субота, 05. децембар 2015.

Сећам се (4)



Милорад Грујић

ТИБОР СЕКЕЉ
(1912-1988)

Одлазио сам у Суботицу, у лето 1982. године, да разговарам с Тибором Секељом. Он се тек вратио у Југославију, али још су га држали као директора Музеја у Суботици, или је тамо нешто радио, можда не као директор, већ хонорарно. Пили смо кафу и разговарали. Када би усуо кафу у вријућу воду, враћао би џезву на ринглу, погледао ме, одигао џезву, па рекао: 'Ајд' још једном!... Па још једном!... Три пут бог помаже!
Увек је био добро расположен.
Стан му је био препун маски, музичких инструмената, амблема и амајлија, народних ношњи, капа, свега што је доносио из далеких земаља, али и књига, фотографија и слика по зидовима, и све је то укупно деловало као нека шарена и весела музејска поставка.
Ситан и слаб, увек у белој кошуљи с машном, није деловао ни као авантуриста, ни као непромишљени светски путник који срља у опасности, већ као старовремски господин, чије понашање је из неког другог доба. Сав је миран, уздржан, све ради полако, течно прича, а повремено подржи своју причу ироничним осмехом или тихом замишљеношћу над оним што је испричао. У неком часу учини ми се као да се он то мени исповеда, а онда скине наочаре, стави их на сто, и лупи се по челу, пре као да га само тек дотакне: Ах, ово сам заборавио да вам споменем!
Враћајући се на нешто што је већ исприповедао, да дода, или допуни, збуњивао ме је и оно у чему сам већ видео неку причу мењало се. Ипак, из тих сусрета са занимљивим саговорником остале су неке приповести, целе, једноставне, или необичне.
На крају ми је дао копију свог необјављеног рукописа Папуански дневник (или Људождерски дневник?). Нажалост, нисам то објавио. Рукопис сам однео у Завичајну збирку Градске библиотеке у Новом Саду.

 
Тибор Секељ (1912-1988)


ТРАГОВИ ДОЖИВЉАЈА

(ПРИЧЕ ИЗ РАЗГОВОРА СА ТИБОРОМ СЕКЕЉОМ)



Двадесет и пет језика

Пишем на шпанском, пишем на српскохрватском, и пишем на есперанту.
Течно говорим девет језика: шпански, српскохрватски, есперанто, мађарски, енглески, француски, португалски, немачки, италијански.
Научио сам укупно двадесет и пет језика. Само, оно што човек не користи — заборави. У разним раздобљима, свугде у свету, учио сам ове језике на разне начине. Отприлике сваке четири године, од рођења до данас, научио бих по један језик још.
У прве четири године научио сам мађарски. У друге четири године научио сам немачки играјући се са децом која су говорила само немачки. Живели смо онда у Ченеју, селу на југу ондашње Мађарске, данас у Румунији. Српско-хрватски сам научио у Кикинди, где смо се преселили 1922. године. У школи сам учио француски, и поред тога ишао на приватне часове француског језика, тако да у својој дванаестој години зарађујем и први новац држећи часове француског другим ђацима. После тога, на универзитету, у Загребу, научио сам есперанто. У војсци сам научио енглески. Дипломирао сам на Правном факултету 1933. године и следеће године одлазим у војску, у Сарајево. Био сам у Бачкој чети, некој врсти школе за резервне официре. Од два до три поподне било је обавезно спавање. Одлучио сам да се на тако нешто нећу навићи. Сматрао сам да је ноћ сасвим довољна за спавање. Размишљао сам како да искористим то време и решио да наручим дописни течај за енглески језик. Стекао сам извесну основу. Године 1937. запошљавам се као филмски драматург у „Меркур-филму". Ханжековић је такође радио са мном, као филмски драматург. То се онда тако звало, али је то криво име за оно што смо радили. Прегледали смо филмове, одабирали шта ће наша компанија увести, онда преводили на српскохрватски, па правили пропаганду, писали чланке, понекад летке, или књижицу, ако је филм то заслуживао, често неке брошуре о више филмова, скицирали плакате, и такве ствари.
Био сам, у Загребу, тада, и члан неког савеза скаута, или брђана — како се то онда звало. Односно, извиђачн који су били старији од 18 година звали су се брђани. У свему на свету има неке хијерархије. Био сам и члан Клуба есперантиста. То су била састајалишта напредне омладине. Једном смо, сећам се, ишли код Крлеже, на разговор.
Онда сам отпутовао за Чехословачку. Учио сам филмску режију. Па сам се вратио у Загреб. Почињем да радим као новинар. Лист Хрватски дневник шаље ме у Аргентину да направим серију репортажа о нашим исељеницима. У Латинској Америци остајем петнаест година. У Бразилу сам научио португалски. У Бразилу сам провео једно три године. Био сам у Италији неком приликом седам дана. Тај ми се језик допао, и после сам у Италији боравио још месец дана и научио италијански. После есперанта, то је најлакши језик.
У Јужној Америци сам научио и два урођеничка језика: макурап и тупари. После сам учио азијске језике: јапански, кинески, хинди. У Африци сам учио свахили. Да, заборавио сам: научио сам био и каража, језик једног јужноамеричког племена. Онда сам научио арапски, па грчки, и сомалски, и етиопски (амхарски), и пиџик на Новој Гвинеји, и руски. Руски никада нисам учио систематски, па га, чим пређем границу, заборавим. Али, после три дана у Совјетском Савезу, већ држим предавања на руском језику и нормално комуницирам.
И турски сам научио. У Турској сам био свега три месеца. Од првог дана почињем да учим. Ако сам имао времена, почео сам да учим језик земље у коју идем пре поласка на пут, ако, пак, не — онда од првог дана кад стигнем. Први јутарњи сат читам уџбеник. Обично сам учио из енглеских уџбеника који се зову Teach yourself. Други сат читам дневну штампу. У почетку само главне наслове, потписе испод фотографија уколико препознам неку личност, карикатуру са мало речи прегледам, и слично. Речник је увек поред мене. Покушавам да читам на основу упутстава из уџбеника и речника, вежбам се на том језику новина, савременом, и настојим да сазнам новости. Трећи сат је конверзација. Кад имам пара, обично платим студентима да ми долазе дневно на један сат. Тамо, у Турској, нисам имао пара, па сам се споразумео са једним професором француског језика који је радо пристао да прима један сат конверзације на француском од мене, за један сат конверзације на турском. Онда, разуме се, излазим на улицу. Читам натписе, фирме на радњама, гледам огласне табле и плакате, реч-две са келнером, неколико речи са чистачем ципела, гледам излоге, цене. Уписујем се обично и у неки клуб, уписујем течај плеса, или слично. За два месеца сасвим лепо сам се служио турским језиком.
До сада сам био у деведесет земаља. Деведесета је била Колумбија, пре четири месеца.
Свакоме је вашар био онакав како је прошао на вашару. Који су пејсажи најлепши? Швајцарски? Новозеландски? Али не кажем да исто тако лепих, или још лепших пејсажа, иема у САД, или на Новој Гвинеји, и у Југославији. И у Југославији таква једна разноликост какву немате можда ни у једној више земљи те величине. Што се тиче људп, шта да кажем? Где су згодни људи или где су мене лепо прихватили? Или где сам се ја заљубио у девојку? То су врло различите ствари. Разлике између људи су велике, кад се на то гледа научно и глобално. Неко је жут. Индонежани имају такве очи, Африканци су такви и такви. Али, чим се човек мало приближи појединцу, разлике постају све мање. Расне разлике нестају и до изражаја долазе лични квалитети. И могу да кажем да има веће разлике између мене и мог брата, него између мене и Абаитоа поглавице племена Тупари. Имам много пријатеља и Африканаца, и Азијата, и Европљана и Аустралијанаца. Имам пријатеље у скоро свих деведесет земаља у којима сам био.
Људи обично кажу: Секељ воли да путује. Међутим, Секељ не воли да путује. Волим да будем негде и да нешто радим. Оно што хоћу да радим на острву Балију морам радити на острву Балију, и зато морам да се пренесем тамо. Путовање сâмо је нужно зло. Путовање почиње, оно право путовање, тек кад стигнем на Бали, кад упознам прве људе, разговарам са њима, и почнем са њима да живим. Без страсти комуникације и људског контакта иема путовања. Ја вам нећу рећи да сам био у Никарагви, ако сам тамо отишао на два дана, нешто разгледао и напустио Никарагву а да се нисам спријатељио ни са једним човеком. Сматрам да под тим условима нисам био у Никарагви и сутра то већ заборављам. Зато су мени потребни језици. Да ли би човек могао да научи све језике света? То за мене није луксуз, у смислу: ето, Секељ воли да учи језике и да се прави паметан. Не. Људе воли Секељ.


Људождери

Истраживали смо један крај Боливије за боливијанску владу 1947. године: моја супруга онда, Марија Резник, лекар и ботаничар др Роса Сколник, млади ботаничар Рикардо Лути, и ја. Срели смо групу тражилаца каучука који су нас обавестили да су чули за једно племе људождера у Бразилу, недалеко од тога краја у којем смо ми били. У оно време се није знало да ли на тлу Јужне Америке постоје људождерска племена. Велики изазов. Истога дана доносим одлуку да нађем то племе. Чланови моје експедиције нису били одушевљени колико ја, али су пристали да крену са мном у авантуру.
Удаљеност од око 1500 километара прешли смо за три месеца. Првих десетак дана на воловским колима. Дванаест дана на коњима. Онда смо, због мочварног тла, коње морали да заменимо опет за волове на којима смо јахали идућих осам дана. Дошли смо до реке Бранко. Купили смо урођенички чамац и веслали још тридесет и два дана. Били смо већ близу: требало је да се пешачи кроз џунглу још једно месец дана.
Нисмо имали водича. Распитивали смо се, код урођеника које смо сретали, за Тупарије. Сви би нам одговарали: А, немојте ићи код њих, они ће вас појести! Ишли смо од племена до племена, унајмљивали носаче до следећег племена, кратко се задржавајући само да предахнемо, исплатимо једне и узмемо друге носаче. Раније сам већ био у три експедиције, тако да сам познавао психу јужноамеричких домородаца, и направио сам детаљан план како да се сусретнемо са људождерима. Члановима екипе дао сам детаљна упутства: ако они овако — ми ћемо овако, ако они ово — ми ово.
Пришуњали смо се „селу", пузећи до саме племенске куће. Племе Тупари живи у једној великој кући која је саграђена у облику куполе. Та се чудна грађевина зове малока. Нешто више од пола сата седели смо скривени у жбуњу и посматрали како се понашају, шта раде. Приметили су нас па смо искочили из жбуња и притрчали им. Тај први тренутак био је најстрашнији. Неки су зграбили стреле и лукове. Они који су се налазили испред малоке и први нас видели, силно су се узбудили. Ми смо им пришли сасвим близу, просто се приљубили уз њихова тела. Бацили смо своје оружје на земљу и понављали једину реченицу коју смо знали на њиховом језику: Ва беаоа!
У племену Макурап срели смо једног младића, Тупарија. Њега су протерали из племена. Имао је нешто са женама са којима, према врло строгим племенским законима, није смео да има било какав контакт. Једина казна која постоји код Тупарија је протеривање. Он нас је научио како се на тупари језику каже: Ми смо пријатељи!
Ухватио нас је велики страх. Да смо се окренули и почели да бежимо, побили би нас. Ми смо их грлили, тапшали по леђима и хистерично понављали то: Ва беаоа! Вадили смо из џепова сјајне предмете, ћинђуве, огледалца, ђердане, наруквице. Наравно, они су те ситне поклоне морали да прихваге, јер су изгледали тако сјајно, тако дивни су били, тако су лепо светлуцали. Такве предмете они раније никада нису били видели. Да би прихватили те опчињавајуће ситнице, морали су да спусте своје лукове и стреле на земљу, поред нашег оружја. Чим бисмо забавили једне, притрчавали смо другима који су се окупљали око нас. За једно пола сата атмосфера је била много угоднија.
Из малоке је изашао и поглавица, Абаито, касније мој пријатељ. Пришао ми је. Он је мени рекао: Тоапе! Шта то значи, размишљао сам на брзину, али не довољно. Учинило ми се да ће то бити неки добар дан или сличан поздрав, добродошлица, и ја њему одговорим: Тоапе! Он је поновио: Тоапе! и одмах видео да ја у ствари не схватам о чему се ради. Ухватио ме је испод руке и почео да ме вуче у џунглу.
Није ми било свеједно. Опраштао сам се мислећи у себи: Довде си дошао, нико те није терао, иди сад до краја! Идем тако с њим кроз џунглу, сам, ненаоружан, уморан од дугог пута, уплашен, корачам поред или иза поглавице људождера, мучи ме то шта ће сад бити, куда ме води. Имам тридесет и пет година, већ сам прошао свашта у животу, видео много... Прешли смо неких сто метара и стигли до реке. Поглавица се баци у воду, праћака се и даје ми знак да и ја то учиним. Скочим. Хладна вода пријатно ме пресече и освежи. Човек је у џунгли увек ознојан, од врућине, од узбуђења, од дугог марша. Пливам мало даље од поглавице, одједном се опет пресечем: можда је код њих обичај да човека којег намеравају да поједу прво окупају. Наравно, нико није луд да једе прљавог човека! Поглавица изађе из реке и да ми знак да и ја изађем. Вратимо се испред малоке. Тражим погледом Марију, али ње и Росе нема.
Утом ми прилази главни врач, Оарете, и каже: Тоапе! Идем и с њим. Окупали смо се и враћамо се, кад ми већ прилази Њуће, помоћник поглавице, и говори: Тоапе! И тако двадесет пута. Осам помоћника поглавица и дванаест врачева. Абаитова жена, Денутли, одвела је на купање моју жену, па онда Росу. Двадесет пута окупао се и Рикардо. То је био церемонијал прихватања гостију, а значио је да, пошто се обави, можемо да спавамо у њиховој кући.
Оружје које смо побацали пред њихове ноге кад смо стигли, увезао сам и сноп предао поглавици на чување.
У малоки је боравило 186 чланова племена. Породице су распоређене унутра, у круг, поред зида, и свака је имала неко своје ,,одељење" невидљиво одвојено од „одељења" других породица. Направили су и нама место, поред улаза, где смо увече разапели своје мреже, везујући један крај за зид, а други за средишњи стуб. У почетку, првих десетак дана, испред малоке је стајала стража неповерљивих Тупарија. Десетак младића се смењивало и пазило на нас. Бојали су се да нисмо неко оружје можда сакрили и да бисмо их могли поубијати. Они су чули за беле људе, и да су то неки дивљаци који имају штап који убија. Опет, ми смо се бојали да ће они нас напасти, убити и појести, па смо и ми држали стражу. Од нас четворо увек је неко био будан.
Већ сутрадан настављамо са спровођењем замишљеног плана. Сваког часа смо настојали да их уверимо како смо кориснији живи него што бисмо били укусни испеченн. Уверавамо их да смо интересантни, добронамерни, и то је било наше главно оружје. Трећег дана нашег боравка код њих падне јака киша. Две жене које су силазиле по воду оклизнуле су се и једна се ранила на разбијени крчаг. Роса је рану дезинфиковала и превила, раиа је брзо зацелила. Ја сам позвао десеторицу млађих Тупарија да ми помогну да направим степенице до места где су узимали воду. Нису сви били вољни да ми помажу. Организовао сам посао: један је резао пруће, други секао гране, трећи доносио земљу, четврти је утапкавао, и тако даље. Направили смо трилесет и шест великих степеница и по воду се сад могло ићи без опасности од клизања. То им се толико допало ла су једно три-четири дана само шетали горе-доле. Ништа слично они раније нису видели, па су задивљени скакутали с једне степенице на другу одушевљено вриштећи.
После извесног времена заиста смо се спријатељили. Увече су Тупари певали. Онда би неко дошао по нас и замолио: Ђаколна! (Певајте!) Јако им се свидело како Рикардо пева. Једном је неко споменуо да ћемо отићи. Абаито нас је одмах питао кад мислимо да одемо. Рикардо је показао прсте на рукама. Абаито је био незадовољан. Рикардо је бројао колико ћемо још пута спавати код њих:
— Оера... Оера... Оера... (Спавати... Спавати... Спавати...)
Десет пута. Онда је прешао на прсте на ногама.
    Не! — прекинуо га је Абаито.
    Па када ћемо отићи? — упитали смо.
Њуће нам је одговорио. Понављао је „Оера, оера" и показивао прво прсте на рукама, па прсте на ногама, а онда је почео да одваја власи косе, што је значило да желе да заувек останемо. Живели смо с њима четири месеца.
Мене су звали Тото Њикућап. Тото је деформација речи доктор. На макурапском значи и деда. Њикућап је брадоња.
Било је дошло време да постанем врач. Позвали су ме на скривено место иза малоке. Четвртасти сто на три ноге насред једне чистине и за њим седи дванаест врачева. Тринаеста клупица је празна, намењена мени. На столу гомилица сивог прашка. Пошто нас је главни врач, Оарете, све „очистио од злих утицаја" кружећи отвореним шакама око наших тела, узео је метар дутачку бамбусову цев са неким задебљањем на крају налик на лешник. У цев је ставио сивог прашка који су справљали од дувана, паприке и коре неког дрвета са укусом бибера. Оарете је ставио оно задебљање себи у ноздрву, а други крај додао врачу до себе. Овај му је свом снагом прашак удувао у нос. Тако 240 пута. Оарете је кашљао, кијао, повраћао, грцао, али све издржао. Други врач је издржао 182 млаза у нос, трећи још мање, а најмлађи врачеви издржали су по десетак пута. Дошао је ред и на мене. Дували су ми тај прашак у нос 40 пута. Падао сам у несвест, повратио све из утробе, исплакао се за читаву вечност, сав се распадао, али сам издржао. Постао сам сасвим добар врач. Они на тај начин постижу извесно стање транса у којем призивају духове, траже савете од њих, услуге, или настоје да стекну магичну моћ. Са мном су постигли само то да сам три дана имао осећај да ми је мозак сасвим изгорео. После сам навикао и на то удувавање и без тешкоћа сам могао да примим дозу за једног просечног врача.
Ствар примитивна, рекли бисте, као и друге међу њима, али често мислим на то како смо заправо у великој заблуди кад верујемо да је ступањ на ком се налазе оваква племена сасвим приземан. Кад погледате малоку Тупарија, можете само да се чудите како су је изградили. То је огромна купола 16 метара висока, 32 метра има у пречнику, чврста, никада не прокишњава, дуготрајна је, то је једно ремек-дело архитектуре. Они иду голи, то је тачно, али предмете које праве, оружје и украсе, израђују са невероватном прецизношћу, рекло би се машинском, савршеном. Сматра се да је најпримитивнији аустралијски урођеник, а тај је неколико хиљада година пре него што је нама била потребна елиса за авион измислио бумеранг, оружје које му се враћа уколико не погоди циљ.
За поглавицу племена Тупари, Абаитоа, верујем да је један од најинтелигентнијих људи које сам срео. И то се тамо, у бразилској џунгли, показало и доказало безброј пута. То се видело, у сваком његовом гесту, у свему што је радио. Знате, Абаито је говорио пет језика: тупари, макурап, арикапо, јаботи и вајуру. То су језици околних племена. Да један „дивљак" научи толике језике, потребно је да је бистар и обдарен. Код нас се стално говори: колико језика знаш — толико људи вредиш. Научи енглески, добићеш бољу плату. Ево јефтиних течајева страних језика. Код нас се то стимулише. Код Тупарија, међутим, не постоји изрека: колико језика знаш — толико људи вредиш. Абаито је сретао у џунгли припаднике околних племена и, уместо да их убије и поједе, седао је с њима на пањ и питао их како се каже ово или оно. Како се каже, како се каже, и на крају, кад год би настао неки спор између околних племена, или појединаца, долазили би по њега — да преводи. Околна племена нису људождерска. Али, они су долазили по Абаитоа, људождера, да им буде тумач. Колика је потреба за тумачем и тумачењем била, кад су се они усуђивали да дођу код Тупарија и зову Абаитоа, можете мислити. Међутим, Абаито се не задовољава само превођењем. Што су случајеви чешћи, он све више преузима и улогу судије, и тако, помоћу знања језика, постаје уважен и нека врста врховног судије целог тог краја, и сви га слушају, и сви се без приговора повинују његовим одлукама. То да је он схватио колико је то важно, и да је спровео у дело оно што је замислио, сматрам да је за то била потребна велика памет.
Најзад. Абаито је утицао на своје племе да престану да буду људождери. Пет година, отприлике, пре нашег доласка код њих, Тупари су престали да једу људско месо. Разуме се, ми смо то сазнали тек касније, кад смо се спријатељили. Племе је некада имало преко две хиљаде људи и живело је у девет малока. Кад не би имали никог другог, јели су се између себе. И појели су се до те мере да их је остало мање од две стотине. Све су породице биле v односима извесне крвне освете, односно неке обавезе крвне освете. Иначе су се нормално опходиле између себе, без мржње. Кад би нашли мртвог саплеменика. нико се није питао зашто. већ би га довукли испред малоке, и док би једни играли, други су палили ватру, трећи би га везивали на ражањ, испекли би га целог, и на крају би сваки члан племена добио по комадић. Једнога дана, када их је остало сасвим мало и малоке почеле да буду приметно празне, Абаито је позвао поглавице из свих малока и рекао: Данас смо појели Куирумеа. сутра ћемо појести Такикирија, онда ће на ред доћи Атсианана, па Пајока, онда ћемо појести тебе, и тебе, па ће неко појести и мене, и нас више неће бити! Зато, да се одлучимо да више не једемо људско месо!
Од тада више не једу људско месо. Каква је интелигенција човека који је успео ово да изведе, није тешко закључити. Они су мени о томе детаљно причали. Сви су јели људско месо, чак и деца. Нису могли, разуме се, да ми причају о укусу, јер са чим то може да упореди човек, и како би они то могли да прикажу мени који никада нисам окусио људско месо, али да им је пријало — то је сигурно, док су се тако практично истребили. Али је ту друга ствар много важнија. Они су, наиме, веровали да једући нечије тело узимају и његов дух, и добре особине, и снагу. Што је неко био вреднији и способнији, тим су га рађе јели. Пре би убили човека цењеног и посебних квалитета, него лењог и лоших особина. Неваљалци су ту боље пролазили. Причали су ми да је најбоље месо руку и ногу. Ја сам био помислио да су то неки други делови тела. За Тупарије је, међутим, важно то што ће, једући месо руку и ногу, појести и вештину доброг ловца да одапиње стрелу, вештину да направи украс или оружје, или брзину којом је онај којег једу трчао. Наговорити их да ускрате себи узимање врлина и снаге, то је подухват раван највећим.
После четири месеца живота са Тупаријама, одлучили смо да се вратимо. Абаито и тридесет и три његова саплеменика пратили су нас кроз џунглу све до првог насељеног места, Сан Луиса.
Један мој пријатељ са Нове Гвинеје, Џоши, испричао ми је причу о једном познатом Новогвинејцу из племена које је некада било људождерско. И упознао ме је с њим. Џоши се са њим спријатељио једне вечери, за столом натовареним боцама вискија. Био је забаван, волео је шалу. Са њима су седеле две белкиње, једна Аустралијанка и једна Францускиња. Новогвинејац је позвао конобара: «Дечко, донеси ми бифтек од белца! Хоћу да вечерам белца!...  Зашто не, кад и тако кажу да смо људождери!» Конобар се збуњено и уплашено извињава, не зна да ли угледни гост мисли озбиљно или се шали. „Немамо!“ каже. „Немате!? Па изађи на улицу и ухвати било ког!“ Аустралијанка и Францускиња се осећају нелагодно и смеју се усиљено. Забава се наставља, а после вечере познати Новогвинејац одлази својој кући, са Францускињом. Она се ујутру појављује жива и здрава, и живахна. Угледни Новогвинејац није дословно схватао изразе свога апетита.


Мајстор почетник

Сарађивао сам у једном загребачком листу, 1938. и 1939. године. Звао се Хрватски дневник. Послали су ме у Аргентину да напишем серију репортажа о нашим исељеницима. Букнуо је рат и просто није било могућности да се вратим. Репортаже су такође отпале, иако сам обилазио Патагонију и посетио наше људе тамо. То су углавном били исељеници који су из земље отишли између 1910. и 1914. године. Економска емиграција. Већи део Патагоније је неплодно земљиште, без високог растиња, али, с обзиром на велико пространство, погодно је за екстензивно сточарство. Наши људн тамо су добили фарме, и ко је умео да газдује, постизао је лепе резултате. Бавили су се одгајивањем оваца. Рентабилан посао. Вуне је било много. Кад бисте изврнули овцу на леђа, сама не би могла да се врати на ноге, јер је била сва као огромна лопта од те силне вуне. Понекад су овчари наилазили на овце које бн се неким случајем преврнуле и тако угинуле.
У прво време сам радио све што би ми долазило до руку и доносило неку зараду, да преживим. Правио сам слике. Најчешће неке пејсаже. То сам продавао, али ми је продавање тешко падало. Био сам више него слаб трговац. Одлучио сам се да слике продајем једном правом трговцу, који их је урамљивао и препродавао даље. Међутим, ја сам ту тако мало почео да зарађујем и толико ми је ишло на живце да онај који ставља оквир и стакло на моју слику заради десет пута више од мене, да сам том представнику најпримитивнијег типа менаџера рекао: Раскидамо посао! Он ми је, презирући мој евентуални сликарски таленат, препоручио да одем у молере, односно собосликаре. Послушао сам га. Радио сам са једним мајстором неколико дана, а тај ми је рекао: Можда си ти јако добар за сликање пејсажа, портрета и осталог, можда си и талентован, али, да офарбаш један плафон, не треба ти таленат! То треба знати! То је мајсторија, а не уметност!
Онда сам почео да посећујем један течај за новинаре. Не због новинарства, него због језика. При крају течаја неко је упитао једног доброћудног професора како се може ући у аргентинско новинарство. Одговорио је: Новинарство у Аргентини је гвоздени обруч. За новајлије нема места, нису пожељни. Али, постоје две могућности: или да радите оно што и други, али да то радите много боље, или да радите нешто што нико други не ради. После једног минута размишљања, изјавио сам: Ја ћу за две недеље, чим се заврши овај течај, почети да радим у аргентинеком новинарству. Професор ми није веровао.
У том једном минуту сам смислио да радим оно што нико други у аргентинском новинарству онда није радио: анкете. Леоплан, петнаестодневни часопис који је стајао иза овог течаја, примио је моје анкете. Постављао сам питања једном књижевнику, једној балерини, једном познатом спортисти, углавном популарним личностима. Начинио сам осам анкета. Био сам сигуран да ниједан Аргентинац неће у петнаест дана направити осам текстова, јер су сувише комотни. Ускоро сам постао популаран. И други листoви и часописи су ме звали на сарадњу. Изашао сам на улицу и постављао актуелна питања обичним људима. Та најлакша врста новинарског посла била је за аргентинско новинарство потпуно нова.
Могао сам онда да се запослим било где, али просто нисам хтео ни један уносан посао да радим, јер сам знао да бих заглавио у том послу, почео да зарађујем паре и да се оптерећујем стварима за које ја мислим да нису важне у животу.
Имао сам и један свој часопис у Аргентини. Звао се Rutas (Путеви). Објављивао сам углавном путописне чланке, репортаже, туристичке информације, интервјуе, и све друго што би се тицало путовања. Путеви су излазили само годину дана. Онда ме је позвао један врло познати планинар, Ханс Георт Линк, швајцарски Немац, који је живео у Аргентини и четири пута се попео иа Аконкагву, највиши врх Анда (7021 м). Својевремено сам направио са њим интервју и објавио га. Њему се та ствар тако допала да ме је позвао на своју следећу експедицију. Та се експедиција, моја прва, завршила, на жалост, трагично. Професор доктор Валтер Шилер, инжењер Алберт Книдл, Адриана Бланк-Линк и Ханс Георг Линк, погинули су за време олује, при самом врху Аконкагве. О томе сам написао књигу, која је у Аргентини одмах постала бестселер и доживела више издања. Већ следеће године ангажује ме војска да се са једним планинарским одредом попнем на Аконкагву. Мој циљ је сасвим други: да пронађем лешеве завејаних пријатеља. Тридесет официра из алпских јединица кренуло је са мном. Једини странац и једини цивил био сам ја. Шесторица нас је стигло на врх. Остали су се вратили, због смрзнутих ногу, ослепљени од сунца и снега, болесни. Пронашли смо компањоне из претходне експедиције и, по повратку, дописујем још једно поглавље за ново издање књиге Олуја на Аконкагви. Перон, који је такође био планинар, уручује ми «Златног кондора», једно војно одликовање. Позвао ме је у своју палату, „Ружичасту кућу", и предложио ми аргентинско држављанство. Ово одликовање, рекао ми је, није још нико добио ко није Аргентинац, а ми Вас овде волимо, и хоћемо да будете стално наш. Најлепше сам му се захвалио, описао каква би то част била за мене, али, ако је услов за одликовање држављанство... Прекинуо ме је и рекао да схвата, и да њему то ништа не смета, одликовање могу добити и без држављанства.
Пошто су књиге имале велики успех, издавач ме позове и упита да ли бих могао да напишем још неку књигу, о некој експедицији. Одговорио сам да не могу, јер нисам био ни у једној другој експедицији. Па што не одете, упита. За то ми треба много новаца, рекао сам, иако стварну представу о томе колико треба новаца за било коју експедицију уопште нисам имао. Кад бисте имали новаца, куда бисте отишли, пита издавач намеран да свакако склопи посао. Без размишљања кажем: у Мато Гросо. Колико би то коштало, пита ме издавач опрезно. Немајући спреман предрачун, бубнем: Две хиљаде долара! Тако много, запрепасти се мој издавач, али, као да се уплашио да ја не устанем и изађем, дода: Сиђите у благајну и сретан вам пут!
Тако сам напустио планинарење и кренуо у истраживање џунгле. Исте успехе пожњела је и књига Кроз земљу Индијанаца.
Неколико година касније, стижем авионом у Мексико. Нисам никога познавао у Мексику и никоме нисам јавио да долазим, и био сам уверен да ни мене нико не познаје. Мећутим, догодило се да су неке новине објавиле вест о мом доласку. Не знам откуда је и како та вест дошла, и нисам ни знао да је објављена. Авион је атерирао. Видео сам доле гужву, транспаренте, три-четири стотине људи виче нешто. Мислио сам да је нека важна личност стигла и застанем да сачекам да прође гужва. Излазим последњи из авиона и угледам своје име на транспарентима. Погледам боље шта пише, кад оно „Живео Секељ, велики врач", „Живео мајстор планинар Тибор Секељ", транспаренти са добродошлицом и слично. Бога му, па цела ова гужва због мене! И нисам схватао заправо зашто и откуд то. Неколицина се пење према мени, један граби мој пртљаг, двојица грабе мене, дижу ме на рамена, доводе ме до гомиле која ме прихвата.
То су били планинари из Мексико Ситија. Планинарење је у оно време у Мексику било у највећем успону, један од најпопуларнијих спортова. Само у главном граду било је око три стотине планинарских дружина и друштава. И како су сви углавном били новајлије, тражили су неки уџбеник и, не нашавши одговарајући, дочепали су се моје књиге која им се јако свидела. Олуја над Аконкагвом је била издата и у Мексику, а да ја о томе нисам ни појма имао. У тој књизи сам ја описао све од самог почетка, како се припрема једна експедиција, па како за време пењања, на шта треба пазити, па какве ципеле, каква опрема, каквих лавина има, како се хода по снегу, како по леду, како се пење уз усправну стену, описао сам све што је за мене било ново и непознато, све што сам научио на Аконкагви, онако како те ствари види почетник и неискусан човек. А они су то сматрали за најбољи уџбеник планинарења, тако да су сви планинари у Мексику на неки начин били моји ђаци, и дочекали ме као великог учитеља. Нашао сам се у чуду. И сâм сам био почетник, и без великих искустава, а овде ме дочекују као мајстора.
Дочек је био само увод. Као зналца, обавезали су ме да са сваким планинарским удружењем идем на по један излет. Тако смо четвртком имали вечеру на којој бисмо се договорили куда ћемо суботом и недељом. И ја сам морао са свима њима да се пентрам по свим мексичким планинама и вулканима, иако је циљ моје посете Мексику био сасвим други. Нисам имао срца да их разочарам и одам тајну да сам у планинарењу нов скоро као и они, него сам имао да савладам све препреке глумећи мајсторство и кришом учећи понешто и од њих. А они су, наравно, хотећи да се докажу и покажу пред тако искусним планинаром као што сам ја, одабирали најтежа пењања. Сваки клуб је имао своје специјалитете. Један се пењао само на вулкан Попокатепетл, обилазио око кратера и враћао се. Други се спуштају у кратер. Трећи су изабрали други неки вулкан, на пример Икстаксиуатл. „Икстаксиуатл" значи „успавана жена", јер је цео профил те планине налик на лежеће женско тсло. И онда смо се договарали да се, рецимо, у 11 сати нађемо на носу са неким другим друштвом, или на грудима, или на врху ножног палца. Свуда су захтевали да ја будем други на линији. Први је обично био неки познавалац тог терена, други бих био ја, па остали који су помно пратили шта ја и како радим. Тако сам прави мајстор постао тек у Мексику, силом прилика и неочекивано. Да ми је којим случајем онај трговац сликама рекао да сам мајстор, или онај молер да сам талентован, можда бих и дан данас био уважени аргентински собосликар или пејсажиста. Сва срећа.


Јагуар

Има ствари које човек никако не заборавља, иако за то неких видлљивих разлога баш нема. Сећа их се у сваком тренутку, без подстицаја, и ти трагови доживљаја су право и једино, дубоко човеково искуство, стална доживљајна садржина, која је увек на окупу, никада се не осипа и никада се не мења. Одмах да вам кажем: срео сам јагуара у џунгли и није се ништа догодило. Није ме напао. Није ме појео. Ништа се није догодило, али то тако памтим као да се догодило.
Јагуар је крволочна звер, велика штеточина, тамани говеда и коње, насрће и на људе. Индијанци у Амазонији га се страшно плаше, јер је свиреп, и кад га понекад затекну у замкама намењеним другој крупној дивљачи, убијају га и односе у село. Тамо га ките и украшавају, а жене плачу над њим и моле га да се не свети. И животиње избегавају да се ухвате у коштац са овим крвожедником. Изненађујуће је, али стварно смртоносан за јагуара је загрљај великог мравоједа. У саванама се може наићи на лешине јагуара и мравоједа У загрљају. Јагуар је зубима искасапио мравоједа, али је овај своје оштре и велике канџе тако зарио у јагуарова леђа да их се није ослободио ни после противникове смрти.
Ишао сам кроз џунглу једним путељком, опрезан и напрегнут, какав човек увек мора да буде у џунгли. Одједном, са моје десне стране, видим кроз лишће како наилази јагуар. Видим карактеристичну жуту боју, пеге. Иде бешумно и брзо. Ово се догађа у делићима секунде, а време изван тих делића секунде је вечност. Стао сам и полако извукао револвер. Имао сам „колт 38", који није баш прикладно оружје за борбу са јагуаром. Вреди једино ако га погодим тачно у чело, око или срце, у противном — могу само да га разјарим. Уперио сам револвер према месту где сам прорачунао да ће наићи. Кад доће на једно три корака од мене, где његов путељак пресеца мој, све зависи од тога на коју страну се креће ваздух, од мене према њему или од њега према мени. У ваздуху у џунгли увек лако пири поветарац, што помаже животињама да нањуше опасност, жртву, храну, воду. На срећу, поветарац се ширио од њега према мени. Јагуар је достојанствено прешао преко мог путељка и не приметивши ме. Био сам прибран и спреман на најгоре, али се нисам толико уплашио да пуцам. У таквим тренуцима, најсигурнији метод да човек преживи је да савлада страх, тај исконски страх од чељусти, и предузме све мере предострожности да не реагује погрешно из страха. Лав је презриво окренуо леђа и није хтео чак ни да се бори са Дон Кихотом. Ту страшну инфериорност осетио сам онда на три корака од јагуара, и тај осећај је у џунгли најинтензивнији. Био сам крхка грана или бубица спрам те гипке, снажне, крволочне звери, и као живуће биће начас сам био изгубио сваку важност. Јагуар је жут и украшен красним пегама, а ја сам и данас мало блед.


Кроз подземну реку Сан Херонимо

Дете не зна шта је опасно по живот и ви морате непрестано да га учите да се плаши. Кад напуни врећу страховима, постаје „способно" за живот. Има ствари, међутим, којима не морате да га учите. Викните или му измакните подлогу, оно ће се уплашити. Више пута сам се осећао тако, као дете на које су викнули или му измакли подлогу. Бука коју производи брза река, уосталом без дна за мене, учиниће да се смртно уплашите.
Са једном малом експедицијом од осам чланова пролазио сам кроз подземну реку Сан Херонимо у Мексику. Пре нашег истраживања није се знало да ли се може проћи подземним коритом те реке и ми смо се, доста непромишљено, упустили у такав подухват, без посебне опреме и претходних испитивања. Могли смо лако да заглавимо. Пливали смо и зашли у један узан ходник којим нас је вода носила брзином од око 40 километара на сат. Хучање воде је страшно, једва чујемо сопствена довикивања и упозорења. Скоро је потпуни мрак. Једино осветљење су лампице на нашим рударским кацигама. Вода је ледена. Ходник се сужава и плафон спушта према води која нас носи све брже. Плафон долази скоро до воде. Кацигом запињем за стење. Немам времена да мислим шта ће бити ако се који метар даље плафон потпуно спусги, јер сам сав запослен да успорим кретање свим могућим пливачким маневрима. Опрему за роњење немамо, разуме се, пливамо у кошуљама. Плафон се још спушта и спремам се да удахнем ваздух и зароним. Одједном, пропадамо кроз отвор низ мали водопад. Падамо један на другог, ударамо се и на леђа нам се болно сручују млазеви воде као из шмркова. Уоколо је потпуни мрак. Покушавамо да се приберемо, упиремо по три лампице на једно место да осмотримо пећину у којој се сада налазимо. Сакупљамо се, пребрајамо, и доносимо одлуку да наставимо одмах. Кад смо најзад изашли на површину, закључили смо са олакшањем да и није било тако страшно.


Самофинансирање

Како финансирам своја путовања? То су астрономске суме. Од плате човек то себи не би могао да приушти. Ја сам ту развио неки и мени самом непознати систем прихода који тако функционише да ми, баш онда кад ми треба, новац однекуд стигне. Комбинујем свој рад у најразличитијим областима, на лицу места, са правим циљем путовања.
Написао сам двадесетак књига. Од тога, десетак путописних, нешто белетристике, новеле, омладинске и дечје књиге, или стручних, из области музеологије збирке чланака, уџбенике есперанта, и есеја о есперанту. Не знам ни број језика на које су моје књиге преведене, двадесетак најмање, а неке стално излазе у иностранству. Сада се две издају у Јапану, од тога треба да добијем 1800 долара. То нису редовни приходи, наравно, али дођу баш кад су највише потребни.
Свугде по свету држим предавања. Одржао сам преко седам хиљада предавања, јавних, у свим земљама у којима сам боравио. Око половину сам држао у Југославији. Нека предавања се плаћају, нека не.
Затим, имам једно велико преимућство, што скоро нигде не плаћам хотел, него станујем код пријатеља који говоре есперанто. Код пријатеља есперантиста, а тих има у многим земљама, радо сам примљен и виђен гост. Познат сам у есперантским круговима, и углавном је познато и то да гостопримство могу да узвратим, и да могу да га компензирам својим ефективним радом на унапређењу есперантског покрета тамо где се нађем.
Дописујем се са око пет стотина пријатеља које сам стекао у овим земљама у којима сам био. Дневно добијем и одговарам на најмање три-четири писма. Има, разуме се, и оних којима пишем свега једном годишње, али је и то довољно.
Онда, понекад имам и могућност да авионски, или други превоз, добијем бесплатно, или уз знатан попуст. То је, пре свега, зато што у својим написима или филмовима које снимам могу да се реванширам на одговарајући начин.
Правим телевизијске репортаже. Обављам сам и сценаристички посао, и сниматељаки и режисерски. За Телевизију Загреб радио сам серију од шест епизода, на путовању по Аустралији, Новом Зеланду и Новој Гвинеји. Као стручни консултант, ишао сам са једном екипом ТВ Нови Сад, по Латинској Америци. Управо ово путовање је било и најскупље, јер смо становали по најскупљим хотелима. Рецимо, моје путовање по Аустралији коштало би најмање тридесетак милиона, међутим, ја сам остварио такве привилегије у погледу путовања, смештаја и исхране и толико сам радио, да ми је то некако испало — нећу да кажем: бесплатно, ја увек на све то утрошим сав новац који имам — скоро бесплатно, и та је сума готовог потрошеног новца, у поређењу са оним што би за неког другог била стварна цена, заиста безначајна.
Досетљивост је, дакако, најважнија. Кад смишљам путовања, смишљам и послове који ће донети новац за та путовања. Раније сам сарађивао и у пет-шест листова. Недељно сам слао чланке. Узимам предујмове за то. Понекад, уколико сам земљу у коју идем већ обишао, носим и готове текстове које тамо само још једном обрадим. Енглези, рецимо, плаћају веома добро, али репортаже онда морају бити специјално написане, по њиховом укусу. За то се добије и преко 200 фунти стерлинга, што је леп хонорар. У Јапану се може и по неколико пута продати једна серија чланака. Код њих је врло развијен систем регионалних новина. Новине једне регије не читају се у другој. То су све врло добре новине, никако локалне, и никако провинцијске, али се растурају само на територији једне регије, тако да, кад продате серију од тридесетак чланака са фотосима више пута, — то је одлична зарада.
Понекад ми новац за пут и друге трошкове надокнади нека од организација УНЕСКО-а у којима обављам разне дужности.
И вероватно још многе начине нисам споменуо, ко би се сетио. Сетио бих се када бих говорио о појединачном путовању, али овако уопште, то је тешко.
Знате, у Хондурасу сам, у прашумама Москитија, две године после изучавања остатака културе Маја, открио један изгубљени град који је био настањен мајмунима, и којег је џунгла «појела» и склонила од сваког погледа. Али, до данас нисам открио како финансирам своја путовања.


Крокодили

Пловили смо по једној јужноамеричкој реци и наједанпут су се око нашег чамца окупили крокодили. Између десетак њих, издвојио се најкрупнији и зашао испод чамца. Два пута је покушао да нас преврне. Гадно смо се затетурали и једва поново успоставили равнотежу. Крокодили су врло лукаве животиње. Узео сам пушку и, у тренутку кад је мало изашао испод чамца, из непосредне близине, пуцао сам у затиљак. Има само још једно место где можете озледити крокодила, то је око, али, пошто сам био изнад њега, тај би погодак био немогућ. Погодио сам га, није било чудо, јер сам гађао са пола метра. Шикнула је крв и — остали су се разбежали.
Осредњи сам стрелац. Ловио сам и живео од лова, управо ту, по Амазонији, и тада сам једини пут у животу и имао оружје. Иначе, ни у једној другој експедицији нисам имао ни најједноставније оружје, и то ми никада није проузроковало неку невољу. Чак, једном ми је спасло жи-вот. У Еритреји, у Етиопији, напали су нас бандити. За-право, звали су их бандитима, али су то били неки еритрејски побуњеници, у почетку политички, али после — јер су од нечега морали да живе — почели су да пљачкају путнике, а онда и да их убијају. Поставили су нам барикаде на мосту преко којег смо морали да пређемо. До моста смо стигли негде око девет сати увече. Мркла ноћ, густа, ту и фарови џипа једва помажу. Притрчали су уз велику галаму и почели кундацима да ударају у возило. Изашли смо напоље. Претресли су нас, поузимали новчанике, фотоапарате, камере, часовнике и, из пртљажника, све што им се свидело и што су могли да понесу. Тукли су нас. Наредили су нам да полежемо на пут потрбушке, а они, онако претоварени, шмугнуше у ноћ. Исте ноћи одемо у полицију у једно оближње место. Тамо нам кажу да смо имали среће што нисмо били наоружани, иначе би нас поубијали, као што су само недељу дана раније учинили са једном групом Пољака. Прогонили су их целу ноћ и сутрадан полицији успе да ухвати шефа банде. Ишли смо у болницу да га идентификујемо. Како је тај већ био познат у том крају по другим злочинствима, обесили су га.
Можда је највише опасности било управо онда у Амазонији, када сам носио оружје.
Река којом смо пловили излила се далеко изван свог нормалног тока. Увече, када смо хтели да заноћимо — нигде сувог места. Одлучимо да преноћимо над водом. Обала је ту, дрвеће, али вода испод дубока је преко два метра.
Дно не може да се дотакие ни прилично дугачким веслом. Обесили смо наше мреже на гране тог дрвећа које је вирило из воде и сместили се да спавамо. Моја мрежа за спавање се мало овлажила док сам је ширио, и кад сам легао у њу истеглила се и дошла скоро до воде. Ма добро, помислим, није важно, само нека не дотакне воду.
Почело је да се смркава. Тек, чујемо гласове крокодила. Један се приближава нама. Крокодил овако, као свиња отприлике, гн гн гн рок рок, гласове пушта, рокће. Чујемо да се приближава, и чујемо доста дубок глас. По гласу, сигурно неки већи крокодил. Но, дошао је до нас. Умирили смо се и с напрегнутом пажњом ослушкујемо. Не видимо добро, јер је сумрак. Крокодил је дошао тачно испод мене и отворио чељуст да ме загризе у врло осетљив део тела. Мачету сам већ био припремио. Кад је човек у џунгли, мачета увек спава са њим. Мачета је нож дугачак 80 сантиметара, са врло оштрим сечивом широким 12 сантиметара. Држао сам је спремну изнад воде и, кад сам видео разјапљене чељусти, замахнуо сам. И стварно, тако сам га снажно лупио у главу да се он загњурио и побегао. Крокодил има јако тврду кожу, сигурно га нисам расекао, али сам га уплашио. Мећутим, колико сам га уплашио и колико је далеко побегао, то нисам могао да знам.
Од тог снажног замаха, из тог полулежећег положаја у мрежи, ја сам се заљуљао, моја се мрежа изврнула, и ја бих пао у воду да ми се нису заплеле ноге с једне стране и глава с друге стране. Како се мрежа окренула ухватила је моје ноге и главу, тако да сам сад трбухом надоле висио неколико сантиметара изнад воде. Мој други осетљиви део тела потпуно незаштићен над водом, а ја уплетен у мрежу око врата, гушим се. У том тренутку, моји другови из екепедиције прасну у смех. Иако су они схватали сву озбиљност ситуације, то је било тако комично да нису могли да се уздрже. Ја још ништа не схватам, само мислим на то где је онај крокодил, односно нема ли испод мене још крокодила. Ја сам се уплашио.
Часак касније, почео сам и сâм да се смејем, онолико колико су ми то дозвољавали конопци затегнути око врата. Кроз смех сам пригушено викао да дођу да ме спасу. Спустили су се у чамац, дошли до мене, окренули мрежу и извадили ме. Мрежу сам завезао високо. Целу ноћ сам у сну слушао шкљоцање крокодилске чељусти и иза сваког шкљоц! испуштао престрављене звуке бррр!


За музеје будућности

Осим предавања о мојим путовањима, у последње време држим све више предавања из музеологије, не само зато што сам то студирао и магистрирао, него и због тога што сам често у ситуацији да неке нове идеје, као стручњак, пренесем многим музејским радницима широм света. Обилазио сам југоисточну Азију прошле и претпрошле године. Био сам пет месеци у Тајланду, Малезији, Индонезији, Филипинима, Јапану и Кини. Обилазио сам музеје и држао предавања музејским стручњацима о њиховим музејима, критички, шта је добро, а шта би могло да буде још боље. Недавно, у Јужној Америци, исто сам то радио, у организацији Мећународног савета за музеје (ICOM, при УНЕСКО-у, седиште у Паризу) чији сам, донедавно, био секретар, а сада шеф Радне групе за музеје у земљама у развоју. Неке нове идеје о етнографским музејима земаља у развоју и несврстаног света, изложио сам и прошле године на Светском конгресу музеолога у Мексику и, такође као представник Мећународног савета за музеје, на Конференцији УНЕСКО-а прошле године у Београду.
Од 1976. године сам пензионер. Данас имам равно 70 година. Али у свету музеолога важим за револуционара, побуњеника и иноватора. Најмлађа генерација. У ствари, и јесам припадник најмлађе генерације, јер се музеологијом активно бавим тек у последњих десетак година. Ослобођен сам предрасуда, пошто нисам имао учитеље и узоре у класличном смислу, а искуство које сам стекао као путник и истраживач само је допринело да проширим погледе и схватања сврхе постојања музеја. Од 1972. до одласка у пензију радио сам као директор музеја у Суботици. Моје основно уверење је да се идеји музеја мора прићи са аспекта данашњег човека, обичног запосленог човека.
Данас је већ музеј нешто друго од оног што је био, или би то морао бити. Данас, када имамо телезизор који нам доноси цео овет у кућу, кад имамо одличне биоскопске дворане и нове репертоаре из дана у дан. Свет данас није више оно што је био пре педесет година, на ту се чињеницу пречесто заборавља. Пре педесет, или сто година, кад смо тамо, у неки ћошак, могли да ставимо ћуп и кажемо: Овај ћуп је из Африке од тада и тада. Онда задивљени посетиоци кажу: Ааа, из Африке! Данас је ситуација другачија, јер нам је Африка у комшилуку и имамо је на телевизијском програму сваке вечери. Данас музеј захтева, односно публика, и да се сазнају нове ствари, и стекну нове идеје. Музеји морају да имају своје поруке, које морају да доћу на такав начин, атрактиван, кад бирам да ли ћу, као обичан запослен човек, на утакмицу или у музеј, да се нађем у дилеми — уколико је таква дилема за неке људе уопште могућа, и да се онда ипак догоди да једног дана идем на утакмицу, али већ другог дана у музеј. Ми морамо створити ту дилему. Музеј више не може да буде музеј предмета, мора да постане музеј идеја. Треба да излажемо идеје, а предмети да нам служе само као илустративна средства, поткрепа.
Како су народи свих континената допринели и доприносе укупном развоју наше цивилизације. Да не говоримо о социјалним револуцијама, друштвеним превратима, идејама правде, ево само једног „малог" примера. Музеј посвећен човековој исхрани не постоји, а морао би да постоји. Проблем глади данас у свету већи је него што се претпоставља. Ко није видео, тај је још увек, у људском и планетарном смислу, невин и без искуства.
Познавао сам Астуријаса. Гватемалски писац, добитник Нобелове награде 1968. године. Срео сам га први пут у Њу Делхију, на једном конгресу азијских писаца. Грмаљ од човека, добро расположен, увек спреман да добро поједе, онда зачас тмуран и нервозан, духовит, човек који је деценије провео у изгнанству. Спријатељили смо се. Шетали смо по Делхију и разговарали. Пре свега о Индији. Био је ужаснут тим сиромаштвом, бедом. Недалеко одатле, нас су примали у нарочитом луксузу. Тај контраст га је сваког тренутка дубоко иритирао. Ја сам могао да пређем преко тога, јер сам већ видео и Африку и Јужну Америку. Астуријас је исто то већ видео у Гватемали, али је помало заборавио и, онда, оно тамо је његово, он се с тим сиромаштвом у Гватемали родио, па му је оно било некако мање и, готово, рекао бих, природно. Кад је то исто видео у Индији, то је био шок за њега. Никада после нисам видео човека који је могао толико да пати због беде других и своје немоћи да им у тој беди помогне. Причао сам Астуријасу о томе како су у нашој дневној исхрани концентрисани рад, напор и инвенција целог човечанства. Маје у Гватемали су први почели са узгајивањем пасуља. Египћани су припитомили рогату марву и први јели говедину. Први одгајивачи кромпира су били стари Перуанци. Први плуг је заорао бразду у Ирану и Ираку, и тамо је почело гајење пшенице и прављење хлеба. Кафа се први пут пила у Етиопији, а цигарете су се први пут пушиле у Бразилу. Ви данас једете спанаћ, али, како је дошло до тога да неко констатује да се тај зелениш тако и тако припремљен може јести, ни на крај вам памети није. Сад треба мислити даље. И пронаћи тај хлеб или зелениш који ће утолити глад свих на свету.


Ловци на људске главе

Пловио сам реком Сепик у Новој Гвинеји. Око две недеље ме је моторним чамцем возио Ајод, урођеник којег ми је препоручио отац Падло, мисионар из САД. Знао сам да пролазим поред племена ловаца на људске главе, али ме је начелник подсреза, симпатични млади Аустралијанац Боб Бек, уверавао да племена више не лове људске главе. Код Чамбрија сам већ био и — срећно прошао. Отац Падло, код кога сам био гост недавно, објаснио ми је:
— За ма какву свечаност, у част неког духа, за посвећење нове куће, за срећан исход неког похода, за нови чамац, потребно је скинути главу непријатеља, непознатог човека из суседног племена или случајног намерника. Кад пронађу жртву, одсеку јој главу. На обали имају три исклесана стуба висине око два метра који су закопани у земљу. Тамо затрпавају одсечене главе. Три месеца касније, ископају ове главе, већ сасвим труле, кувају од њих чорбу, којом се онда гости цело село.
Око поднева, измећу трске угледасмо мали залив. Рекох Ајоду да пристане. Кад смо пришли ближе, Ајод ме обавести: Сингсинг. То је значило да се у селу одиграва нека светковина. Племе се зове Тамбанум. Чује се певање и ударање бубњева. Само што смо пристали, дотрче два младића. Саопшавају нам да нас поглавица позива да играмо с њим и да светкујемо са њима. Врло радо. Једва сам дочекао тако нешто. Снимићу један аутентичан «сингсинг». Излази и поглавица. Висок, кошгуњав, средовечан човек, сав под теретом силних украса од перја, цвећа и лишћа, пружа ми руку.
Играо сам са поглавицом, и са осталима, и јео њихову храну: саге-хлеб, кокос, банане, печене рибе, лопочево семење и печане црве. Снимао сам плес, посматрао их, разговарао мало са њима, и закључио да то ловци на људске главе нису, или више нису. Иако међу њима нема странаца, и мада су далеко од насеља белих, известан утицај полиције, мисионара и школа, којих има разбацаних и у том крају, постоји несумњиво. Полуголе девојке украшавају се шареним марамама и сукњама које су фабрички производи, на понеком младићу може се видети и кошуља, чак и нова. Сви су према мени били врло љубазни, а увече су ме сместили у једну велику, празну кућу, саграђену од бамбуса и покривену палминим лишћем. Та кућа обично стоји на располагању патролном официру у ретким приликама кад посећује ово село. Имао сам петролејку, па сам и написао једно писмо, пријатељима у Атини, а између осталог и овако нешто: „Греше они који ове људе називају дивљацима. Чини ми се да су то најљубазнији домаћини на свету. Толико су ми били при руци и тако спонтано пријатељски расположени за време снимања, у шетњи и у игри током целог дана, без и најмањег знака непријатељства у држању, да је једноставно невероватно да би они мени скинули главу, после свега тога, и појели је".
Легао сам око десет сати. Због врућине, тврдог пода, комараца и неког унутрашњег узнемирења, нисам могао да заспим. Кад ме је полако већ савладавао сан, зачујем страшну буку, ломљаву, прасак и дрмање, као да је земљотрес. Кров се срушио над мојом главом. На себи осећам притисак лишћа, изгребан сам, а тешка средишња греда, испод које су ме сместили, зауставила се на неколико сантиметара од мене. Запела је за доњи део прозора. Једва сам успео да се искобељам из тог грања, лишћа и моје мреже против комараца. Излазим, тетурајући се, напоље, кад видим изненађена лица неколицине. Ту је и Ајод, који објашњава да је палма пала посред куће. Прилазим корену палме и видим да је дрво пресечено.
Додељују ми другу кућу, уз сва извињења. Ту сам размишљао и дошао до закључка: ови намеравају да ме убију. Можда су они одустали од свог обичаја и не лове више људске главе, али, кад им је та глава сама дошла на светковину, мора бити да су је послали духови. Пошто први покушај није успео, нужно ће уследити други, просто зато што се моји домаћини неће усудити да не испуне наређење духова. Погледао сам кроз врата колибе и видео силуету једног урођеника који ми је изгледао као стражар. Од оружја немам ништа, један нож, никакво оружје у ситуацији кад читаво једно село хоће да ме убије. Гледам у ноћ и говорим себи: Ког ћавола овде тражим? Био сам толико пута у животној опасности, увек сам знао где ми је место и шта треба да радим, а сад овде лежим, чекам да ми скину главу и — размишљам! О чему ту има толико да се размишља?!
Ишуњам се из колибе, продрмам Ајода, наредим да крене са мном до чамца, без разговора, без буке и без паљења шибице. Отпузимо до чамца. У мраку напипам чвор, развежем га и снажно одгурнем чамац. Док сам ускакао, Ајод упали мотор. Одлазим без поздрава, али Ајод не. Нешто је викнуо. Свакако неки поздрав, обавештење о нашем одласку. Он ће ускоро можда опет морати до Тамбанума, а овакву нељубазност ко зна да ли би му опростили. На његов зов, дође тренутни одговор са више страна: било је јасно да у селу нико није спавао! Један од одговора дошао је из непосредне близине, са обале. Упалио сам рефлектор. Пет урођеника је стајало  у шевару, окренути нама. Четворица су била гола, као иначе, а један, разјареног лица, намазаног црвеном бојом, украшен перјем и лишћем и — с оружјем у рукама. Окренуо сам рефлектор. Чамац је појурио. Убрзо нас је прогутао магличасти, влажни мрак мочварног Сепика.
Пловили смо целу ноћ и цео дан и увече стигли у Ангоран. Испричао сам Бобу Беку шта се догодило.
    Срећа ваша да сте на време схватили да ваше место није у Тамбануму — рекао је. — Они се међу собом често убијају, и то ми још не можемо да спречимо, али смо их бар навикли да белце не убијају. Онда они, ако баш хоће да убију белца, приреде неки „несрећан случај".


Јога

Поред свега што сам проживео, није чудо што сам понекад забораван. Неки људи се свега сећају, то је невероватно. Сећања су варљива, а заборав страшан.
Провео сам са једним човеком три дана и три ноћи, у разговору. Био је то Сарвепали Радакришнан, индијски филозоф. Амбасадор у Москви пре другог светског рата. Председник Индије. Професор филозофије у Калкути, у Чикагу и Оксфорду. Писац многих филозофских књига. Дакле, човек са којим је било о чему да се разговара. И ми смо о нечему дискутовали три дана и три ноћи. Али, о чему смо толико причали ког ћавола, то данас не могу да знам! Онда сам студирао индијску филозофију. Он је био аутентичан интерпретатор, и сам филозоф, први који је успоставио везу између Истока и Запада, онај који је индијским филозофима показао нови смисао старих текстова, који је систематички разрадио ведантински идеализам на проширеним хиндуистичким основама. Вероватно да сам ја питао, а он одговарао. Из тог сусрета пошао сам са једним осећањем, неформулисаним, недефинисаним онда, већ касније, неизреченим онда, али сигурно произашлим их тих разговора, да сваки појединац мора дати свој допринос развоју мудрости, мишљењу, култури, и споразумевању међу народима. Отишао сам да будем јоги.
Био сам онда у Мадрасу. Отишао сам у храм „Јогаса-на-алајам". Учитељ ми је био Нарајан Свами, гуру. Кад бих вам сада описао шта сам све научио, помислили бисте да сам био на течају фискултуре. Суштина је била у другом.
Данас готово свако зна шта је то јога, то спада у опште образовање, али је најчешће то знање врло површно, а право знање о тој ствари овде, у овим условима, готово немогуће. Јога је начин живота колико и филозофија, а телесне вежбе и самоодрицање их надопуњују. Оно што је као јога дошло у Европу и Америку јесте репић јоге. Тај начин живота је могућ за Европљане и Американце, али не у Европи или Америци, већ тамо. Овде нас све тера да будемо динамични. Кад наиђе изненада аутомобил и опасност да нас прегази, треба у делићу секунде да скочимо два метра у страну. Узбуђујемо се ако ће нас камион попрскати и бежимо у страну. Ако смо за воланом, морамо нагло да кочимо да не згазимо дете или старог човека, који немају брзину потребну да остану живи у овом саобраћајном свету. Кад дискутујем са вама, ми великом брзином шеврдамо из једне области у другу. Морам бити врло спреман да одговорим час на једно, час на неко потпуно неочекивано питање, и да вам поставим неко сасвим друго. Репортер са радија или телевизије среће вас на улици и заскочи неким питањем о нечему о чему нисте никада размишљали, па му ипак одговорите. Све вас тера да будете динамични, да брзо мислите, да брзо реагујете.
Јога учи супротном. Статичком мишљењу, статичком реаговању, односно нереаговању. Кад јоги медитира, могу бомбе да падају поред њега, а да он то уопште не примети. Он је заузет собом.
Не могу сад ја да 23 сата на дан будем Европљанин или Американац, динамичан, послован, брз, усредсређен на стварност у којој живим, а један сат дневно да будем јоги и вежбам се да будем статичан, тј. нешто сасвим друго. Ја могу сат времена да седим у једном положају, и мирно, непокретно, али то није статичност једног чина, једног стања које подупире мој начин живота. Цео живот, 24 сата, мора бити овакав или онакав. Ако сте јоги, спољни свет вас не занима. Међутим, ви имате телефон, имате телевизију, струју, идете обучени на одређени начин, одржавате извесне контакте са својом околином и, најзад, морате од нечега да живите, па како онда да будете јоги, овде, у Европи или Америци? Можемо се заваравати, и правити јоги вежбе, то је корисно за тело. И ја сам правио јоги вежбе. Али, дошао сам до закључка да је мени много потребнија динамичка гимнастика, а не статичка, те упражњавам партер-вежбе и шведску гимнастику радије него јогу. Ниједан индијски систем дисциплине практичног ума (yogah у најширем значењу те речи) не може да ми обезбеди интегралну духовну и телесну еластичност потребну за живот у западном свету.
Три месеца сам провео у храму, а онда ми је Нарајан Свами рекао:
— Више немам чему да те научим. Ти си јоги као и ја. Иди својим путем.
Кренуо сам кроз јужну Индију, пешице. Прошао многе градове, био на разним светилиштима и у многим храмовима. Живео сам са још тројицом јогија у пећини. Дорасвами, најстарији у групи, био је врло познат у околини. Свет је долазио са својим проблемима. Наши савети су се поштовали и спроводили у дело, препричавали. Мене су звали Сети, што значи белац, или чистунац. Моје релативно примитивно психоаналитичко тумачење снова, у поређењу са углавном шематизованим тумачењима мојих колега, нешто сасвим ново за оне људе, учинило ме је убрзо врло популарним.
Тамо је долазила, из оближњег села, да нам доноси храну, једна лепа млада жена по имену Кали. Више пута смо је саветовали како да реши неке проблеме. Често је разговарала са нама. Једном је дошла, села поред мене и почела да се јада како нема ко да посече неколико стабала банана у њеном дворишту. Муж је још пре годину дана отишао у северну Индију и — нема га. Препоручио сам јој да замоли некога из комшилука. Отишла је нешто тужна и вратила се кроз неколико дана и поново испричала да нема никога ко би посекао оне банане. Опет сам јој нешто рекао и она је отишла, али су банане у њеном дворишту све чешће биле у мојој глави. Она је почела да долази удешена и са венцем јасмина на коси. Онда је дошла, последњи пут, и више ништа нисмо ни причали. Држали смо тај њен проблем у мислима, ћутећи, као да се држимо за руке. Ту друге помоћи није било, знали смо обоје, него да ја посечем та стабла, како би банане догодине поново родиле. Родиле су.

О љубави

Па, нисам ја био женомрзац никада. И, наравно, пошто сам, углавном, највећи део свога живота, био сам, мислим неожењен — свега сам пет година био у браку — силно време сам потрошио на љубав и упознавање жена. Понекад имао и некакве илузије, заљубљивао се и одљубљивао, разуме се, и било би претерано када бих рекао да је и то увек био део етнолошких студија, али је скоро и тако. Свој сам живот, у том погледу, живео у пуном смислу.
Данас имам седамдесет година. Како ја сада да говорим о љубави? С научне тачке гледишта? Љубав, или пријатељство, или сексуални контакт, то су ствари које можете постићи с врло мало речи. Понекад су гестови довољни, изрази лица, погледи, али због тога не морате ићи у Африку или Азију, или не знам где. Тога ви имате свугде. Шта ће вам рећи Стендал, Шекспир, Гете, Кјеркегор, Пруст, Лакло, Ватсјајана, Овидије, Платон, Флобер, Балзак, Хомер? Шта је љубав и одакле јој то име?
Важно је познаваги обичаје, а у племенским заједницама посебно. Негде је не само допустиво, него чак и обавезно да намерник има интимне контакте са женама, па и са супругама домаћина, а у другим крајевима ће убити човека због тога. Нека правила се морају знати и — поштовати. Треба да прође неко време док се човек снађе у друштву које је управо посетио. Мора да сазна која је жена удата, која није, која је удовица, која... и где је то могуће, пожељно или не, где човек сме у жену уопште да гледа, јер има места на овој планети где су мушкарци тако љубоморни да је један једини поглед, криво упућен или погрешно схваћен, смртоносан. Другде уопште не воде рачуна о томе. Шарај погледом колико те воља, једино што ће помислити о теби јесте да си човек који не може да се усредсреди.
Рецимо, у Новој Гвинеји сам посетио заиста многа племена, али да споменем крајности. У племену Дуна мушкарац се жени кад пређе 30 година, а жена се удаје између 25 и 27 година. До тога догађаја они и не знају за секс. Постоји у оваком племену проститутка, племенска јавна женска, нека којој се то допада, и то се тако прихвата, али, молим вас, какав је то сексуални живот толиких младића са једном женом која најчешће није више ни млада ни пожељна! Младић и девојка, када се случајно сретну на неком путељку, настоје да се свакако избегну, а женско чељаде је обавезно да пролазника заобиђе на десетину метара уоколо, да не би дошло до неког додира. То је такав табу да, уколико би до нечега између њих дошло или се на тако шта посумњало, остали припадници племена би их поубијали. Мушкарац откупљује жену. Цена је око 20 свиња. Док човек накупи 20 свиња, прође време, године. Сам има до 30 година тек можда 10—12 свиња, остале ће му дати стричеви и друга родбина, задужиће се и, најзад, оженити. После, у браку, живе страшно. Цело село се састоји од две куће. У једној живе мушкарци, а 300 метара низбрдо живе жене, деца и прасићи. И, сад, питам ја њих тамо како долази до контаката између мушкараца и жена, како њихов интимни живот. Жена не сме никада да уђе у кућу мушкараца, а мушкарац сме да уђе у кућу жена само кад су све присутне. Па је л' ту долази до сексуалних додира, питам. Не, у кући никад, одговоре ми. Па добро, чудим се, како одржавате племе, откуд вам деца? Кад се мушкарац зажели жене, онда оде на земљиште где она ради. Жене обрађују земљу, саде, углавном, сладак кромпир. Он одлази на поље, сачека мрак и, тамо, на земљи, онда, без комфора, без ичега од најнужиијих удобности и хигијене, воде љубав. О каквој љубави је реч? Наравно, нема ту скоро питања неверства. Секс није тамо ни пријатан, ни развијен, није развијено то осећање, него је, као и остало, нужно зло. Јасно, мушкарац који се у том смислу није развијао, није неговао ту љубав за уживањима до своје 30 године — њему је воз скоро прошао. Исто важи и за њихове жене. Они су то у себи угушили.
На другом крају Нове Гвинеје живи племе Чимбу. Код Чимбуа секс почиње од раног детињства. Браћа и сестре, деца из комшилука, разног узраста, сви спавају заједно, играју се и живе неоптерећени. Играју се „маме и тате", дабоме, и, чим постану сексуално донекле способни, упражњавају све врсте љубавних вештина. Ту је секс играчка. Родитељи се смешкају на све то. Такав се живот наставља и после женидбе и удаје. Ствари као што су верност, љубомора, и сличне, не узимају озбиљно, то су за њих сасвим магловити појмови и, углавном, смешни. Верност, којешта! И било ко да дође у племе, нико од домаћих неће правити никакве препреке да тај узме жену која му се свиђа и буде са њом колико му је воља.
И Чимбуи су физички лепши од Дуна. Не знам да ли је то због те љубавне слободе, можда је то случајно тако. Али су и духовно отворенији, флексибилнији, пуни хумора, и сасвим без комплекса.
По мом укусу, Полинежани, људи са острва, и донекле Индонежани, најлепши су. У Индокини, Лаосу, Вијетнаму, Камбоџи, Тајланду, Бурми, Малезији, Филипинима, живи красан свет. Особито је лепа мешавина људи из тих крајева и белаца. Тој племенитој лепоти се не можете надивити. Немам, заиста, иикаквих расних предрасуда. За мене има врло лепих људских бића у Африци, мећу црним људима и женама, у Јужној Америци, свугде.
Прошао сам кроз разна друштва, живео у заједницама са врло различитим обичајним системима, са различитим моралом. Известан општи утисак о „светском моралу" немам и не могу га имати изван утиска да негде важи једно или друго правило понашања, јер питање је да ли, тако уопштено гледано, морал и постоји, и колико је то важна категорија, кад пропутујете, практично, цео свет и сагледате далеко важније проблеме и значајније ствари, оне које се тичу ратова или глади. Морал је значајан кад је у питању лично или локално, детаљи начела морала су важни са регионалног гледишга. У општељудском, планетарном смислу, морал и предрасуде не постоје и неважни су. Па, ипак, има извесних закона, моралних категорија, који су свеважећи. На пример, поштење. Непоштен је непоштен н нецењен на целој земаљској кугли. Идеја о поштењу није увек и свуда иста, разуме се, али, уопштено, може се рећи да постоји нешто што се зове поштење, и то важи за целу људску врсту.
Није згодно да о томе говорим, и да ли то некога интересује, и да ли о томе смем, или да ли треба да о томе гаворим, и зато, кад смо код љубави, заобићи ћу своја искуства.
Познато је да гост код Ескима мора имати сексуални однос са домаћицом. Сличан је обичај код Масаја, у Кенији и Танзанији. Путника најпре питају из ког је раздобља. Масаји деле људе на старосна раздобља, на генерације, у размацима од по седам година. Свако раздобље има своје име. Једно се, рецимо, зове авион. То су они који су се родили између 1930. и 1937. године. То време они памте по томе што су тада први пут видели авион. Период од 1937. године до 1944. има име змија. У то се време на терену Масаја појавио већи број змија него обично. Сви припадници једне старосне групе су браћа. Кад сазнају из које си генерације, кажу: Ааа, онда иди у ону кућу тамо, јер је онај домаћин твој брат. Намерник одлази у показану кућу, домаћин га нуди млеком (Масаји су сточари), и у следећих четврт сата води се конвенционалан разговор, куда идеш, шта радиш, да ли је падала киша у крају из ког долазиш, и слично. У тих петнаест минута се искристализује, између четири-пет домаћинових жена, која симпатише дошљака и која је на реду отприлике и, кад се међу собом договоре и сложе, домаћин покупи остале и децу, узима најнужније ствари и одлази у комшилук или код родбине. Пита још колико путник остаје у гостима, и каже: Ево, остављам ти жену да те служи за то време. Пре поласка гост пошаље жену која га је опслуживала по домаћина, поново се воде конвенционални разговори, гост, евентуално, да неки поклон, иако то није обавезно, и онда се опросте да се никада више у животу не виде.
У бескрајним снежним беспућима човеку треба свака топлина и — природно је да Ескими на споменути начин прихватају госте. У непрегледним саванама, где је природа, такође, врло сурова, непријатељска, Масаји исто раде. Најзад, сваки од њих има по неколико жена, па да ли ће једна од њих спавати с неким другим човеком, није ни најмање важно, кад они који тамо живе најбоље знају какав је ужас бити сам у тој дивљини. Како ћете се сад поставити према моралу или љубави? Како их разумети?
Пре неколико година један аустралијски великодостојник је требало да са својом супругом посети Нову Гвинеју. У таквим приликама локално становнишгво обично изводи фолклорни програм. Протоколарно је сугерисано да би обнажене груди девојака могле да вређају конзервативну леди, па би најзгодније било да их девојке некако покрију. Сеоски поглавари су обећали да ће водити рачуна о томе. На одређени дан играчице су се појавиле пред високим гостима у својим уобичајеним ношњама које се састоје искључиво од сукњице од лике, ту и тамо понеке гривне или ђердана. Кад су се приближиле импровизованој трибини, захватиле су предњи део својих сукања и покриле груди, оставивши доњи део тела непокривен, и цео програм извеле — овако разумевши известан морал.


О неким познатим људима

Познавао сам Нехруа. Са Индиром Ганди сам био више пута. Три пута по шест месеци сам боравио у Индији. Био сам у Нехруовој кући. Индира је била девојка, скоро још девојчица. Брзо се заинтересовала за ствари које сам причао, па је села са нама. Моје авантуре су јој изгледале чаробне, била је задивљена.
Познавао сам Соломона Бандаранаике, председника Цејлона (Шри Ланке), и његова супруга, Сиримаво, приликом мојих посета, била је домаћица. Послуживала нас је, што је било необично за једну председниковицу. Седели смо и разговарали. Онда, вероватно, још није ни помишљала да ће ускоро постати председник. Тачно годину дана после моје последње посете Цејлону, Соломона су убили.
У Јужној Америци сам познавао доста државника. Генерала Фарела, чија је војна хунта збацила Рамиреса, који је распустио парламент и забранио политичке странке у Аргентини, генерала Хуана Доминго Перона, потпредседника у Фареловој хунти, који је 1946. године на општим изборима изабран за председника Аргвнтине. У Бразилу сам знао Варгаса. Петнаест голина је био председик Бразила, диктатор у последњој етапи свог председниковања. Знао сам и председника који га је наследио, Дутру. Дутру сам упознао приликом пробијања једног пута кроз џунгле Мато Гроса. Та је експедиција основала тамо град, по имену Шавантина, према племену Шаванте, који до тада нису дозвољавали никоме да уђе на њихову територију. Односно, многи су ушли, али нико није изашао. Ми смо били први. Тај град је и данас тамо, већи и лепши, и са другим именом: Министро Жан Алберто, по човеку који је био шеф те експедиције и много шире акције продора на запад Бразила. У Бразилу сам знао и једног врло интересантног човека, генерала Рондона, Индијанца по пореклу. После је био и маршал. Жива легенда. Први је продро на запад Бразила. И сам Индијанац, веома храбар, тактичан, у додиру са дивљим племенима знао је како треба поступати. Учинио је неке важне ствари тамо. На пример, постављање телеграфске линије кроз Амазонију. Данас цео један крај носи име по њему, Рондонија, и проглашен је државом, једном од савезних држава Бразила. Када сам га упознао, имао је 86 година и био је скоро потпуно слеп, али је свакога јутра долазио у своју канцеларију. Ту ме је примао и свакога дана смо по два сата разговарали о његовим бившим експедицијама и мојим будућим. Давао ми је врло исцрпне инструкције шта и како треба, на шта треба пазити, чега се чувати, шта тражити, и њему имам да захвалим што те, 1946. године, нисам кренуо у неке подухвате неприпремљен.
Евиту Перон сам одлично познавао, још пре него што је постала супруга Перонова. Била је спикер на радију, а ја сам тамо имао редовне емисије. Она је давала најаве за моја предавања, представљала ме, читала огласе у паузама. После сам је поново срео као председниковицу.
Био сам код непалског краља, Махендре. Сада је краљ његов син, Махендра је умро. Пре него што сам кренуо по Непалу, краљ Махендра ми је причао о свом путовању по Непалу, како га је открио. Тек што се утишала бука помпезног крунисања, тридесетосмогодишњи монарх је кренуо да упозна своју земљу. Пола године је путовао по непроходном Непалу, углавном на коњу и пешице, кроз густе прашуме и преко тешко савладивих планина, завршивши успешно највећу експедицију која је икада била остварена у Непалу, највећу и по броју учесника и по величини пређене територије.
После сам га поново срео, кад је дошао на конференцију несврстаних у Београду. Био сам на београдском сајму код неких пријатеља који су тамо излагали. Наједанпут, неко је ушао и казао: Хајде да изађемо напоље, долази „неко"! Изашли смо и стали у шпалир да видимо „неког". Наилази краљ Махендра са Душаном Кведером, који је био наш амбасадор у Индији. На три корака од мене, Махендра изненађено застане. Замисли се, насмеши и упита Кведера: Ко је тај човек тамо? Да ли се варам? Ја њега познајем! Кведер му каже ко сам. Краљ изађе и одвоји се од своје пратње, дође до мене, рукује се и поздравља ме. Зажелим му добродошлицу и да се у Југославији тако добро осећа као што сам се ја осећао у његовој земљи. Још једном ми се захвалио. Тамо, у Непалу, после шест месеци мог боравка и рада, краљ Махендра ме је поново примио у свом двору, просто да ми се захвали за све што сам учинио у земљи којом је владао. Први народни универзитет у Непалу сам основао, држао разне курсеве, помогао у организовању школства, уз Махендрино разумевање, подршку и помоћ.
Имао сам једну анегдоту са X. Џ. Велсом, писцем Историје света и ванредне фантастике. На светском конгресу Пен-клуба 1938. године, у Прагу, сви смо носили смокинге. Организован је банкет, свечани ручак, и ту смо, у смокинзима, сви били једнаки. Био сам један од најмлађих. Стајао сам на вратима и чекао да уђу старији и да се сместе, па ћу ја себи већ наћи неко место. Долази Велс и, мислећи да сам ја конобар — јер, и конобари су били у смокинзима — замоли ме да му покажем његово место. Учинио је то врло ауторитативно. Знате, Велс је онда био веома познат, појам писца, што би се рекло. Кажем му: Како не, господине, изволите за мном! Пођем у салу и на брзину прегледам имена забележена на картицама и стављена поред прибора за јело на столовима, нађем његово и сместим га. Он седне, ја се љубазно наклоним и вратим код врата да сачекам неке млађе писце које сам познавао. Кад су се готово сви распоредили, потражим своје место. Било је тачно преко од Велса. Сео сам. Велс је већ био нагнут над тањиром. Дигао је главу, разрогачио очи и одмах устао са извињењем. Било му је мало нелагодно. После смо разговарали, пријатно. Читао сам Велсове књиге. На крају, поздравили смо се срдачно, а ја сам му рекао: Знате, господине Велс, одаћу вам своју малу тајну: Ја још ништа нисам написао!


Есперанто

Боље есперанто, него, рецимо, енглески. Јер, иза есперанта не стоји похлепа, сила и освајање. Есперанто је ненаоружан...
Пазите, то вам говорим ја који је толико језика научио у животу. С тим смо почели. С језиком.
Мада, немам неких илузија о томе.
Мој живот је тако расцепљен на четири стране: путовања, писање, музеологија (раније етнологија) и есперанто.
Последњих година врло интензивно се бавим есперантом. Сматрам да је споразумевање међу људима основна ствар. Кад би несврстани свет и земље у развоју употребљавали есперанто, уместо француског, енглеског, шпанског или португалског, језика бивших колонијалних господара, био би учињен један корак напред. Есперанто, који је лак за учење, неутралан и једнако припада свима, не претендује да постане једини језик, него само други језик. Есперанто дозвољава постојање сопствене, националне културе, чак је стимулише, не намећући никакву другу, док то није случај са наведеним језицима. Давно је био „светски“ језик феничански, па онда грчки, па латински, па је то био и француски, па енглески... Све су то били империјални језици са којима отпочиње освајање и уништавање националних култура.
Добро је што код нас готово у сваком селу постоји друштво есперантиста. У Новом Саду има једно 500 људи који говоре есперанто. У Суботици има ако 70 чланова, али их има бар још толико који знају есперанто. У свету има, рачунамо, ако 5 милиона људи који владају овим језиком. Немамо никакву статистику, до овог броја смо дошли према количини продатих књига на есперанту.
Био сам сада у Паризу и у Њујорку, у УНЕСКО-у и Уједињеним нацијама. Видим како се људи муче са тим језицима. Све што се говори у УН симултано се преводи на шест језика, и то се после преводи и штампа на енглеском, француском, шпанском, руском, арапском и кинеском језику. И Кинези с правом кажу: Ми смо четвртина човечанства! Али сад, наравно, то исто траже већ и Немци, и тражиће и Јапанци, и они који говоре свахили. Томе никад краја. Покушавамо да упозоримо те велике организације да постоји такав један језик уз помоћ којег би се избегле многе незгоде са језицима и споразумевањем.
Па и туризам кад погледате, иста невоља. Какви проблеми са туристима! Сваке године преко 200 милиона туриста прелазе границе својих земаља. Одлазе да гледају и не долазе у додир ни са ким у земљама које посећују, јер немају заједнички језик. Да би туризам постао начин за стварно упознавање, за стварање било каквих веза, потребан је заједнички језик. Не може се ни од кога захтевати да за једно путовање по Јужној Америци научи шпански, онда за друго путовање по Скандинавији да научи шведски, за путовање по Грчкој да научи грчки, итд. То се не може захтевати ни од кога, али се може захтевати да научи један језик, лак и доступан, који ће служити за цео свет. Идемо ка томе. Наравно, још је далеко време у којем ће есперанто, евентуално, служити за цео свет. Данас још не постоје услови да се та ствар са есперантом тако развија, а који би то услови били да се као светски језик есперанто прихвати — тешко је рећи.
По једном мом предлогу, о којем се дискутовало на светском конгресу есперантиста у Бразилу, августа прошле године, најбољи пут је да се есперанто предложи покрету несврстаних. Многим бившим колонијама потребан је и овај услов да се прекине пупчана врпца зависности од бивших господара и да се прекине подлегање културном колонијализму који се продужава у недоглед употребом другог језика. Од 30 анкетираних представника несврстаних земаља у УН и УНЕСКО-у, 28 су дали позитиван одговор, да би врло радо прихватили есперанто. Против су били представници Бангладеша и Сингапура, који су били колоније преко 200 година и научили ту лекцију да је енглески — прозор у свет. Ми знамо да има људи којима је француски прозор у свет. Или италијански. Али тај свет, у који тако, кроз тај прозор погледамо, развија се неравномерно и неравноправно.
Имам намеру да то и даље водим. Светски савез есперантиста именовао ме је за заступника пред покретом несврстаних.
Есперанто већ има своју литературу, веома богату, од преко 30.000 књига. Половина је написана на есперанту, а друга половина су преводи из свих књижевности. Рецимо, штампани су Крлежини есеји, избори из македонске поезије, Андрићева На Дрини ћуприја, и други наслови. Уџбеника есперанта имате много, једино је питање времена када ће они постати неопходни.
То су моји заноси... Увек ће се говорити језиком силе. И Џингис-кан је на почетку својих освајања рекао: Једнога дана сви ће говорити монголски.
Не знам да ли су говорили...

(јун 1982. године)

Нема коментара:

Постави коментар