближио с народњацима, примио на селу дужност учитеља и смело проповедао и ученицима и сељацима све оно што је сматрао да је правично, а одрицао оно што је сматрао да је лажно."  Због тога је добио прогонство у Сибир. Ту је открио пантеизам, религију која види бога у свему. "Зато је он сматрао да је злочин уништавати ишта живо: био је против рата, погубљења и сваког убијања не само људи, већ и животиња". Тај Симонсон се у Сибиру заљубио у Маслову. "Маслова се женским осећајем врло брзо досетила тога и свест о томе да је она могла да побуди љубав у тако необичном човеку, подиже је у властитим очима. Њехљудов јој је нудио брак из великодушности и због онога што се раније десило; а Симонсон ју је волео онакву каква је била сада и волео је просто  зато што ју је волео."

            Њехљудов, зближивши се с револуционарима, такође мења мишљење о њима. Раније је, као официр, био, у складу са својим позивом, против револуције, али је у Сибиру схватио да је то била његова заблуда. Ти револуционари, народовољци, побунили су се против државе зато што су је сматрали неправедном и нељудском. "Судбина свих ових, често чак и са Владине тачке гледишта невиних људи, зависила је од самовоље, доколице и расположења жандармског, полицијског официра, шпијуна, тужиоца, судског иследника, губернатора, министра." Највећи број њих су постали револуционари зато што су искрено сматрали себе обавезним да се боре против постојећег зла. Али било је и других, који су у свему томе видели авантуру, жељу за опасношћу, за истицањем, што је бившем официру и ратнику било познато. Њехљудов је схватио да су први "обрасци ретке моралне висине", а други обични авантуристи. "Тако је неке од својих нових познаника Њехљудов не само поштовао, већ и заволео из свег срца, а према другима је остајао више него равнодушан."

            Међу осуђеницима су и истински револуционари, настављачи идеја декабриста. Међу њима је и познати револуционар Новодворов (историјска личност?), "чија се делатност састојала у припреми устанка у ком је требало да он приграби власт и да сазове сабор". Њехљудов, као и Толстој 1905. године, није спреман да се придружи социјалним револуционарима који се боре само за власт. Он није био спреман да одбаци Бога, што је њихова идеја. "Ми се препиремо о томе шта је боље", говори један од њих, "да ли да прво образујемо народ, а затим изменимо форме живота, а затим како да се боримо: мирном пропагандом или терором?" Њехљудов одбацује идеологију револуционара. (Какав је био став Толстоја по овом питању може се видети не само из његових чланака, него и из драме о писцу коју је написао Стефан Цвајг.) Он размишља: "Као да је био постављен задатак како да се на најбољи и најсигурнији начин поквари што више људи. Стотине хиљада људи довођени су сваке године до највишег ступња покварености, а кад би се потпуно покварили пуштали су их на слободу да би расејали поквареност коју су примили по затворима у цели народ." И даље: "Људи који су поживели у затвору сазнавали су целим својим бићем да су, судећи по ономе што се врши с њима, сви ти морални закони поштовања и самилости према човеку које проповедају и црквени и морални учитељи, уствари поништени, па према томе не треба их се ни придржавати".

            Толстојева побуна, кроз Њехљудова, против царистичке праксе далеко је већа од побуне револуционара, јер садржи пре свега моралну категорију. Јунак "Васкрсења" не може да прими схватање револуционара да се руско друштво може променити само терором. Он одбацује Ничеово учење  да је све дозвољено а ништа није забрањено, које се шири најпре међу затвореницима, а затим по целом народу.

            Као и у "Рату и миру" и "Ани Карењиној", Толстој у "Васкрсењу" види спас за Русију у руском народу. Као што Пјер Безухов на фронту среће Платона Каратајева, тако Њехљудов среће старца скелеџију. Просто схватање живота и религије овог старца је нова филозофија племића који се добровољно одрекао своје класе. Старац је у прогонству зато што верује само себи: он налази Бога у свом духу. "Свака вера сама себе хвали", говори скелеџија Њехљудову. "Вера има много, а дух је један. И у теби, и у мени, и у њему. Значи, нек верује сваки свом духу, па ће, ето, сви бити сједињени. Биће свако за себе, и биће сви уједно." Старчева исповест пред Њехљудовом је квинтенсенција Толстојеве филозофије. "Како су Христа прогонили тако и мене прогоне. Хватају па у судове, па код попова - књижника фарисеја воде; у лудницу су трпали, ал ништа не могу да учине, јербо сам слободан. Од свега се одрекох: немам ни имена, ни места, ни отаџбине - ничега немам. Ја сам сâм за себе." Старац нема ни оца ни мајку. "Немам ни оца ни матере, осим Бога и Земље. Бог је отац, Земља мати." Старац нема однос ни према цару. "Он је себи цар, а ја себи цар!" Кад на крају скеле Њехљудов понуди старцу новац за превоз, овај одбија. Њега ни новац не интересује.

            На крају романа Толстој приређује ручак (као Тајну вечеру!) код генерала-губернатора, на којој учествују: Њехљудов као нови Исус, Енглез новинар који проучава прогонство и сибирске затворе и обавештава о томе демократски свет, трговац власник рудника злата који протежира енглеског новинара (сељачки син, европејац, човек либералних убеђења који је држао до хуманитарних циљева, у коме Тослстој види "потпуно нов и добар тип образованог калема европске углађености на здравој сељачкој дивљици"), генералов зет ("либерални кандидат московског универзитета, скроман и паметан", који је боравио у Сибиру због "домородаца које је изучавао, волео и настојао да спасе од изумирања". Њехљудов је управо од генерала-губернатора добио помиловање за Маслову. Енглез је посетио саборну цркву и фабрику, тражи од губернатора да му омогући да посети затвор, јер "без затвора се не може разумети Русија".

             Генерал то одобрава, па Њехљудов и Енглез одлазе у казамат: Њехљудов да би Масловој саопштио радосну вест о помиловању, а Енглез да би допунио материјал за своје текстове. Међутим, мисија Њехљудова код Маслове је потпуно пропала, она одбија помиловање. Некадашња проститутка више није тражила стари живот, у затвору је открила нови, револуционарни, и одлучила је да се веже за револуционара Симонсона и дели његову судбину. Цени шта је урадио Њехљудов за њу, али је свесна да ће му, ако се веже за њега, упропастити живот као што је некад он упропастио њој. Она га у потпуности ослобађа да се врати свом свету, а она је открила нови свет.

            Испоставило се да је Енглез, осим једног циља свога путовања - описивања прогонства и затвора у Сибиру, имао још и други циљ - проповедање спасења вером и искупљењем. На том плану су се Енглез и Њехљудов нашли. Али и Енглез не налази разумевање у својој мисији код затвореника. Њима Јеванђеље, које проповеда љубав, самилост, "ако те неко удари по једном образу а ти му подметни и други", не значи баш ништа. "Свугде је било једно те исто: свугде су се исти, хладни, гладни, пусти, заражени болестима, осрамоћени затворени људи приказивали као дивље звери."

            У једној ћелији затвора Њехљудов затиче старца - скелеџију који га је превезао преко реке. Старац одбија да се повинује управниковом наређењу да устане пред посетиоцима. Одбија да поштује затворски закон. У посетиоцима види Антихриста, који је "покупио људе, закључао у кавез читаву војску".. "Закон! Тај који је писао закон најпре је све опљачкао, сву земљу, све богатство од људи одузео, себи приграбио, потукао све што су против њега ишли, а затим закон написао да не пљачкају и не убијају. Прво је тај закон требало да напише." Кад Енглез пита како онда поступати са истинским лоповима и убицама, старац одговара: "Кажи му да он са себе Антихристов жиг скине, онда ни за њега неће бити лопова и убица. Сам себи буди власт, онда ни власт неће требати." Старац одбија даље да одговара на питања новинара, па Енглезу остаје само да своје Јеванђеље поклони Њехљудову.

            Тослтој завршава роман Њехљудовљевим читањем Јеванђеља, Христовог говора на Гори. Једино је у Јеванђељу видео утеху, јер човек нема никакву могућност не само да победи зло, него и да схвати како се то може учинити. "У његовој су уобразиљи ницале у закуженом ваздуху те затворене стотине и хиљаде осрамоћених људи које су затварали равнодушни генерали, тужиоци, управници затвора... И старо питање о томе да ли је он, Њехљудов, луд, или су луди људи који себе сматрају за разумне, а чине све то, с новом снагом се постави пред њим и захтеваше одговор." (Нема сумње да је Толстој себи непрекидно постављао то питање у читавој другој половини свог живота.)

Њехљудову ништа друго не преостаје него да чита Јеванђеље које му је Енглез поклонио. "Тако му је сада постало јасна мисао о томе да је једино и несумњиво средство спасења од ужаснога зла од којег пате људи само у томе да људи увек признају да су криви пред Богом и да су зато неспособни да кажњавају и да исправљају друге људе." (...) "Сви ти користољубиви и оскудни људи направивши себи професију од тог привидног кажњавања и исправљања људи, сами су се покварили до крајњих граница и без престанка кваре оне које муче." Одговор на ово Њехљудов је могао да нађе само у одговору који је Христос дао Петру, а он се састојао у томе да се "прашта увек, свима, бесконачно много пута да се прашта, зато што нема таквих људи који сами не би били криви, па би зато могли да кажњавају и да исправљају".

            Тако је Њехљудов одговор о смислу људског живота нашао једино у Јевнђељу. А Толстој?

3.

            Да се вратимо Валтеру Нигу и његовом тумачењу највећег православног јеретика. Толстој се у "Књизи јеретика" јавља као беспоштедни критичар царизма и православне цркве. "У новопробуђеној религиозности Толстој није нападао само цркву, чија метафизика, како му се чинило, скреће пажњу са етике, него га је приморала да јој  супротстави друго поимање хришћанства."

            Толстој је, дакле, створио своју веру, открио своје поимање Бога, конструисао своје хришћанство. "У том другом поимању хришћанства појављује се Толстојево унутарње лице, коме су својствене вечна истина и лепота."

            Толстојево поимање хришћанства разликује се од оног које имају и православна и западна црква. Док Толстојева етика има изразито катарске одлике, његова библијска лектира веома је блиска јеретичким валдезима. (Катари или Албижани су важили у Средњем веку за најопасније противнике црквеног хришћанства. Они су одбацивали смртну казну и били против ратова. Према њиховом схватању, није било дозвољено да се насиљем одговори на насиље, филозофија коју је усвојио Толстој. Пошто су били против убијања, постали су вегетаријанци. Њихов строги начин живота, тежња за повећаном побожношћу, настојање да буду бољи, честитији, мирољубивији... од у то време потпуно запуштеног и изопаченог клера на челу са папом, учинио их је главним непријатељем римокатоличке цркве. Црква је против њих повела крсташке ратове, познате као албижански ратови. Крсташи су напали њихово седиште у Прованси и побили све живо, од невине дечице у колевци до немоћних стараца. Током дуготрајног крвавог рата висока култура Провансе (песници трубадури) претворена је у гомилу рушевина. Валтер Ниг каже да "човек не може да схвати да један хришћанин може да дивља тако вандалски против другог". Он прави поређење са Мелвиловим романом "Моби Дик": "Напослетку се намеће метафизичка идеја да је све борце у име духа, који су кренули у поход да униште зло, на крају прогутало зло - као што је бели кит прогутао Ахаба". Валдези (по Петрусу Валдесу) су такође били непријатељи папства и тражили повратак цркве Христовом Јеванђељу. Ниг их назива сведоцима иситне. За дивно чудо, они су успели, и поред свих прогона, да преживе и инквизицију и лов на вештице и данас имају универзитет у Риму.)

            Од свих Јеванђеља, Толстоју је најважнији Исусов говор на Маслиновој гори. "Проповед на Гори је за Толстоја била Магна карта хришћанства". (...) "Својеврсном религиозном прецизношћу, овај руски писац поставио је у средиште збивања овај Исусов говор, који садржи дивне благослове, снажно сучељавање Старог завета и исусовске пароле "а ја вам кажем", као и ваљанију правду, забрану суђења итд." Од када је тај човек из Јасне пољане вратио ово светло на истакнуто место, ненасилни став се поново бори за улазак у савест хришћанства. Валтер Ниг у средиште ставља Христове речи: "Чули сте да је речено око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу." На први поглед ово делује немогуће: бити овца међу вуковима (у "Васкрсењу" затвореници одбацују овај став). Ниг каже да је ова филозофија губитничка на кратки али победничка на дуги рок, као што је показало Гандијево учење,  који важи за најважнијег Толстојевог ученика. Толстој не проповеда обломовштину и не прихвата неминовност зла, само зна да се злом зло не искорењава. (Супротна је филозофија марксизма, односно лењинизма.)

            Горостас из Јасне пољане - како многи називају Толстоја, не само да није ћутао него је дизао свој глас против ратова, против погрома Јевреја, против смртне казне. Стао је на страну сељака и радника, солидарисао се са политичким осуђеницима, подржавао јеретичке покрете. Речју, Толстој се активно супротстављао насиљу ненасиљем. Његови "Позиви" представљају потресан знак на зиду хришћанства. Ако се хришћанство не промени, на крају ће доћи до распада наше цивилизације, слично египатској, вавилонској, грчкој или римској. "У његовим снажним протестима будила се хришћанска савест, што је овај источни јеретик изразио као нико други. Храбро је позивао у борбу против антихришћанског карактера страшног стања у свету." 

            То га је начинило свецем ван црквене организације. "Јасна пољана није узалуд постала место ходочашћа  за људе из многих земаља, привлачила их, како каже Лесков, као ново "светилиште на земљи". Кад је Толстој умро, 1910. године, Ромен Ролан је написао: "Светло које се угасило са Толстојем је у нашој генерацији било нешто најјасније што је обасјавало нашу младост. У густом сумраку с краја Деветнаестог века био је звезда која је доносила утеху, чији је лик привлачио наше душе и пружао им мир".

            Толстој није позивао на барикаде, као Маркс, али је будио савест уснолог човечанства. Толстојева проповед о ненасиљу уздрмала је темељ свих влада. "Али за сваког поштеног и озбиљног човека нашег времена јасна је неспојивост истинског хришћанства - учења о понизности, опраштању увреда, љубави - са државом, њеним увећањем, смртним казнама и ратовима. Исповедање истинског хришћанства не само да искључује могућност признања државе него разара и њене темеље." Мерешковски је записао: "Цео Толстојев живот није ништа друго него вечна побуна, вечна унутарња револуција". У темељном начину на који је Толстој негирао судски систем, критиковао милитаризам, борио се против великопоседништва итд. садржан је руски јеретички покрет, који ће да припреми револуцију. Али Толстојва револуција није Лењинова. Штавише, Толстој и Лењин су антиподи: први се ослања на веру, други на силу. Те две идеје не могу заједно.

            Са своје стране, царистичка Русија је оштро реаговала на Толстојево учење. Писац је морао да трпи учестале полицијске претресе своје куће, а цензура је забранила његове јеретичке списе. Ипак, цар се није усуђивао да ликвидира другог цара, можда и зато што је Толстој постао славан у целом свету. Његова хришћанска револуција се ширила и прешла руске границе. Тај потез је учинила православна црква.

            Црква дуго није знала шта да учини са великим писцем. У почетку се задовољавала да клерикалном цензуром забрани нека његова дела и да у проповедима широм Русије осуђује његову јерес. Али како Толстој није одступао од свог хришћанства, руска православна црква се одлучила на екскомуникацију тада седамдесетогодишњег писца. "У наше време Бог је дозволио наступ једном новом учитељу кривог учења - грофу Лаву Толстоју. У свету добро познати писац, Рус по рођењу, православан по крштењу и васпитању, гроф Толстој се, заведен својом интелектуалном надменошћу, безобразно успротивио Господу и Христу и његовом светом наслеђу; и јавно је, наочиглед свих људи, одбацио православну мајку цркву која га је подигла и васпитала, и употребио је књижевно деловање и Богом дани дар да међу народом шири учење којим се одбацује Христос и црква, у главама и душама људи уништава национална вера која је потврђена од целог света, у којој су наши преци живели и били спасени, и са којом се света Русија одржала и постала јака. Зато га црква више не сматра својим чланом и не може га сматрати док се не покаје и поново не успостави везу с њом."

            Седамдесетогодишњи Толстој је фаталистички примио ову екскомуникацију. На његову срећу, време ломача је било прошло, па није доживео судбину калуђера Авакума. Изопштење из цркве само је повећало његов углед, а напад државе га је учинио другим царем. Својом неморалном везом са царизмом православна црква се најтеже компромитовала, па је у првим годинама бољшевизма због тога морала да отрпи жестоку критику. На екскомуникацију, Толстој је одговорио: "Да ли моја верска опредељења неког вређају, задају му бригу или представљају камен спотицања - ја их могу мењати у истој мери у којој могу мењати своје тело. Ја морам да живим сопствени живот и морам сам да се сусретнем са смрћу - и то ускоро - и зато не могу ни у шта друго да верујем него у шта ја, који се спремам да идем оном Богу од кога сам и дошао, иначе верујем. Не мислим да је моја вера важећа за сва времена, али не видим ниједну другу која је једноставнија, јаснија или може боље да одговори на питања мог разума и мог срца. Када бих такву нашао, одмах би је примио, јер Бог не захтева ништа друго осим истине. Али, више се не могу вратити оној коју сам са таквим патњама напустио, исто онако као што се птица не може вратити у љуску из које се излегла". Христос за Толстоја није био само месија, него уистину и спасилац света, како је недвосмислено написао у свом делу "У чему је моја вера".

            Валтер Ниг је покушао да оповргне тврдњу левичара да је Толстој припремио Лењина. Његова критика царизма је моралне а не револуционарне природе. Онај који се побунио против  царистичког насиља никако не би могао да прихвати комунистичко насиље. "Великим напором Толстој је покушао да се извуче из аристократског муља и пробије до хришћанске стварности, често изгледајући као отелотворење  моћног прототопа Авакума. Он показује колико је богатим људима тешко да воде озбиљан хришћански живот." Могуће је да Толстој није припремио Лењина, али Гандија јесте. Филозофија ненасиља проистекла је из Толстоја. Ипак, у "Васкрсењу" Тослстој отвара могућност за оба пута: тачно је да је Њехљудов, определивши се за Јеванђеље, предвидео Гандија, али је Маслова, приступивши револуционарима, призвала Крупску.

            На крају, Валтер Ниг се осврће на Толстојеве приче, "Приче из Нове азбуке", за које каже да су обасјане сјајем руске религиозности и заслужују да буду стављене близу Јеванђеља. А Толстојево верско лудило пореди са лудилом које је захватило и Павла, кад је разговарао са Агрипом и кад му је краљ рекао: "Зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети". Западни рационализам то није схватио. То је оно исто божанско лудило које је навело једног Фрању да доведе у питање средњовековну културу, и поново се, на ужас савременог човека, разбуктало у Толстоју.