уторак, 08. децембар 2015.

Академија



Иван Ивановић

АКАДЕМИЈА

            1.

Назив долази из старе Грчке по врту Академосу у северозападном делу Атине, где је Платон држао филозофска предавања. По овом врту Платонова филозофска школа добила је име Академија.
            Касније је назив мењао значење, постао флуидан, па су га понеле разне уметничке школе, као и разни скупови. Рецимо, свечана академија поводом неког значајног догађаја. Али главно значење назива академија  усталило се на ознаку за врхунску научну и уметничку установу. Србија је имала своја научна друштва, а академију је установила између два рата са називом Српска краљевска академија. По завршетку Другог светског рата, Србија је обновила  своју академију и назвала је Српска академија наука и уметнисти (САНУ). Та установа траје и данас. То је најзначајнија научна и уметничка установа, а њени чланови сматрају се бесмртнима. Сви ми остали смо обични смртници.
            Академија је, разуме се, на буџету државе и функцинише као затворена установа. У њу, као у Кафкин замак, може да се уђе само ако се они који су унутра сложе да спусте мост за придошлицу. Пошто су академици одабрани, разуме се да нерадо примају дошљаке; ако се умноже, губе на свом значају.
            Тешко је рационално установити који су критеријуми за улазак у Академију.
            Као и све установе у комунизму, Академија је била строго контролисани воз. Кретала се по шинама које воде у комунистички рај. Академици нису могли да буду јеретици, дисиденти, побуњеници. Као што је Лав Толстој био екскомунициран из православне цркве (изгон важи до данашњег дана), тако ни комунистичка Академија није била отворена за невернике у марксистичку доктрину. Велики број совјетских значајних писаца је завршио у Сибиру, а у Академији су седели све сами стаљинисти.
            У државама које су се отцепиле од комунизма, пре свих у Чешкој и Пољској, поставило се питање чланства њихових Академија. Кад су у Чешкој отворени досијеи тајне полиције, Академија је морала да буде распуштена, јер се испоставило да су неки академици то постали као доушници, денунцијанти, дифаматори. Слично се десило и у Мађарској.
            Какав је био случај у нас тешко је рећи, све док се не отворе тајни досијеи Удбе.  

2.

САНУ је имала ту част да њен редовни члан постане „највећи син свих наших народа и народности“, југословенски диктатор Јосип Броз Тито. Пре тога је Тито добио докторат војних наука, који је одбранио негде у врлетима Босне, у предаху од непријатељских офанзива. Не зна се где је Тито и пред којом комисијом полагао овај докторат, а зна се да је маршалат добио на заседању АВНОЈ-а у Јајцу на предлог књижевног критичара из Словеније Јосипа Видмара. Тако је аустроугарски каплар из Првог светског рата, који се борио против Српске краљевске војске на Колубари, у комунизму проглашен доктором војних наука и редовним чланом Српске академије.  Ипак, није био први, јер је стварни докторат војних наука положио генерал Живко Павловић, сарадник војводе Радомира Путника, за кога се тврдило да је био најобразованбији српски официр. Живко Павловић је био једини војник у Краљевини који је постао академик. После Тита докторат војних наука добио је још само генерал Рајко Танасковић, али он није постао члан Академије.
Академици су једногласно уз френетичан аплауз примили Јосипа Броза Тита у чланство Српске академије наука и уметности.

3.

Један  догађај у Лесковцу је учинио да Академија постане актуелна у мом животу. На скупу лингвиста у овом граду 2010. године пао је предлог да ме овај регион предложи за чланство у највишој установи српске  културе. Предлог је на скупу изнео и образложио професор Никола Цветковић, а објавио ге је у часопису Наше стварање, па ћу ја овде да га препричам.
Ја сам на том скупу подржао тезу академика Драгослава Михаиловића о угрожености Србијанаца од Динараца. Ова теза је од лингвиста осуђена, самим тим и ја као њен протагониста. Зачудо, подржао ме је Никола Цветковић. "Овде изражавамо сагласност са „антипрофесорским", али у много чему прихватљивим ставовима Ивана Ивановића, најзнаменитијег писца српског југа, наше књижевности уопште и јужнословенске литературе у ширем смислу."
            „Условно прихватамо академистичку одредницу књижевност на дијалекту за литературу стварану специфичним говором и језиком - локалним, провинцијалним. Тај особени говор и језик одступају од стандардног, нормираног језика и не могу се проучавати из угла прихваћених језичко-граматичких правила и начела. Језик Михаиловићевог Петријиног венца, Ивановићевих Аризана, Хаџи Танчићевог дела Јаков, сав у смрти, - и поред видног одступања од нормираног језика, јесте у основи колоквијални народни говор српског моравског сељака и маловарошанина, али у бити индивидуализован, па јунаци „говоре својим", а не општеприхваћеним стандардизованим језиком. То је у много чему граматички неправилан говор са становишта широко прихваћене Вукове језичке реформе. И тај локални говор и језик без сумње обогаћује српски народни и књижевни језик, а може га, безмало, разумети скоро сваки Србин, па и Хрват, Македонац и други. „Сваки језик од којег може да се направи [уметнички вредно] књижевно дело је у ствари књижевни језик, без обзира на правила и норме" (Иван Ивановић). Са овим ставом знаменитог писца, надамо се и будућег академика, слажемо се скоро у свему. И то не само због шире схваћеног теоријског начела  лиценциа поетика и Деридине деконструкције, но и због већег броја аргумената које овај значајан, а недовољно схваћени, писац износи.“
            На крају текста Никола Цветковић указује на један мој суд изречен на скупу. "Наведимо само један Ивановићев дубље поетички промишљен став: Када су писци Двадесетог века одбацили свезнајућег приповедача и увели књижевног јунака-приповедача, у ствари су легализовали дијалекатску књижевност. Примарни ствараоци су одбацили књижевне норме Деветнаестог века и лингвистика то мора да уважи. Није моје, дакле, да ја изучавам нормирани књижевни језик, него је на језичким научницима да виде да ли сам као писац допринео његовом обогаћивању." А несумњивом богаћењу нашег језика драгоцено су допринели, поред ранијих писаца (Матавуљ. Сремац, Бора Станковић и др.) и наши савременици: Драгослав Михаиловић. Иван Изановић, Саша Хаџи Танчић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Слободан Костић... и многи други чија су дијалекатски озрачена дела уграђена у биће српске и јужнословенске литературе.
            Завршавајући своје излагање, Никола Цветковић је обзнанио скупу да је управо основао Фонд Никола Цветковић, од уштеђевине коју је стекао као универзитетски професор, са циљем да Фонд покрене "студијско изучавање књижевног стваралаштва писаца шире околине Топличког и Јабланичког краја". Никола је рекао да је стваралаштво српског Југа недовољно изучено и посебно је апострофирао мене као писца овог краја. "На одговарајући начин треба одредити место и улогу Ивана Ивановића, не само у домену књижевности српског Југа, већ и у савременој јужнословенској литератури."  Указао је на сатиричко-хумористичку тематику у мојим романима. Посебно је уочио (колико знам први и једини) моје увођење драмске хронике у приповедну прозу ( "Браћа Југовићи", "Црни дани Раке Драинца"). Надовезао се на језичка излагања на скупу и земерио што није било реферата о мојим књигама."Веома би захвално било проучити природу језика у Ивановићевим  Аризанима и Шопској амбасади, са посебним освртом на примену језичких црта староштокавског дијалекта."
            Још је рекао да се "истраживачки тим Пројекта сагласио да у овој, 2011. години, буде израђена, а потом и публикована,  књига разговора са Иваном Ивановићем, под радним насловом Живот и стваралаштво Ивана Ивановића". Он сâм је већ почео да ради на том пројекту. "У оквиру овог Пројекта, у октобру 2011. биће организован научни скуп о књижевно-уметничком стваралаштву Ивана Ивановића. Предлаже се да научни скуп буде остварен у сарадњи са Филозофским факултетом у Нишу или са Културним центром у Лесковцу, евентуално са одговарајућим институцијама у Прокупљу."
            На крају је дошла права бомба. Руководство научног скупа Дијалекат и дијалекатска књижевност  предлаже да се са овог скупа упути захтев Српској академији нука и уметности да "Иван Ивановић буде примљен у чланство САНУ као најзнаменитији писац југа Србије". (Учесници скупа су једногласно усвојили овај предлог, с тим што је лингвисткиња Радмила Жугић тражила да се дода и сакупљач народних умотворина из Врања др Момчило Златановић.)
            Шта да кажем на ово? Једноставно, био сам затечен овим предлогом. Захвалио сам се предлагачу, али, рекао сам, да је предлог нереалан, а да ја себе не видим у раду ове академске установе. Тек кад би САНУ отворила одељење у Нишу, са циљевима које је навео Никола Цветковић, нашао бих своје место у њему. Овако, САНУ припада динарцима и за једног јужносрбијанца нема места у њој. (Апострофирао сам став Драгослава Михаиловића који сам разрадио у реферату.)

4.

Овде морам да кажем да сам заузео такав став зато што стварно тако мислим. Истина, стоји приговор да је то одбранбени меганизам киселог грожђа, односно да одбијам оно што не могу да добијем.
У своју одбрану, позваћу Радета Драинца. Суд који је он изрекао о Академији тридесетих година Деветнаестог века, у потпуности може бити и мој. Ако сам ја против Академије на крају пута, кад то више не може да ми шкоди, Драинац је био на почетку пута, кад је од тога могао да има само штету. Тим је Драинчева побуна аутентичнија од моје.
 Драинца је индивидуализам довео у сукоб са институцијама система. “Они који су били вређани од појединаца не знају шта значе увреде од систематски организоване масе.” Он те институције сматра као препреке прогресу и напретку друштва.
 На прво место ставља Српску академију наука и уметности. “Постоји једна огромна зградетина у Београду, неукусно грађена споља и изнутра, шарена као лицидерски колач који се од устајалости смежурио у омоту и каћиперног изгледа као нафракана намигуша која је превалила педесету; та огромна, неукусна зградетина, у којој се свакодневно издају станови, дућани, у чијим се многобројним просторијама човек може обријати, нахранити, напити, намирисати, опрати и обући, зове се Академија наука.” За свечану дворану Академије Драинац каже да је то нека врста пургаторијума, одакле се иде право у бесмртност. Та дворана је у ствари капела. “За комедију људске пролазности као да ништа смешније није могло да буде измишљено!” У тој кући се негује теологија, конзервирају старине, пишу дебеле књижурине о неправилним глаголима, “непрекидно ради ментална штампарија за извртање историјских чињеница, за извртање сваког смисла прогреса и преображења”. Ту се држе свечане беседе, које нико није запамтио и од којих напредак ове културе није ни за длаку профитирао. “То јесте храм мрака, назадњаштва, храм предрасуда, народне теозофије и теологије, дакле храм кочења сваке напредне мисли.” Па ипак, многи умни људи, у младости непријатљи академија, постајали су у старости њихови чланови. У француску академију  ушли су Волтер, Анатол Франс и Валери, који су сваки на свој начин прорицали пропаст Запада!  Драинац Српску академију упоређује са папском нунцијатуром у Средњем веку или са инквизицијом, она је непријатељ сваком либерализму, што је било јасно још Владану Ђорђевићу. “Дело ових највиших друштвених чланова одиста не припада народу, његовој социјалној и културној виталности, него прошлости.”  У животима академика нема места за светлост прогреса и обнове. “Из њихових мисли и дела удара хладна влага као из камених римских саркофага.” Таква Академија награђује дела која су најближа идејној линији њених чланова, а то ће рећи дела која су најреакционарнија. “Пасивност многих академика у јавном животу, њихово држање по страни, све је то у ствари једна врста бескрајне импотенције.” (...) “Са класичном тврдоћом појма, они мисле, као и сви конзервативци света, да је људски развитак пошао наопаким путем, да су они једини чувари “реда и поретка” и да је сва социјална најезда, у разним правцима обнова и измена, у ствари варварство првога реда.” (...) “У ствари, њихове идеје нису плод социјалних узрока, него просте спекулативне маштарије, којих је препун стари свет, надувен предрасудама као балон хелијумом.” Из тих разлога је Раде Драинац ставио Српску академију наука и уметности на сто као леш за изучавање анатомије!
Ништа боље код Драинца није прошла ни књижевничка организација Пен-клуб. Наиме, Драинац је одбио да буде члан ове организоване књижевне масонерије, која се само покрива идејама прогреса, хуманизма и пацифизма. “Лично сам убеђен да је већина чланова београдског Пен-клуба реакционарно расположена у сваком погледу друштвене, интернационалне и књижевне акције, па стога изјављујем, да од данас престаје моје чланство у једној таквој књижевној масонерији.”  Зашто је Драинац изашао из Пен-клуба? “Касно сам увидео да нисам способан за разне махинације, удружења а нарочито за оне организације, које се обавијају мистиком, предрасудама и “свечовечанском” грижом, а које се свршавају пријатељским вечерама, банкетима и здравицама. Ја нисам навикао да у исто време играм улогу књижевног револуционара и да припадам организацији највећих назадњака. Зато сам и пожурио да се што пре скинем са “прве степенице Академије” и да се вратим свом моралном незадовољству.”


5.

Ипак, са лингвистичког скупа у Лесковцу отишао је предлог у Академију да ја постанем члан ове институције. Наводим то писмо.

У организацији Лесковачког културног центра а под покровитељством Министарства културе Србије у Лесковцу је 26. новембра 2010. одржан трећи научни скуп ДИЈАЛЕКАТ И ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ. На скупу је поднето двадесетак реферата из области дијалектологије, лексикологије, ономастике, социолингвистике итд. и неколико саопштења о делима писаним на дијалекту. На скупу је учествовало тридесетак угледних лингвисти са Филизофских факултета у Новом Саду, Нишу, Бањалуци, Косовској Митровица, са Учитељског факултета у Врању, Педагошког факултета у Сомбору и, у највећем броју, из Инситута за српски језик САНУ.
            На скупу је једногласно усвојено да се Вашем Oдељењу обратимо са иницијативом  да се за чланство у Академију предложе књижевник Иван Ивановић и проф. др Момчило Златановић.
            Књижевник Иван Ивановић има објављених тридесетак романа који су тематски везани за југ Србије и покривају период од почетка 19. века до данашњих дана. Нема значајније појаве у историји овог краја, нити знамените личности из културног и политичког живота, да им овај писац није посветио одговарајућу пажњу. Оспораван, полемичан, кажњаван и слављен, и сам је, својим ангажовањем у култури, понудио занимљиву романескну грађу.
            Момчило Златановић је фолклориста, сакупљач народног блага, лексикграф и истраживач по језичкој и књижевној баштини југа Србије. Пензионисани је професор Учитељског факултета у Врању, дугогодишњи сарадник САНУ на многим пројектима. Својим научним и сакупљачким радом од заборава је отргао драгоцен језички материјал са бројних микрорегија врањског краја. По својим домашајима и по броју библиографских јединица улази у ред најзначајнијих фолклориста у нас.
            Како је ово само иницијатива и како смо ми скромна институција, то је наше обраћање Вама само молба да предлог предочите онима који су компетентнији да донесу праву одлуку.
            Наша иницијатива има задатак да научној и културној јавности скрене пажњу на ствараоце са овог дела Србије, којих је врло мало (уколико их упоште има) међу угледним чланством Академије.

                                                У име учесника Научног скупа
                                     ДИЈАЛЕКАТ И ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ
                                                                                                     
                                                                                 
У Лесковцу,
12. новембра 2010. год.                                                                  Драган Радовић

6.

Више од овога, Никола Цветковић је уприличио разговор са Драгославом Михаиловићем са циљем да академику појасни мотиве Лесковачког скупа. Затражио је подршку академика.
Како се тај разговор одвијао ја, наравно, не знам, али Никола је после тога одустао. У телефонском разговору ми је рекао да га је академик саветовао да одустане од ове Академије у којој ни он није нашао своје место, него да се заложи за стварање нове академије, рецимо у Нишу, која не би била јалова као што је београдска. Никола ме је питао шта мислим о томе и ја сам му рекао да је то био начин да га се Драгослав отараси. Постојећи академици носе ореол светаца само зато што су под заштитом државе. Српска провинција може да произведе само јеретике, никако свеце.
После овога, Никола Цветковић се потпуно повукао из пројекта којег је сам иницирао. Више се није јављао, или је схватио да од његове замисли нема ништа, или је закључио да у свему томе он не може да профитира. Ја сам постао ПИСАЦ БЕЗ АДРЕСЕ.
На Академију сам заборавио.
            Зашто нисам прихватио Николину иницијативу за стварање Нишке академије?
            Препорука академика Драгослава Михаиловића за стварањем других академија је куцање на отворена врата, па такве академије већ постоје. Овде ћу да наведем неке од њих за које сам чуо, а могуће је да их има ван мога знања.
            У  једном другом тексту рекао сам понешто о пара-академији коју је основао Радомир Смиљанић и дао јој име „Иво Андрић“. Овде да поновим тај текст.
Председник Записа, Радомир Смиљанић, се највише лудирао! Најпре је постао, толико година по слому фашизма, антифашиста, и основао удружење за борбу против фашизма Бела ружа! Кад је кренуо вишестраначки систем у Србији, прикључио се Радовану Караџићу у Босни и пренео огранак Српске демократске странке у Србију, наравно без икаквог успеха. Кад је Међународна заједница увела санкције Србији, Смиљанић се, са некаквим партизанским куриром Јовицом, одметнуо у гусаре и пресретао стране бродове на Дунаву, наплаћујући им дебелу пловарину! Један новинар је то изванредно пародирао: двојица антифашистичких гусара, у моторном чамцу, наоружани зољама и  базукама (празним), у улози капетана Џона Пиплфокса, вероватно са неком ћагом Милошевићевих власти, преграђују Дунав у Земуну и исправљају неправду коју нам је нанео мрски Запад и погани Американци, кажњавајући нас за грехе које нисмо учинили. Водили смо рат, али нисмо у њему учествовали!
Кад није успео да уђе у редовну Академију, Радомир Смиљанић је основао своју, крстио је Иво Андрић и прогласио је себе доживотним њеним председником. При том је покупио неке непостојеће награде, као што су Достојевски и Солжењицин, које признају само академици његове фингиране Академије! (Запамтио сам да је Добрица Ћосић одбио такво признање.)
            Како је Смиљанићу пролазила књижевна слава, тако су му расли књижевни апетити. И ту је показао велики степен домишљатости. У години Михајла Пупина, Смиљанић се појавио у Министарству културе са идејом да се напише роман о великом научнику и пријатељу Србије. Нема тог министра који би могао да одбије такву генијалну замисао. Али велике идеје се, наравно, плаћају и Смиљанић је добиио лепу своту да напише тај роман. Није прошло много времена, а овај брзописац је имао роман! Истина, није га сам написао, него са  јуловском новинарком Весном Југовић. (Претпостављам да је ова  јулка написла роман?) Онда се Смиљанић појавио код истог министра по паре за штампање романа. То не може да се одбије. А кад је роман изашао из штампе, Смиљанић је у својој Академији основао књижевну награду Михајло Пупин, разуме се са потпором Министарства културе. На расписани конкурс за награду, појавио се само један роман (више их није било), Југовићкин и његов. И ко је добио првог Пупина? Па онај који га је измислио, дакле, Радомир Смиљанић својеглаво и својеручно! (Не знам тачно колико је ово лудирање коштало државу, али награда је износила 5.000 €!)
            Сличну некакву институцију негују браћа Лукићи из Пожаревца, Мирослав и Александар, називају је Заветине. Они здушно раде да се међусобно величају, Александар каже да је његов брат највећи прозни писац савремене српске књижевности, а Мирослав каже да је његов брат највећи песник савремене српске поезије. У томе их подржава Демократска странка, чији су чланови и која им је дала у Пожаревцу логистику у виду Културног центра и часописа Браничево да се блесирају до миле воље. Ипак, браћа нису остала на томе, него су око часописа и издавачке делатности окупила многе значајне писце, као што су Бошко Томашевић из иностранства и Предраг Чудић и Маринко Арсић Ивков из земље, од оних које сам ја запазио. Један од тих значајних писаца око Браничева је и Мирослав Тодоровић из Ниша, с којим сам око Лукића ушао у дијалог.
            Мирослав Тодоровић каже да је моја оцена Лукића погрешна. „Браћа Лукић Мирослав = Мирко = Бела Тукадруз итд. и Александар не воде никакву академију нити су нешто слично основали. Мирослав води своју донкихотовску битку за превредновање српске књижевности, штампа књиге, издаје електронски часопис, не посустаје…“ Волео бих да је тако и поздравио бих свако превредновање српске књижевности од наслеђа комунизма, али ја то нисам видео у раду браће Лукић. Пре сам видео њихову патолошку потребу (користим термин Маринка Арсића Ивкова, књижевни патолог, чију је књигу, нажалост потпуно прећутану и игнорисану у јавности, „Записи књижевног паталога“ објавио Александар у Пожаревцу) да се у страначком систему боље позиционирају, јер у партократском друштву позиција одређује вредност. А да је то тако могао сам да се уверим на сопственом примеру: посредством Маринка,  Александар ми је затражио књигу и ја сам му послао рукопис „Дисидентског писма“.  Како сам у том рукопису критички говорио о србијанском политичком животу, поготово о раду партија, не аболирајући од критике његову Демократску странку, Александар Лукић је одбио да одштампа моју књигу. У најбољем комунистичком маниру; за критичаре система нема места!
            Лукићи, дакле, нису Академици, само додељују сами себи награде (ваљда је Мирослав Тодоровић добио једну, рецимо Госпођин вир?), самопроглашавају се најбољим српским писцима. Истина, Мирослав не негира мој налаз, али га ублажује. „Мислим да претерују, али нема смисла да о томе пишем. Не приличи, због много чега. Моја мајка је говорила „ако не могу да кажем нешто лепо нећу ни да говорим“.“ Проблем је у томе, Мирославе, што мени моја мајка није тако говорила. Терала ме да читам Домановића!
            Нема, дакле, Академије у Пожаревцу, али има у Параћину. Прозвала се Српска духовна академија. Мирослав Тодоровић ми је послао текст о томе.
„Српска духовна академија је у Параћину. Мислим да су је основали Срба Игњатовић и Мирослав Димитријевић, писци Поморавља, наравно и УКС.
Новооснована Академија додељује силне награде. Награда Раваничанин је награда за изузетан допринос развоју и очувању српске духовности и културе.
Први носиоци награде Раваничанин су: Срба Игњатовић, Радомир Андрић, Мићо Цвијетић, Предраг Богдановић Ци, Братислав Живуловић, Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић, Миљурко Вукадиновић... Код доношења одлуке имао се у виду како њихов стваралачки опус тако и неоспоран допринос раду Удружења књижевника Србије.
Мирослав Тодоровић самоиронично каже да је и он сам добитник те награде. А додељују још низ награда, повеља, хрисовуља итд. Сви добитници су аутоматски чланови Срске духовне академије. Мирослав се саркастично пита: Шта би о овоме Домановић, шта Нушић, шта Ивановић? Захваљујем на друштву!
           
            9.

          Једну такву академију сам и сâм открио у Књажевцу. Наиме, ја сам у том граду имао књижевну промоцију, на којој сам чуо да ми је главни књажевачки књижевник Обрен Ристић у свом часопису Исток објавио есеј-новелу о Спасоју Шејићу. Још сам чуо да је Исток новооснована Академија, још једна у низу тих пара-академија.
            Разуме се да сам у Књажевцу хтео да се видим са Ристићем због те новеле о Шејићу. Као што је познато, ја се дуго времена залажем за извлачење Спасоја Шејића из мрака заборава и инсталирање овог врсног сатиричара, потиснутог у титоизму, у врх нове српске књижевности. (Ако се Лукићи залажу за превредновање српске књижевности, како тврди Мирослав Тодоровић, зашто ме нису подржали у погледу Шејића, него су се братски самофорсирали?) Рачунао сам да Ристићева академија може у томе да ми помогне, ако ми је објавила новелу о Спасоју. (Испоставило се да је то био само одломак, али ја то онда нисам знао.) Међутим, Обрен Ристић није нашао за сходно да ме прими у седишту своје Академије, па је мој позив отишао у празно. Написао ми је белешку да није знао да сам у Књажевцу! Стога сам, кад сам се вратио у Београд, нашао за сходно да одговорим Ристићу протестним писмом, које овде доносим, јер га стављам у приповедну функцију.

ПИСМО ОБРЕНУ РИСТИЋУ – КЊАЖЕВАЦ

Поштовани господине Обрене

У очекивању Истока, желим да Вам кажем још нешто о мом гостовању у Књажевцу. Мене је тамо позвао Бапси. Ја Бапсија дотад нисам познавао, али сам био на његовој страни кад су му судили због афоризама. На сахрани Растка Закића рекао сам да српски афоризам почиње са Растком Закићем а завршава се са Бапсијем. То је негде објављено. После тога ми се јавио Бапси (ја чак нисам знао да је из Књажевца, мислио сам да је из Соко Бање!) У сваком случају, увек подржавам дисиденте.
Афоризам је политичка стрела, проналазак Станислава Јержи Леца у Пољској. Пољак се генијално сетио како да одапне стрелу у срце комунизма, а да га не ухвате!  Како се сваки проналазак шири, југословенски комунисти су га прихватили и употребили у своју корист. Тако су промовисали државне сатиричаре, као што су били Виб, Душко Радовић, Брана Црнчевић. Као папа Инокентије XIII прихватили су критику, али да не дира извор папске власти. Афористичари су промовисани у барде, под условом да не дирају Тита. И они су се тог правила држали, нико од њих није отишао на суд или у затвор. Режим им се одужио дајући им државне награде и привилегије које из тога следе, а они су замајавали народ продајући му сурогат робу. Растко Закић први није поштовао то правило, ударио је на сам извор комунистичке власти, на Тита.  Тек кад нам је умро тата, схватили смо да нам је ј... мајку! Режим је одговорио тиме што му је забранио чак 7 књига (апсолутни рекорд!) и што га је вукао по судовима. Закић се некако извадио, али ни Јувенал није страдао! Бапси је довршио дело Раска Закића! Србијо, мајко, плачи /Какви те јашу јахачи! Напад на Слободана Милошевића био је дирерктан, ишао је у коску. Ad hominem! Пандан у поезији је био Бора Чорба („Баба Јула“!). Тако је створен политички рок. Узор је био амерички рокер Лени Брус, који је крајње вулгарним средстима нападао амерички естаблишмент. Бапси: „Говњива мотка“! После овога не треба више писати афоризам, треба га послати у историју, ако може да нађе тамо своје место.
Ово су били разлози што сам о свом трошку дошао у Књажевац. (У ствари, о трошку професора Јовице Тркуље. Јовица је повео још једног професора, Момира Стојановића, који је био прва жртва комунистичке репресије. Тај професор се ближи деведесетој, шта га је навело да путује у Књажевац?)
Колико сам схватио, домаћин у Вашем граду био нам је СПО! Ви сте били члан СПО-а, зашто нисте дошли? Немогуће је да се у Књажевцу не зна за један такав догађај, били су излепљени плакати, објављено је на локалној телевизији. То није била дилетанстска група него врхунски дисиденти. Промоција је уприлипчена на тераси Дома културе (управа није дала салу!) Поред нас, у програму су учествовали и Књажевчани, председник локалног СПО-а (нисам запамтио име), Бапси и Слободан Хаџи Илић. Овај последњи је истраживао комунистички злочин после рата, написао је лепу књигу о страдању четворице Књажевчана учесника на Светосавском конгресу у селу Ба 1944. године. Комунисти су их побили а њихове породице шиканирали. Пандан је књига лесковачког новинара Саве Димитријевића „Кућа доктора Данила“, о страдању Лесковчана. (Лесковчанин је литерарно успешнији. Књажевчанин греши што своје хронике назива романима, авај, литература је захтевна, али то не умањује његов истраживачки рад.) После тога су нас одвели на вечеру у кафану Књаз (Је ли то та група о којој говорите?), вратили смо се исте ноћи у Београд.
Е сад, ако оснивач СПО-а у Књажевцу, који је још покренуо часопис Исток (кажете без државне финансијске подршке), који у том часопису штампа причу-есеј Ивана Ивановића „Писац из Куршумлије“ (о трагичном сатиричару Спасоју Шејићу), не дође да се упозна са аутором те приче, онда ту нешто дубоко не штима, то су рибарске свађе (Голдони). (Бивши директор Дома културе ми се обратио у парку и извинио се што не може да присуствује промоцији, јер не учествује у овоме шта ови раде!)
            Иначе, Ваша идеја о оснивању Уметничке академије ИСТОК заслужује анализу.
Проблем је у томе што Ваша академија нема упориште у Уставу. Као ни све друге сличне академије, које, ево, ничу. (Бар тако тврди истакнути правник Коста Чавошки да би оспорио иницијативу за оснивање Војвођанске ададемије, која је много утемељенија него Ваша.) Дакле, по српском Уставу, Академија може бити само једна, национална, све друге су параакдемије.
            Одмах да кажем да сам против постојеће академије САНУ исто онолико колико је био  Раде Драинац! У тој кући се одавно није покренула ниједна нова идеја, национализам је идеја Деветнаестог века. Према Драгославу Михаиловићу почетно С могло би да се замени са Ц, па би Академија могла да се назове Црногорском.  Писац је дао опсежну анализу доминације динараца над србијанцима у врхунској националној научној и уметничкој институцији, која је у данашњем облику оформљена под комунистима. Рекао је Колонијална Србија! Нико га није подржао! Треба ли да кажем да је редовни члан те Академије био Јосип Броз Тито, доктор војних наука  који је докторат стекао у револуцији, исто као и маршалат? Кад је дошло до демократских промена у Чешкој, Чеси су распустили Академију, јер су тајни досијеи њихове удбе (не знам назив) показали како се у комунистичкој држави постајало академиком. Наши досијеи Удбе су историјска тајна нове српске политике, тамни вилајети српске историје. 
            Сазнао сам да Ваша Академија броји три члана: Ви, Стојан Бошковић и Срба Игњатовић. Игњатовића промовишете у председника Истока. О Стојану Бошковићу не знам ништа, а Срба има само један циљ а тај је да се дохвати државне Академије. Књажевачки син и Аранђеловачки зет (у оба града подједнако цењен, у једном је почасни грађанин) само је производ нашег времена. Незнатног талента, али прилагодљив и амбициозан, вешто је искористио и комунизам и национализам за сопствену каријеру. Стални жирист, председник УКС, носилац националне пензије, предавач на Мега тренду – изградио је књижевничку каријеру у обрнутој сразмери са књижевним делом. Он је од УКС начинио дружину Роко о његова браћа, чиме је укинуо сваки значај ове некад угледне институције. И сад он да буде председник Академије Исток!
            Уз захвалност што сте у Истоку реинкарнирали несрећног Спасоја Шејића, примите поздрав од писца који нема свој град, своју регију, своју  домовину – разуме се ни своју Академију.
             Писац без адресе     Иван Ивановић

10.

Од Мирослава Тодоровића сам добио још једно писмо, као коментар наведеног мог писма. Доносим фрагменте из њега.
„Што се тиче Рока и дружине то је, опет, српска прича. Хуморна, и горка. Занимљив је случај песникиње Зорице Арсић Мандарић. Њен муж је оперисао Рока, па се Роко раздужује, и раздужио, песникињи. Од Сврљига награда „Гордана Тодоровић“, преко Трстеника“Јефимијин вез“, па „Моравска повеља“, и онда „Милан Ракић“ (трећа награда а по правилнику могу да буду само два добитника у истој години). Честити Срба (Игњатовић) је  због тога, када се дигла џева, дао остваку на чланство у жирију. После чега је следила и Награда српске духовне академије „Раваничанин“.  И онда национална пензија. Задужен за то је био Шећеровски. И још их има тог формата.“
„Зна Роко технологију владања и није га брига за углед УКС-а. Наше УКС је постало приватна фирма „Роко и дружина“. То је већ друга и дуга прича...“
Време спорта и разоноде“ траје а ружна слика на терену званом Србија не престаје. Не вреди о томе више ни писати...“
            У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Чудо невиђено. Али зато нема читалаца. Има онолико % колико држава даје за културу. Култура је код нас девета рупа на свирали,  тринаесто празно. Сви је ћушкају. Али то је друга прича. Ево моје:
Пише списатељица Нада Петровић: „У времену где свака вест у медијима започиње са: Скандалозно, Страшно, Монструозно... У времену где се све отима, присваја.. У времену када је све на Екс, на принципу брзе хране, инстант културе... У времену где се „Грабљивица“ објављује и за два дана продаје 30.000 примерака, а онда се изнова и изнова доштампава...У времену када се ( како прочитах на овој скаламерији) добитник Нинове награде може похвалити са целих 300 објављених примерака књиге добитнице... У времену када се зауставља сваки покушај да нам буде боље, јер боље је фатаморгана... У овом и оваквом времену како другачије него баш овако... Или никако...“  
У којем нам је то стању књижевност када бивши рокер отвара сајам књига? - казао  је Неле Карајлић прилико отварања Светосавског сајма у Нишу, 24. 02. 2015.
   Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“.  Зна се ко пише ту врсту литературе.
  То што таква књига траје колико папирна марамица није важно. Па зар на овом свету  није све  пролазнo? И ово ће проћи, заборавити. Ионако  ће све  прекрити "снегови, рузмарин и шаш".“
   Немам коментар, сем што бих проверио оно о тиражу „Грабљивице“.


11.

Да закључим причу о академијама.
У државној Академији за јужњаке нема места, не дају северњаци и прекоречани да се у њихов воз укачи неко ко је староседелац Србије, поготово њених јужних крајева. Позвао сам се на Радета Драинца да преко њега кажем да ме таква Академија не интересује. Исто као што сам се позвао на Раку Драинца да испричам причу о грађанском рату у Србији. Признао сам да је моје одбијање лесковачке иницијативе неаутентично, одбранбени механизам киселог грожђа, правим се да ми се не једе грожђе које не могу да уберем.
У приватне Академије, које су станичне чекаонице, опет, ја нећу, иако, како ме је информисао Мирослав Тодоровић, у те возове може да се потрпа свако. Но нисам сигуран да сам у праву. Шта ако се људи тако буне против државног монопола? Какав бих ја то био Драинчев бунтовник ако не подржим иницијативу да се сруши Београдска кула од карата, државни монопол назван САНУ? Академија која је својим документом, прозваним Меморандум  САНУ, промовисала рушење Југославије за коју се још Његош залагао.
Мој је проблем у томе што не могу, попут параакадемика, које ми је представио Мирослав Тодоровић, да кисео лимун проглашавам слатким лимуном. Оно што је сваком доступно да увеличавам као да је сваком недоступно. И да себе видим међу тим путницима, који су се на некој периферијској железничкој станици, у Параћину, Књажевцу... где ли, укрцали у Српски воз, којим се путује у Европу.
Хвала лепо, остајем у српској маргини, да будем оно што сам стално био, јеретик, дисидент, провинцијалац. У књижевној метафори, стари Хемингвејев рибар Сантјаго, који је упецао највећу рибу, али није успео да је довезе у луку, јер су му је ајкуле појеле.
  



Нема коментара:

Постави коментар