недеља, 26. фебруар 2017.

Између ауторитаризма и демократије



Проф. др Јовица Тркуља
Правни факултет Универзитета у Београду

ИЗМЕЂУ АУТОРИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ
ПРИЛОГ КРИТИЦИ ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ*


Рукопис Немоћ права. Правно-политиколошке расправе посвећен је истраживању структурних промена у правном и политичком систему Србије. Намера је да се анализом укаже на противречне процесе посткомунистичке транзиције и успостављања модерне демократске правне државе у овом делу Европе. Тежиште је на претпоставкама и могућностима и, с друге стране, на препрекама и странпутицама преласка из ауторитарног у демократски поредак. Будући да не постоји теорија транзиције која би садржала теоријски модел сагласан садашњем искуству преласка из ауторитарних поредака реалног социјализма у демократске поретке, истраживање је обухватило: (1) апстрактно-теоријски ниво из правне, политиколошке и социолошке перспективе, али и (2) конкретно-историјски ниво и реалистички приступ, који разматра утицаје како структура тако и актерâ овог процеса.
Расправе у овој књизи настале су у временском распону од 1989. до 2016. године. У тежњи да се проникне у тешко прозирна опречна збивања, да се изађе у сусрет животној потреби суочавања са судбинским питањима и изазовима нашег времена, са интелектуалним императивом – да се, како каже Хегел, своје време мислима обухвати, текстови су настали првенствено по унутрашњем налогу ауторовом. Они су потврда животног искуства и начелног опредељења, израз су његовог мисаоног отварања према повесности и нашој егзистенцији, покушај да се сачува аутономна позиција и аутентично искуство, да се одоли изазовима слепог активизма и беживотне спекулације.
У расправама анализирани су кључни догађаји у Србији у складу са два теоријска модела друштвених промена – „реформе“ и „транзиције“. Први, процес реформе, коришћен је за разумевање настанка и динамике Милошевићевог режима, који је селективно „реформисао“ титоистичко наслеђе политократске владавине (први део књиге). Други, процес транзиције из ауторитарног у демократско друштво, омогућен је променама у Србији после 5. октобра 2000. и траје до данас (други и трећи део књиге). На путу ове трансформације (тзв. посткомунистичке транзиције), која превазилази пуку „реформу“, стоје многе препреке и искушења са којима се суочавaло и суочава српско друштво.
У истраживању ових процеса и проблема посебна пажња посвећена је 1) принципијелним тешкоћама које се појављују приликом примене научног објашњења на тумачење актуелних друштвених процеса и 2) постављању ваљаних теоријско-методолошких претпоставки и модела за разумевање тих процеса у друштву.
На основу изложене анализе, могу се извести многобројни закључци. У облику завршног свођења резултата, издвојио сам десет кључних становишта од ширег, принципијелног значаја за заснивање научно-критичког модела објашњења природе и политичког система Републике Србије: 1) усуд ауторитарности и личне власти, 2) странпутице посткомунистичке транзиције, 3) издаја и аутокомпромитација интелектуалаца, 4) апорије неуспеле модернизације, 5) антиномије демократије, 6) порицање правне државе и владавине права, 7) деструкција медијâ и универзитета, 8) спречавање дискриминације, 9) противречја европеизацције и глобализације, 10) негативно запоседање будућности.

1. Усуд ауторитарности
1.1. Српска државна трагедија. ‒ У дугој и тегобној повести Србије последња деценија XX и прва деценија XXI века остаће забележене као судбоносне. Те деценије се могу назвати годинама државне трагедије српског народа. После осам деценија живота у држави коју је сматрао својом, српски народ се нашао раздвојен у више државних творевина. У Хрватској Србима је прописан статус националне мањине, да би потом након четворогодишњег крварења у рату, доживели понајвећи егзодус у својој историји. У Босни и Херцеговини, којој је међународна заједница признала независност и међународни субјективитет, српском народу је оспорен статус конститутивног народа и на њега је сваљена одговорност за један од најстрашнијих етничко-верских ратова који су вођени у XX веку. Одвајање Црне Горе у самосталну државу, јачање сецесионизма Албанаца на Космету и тзв. аутономаштва у Војводини, наговештаји су нових несрећа и политичких пораза. Посебно је трагично и онеспокојавајуће отварање питања статуса Космета у условима заоштрених ратних сукоба и крајње неповољних међународних околности. Косовски сукоби и трагична збивања кретали су се од 1999. до данс у правцу пораза Србије као државе и Срба као народа. Тзв. Република Косово проглашена је 2008. године за државу на територији Републике Србије противно Уставу Србије. Тај чин је признала већина земаља чланица ОУН и Европске уније.  Косовски Албанци ће, по свему судећи, добити међународно признату државу у којој ће се наставити процес нестајања Срба са Космета. Демографски, то је умногоме већ остварено.
            Данашњи положај Србије последица је владавине недораслих политичких елита које су у улози вазалних велможа током протеклих деценија разориле материјални и духовни потенцијал српског народа, претворивши га у губитника. Територије на којима су вековима живели у већини Срби налазе се у саставу других држава. Млађи и образовани део нашег народа трајно се исељава, друштвено богатство одлива се у иностранство и на приватне рачуне, изгубљени су историјски савезници и углед који смо имали у свету. Урушене су готово све друштвене вредности: животни услови су катастрофални, незапосленост рекордна, социјална сигурност никаква, здравствено стање нације болесно, просвећеност забатаљена, духовни живот занемарен. Наука, уметност и филозофија су изопштени из друштвеног живота.
            Уместо да овакво стање мотивише на протест и побуну, друштво се препустило равнодушности и апатији, као да је постојеће стање судбина од које нам нема спаса. Готово да нема јавне критичке речи, медији су режимски или пригушени, једва да има опозиционог живота. Практично се враћамо једноумљу, култу личности и клими неталасања, (ауто)цензури.
            У таковј ситуацији ваља имати у виду „да су путеви и  правци будућег развоја српског народа докучиви само погледу који одлучно стреми према ономе што мора бити, да те правце и путеве можемо одредити искључиво ако делатно учествујемо у њиховом отварању и пробијању, то јест једино ако и уколико уистину радимо на успостављању идентитета и интегритета нашег народа, искључиво ако и уколико се стварно залажемо за његово јединство споља и изнутра.“[2]

1.2.  Усуд личне ауторитарне власти.  ‒ Лична власт ауторитарног типа у Србији има дугу традицију. У широком луку од Карађорђа и Милоша Обреновића до Слободана Милошевића и Александра Вучића преовладавају ауторитарни облици политичких режима, у којима нема разлике између приватног и јавног и у којима се политика своди на макијавелистичку технику владања. Реч је о политичким системима у којима се политичка власт апсолутизује и приватизује, а стварно су слободни само они који ту власт остварују. Уз то, процесе модернизације и демократизације заустављали су чести ратови и агресиван политика велих сила. Отуда не треба да изненађује што је у Србији свагда више цењен поредак од слободе, ауторитарни режим од демократског, и што су њени поданици радије волели да буду у чврстим и поузданим рукама цезаристичког, по могућности харизматског вође.
Данашњи политички систем у Србији дубоко је утемељен у тој ауторитарној традицији. У њему су наглашени елементи личне власти у форми парламентаризма, уз плебисцитну подршку маса. Актуелни режим је беочуг у дугом ланцу ауторитарне, неконституционалне владавине на овом простору. Иначе, ланац личне ауторитарне власти се показао много јачи и истрајнији од свих алтернативних демократских механизама. Стога и данас као опомињући глас реалности звуче речи Стојана Новаковића написане 1908. године: да су српске земље законити наследници римског аутократизма и империјализма и да „покрај свих звучних фраза модерног либерализма, још увек има у нашем народу присталица старинске девизе 'Бог на небу, а цар на земљи'. Диктатори и аутократи и у нас су се често јављали а увек има људи који би их желели, у име спасавања државе или општег реда, законитости и безбедности.".[3]
Разлози усуда ауторитаризма дубоко су укорењени у бићу српског друштва, које је у бити патријархално, предграђанско и које ће још дуго утицати на карактер власти. Реч је о традицији источњачког деспотизма и самодржавља, у коме се политичка власт своди на технологију владања, комбинованог са искуствима бољшевичког политичког модела централистички организоване партије срасле са ауторитарном државом, системске спреге између носилаца власти и поданика, са ауторитарним вођом. Историја српске државе је, са ретким изузецима, искуство поразних ефеката ауторитарне владавине.[4]
Политички режими у Србији у току протекле две деценије дубоко су утемељени у тој ауторитарној традицији. После слома Титовог цезаропопулистичког режима, настајали су „нови (квази)харизматски цезаропопулистички режими, заоденути у танку форму демократских институција и у испразне декларације о владавини права и правној држави, које у стварноти, као и у ранијем режиму, имају све мање реалних упоришта.“[5] У тим режимима су наглашени елементи личне власти у форми парламентаризма, уз плебисцитарну подршку маса. То се прво одности на владавину Слободана Милошевића која није утрла пут демократији и владавини права већ плебисцитарном цезаризму.[6] После 5. октобра 2000. до данас (од Ђинђића, Коштунице до Тадића и Вучића) у Србији је на делу и даље лична, ауторитарна владавина. С тим што је успостављен тип политичког система који се  у теорији означава као династеја, спој рђавих страна олигархије и демократије. После 2012. године, доласком на власт Српске напредне странке, формиран је је клијентелистички политички режим, који се одржава демагошким еклектицизмом (спојем плебисцитарног цезаризма и династеје).

1.3. Одсуство демократске политичке културе.  У традицији српског народа преовлађују елементи не демократске већ парохијалне и патирахалне културе која се као жиг утиснула у све сегменте политичког живота. У њој доминира митско-ослободилачка традиција која тежи да постигне јединство у борби против спољашње опасности. Отуда су овде нагонске колективне снаге народа увек у стању бдења против могућих опасности које прете од других народа, вера и војски. Национални идентитет и херојска постигнућа увек иду испред мирних цивилизацијских и демократских компромиса у интересу напретка.[7]
Борбеност, ригидност и реваншизам замена су за демократске преговоре, аргумент снаге за снагу аргумента, узурпација за легитимна правила процедуре и сл. Зато су на овим просторима веома сужене могућности за толеранцију и дијалог између различитих политичких оријентација. Обрасци овакве политичке културе преовлађују и дан данас. У складу са борбеном балканском традицијом, дијалог се код нас схвата као ратни реквизит, тако да се дијалог овде води преко мушице са руком на окидачу.
Уз то, велика је истина да замагљена представа о својој прошлости ствара замагљену представу о својој садашњости, услед чега је друштвена и политичка свест нашег народа и данас битно одређена заблудама, фикцијама и митовима. Историчари упозоравају да таква представа о себи самом слаб је темељ за упознавање другог и артикулацију било каквог рационалног односа према њему. Разумевање државног и националног интереса које почива на таквој свести нужно мора бити у сукобу са стварношћу и суштински одступа од захтева модерног доба. То је оно што Србима и осталим балканским народима не дозвољава да израсту у модерне нације и што их константно гура на руб цивилизације. Стога они иду из пораза у пораз, као да је пораз њихова судбина.

1.4. Нетолеранција и екстремизам.  ‒ Од ослобођења од Турака и стварања корена модерне српске државе па до почетка XXI века друштвени живот у Србији обележен је жестоким политичким обрачунима. Од устаничких дана војска, полиција и сила у рукама владара коришћени су за обрачун са политичким противницима и одржање личне власти. При томе се политички неистомишљеник лако квалификовао као државни непријатељ и издајник кога треба одстранити, чак и физички из друштвеног живота. Нетолеранција, ригидност, политички екстремизам и реваншизам, говор мржње и сл. постали су и остали „нормални“ начини политичке комуникације у Србији.
Политички екстремизам се у Србији манифестовао на разне начине: плахост и охолост Вожда и Књаза и њихових војвода, политичка убиства владара (Карађорђа, Михаила и Александра Обреновића, Александра Карађорђевића, Ивана Стамболића, Зорана Ђинђића и др.) гушење народних буна, државни и војни удари, убиства министара и посланика, црвени терор од 1944. године и надаље, посткомунистиче диктатуре, ванредна стања и сл. [8]
Дакле, током последњих 200 година насиље у Србији је представљало политичку константу. Чести ратови, изградња државе, промене граница и присилне миграције, култ силе и самодржавља обележили су друштвени и политички развој Србије. Тако је једно од кључних питања које је оптерећивало друштвени развој Србије од устанака до данас, поред нерешеног националног и социјално-економског, свакако било и питање репресије и у том контексту кршења људских права.[9]
Схватање неистомишљеника као непријатеља утицало је на обликовање „борбене“ политичке културе у којој се посезање за репресивним мерама развило у систем владања. Тек започета изградња грађанског друштва и демократских институција прекинута је појавом тоталитарних идеолошких концепција и политичких пракси. Самодржавље српских владара, тоталитаризам и ауторитарни национализам, драматично су повећали степен насиља, чинећи репресију трајном карактеристиком политичке, друштвене и културне историје Србије.
Та традиција је настављена. Живимо у времену нетрпељивих, у условима када је говор мржње и оружја обесмислио сваки политички напор, када се олако потежу прејаке речи од којих се страда као до метка. Политички обрачуни и екстремизам постали су уобичајени начин општења, са погубним и далекосежним последицама. На власти се смењују вазалне велможе, чија ће самовоља и зловоља остати упамћена као једна од најбеднијих и најжалостнијих страница наше новије историје.


2. Странпутице посткомунистичке транзиције

2.1. Срицање демократије. ‒ Након пада Берлинског зида 1989. и почетних скромних резултата посткомунистичког неимарства, данас убрзано сазрева уверењеда драматични слом реалног социјализма јесте слом старог режима, али не и старог друштва, које се не може политичким декретом променити и претворити у цивилно друштво. Захваљујући овој самосвести, очигледно је да је посткомунистички ход  ка модерном демократском друштву тежак и мукотрпан. Нововековна политичка историја упозорава да тај пут води кроз лавиринте традиционално-патријархалне заједнице, странпутице социјално-класних и политичких конфликата и поноре грађанских и етничко-верских ратова. То је иста траса  којом су прошла већина западноевропских земаља у изградњи модерног друштва гарантоване слободе и стабилне демократије, а који почива на универзализму људских права, ограничењу власти и цивилном друштву.
Полажући темеље модерног друштва (тзв. повратак у Модерну), посткомунизам је после дуготрајне блокаде социјалног учења поново принуђен да се врати својим неапсолвираним задацима модерне политичке историје – срицању првих и најтежих лекција политичке демократије. У том смислу, у неколико расправа осветљени су проблеми освајања грађанске демократије на начин посткомунизма. У центру пажње су била питања о претпоставкама, могућностима и препрекама за успостављање демократије и владавине права у посткомунистичким земљама.
   Када је реч о Србији, она се прво крајем осамдесетих година прошлог века суочила истовремено са кризом идентитет и кризом легитимитета. Тадашња политичка елита на челу са Милошевићем се „одлучила за одрицање од идентитета, а за одлагање питања о свом легитимитету“.[10] То је, пак, имало за последицу, одлагање либерално-демократске конституције друштва у далеку будућност.  Тиме је у принципу оспорен сваки покушај институционалне стабилизације и консолидације демократије, која заправо једина може маргинализовати ауторитаризам и популизам. Стога политички режими који су се смењивали од 1990. до данас, (од национал-популизма и плебисцитарног цезаризма, до династеје и клијентелизма) уместо историсјког дисконтинуитета, практиковали су континуитет и тзв. ретроградну стагнацију. У реалности, постојао је у континуитету политички систем у којем су фактички негирана оснанова начела либерално-демократског поретка. Након четврт века тегобне транзиције, Србија још увек није апсолвирала лекције модерне политичке историје: грађанско друштво, грађанин и предузетник, правна држава и владавина права, подела власти, политички плурализам, јавност и слобода информисања, партиципативно-деморатски тип културе, цивилно друштво.

2.2. Национализам као политичка технологија. Битна димензија посткомунистичких друштава је национализам који израста на тлу недовршене модернизације и доживљава институционализацију у главним структурама политичког система. Национализам се овде инструментализује, тако што се редукује на интересе политичких елита (нациократија). Оне свој изгубљен легитимитет настоје да поново успоставе на апсолутан начин: нацијом, односно национализмом који националне елите свесно изазивају и подстичу. Тако је национализам, попримајући идеолошко-религијску фасцинацију и функцију, постао политичка технологија.[11]
У том контексту, деведесетих година XX века, на простору од Балтика до Јадрана, створен је низ нових нација-држава. Једну од кључних полуга у тим процесима имао је национализам који је веома брзо освојио велики део изгубљеног политичког и идеолошког простора, те ревитализовао посустали систем моћи у посткомунистичким режимима. На тај начин успостављена је делотворна симбиоза између национализма и тоталитарних снага политичког система, што је велика опасност и препрека за демократију. Јер народ – у смислу етноса (а не грађанин и демос) – постао је одлучујућа детерминанта друштвених и политичких процеса. Људска права и слободе се редукују и супституишу слободама и правима нације. „Земља је мала, али је наша. Локални барјак вије се над киповима локалних великана“.[12]  Поново се показало да се у последњa два века  у Средњој и Источној Европи различити покрети и идеологије били пролазни али да је сталан био само национализам.[13]
У теорији се овај феномен објашњава чињеницом да се већина посткомунистичких друштава у које спада и Србија одликује високим степеном примарне, предполитичке комплексности и мултинационалним саставом становништва. Падом реалсоцијалистичких режима, ове потискиване разлике избиле су еруптивно на површину, доводећи често у питање и сам опстанак заједнице (на пример, Југославије, Чехословачке, СССР-а). Стога је национализам једна од главних препрека у демократској конституцији посткомунизма, јер је политичко субјективирање национално одређених колективитета неспојиво са схватањем демократије као заједнице засноване на апстрактном субјективитету грађанина.

2.3. Детерминанте транзиције. Унутрашње детерминанте транзиције посткомунистичких земаља разоткривају велика противречја и поларизације у економском, социјалном и националном животу, мноштво оштрих конфликата који их распињу између ауторитарног и демократског поретка. Поред унутрашњих фактора, значајна детерминанта транзиције посткомунистичких земаља је утицај спољашњих сила – великих светских сила, мултинационалних организација и мултинационала. Оне се у складу са својим интересима јављају као подстицај или ограничења унутрашњим демократским процесима. Стога је епилог транзиције посткомунистичких земаља је неизвестан. За посткомунистичке земље транзиција је нужна и неизбежна – али је крајње неизвесно да ли ће њен исход бити демократско или ауторитарно друштво, консолидација или слом демократије, улазак у модерно друштво или пад на предграђанске (предполитичке) облике егзистенције и доминације. Историјски исход транзиције одредиће дејство и смер њених унутрашњих и спољашњих (међународних) детерминанти. У неким случајевима превагу могу имати унутрашњи, у неким спољашњи фактори; али извесно је да ће коначни епилог бити резултат дејстава обеју детерминанти, а смер крајње амбивалентан: подстицај или ограничење демократске транзиције.
Уместо мира и демократизације глобалног поретка, након слома реалсоцијализма наступила је трка за глобалном прерасподелом моћи праћена новим тежњама за доминацијом и експанзијом. То је, пак, имало тешке далекосежне последеице за земље у транзцији које су подвргнуте новим видовима зависности по моделу земаља переиферије: (1) структурална зависност и стварна подређеност, (2) репресивна међуанродна подела рада, (3) надексплоатација природних потенцијала и радне снаге, (4) раст без развоја и развој неразвијености, (5) деформисани  развоj земље. Дакле, развој земаља у транзицији осуђен је на развој неразвијености све док се буде одвијао у условима ових модела зависности. Иако нерзвијеност није појам независан од прошлости и поретка  који се темељио на колонизацији и доминацији, „неразвијеност није последица преживаљавања архаичних институција и недостатка капитала у регијама које су остале изоловане од главног тока светске повести. Управо обрнуто, неразвијеност је рађао и још увек рађа исти тај повесни процес који лежи у основи економског развоја – развој самог капитализма“[14]. 

2.4. Одговорност елита. После пада Берлинског зида 1989. и краја биполарне поделе света, наступила су тектонска померања у Европи и свету. У тим променама дошло је до слома СФР Југославије, који се  десио  под утицајем спољашњих и унутрашњих фактора. Унутрашњи узроци су имали улогу нужног, а спољашњи чиниоци довољног услова распада Југославије. Спољашњи, међународни фактор је био дубоко инволвиран у збивања у Југославији, да би касније, прихваћен од свих страна у сукобу, израстао у кључног, али не и непристрасног актера решавања југословенске кризе. Тај фактор је учествовао у смиривању сукоба у Југославији. Али он је следећи своје парцијалне интересе, доприносио њиховом распиривању и одлагању мирних решења.
У тим процесима Србија се непромишљено и неодогворно нашла на путу најмоћнијих светсих сила (САД, Немачке, НАТО-а) и зато је платила најскупљу цену и доспела у позицију  светске периферије, са свим трагичним консеквенцама.
Велика је трагедија нашег народа што смо у време тих тектонских померања у Европи и свету до данас, имали несрећу да нам на челу државе буду вазалне велможе - политички пигмеји недорасли времену националним и државним интересима. Они су више водили рачуна о интересу  страних сизерена и својих партија, него о интересу властитог народа и државе. Они нису разумели не само нову логику светскоисторијских токова, већ ни најелементарније чињенице. Нису схватили стару пословицу која каже: „Када се слонови туку и када воде љубав – највише страда трава“. Нису хтели да прихвате да су Срби мали народ који није у стању да утиче на глобална политичка кретања.
            На другом место је одговорност интелектуалних елита које су у тим драматичним збивањима изневерили свој позив. Уместо да са становишта струке понуде одговоре на изазове времна и поставе путоказе и светионике у мрачном и смутном времену - они су у већини или дигли руке од интелектуалног рада и стваралаштва у својим  струкама, или су ушли у политичку арену, политкчки се ангажовали, те на тај начин не само издали већ и аутокомпромитовали свој позив.
Захваљујући оваквим политичарима и интелектуалцима после 5. октобра 2000. године ове српске квазиелите попримаће све више каркатер компрадорскске елите.[15] Оне ће дозволити да јој се наметне јарам неолибералног ропства. Након тога, колонијална поробљеност српске државе и народа постајала је све већа, очигледнија и погубнија. Под вођством ових елита пошли смо путем периферне европске колоније, изгубили самопоштовање и достојанство, дубоко зашли у сиромаштво и кренули у духовно и физичко искорењивање. Трагично опадање наталитета, изгон и емиграција становништва последњих деценија, озбиљно су упозорење да се Срби могу свести на безначајну етничку групу и на крају нестати с лица земље. То је поразни салдо владавине посткомунистичких режима и неодговорних елита у Србији од 1989. до данас.


3. Улога интелектуалаца

3.1. Усуд остракизма интелектуалаца у Србији.У нашој историји, од турског доба до данашњих дана, од Доситеја Обрадовића и Вука Караџића до данас, постоји остракизам интелектуалца: неповерење и најгори однос Срба према својим најумнијим људима, посебно интелектуалцима. Према њима су властодржци и народ имали и данас имају подозрив и омаловажавајући однос. Њихова антиинтелектуална девиза „Све писмене људе у Србији треба понизити, протерати или побити“ - примењивана је на интелектуалце у безброј варијанти од Ђакове буне 1825. године до данас.
 Када се пажљиво анализирају сви периоди репресије од устаничких дана до данас, запазићемо да је у свима њима константа био прогон аутономних интелектуалаца у различитим областима.

3.2. Бољшевички антиинтелектуализма и деликт мишљења. ‒ Након Другог светског рата на остракизам интелектуалаца у Србији „накалемио“ се бољшевички антиинтелектуализам који је системски и систематски вршио негирање правне државе, независне уметности и слободног мишљења. У периоду од 1945. до краја деведесетих година, у Србији и Југославији је на делу био политички систем у којем је технологија политичке репресије била добро осмишљена – комплексна и делотворна. Идејно-политичка основа те репресије била је ригидна комунистичка идеологија, култ Титове личности, те деловање партије и друштвених организација. Инструменте политичке репресије чинили су војска и полиција, као инструменти силе и службе државне безбедности. Нормативно-правни оквир политичке репресије оствариван је кривично-правним законодавством и инструментализацијом правосуђа, а реализован је у  четири типа изгона интелектуалаца: (1) прогон народних непријатеља, (2) суђење за деликт мишљења, (3) забране књига, новина, часописа, позоришних представа, филмова и ТВ емисија, и (4) културно-политички случајеви.
Будући да су узроци, садржина и појавне манифестације поменутих случајева политичке репресије и прогона интелектуалаца у Србији недовољно истражени у нашој друштвеној науци, неопходно је критичко преиспитивање ауторитарних аспеката прошлости српског друштва и културе, као  и  ново критичко вредновање наше савремене политичке и културне историје. Јер, остракизам интелектуалаца непримерен је модерном друштву које се заснива на владавини знања, научно-техничком прогресу, поштовању слободе, демократије и владавине права. Присуство аутономног, критичког интелектуалца у модерном полису кључ је слободе и демократије. Стога изгон зналаца и расуло интелектуалног хабитуса могу имати кобне последице за судбину нашег народа и државе.

3.3. Издаја и аутокомопромитација интелектуалца. У периоду од 1990-их година до данас, бројни водећи српски интелектуалци уместо да са становишта струке дају одговоре о драматичним збивањима на прелому векова – ушли су у политичку арену и ангажовали се као лидери странака, велики везири и интелектуални вазали политичких моћника, политички камелеони и кетмани, пришипетље разних фондова и фондација, ратни и антиратни профитери, мисиониари.[16] Њихова улога је била кључна у етаблирању личних ауторитарних режима у Србији од Слободана Милошевића до Александра Вучића. Немали број српских интелектуалаца је националистичким страстима и погубним полити­чким одлукама прибавио морални ауторитет, те тако постао про­мотер мржње и рата. Тако је дошло до издаје и аутокомпромитације интелектуалаца у Србији.[17] Улазећи у политичку арену они су сагорели као научници и истраживачи, а потом компромитовали и потрошили ионако скроман кредит интелигенције у Србији. Формирана је политикантска, вазална интелигенција сачињена од бројне армије партиј­ских аналитичара, кабинетских саветника, експерата, портпарола, али и корумпираних професора универзитета, научних саветника и истраживача, новинара, уредника и других интелектуалних посленика који зарад вишег статуса, разних привилегија, брже политичке или професионалне промоције прихватају поданички однос интелектуалних вазала и кетмана.
            Многи од ових интелектуалних вазала и лакеја  су имали и имају кључну улогу у прогонима аутономних интелектуалаца чије се мишљење не подудара са мишљењем већине, посебно власти. Ипак, највеће зло није улазак водећих српских интелектуалаца у политичку арену, већ чињеница да они нису урадили оно што су по свом занату и професији морали да ураде  да као научници, уметници, ствараоци понуде стручне и компетентне одговоре на изазове времена. Напротив, они су се показали, једнако као и њихови политички ментори - недорасли времену, националним циљевима и потребама. Јер, они „не предњаче у изношењу нових замисли и идеја, већ далеко најчешће паразитирају на отпацима старих истрошених идеологија. Сви су они махом ухваћени у мреже владајућих глобално-стратегијски усмерених технократских планова и подухвата, сви се они углавном крећу у оквираима уских и порвршних, чак до отужности шаблонских, наравно, демократски обојених схватања и уверења.“[18]
            Једну од појавних манифестација болесног стања у српском друштву представља болест интелектуализма и високоумља „полуинтелектуалца“ (о којима је писао Слободан Јовановић), која има за последицу неприродну појаву – да је образованих људи све више, а ваљаних људи све мање. У Србији је данас све више зналаца, али мало људи.
            Треба истаћи да ова издаја и аутокомпромитација није само својствена српским интелектуалцима и није само обележила њихово јавно деловање протеклих деценија. Она је као својеврсна „немоћ духа“  карактеристична и за већину надмених и самозадвољних европских  интелектуалаца који уместо да предњаче у изношењу нових замисли и идеја, деценијама паразитирају на отпатцима старих истрошених идеологија и теорија. Многи од њих су, такође, прихватили улогу интелектуалних лакеја који прибављају морални и интелектуални легитимитет својим политичким лидерима. „Нема ничег особеног у томе како европски интелектуалци просуђују данашња политичка кретања у свету, нити је могуће запазити никакав озбиљнији мисаони садржај у њиховоим политичким говорима и иступима. Сви они углавном слепо следе владајућа свхавтања и обичаје, сви се они мање или више прагматички поводе за дневнополитичким потребама и интересима. Између њих и обичних професионаних политичара нема никакве битне разлике. Њихов видокруг је исто тако ограничен и осакаћен као и видокруг њихових политичких савезника или противника, а њихов језик исто тако штур и приземан као и језик ових других.“[19]  

            3.3. Аутономни критички интелектуалци. – Насупрот бројној армији компрадорских квазиинтелектуалца, кетмана, скретача пажње, фабриканата магле и произвођача кича и ла­жи, који су издали свој позив - постоје у Србији и аутономни критички интелектуалци: истински зналци и ваљани људи. То су они малобројни интелектуалци који су ишли својим аутономним путем, сматрајући да је он једино примерен њиховом људском и професионалном ангажману. То је пут теоријског истраживања, стручне, филозофске и уметничке  артикулације драматичних збивања. Они нису ни издали свој позив нити су се аутокомпромитовали. То су они припадници наше интелигенције који, по правилу немају праву прилику да у медијима и на јавној сцени  кажу шта мисле. То су они за које народ користи просту, а садржином велику реч ваљан човек, што ће рећи човек који ваља својој породици, ваља општини, земљи, ваља свакој заједници у којој је: човек који гледа на добро заједнице као на своје добро.
Реч је о аутономним критичким интелектуалцима који су успели да сачувају своју аутономну критичку позицију, те да се часно, одговорно и професионално баве својим послом. Присуство и јавно деловање оваквих интелектуаца у српском друштву, буди наду и улива поверење да још није све сасвим изгубљено у овом нашем отуђеном и опустошеном свету.

4.  Између ауторитаризма и демократије

4. .1 Апорије неуспеле модернизације. Кључно за разумевање тегобне транзиције Србије из ауторитарног у демокртски поредак је процес неуспеле модернизације у Србији. У теорији се разликују два типа модернизације: (1) демократска модернизација и (2) ауторитарна модернизација. Развој Србије током XX века до данас оствариван је у оквиру ауторитарног типа модернизације. У Краљевини Србији (од краја XIX века до 1914) и Првој Југославији (1918–1941) процеси модернизације су се одвијали у оквиру модела примитивног, ауторитарног капитализма; у Другој Југославији (1945–1991) у оквиру модела етатистичког социјализма. У Трећој Југославији (1992–2000) модернизација је остваривана помоћу формуле плебисцитарног цезаризма, а након демократских промена крајем 2000. године, на делу је диригована модернизација популистичког карактера.
Ниједан од ових модела није изашао из оквира ауторитарне модернизације, тако да је заједнички именитељ српског друштва био и остао: неуспела модернизација и њоме условљена неотрадиционална структура друштва. Реч је о ауторитарној, диригованој модернизацији са мноштвом противречја између патријархалног и грађанског друштва, ауторитарних и демократских тенденција и са бројним диспропорцијама између традиционализма и модерности.[20] Ова модернизација се остваривала и остварује у одсуству и негацији основних образаца демократске (западне) модернизације, тако да се о њој с разлогом говори као о „модернизацији без модерности“ (Ралф Дарендорф), зато што су суспендована два кључна фактора западне модернизације: политичка партиципација и економска лична иницијатива, грађанин и предузетник. Резултат тога је друштво „непотпуне модерности“ (Агнеш Хелер), хронолошки и по низу структурних елемената оно припада модерном друштву, али оно, нажалост, нема битне претпоставке за економску иницијативу и политичку демократију.
У антиномијама неуспеле модернизације и неотрадиционалне структуре друштва у Србији сагорела је велика илузија да се систем либертерских вредности може успоставити независно од његових друштвено-историјских претпоставки. Штавише, сви досадашњи покушаји од Карађорђевића и Обреновића, преко Броза и Милошевића до Ђинђића, Коштунице,Тадића и Вучића да се либерално-демократско друштво изгради без основних претпоставки грађанског друштва репресивно-идеолошким механизмима и средствима дириговане привреде, завршавали су у диктатури – монополу политике над економијом, партијске државе над друштвом.

4.2. Српска закаснела "надокнађујућа револуција". У петооктобарском политичком преврату 2000. године грађани Србије су учинили искорак из необољшевичког ауторитаризма и на тај начин стрворили претпоставке за преображај ауторитарног у демократски поредак. Тиме су створене само претпоставке за започињање процеса политичке, правне, економске и социјалне трансформације српског друштва у модерно друштво и државу. Нажалост, у годинамам после тог преврата формиран је квазидемократски поредак Србије у којем су принципи либерално-демократске држве остали само пуко предизборно обећање ДОС-а. Јер, су остали нетакнути функционални механизми старог систистема, укључујући полуге ауторитарне владавие: монопол над финансијским капиталом дражавним и идеолошким апартом, војском и полицијом. Од самог процеса струкруралног преображаја система,  власти су заправо одустале. Уместо тога, у широком луку од ДОС-а и Ђинђића до напредњака и Вучића, власти су по правилима игре наслеђеног политичког система спроводиле властиту кадровску политику, функционализовале државу, медије и институције.
Посматране у  том контексту промене у Србији након 5. октобра 2000, нису били суштиснке. Јер,  на де­лу је био не дис­кон­ти­ну­и­тет, већ кон­ти­ну­и­тет са прет­ход­ним ти­пом и ме­ха­ни­зми­ма вла­да­ви­не.  Оту­да се  није могло  го­во­ри­ти о пост­ми­ло­ше­ви­ћи­зму већ о ан­ти­ми­ло­ше­ви­ћи­зму, у ко­јем се од­ви­ја, ма­гиј­ски об­ред по­ни­ште­ња, не су­шти­не ста­рог ауторитарног ре­жи­ма, већ ње­го­вих по­јав­них по­сле­ди­ца. Сто­га ка­ко год бор­бе­ни до­сов­ци, „тадићевци“ и „вучићевци“ сво­јом ре­во­лу­ци­о­нар­ном ре­то­ри­ком по­ку­ша­ва­ли не­ги­ра­ти Ми­ло­ше­ви­ћев ре­жим, они су га, уисти­ну, са­мо до­пу­њавали.
Ле­ти­ми­чан по­глед на двој­но књи­го­вод­ство вла­да­ви­не „демократских“ режима последњих 15 година, ја­сно ука­зу­је да на исто­риј­ским те­ра­зи­ја­ма ми­ну­си да­ле­ко пре­те­жу над плу­се­ви­ма, да је тзв. до­сов­ско-вучићевска де­мо­кра­ти­ја крх­ка и ра­њи­ва, јер ње­не сла­бо­сти да­ле­ко над­ма­шу­ју вр­ли­не. Ти­ме су ши­ро­ко отво­ре­на вра­та пре­тва­ра­њу актуелног политичког режима у Србији  у симуловану, де­ма­го­шку де­мо­кра­ти­ју. Иза си­му­ла­кру­ма ли­бе­рал­не де­мо­кра­ти­је скри­ва се исти­на о ауто­ри­тар­ној ствар­но­сти.
Ипак, треба рећи да се после петоотобарског преврата, Србија, скидајући милошевићевско рухо и одбацујући ауторитарну реалност, вратила  на саме почетке модерног друштва, да би у њима, на темељима грађанског друштва отпочела изградњу демократске заједнице. Ако је Брозов социјализам био изнуђени интермецо убрзаног надокнађивања индустријализације, Милошевићев национал-популизам и плебисцитарни цезаризам, рачији ход у историјски ћорсокак – Ђинђић-Коштуничина "демократска револуција" и Тадић-Вучићева манипулативна диктатура би се могла дефинисати као закаснела надокнађујућа револуција која "ослобађа простор за надокнађивање пропуштеног развоја".[21]  

4.3. Хибридни карактер политичког система. Октобра 2000. Србија је успеле да збаци рухо ауторитарног социјализма и да – преко ноћи – обуче нову либерално-демократску одежду. Она се нашла у некој врсти интеррегнума који траје до данас. Новоформирани политички режими од Ђинђића до Вучића имали су обележја либералне демократије: правну државу и владавину права, парламентаризам, вишестраначки систем, политичку конкуренцију, демократске изборе и сл. Међутим, изнутра, у погледу садржине, ови политички режими показали су ауторитарна, диктаторска обележја. Тако је, на ровитом, социјално и национално веома конфликтном тлу, конституисан хибридни политички систем Србије. Он произилази из једне противречне друштвено-историјске ситуације, у којој се  разара пређашњи систем и инсталирају стара-нова владајућа класа и нови владајући начин мишљења, али се још не ствара битно другачије друштво. Идеал-типски посматрано, досовски и данашњи политички систем Србије је својеврсни хибрид који истовремено садржи сва три типа власти Веберове типологије: традиционални, харизматски и бирократски, а њихови лидери су веома успешна комбинација вође, избавитеља и узурпатора. Они као „вође (демагози) владају, у ствари, на основу привржености својих политичких следбеникаи на основу поверења које у његову личност као такву они имају.“[22]
Битна крактеристига хибридног политичког система данашње Србије је владавина путем манипулативне диктатуре и раскорак између великих циљева-обећања и скромне реализације. Ђинђић је као премијер обећао: посао, правну државу, борбу против корупције, стабилност, европске интеграције. Готово ништа од тога није остварио, не само због његове кратке владавине и трагичног убиства. Његови следбеници су негирали и фактичи напустили пут којим је он кренуо. Премијер Вучић је обећао слично: посао, правду, борбу против корупције, привремени раст и улазак Европску унију. Међутим, будући да је данас у Србији на делу континуитет са Милошевићвом и досовском владавином, његов маневарски простор да оствари свих пет обећања  је веома ограничен. Ограничен је споља све већим уценама и све мањим конкретним (нарочито финаснијским) пројектима подршке. Ограничен је изнутра. У његовом окружењу је најгори талог из Миошевићевог и досовског времена: превише криминалаца разних боја, ратних и антиратних профитера, малих и великих тајкуна, кетмана и камелеона, белосветких протува, проданих душа, фабриканата магле и произвођача лажи. Интлектуална и медијска сцена Србије данас је најгора у последњих пола века. На њој доминира компрадорска елита, политикантска, вазална интелигенција.
            Свестан тих ограничења Вучић је до неданво био веома опрезан: обећавао је мање, трудио се да уради више. Након избора 2016.  прешао је Рубикон. Обећава све више, а успева да уради све мање. Све чешће моли за  још пар година за прве резултате његове реформе. По свему судећи и он ће, као и његови претходници, прећи пут од плебисцитароног цезаризма (Милошевић) који је увелико иза њега до демагошке династеје (Ђинђић, Коштуница, Тадић). Њен епилог је маргинализација и неславан одлазак са полтичке сцене. Уосталом, сва искуства реформатора у Србији су обесхрабрујућа.

5.      Антиномије демократије

5.1. Стубови ауторитране владавине. - Политички режими који су се смењивали од 1990. до данас  би се сликовито могли приказати као нафтна платформа у океану: видљив је само део изнад површине мора, док су статички стубови који држе платформу и одолевају бурама и разормним таласима, испод површине невидљиви. Тај видљиви део политчког система у периоду од 1989-2000. је био Слободан Милошевић, у периоду од 2000-2012.  Ђинђић-Коштуница-Тадић, а од 2012. Александар Вучић.  Међутим за разумевање карактера тог политчког режима неопходно је имати у виду четири статичка стуба на којима он почива. Ти стубови су у фази етаблирања Милошевићевог режима (1989-1995) били: (1) национал-популизам, (2) партијско-државни и идеолошки апарати, чијим синхроним деловањем је доживео почетком 90-их година своје пуно етаблирање уз ореол легитимних вишестраначких избора, (3) војно-полицијски комплекс и 4) политички вођа.  Средином деведесетих година 1995. после ратних пораза, економске кризе и снкција, стубови Милошевићевог режима уздрмани а неки су се урушили. Од тада до данас  власт се ослања и одржава захваљујући новим стубовима режима. То су: (1) апсолутни монопол над финансијским капиталом, (2) монопол над идеолошким апартаима (медијима, културним институцијама, универзитетом), (3) лојални партијско-државни апарат, (4) подршка полицијске и војне елите. На овим релативно чврстим стубовима пободеним у трусно политчко тло, тајкунско-мафијашким капиталом као везивним малтером учвршћена је платформа на којој од 1989. до данас 2016. године почивала и почива пирамида власти у Србији.

5.2. Симуловани парламентаризам. Парламентаризам је историјски настао као институција ограничавања апсолутизма власти. Тек касније, са раз­војем грађанског друштва и либерализма, он је на Западу постао синоним за демократију. У Србији у којој су од Немањића до данас доминирали ауторитарни облици владавине, било је веома тешко успостављање демократског пар­ламентаризма. Крајњи смисао успостављања парламен­таризма од Милоша Обреновића до данас је првенствено у томе да омогући ограничавање апсолутизма власти, да подстакне процесе политичке модернизације и да израсте у демократску компетитивну институцију.[23] Међутим, ми смо се последњих деценија више удаљавали него приближавали том циљу, тако да парламентаризам у Србији данас представља фактичко негирање основних постулата парламентаризма. То је разумљиво кад је реч о друштву које не познаје демократске вредности, нема ни грађанина, ни демос, ни профилисане субјекте демократских процеса. Јер, дојакошњи поданици и урођеници класе, нације, партије, и сл. апстрактних колективитета, нису преко ноћи постали грађани упркос сјајној одежди коју су на брзину обукли.
Устав Србије од 1990. године јасно разоткрива инструментализацију основног правног акта у функцији владавине једне политичке гарнитуре. Он настоји да уставно-демократском формом (проглашавањем Србије за грађанску државу владавине права и социјалне правде, са вишестраначким системом и парламентарном демократијом) обезбеди у основи ауторитарну структуру власти, националистички изражену у на­челу: једна партија = један народ = један вођа. Отуда Народна скупштина Србије није функционисала, нити данас функционише као класични парламент (системски се крши начело поделе власти у корист председника или премијера, доминација владајуће странке формализује рад парламента, тежиште деловања политичких партија померено је на ванпарламентарне облике). Из тих разлога Народна                                                                                                                                                                                          скупштина је уставноправно лишена кључне улоге коју парламент има у уставно-демократским системима.[24]
У таквој ситуацији, владајуће коалиције у Србији и њихове олигархије, више су наклоњене јакој власти, концентрисаној у једном центру (председник или премијер) него уравнотеженој подели власти између различитих носилаца и парламентарним дебатама. Стога је у Србији на делу маргинализација парламента и симулирање уставне демократије.[25] Стога је оснона противречност у политичком систему Србије од Устава од 1990. године до данас раскорак између уставне и политичке интерпретације и легитимацијског разлога, између уставне егзистенције и уставне есенције Србије.[26] „Суштински проблем јесте у томе што Устав чини такву комбинацију елемената парламентарног и председничког система која принципијелно оспорава оба и ствара заокружени уставни основ за личну власт појединца, оличеног у председнику Републике.“[27]

5.3. Плурализам у сингулару.  Политички плурализам је цивилизацијска тековина модерног друштва. Нема слободе без могућности да се мисли и дела другачије. Стављајући тежиште на слободе и права појединца у односу на државу, он признаје постојање мноштва њихових различитих интереса и политичких идеја. Демократски плурализам унутар којег се легитимно артикулишу ови интереси подразумева одређене прет­поставке: економију без туторства политике, грађанина, дисперзију извора моћи, правну државу и владавину права, поделу власти, систем(ат)ску контролу носилаца политичких функција, компетитивни изборни систем, слободу информисања, демократску политичку културу итд. Док се не остваре ове претпоставке нема демократског плурализма. Постоји само његов привид и лажни сјај.
Политичке странке у Србији, од свог оснивања крајем XIX и актуелне почетком XXI века, изражавале су на политичкој сцени дубинске ауторитарне токове предмодерног друштва (принцип обрачуна са неистомишљеницима као непријатељима, ликвидације или прогони политичких противника и сл.). У протеклих стотину година српске историје у средишту је био константан сукоб између патријархалног и модерног, који се изражавао у идеологији и програмима политичких странака, у политичком менталитету, у односу према Западу као јасно дефинисаном систему вредности, у разумевању националне идеје, о улози војске и цркве – укратко, у свим појавама које у животу једног друштва дуго трају и које, као такве, одређују његов историјски идентитет.  Нажалост, та ситуација је остала до данас. У данашњем партијском спектру све странке без изузетка карактерише ауторитарност, ригидност и политика обрачуна.
Након поражавајућих искустава на бројним изборима у Србији у периоду од 1990. до 2016. године, очигледно је да се компететивни вишепартијски систем који је уставно прокламован, изродио у порицање демократског политичког живота. Одговорност за то сносе поред владајућих и опозиционе партије. Јер, оне су и након 25 година јаловог вишестраначја и поражавајућих изборних резултата, изневериле велике наде и очекивања људи. Наиме, наше политичке странке су и даље недовољно социјално утемељене, неспособне за толеранцију и дијалог, неспремне за компромисе и коалиционо деловање, без јасне политичке визије и стратегије. Будући да су се умногоме компромитовале, да су изневериле очекивања својих симпатизера, водеће политичке странке у Србији су  усмерене на крајње прагматичне потезе освајања, или бар партиципирања у власти. Стога не треба да нас изненађују разни облици њиховог "диловања" са режимом, или, пак, неочекиване и непринципијелне коалиције и са "црним ђаволом" само да постављени циљ остваре.[28]
Летимичан поглед на вишепартијски мозаик Србије открива велике конфузије у погледу онога што се у традиционалном смислу сматра левицом, центром и десницом. Ови раније супростављени табори у новонасталој ситуацији немају шта да кажу, већ напросто препричавају старе приче. Уместо да темељно преиспитају своја стара уверења и јавно признају свој део одговорности, они обмањујући и себе и друге,  брже-боље су се прилагодили новој стварности: једни су се лукаво прерушили у социјалдемократе, жељни да се још мало одрже на политичкој сцени; други су преко ноћи постали  националисти и патриоте, уверени да је успостављање националних држава једини идеал за који је данас вредно борити се; трећи су постали вазали новог светског пореткаки прешли на страну најљућих непријатеља српског народа и његове државе. Наравно, ниједна од ових партија није допринела решењу наших основних националних и државних проблема, али је довољно јасно показала да су облици превртљивости и ступњеви сналажљивости српксих партија и њихових лидера доиста неисцрпни.
У таквој ситуацији, нити је актуелна власт алтернатива претходним режимима (Тадића, Коштунице), као што ни досовска власт није била стварна алтернатива Милошевићевој владавине. Зато сам ја у својим истраживањима политичких прилика у Србији у последње две деценије користио две теоријско-методолошке парадигме, које ми се чине плодотворне за истраживање и разумевање политичких збивања у Србији. Прва парадигма је плурализму у сингулару.  У недостатку основних друштвено-економских, политичких и културних претпоставки у Србији је на делу сингуларизација плурализма. Упркос мноштву политичких странака, удружења, коалиција, све оне се своде на један заједнички именитељ – на борбу за власт и на  лидера-фирера. Када се посматра партијска сцена Србије, јасно је да ту није реч о демокртаком плурализму већ о некој врсти групног секса са самим собом.
Последица овог плурализма у сингулару је друга парадигма коју изражавам у виду метафоре возачи и сувозачи. Улогу возача у нашем путу у погибељ имао је владајући „блок социјалиста“ прво на челу са Милошевићем а потом Демократска опозиција Србије, на челу са Ђинђићем, и потоње коалиције: Демократске странке на челу са Тадићем и данас Српске напредне странке на челу са Вучићем. На позицији сувозача су се угодно сместиле водеће снаге опозиције чији су лидери реторички критиковали властодржце, успут оберучке прихватали дароване мрвице власти, очијукали са мафијом, успешно решавали статусна и материјална питања и безуспешно трагали за алтернативом. И једни и други су се показали као мали глумци у озбиљним ролама, неспосбни да понуде алтернативу.
Већина странака у Србији већ 25 година иду из пораза у пораз, губе гласове на изборима, губе чланове и симпатизере, а њихова олигархија и лидери (п)остају све моћнији. Стиче се утисак да је у Србији све мање чланова и симпатизера партија, али је зато све више партија и паријских лидера.  Србија личи на аутобус у култном филму „Ко то тамо пева“. Њени грађани узапћени у том аутобусу са неодговорним возачем и сувозачем бауљају из невоље у невољу, из пораза у параз.


6.      Порицање правне државе и владавине права

6.1. Правна држава као правна бајалица. Познато је да је у тзв. метаморфозама правне  државе она у ауторитрним порецима дожовљава формализацију па и компромитацију.[29] У том контексту посебно је компликован њен однос према владавини права.[30] То нам указује  на њена иманентна противречја и антиномије. Наиме, правна држава у свом супстрату садржи противречне елементе: слободу и власт, закон и силу, разум и вољу. Историја нас упозорава да зависно од конкретних околности превагу је добијао један или други елеменат. У том контексту концепт владавине права јавља се као могуће решење ове антиномије и он се последњих година јавља управо у овом смислу као корелат са правном државом.[31]
Поражавајућа искуства вишедеценијске владавине партијске државе, системско и систематско ограничавање слободе и гажење људских права у другој Југославији, чине лако разумљивом актуелизацију теоријског концепта и институција правне државе и владавине права.  Са аспекта правне државе и владавине права, могу се уочити бројне антиномије демократске транзиције у Србији. Чак и у оним случајевима када је извршена формално-правна рецепција правно-државних институција западноевропског либералог типа, њихову садржину обележава упорно за­државање и деловање установа партијске државе као антипода правној држави, владавине правом уместо владавине права. На тај начин, Србија се последњих година више удаљавала него приближавале правној држави и владавини права, тако да се иза вела правне државе скрива лична власт са елементима плебисцитарног цезаризма и демагошке династеје.
Оживотворење правне државе и владавине права у Србији имплицира низ фактора економске, социјалне, политичке и културне природе. Тај циљ је много комплекснији него што изгледа на први поглед.  Упркос заводљивој политичкој реторици, у стварности нашег друштва правна држава још није присутна. И док су свима уста пуна правне др­жаве, ми још живимо у ауторитарној (умногоме партијској) држави у којој нема правне контроле власти, демократске и аутономне јавности, правне сигурности, у којој доминира нерационалона и прескупа бирократија, влада правни релативизам и игнорисање природног права.
Сасвим је извесно да ће се правна држава у нашем друштву још дуго рвати са мрачним силама предмодерног друштва и сучељавати са препрекама које се не могу савладати пуким рушењем старог режима и уклањањем гвоздене завесе према либерално-демократским институцијама. Јер, „наћи облик владе који би ставио закон изнад воље појединца може се упоредити са тражењем квадратуре круга у геометрији“. (Жан Жак Русо).
Отварајући процесе демократизације и модерне конституције друштва Србија још нису прекорачиле праг правне државе и владавине права. Данас је сасвим очигледно да се у Србији, иза кринке прокламоване демократије, правне државе, владавине права крије тзв. ратоборна демократија, антиправна (партијска) држава. Јер, власт је изван и изнад права, а на делу су елементи личне власти у форми парламентаризма, тако да позивање на правну државу и владавину права до додијалости поприма укус бљутавости и хипокризије, постаје део вербалног ритуала без везе с реалношћу. Заправо, "правна држава" и "владавина права" су постале правне бајалице којима се све и свашта исцељује, слично политичко-правним бајалицама из вунених времена: „удружени рад“, „делегатски систем“, криза раста“, „плурализам социјалистичких самоуправних интереса“ и сл.

6.2. Примат политичког и криза права. Основни извор слабости нашег правног поретка произилази из чињенице да је политика изнад права, односно да се право своди на слушкињу текуће политике. Важнији је педаљ власти од километра права.То има за последицу да је претпостављени општи интерес увек изнад појединачног, тако да наш правни систем не познаје категорију грађанина и неприкосновених људских права као старијих од власти.
Карактеристика је нашег правног поретка да се у њему зарад тренутних прагматско-политичких интереса, олако жртвују и газе древна, општепризната начела правне цивилизације: правна држава и владавина права, подела власти и независно судство. Уставност и законитост се често супституишу целисходношћу, а легалност се по правилу изједначава са легитимношћу. Уместо прокламоване модерне демократске државе на делу је њено деградирање на предмодерне облике државе у којој: нема слободне и аутономне јавности, нема правне контроле власти, нема правне сигурности, нема ефикасне заштите људских права и достојанства људске личности. На делу је вулгарна идентификација власти и државе и самим тим злоупотреба права и др­жаве у корист режима, доминација примитивне, нерацио­налне и прескупе бирократије, владавина правног релативизма и потпуно игнорисање природног права.
Негирање постулата правне државе и инволутивне тенденције у правном поретку Србије, последица су, пре свега, примата политичког и на њему засноване доминације политичке власти и (све)моћи владајуће елите. Концентрација политичке моћи законито доводи до ситуације у којој је право потпуно потчињено политичким циљевима. Ни­чући, с једне стране, на политичкој традицији источ­њачког деспотизма и самодржавља на коју се накалемио бољшевизам, и с друге стране, потцењујући и одбацујући достигнућа грађанског друштва у погледу ограничавања политичке власти – актуелни режим у Србији се лишио одбрамбених механизама обуздавања политичке власти и изложио друштво дејству њених дијаболичких сила.
У целини посматрано, у протеклим деценијама у Србији је изграђен гломазан правни поредак заснован на политичком и идеолошком монополу владајуће елите. То је резултирало крутим, умногоме анахроним правним системом који је подржаван ригидним догмама, угушио иницијативу, лишио људе мотива за рад, онемогућио да се расположиви материјални и људски потенцијали користе и да се живи у складу са могућностима које пружа савремена технологија и модерна либерално-демократска организација друштва.
Стога се морамо непрестано опомињати мисли Карла Фридриха Савињија, који је далеке 1814. писао у свом делу О позиву нашег времена за законодавство и правну науку: „да право нема засебно постојање и да је његово биће сам живот људи посматран с једне посебне стране“.[32] С погледом на њу можемо закључити: „Право које сапиње живот, право које спутава размах и самопотврђивање слободног људског живота, то је право у кризи, то је криза права. У ствари и строго узев, то више није никакво право.“[33]

6. 3. Апорије правног савладавања ауторитарне прошлсоти. - Посебан предмет анализе у овим расправама је правно-политичка деструкција коју су за собом оставили претходни ауторитарни режими у Србији. Њихове жртве су били и остали грађани Србије, као и право које је претворено у слушкињу политике. Стога је важан услов успоствљања правне државе у Србији  правно савладавање ауторитарне прошлости. Јер зло ауторитарне прошлости мора се савладати да се не би поновило. Процес правног савладавање ауторитарне прошлости одвија се на два колосека: 1) ревидирање законодавства неправне државе, отварање досијеа, лустрација, рехабилитација, денационализација и слично, и 2) савладавање прошлости иза ратних похода, крвавих етничких сукоба, ангажовања војски, полиција, паравојски, и друго. У тој светлости примењују се различити облици правне одговорности: кривична, прекршајна, дисциплинска, радноправна, лустрацијска, одштетна одговорност, фискална, накнадно опорезивање, и друго.
Упоредна искуства упозоравају да је отварање процеса савладавања ауторитарне прошлости слично отварању Пандорине кутије. То је изузетно деликатан и мучан посао с пуно непријатних последица.[34]
Упркос демократским променама након октобра 2000. године, Србија се још увек није суочили са злом ауторитарне прошлости. У њој је на делу не дисконтинуитет већ континуитет са ауторитарном владавином неправне државе. Зато још увек нису на дневном реду питања отварања досијеа тајних служби, лустрација и сл., нити раскид са тоталитарном политичком праксом бивших диктаторских режима и њихових данашњих рецидива. Политичке елите које су се смењивале у последњих 15 година нису схватиле неопходност савладавања зла ауторитарне прошлости и остваривања транзиционе правде.[35]

6.4. Законски симулакруми. У неколико расправа посебно сам анализирао примери негирања основних принипа правне државе и владавине права. Реч је о расправама о: (1) реформама, тачније конфузији у српском правосуђу којом је грубо нарушен принцип поделе власти и независног судства; (2) дефицитима српске легислативе о слободи удруживања и слободи медија. Посебно сам указао на континуиет кварења закона у овим областима.  Ти закони пате од болести типичне за српску легислативу и њене производе последњих деценија: дискрепанције између либерално-демократске форме и ауторитарно-репресивне садржине. Наиме, поменути закони о правосуђу, слободи удруживања и медијима имају појавни облик либералног уређења тих сфера друштва. Они респектују цивилизацијска постигнућа и међународноправне стандарде у тим облстима, као и идеолошке потребе поретка. Али они не кореспондирају са политичким реалитетом Србије и стварним потребама режима да се незавсинст судста, слобода удруживања и медија сузи, ограничи па и онемогући. Тиме се поменути закони у Републици Србији показују као законски симулакрум и симулиране норме које садрже привид права. Уставна и законска реторика слободе и владавине права  у функцији је обезбеђења легитимитета ауторитаризму и монополу владајуће(их) партије(а), као негације правне државе.


7.      Медији и универзитет

7.1. Медији – трансмисија власти.  Полазна теза у расправама о медијима у Србији јесте да су медији на крају XX века попримили амбивалентан ослобађајући/поробљавајући карактер. У том контексту је осветљена улога медија и новинара у Србији, који су у последњих деценија, претворени у трансмисију политике, доживели морални и професионални пад.
Ратнички поход на медије у Србији кренуо је 1989, конкретизован након Милошевићеве „антибирократске револуције“ 1991.  доношењем Закона о јавном информисању. Резултат су биле велике чистке на универзитету и медијима.  То је кулминирало је 1998. године  доношењем  Шешељевог  Закона о високом образовању и Вучићевог Законао о јавном информисању. Тај поход је досовска  „демократска“ власт довела до краја са Изменама Закона о јавном информисању 2009. године, које су довеле у незавидан положај медије и судове, и које представљају негирање основних принципа медијског права. На овај тренд дисциплиновања медија надовезала се актуелна напредњачка   државна  политика  која је спутала слободу и аутономију медија.
На другој стани, велики број новинара је током протекле две деценије стао на страну једноумља и манипулације. У армији ратних и антиратних профитера новинари су били и остали важан ешалон. Финансирани од ратних и антиратних лобија у земљи и свету, под маском „одбране историјских националних интереса“ или  „заштите људских права“, они су своје медијско умеће ставили у функцију ратне машинерије и заузврат остварили профит, разне привилегије и неслућену социјално-политичку промоцију.[36]
Стога је прича о независном новинарству мит, идеолошка копрена која скрива истину да апсолутно независног и објективног новинарства нема. О томе сведочи и најновије порицање слободе медија последњих година. Медијски кредо у Србији је био и остао производња политичке лојалности, онеспособљавање грађана да мисле својом главом, инструментализација новинара, манипулација поданицима и индустријско обликовање јавног мњења. Актуелним властодршцима у Србији, једнако као и онима у доба Броза, Милошевића и ДОС-а, нису потребни новинари који мисле својом главом, који су спремни да пошто-пото следе највише професионалне и етичке стандарде своје струке и који поштују истину, људска права и објективно информисање као највиши принцип своје професије. У индустрији свести бившег/садашњег режима, која државну контролу практикује тоталитарно, новинарима је намењена улога трансмисије, пуког извршиоца, а не професионалног и објективног новинара.[37]

7.2. Дефицити медијског законодавстав у Србији. Новим медијским законима који су донети у периоду 2002–2008. године елиминисана је велика правна несигурност која је до тада постојала у овој важној материји. Доношењем Закона о радиодифузији 2002, Закон о јавном информисању 2003, Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја 2004. и Закона о заштити података о личности 2008, учињен је велики напор да се уреде, обезбеде и прецизирају слободе медија у свим њиховим димензијама. Били су то значајни и неопходни кораци ка остваривању правне садржине гарантије људских права у области информисања. Међутим, примена ових закона убрзо је показала озбиљне недостатке у погледу разумевања и познавања слободе медија и њених правних оквира. Уместо да учини напор да се обезбеди да живот примене закона буде достојан његових демократских потенцијала, Србија је последњих година кренула у супротном правцу.
Резултат тих негативних тенденција биле су Измене Закона о јавном информисању, усвојене 31. августа 2009. године, које су довеле у незавидан положај медије и судове, и које представљају негирање основних принципа медијског права. Овај Закон представља један од најтежих удара на слободу јавне речи и информисања у Србији и он се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним Законом о информисању из 1998. године. Јасно је да иза оваквог кварења медијских закона у Србији стоји утицај политичке моћи и тежња да се успостави континуитет са медијским правом које су утемељили претходни ауторитарни режими.[38]

7.3. Деструкција универзитета.  Будући да су главни отпри ауторитарним режимима у Републици Србији били на универзитетитима, већ на почетку Милошевићеве владавине кренуо је процес дисциплиновања српских универзитета. Први корак је учињен са Законом о Универзитету од 1992. године којим је делимично ограничена аутономија универзитета  изборена у комунистичком периоду. Некокико година касније, као реакција на велике студентске демонстрације и грађански протесте 1996-1997. у којима су студенти и наставници универзитета имали кључну улогу, донет је репресивни и погубни закон о Универзтету 1998. године. Овим Законом извршено је отворено и безочно потчињавање универзитета власти. Створен је веома широк простор за политичко арбитрирање, чак и за удаљавање с факултета око 200 наставника и сарадника.
 Закон о универзитету од 1998. је био слика политичког режима који га је инаугурисао и времена у којем је настао. Он је био јуристичка форма за политичку, културну и моралну деструкцију универзитета у Србији. Тај Закон је представљао корак назад у изградњи правне државе и владавине права у нашој земљи. Бројне слабости  и неправилности у примени овог закона указале су  на тежњу владајућег естаблишмента Србије да ограничи и практично укине аутономију универзитета и слободу стваралаштва.[39]
Та интенција је остала и после демократских промена до данас. Додуше она се није остваривала на овакав отворен, репресиван начин. Досовски и потоњи „демократски“ реформатори образовања чинили су то на суптилан начин под изговором реформе универзитета у складу са Болоњском декларацијом. Иза заводљиве европске болоњаске реторике, скрива се интенција власти да дисциплинује универзуитет. То је и легализовано Законом о високом образовању који је усвојен крајем августа 2005. године. Овај Закон је напустио принипе класичног Хумболтовог универзитета и увео радиклане промене у систем високог образовања: (1) уведена су три циклуса студија у складу са Болоњском декларацијом, (2) коришћење Европског система преноса бодова (ЕСПБ), (3) акредитација и осигурање квалитета студијских програма и високошколских установа, и (4) више школе су трансформисане у високе школе струковних студија и постале су део система високог образовања. Његовим ступањем на снагу настављено је поништавање саме идеје и смисла universitasa које је су започели Милошевићеви министри просвете, а досовски довели до карикатуралног краја.  Од универзитета ће остати само празна форма. Нова мрежа бројних државних и приватних вискошколских институција већ је довела до инфлације и девлавације диплома од основних до докторских студија. Нова страница нашег академског живота биће обесхрабрујуће ружна и трагична.

7.4. Супституисање Хумболтовог универзитета болоњским. – Својеврсну ренесансу, изузетан успон и развој европски унивеерзитети су доживели захваљујући деловању Вилхелма фон Хуболта, лингвисте, филозофа и дипломате. Он је у првим деценијама XIX века,  на месту пруског минстра образовања покренуо велике реформе образовног система. Његов пројекат препорода нације и државе, посрнуле после великих ратних пораза, почивао је на концепту Bildunga, непрекидне самоизградње појединца, његових духовних, умних, моралних и физичких моћи. У том пројекту кључну улогу је имао наратив о класичној Грчкој као изворишту највиших естетских и етичких начела и као кључно упориште модерне европске културе. Овако развијени људи граде слободно друштво, засновано на њиховој способности самоспознаје, стеченој кроз образовање.
Током ХIХ века већина европских земаља, међу њима и Србија, прихватила је овај Хумболтов модел образовања и универзитета и он је у својој двовековној историји дао изванредне резултате. Прво, зато што су у његовом конципирању и развоју учествовали велики умови (поред Хумболта, Кант, Хегел, Фихте и др.). Друго, тај концепт Универзитета је рођен и развијан на свести о значају и хуманистичкој мисији те највише истраживачко-научне и образовне институције. И треће, реч је о идеји универзитета као првенствено европској институцији, утемељеној у њеној најбољој традицији, посебно у хеленским коренима.[40]
На другој страни, тзв. Болоњски модел, спроводи радикалну реформу универзитета која је у Србији: (1) недовољно промишљена и брзоплета, (2) не води рачуна о нашим садашљим приликама и нашој традицији и (3)  олако се поводи за неким (америчким) узорима непотребно и поданички претвореним у директиве.
На тај начин постоји опасност да се са „Болоњском реформом“ нашег универзитета заборави и затре сама идеја и смисао универзитета. Досадашња искуства примене Болоњског модела у Србији упозоравају да су управо ове његове слабости на делу.  Прво, изгубљена је сама идеја универзитета (ми немамо Закон о универзитeту већ Закон о високом образовању). Друго, показало се да није свака промена самим тим и промена набоље. И треће, тзв. Болоњски принципи негирали су умногоме и оно што је током дугог времена и код нас и другде у Европи, посведочило своју трајну вреднсот и што је морало да буде сачувано а није.[41]
Из тих разлога, није случајно, што су водећи европски универзитети (нарочито У Немачкој, Енглеској чак и САД) сачували његово биће и оне принципе Хумболтовог модела који су се током последња два века потврдили као трајно добро.

8.      Спречавање дискриминације


8.1. Мањинска права и дискриминација. Питање мањинских права у Србији и осталим земљама у транзицији, као лакмус папир, разоткрива све слабости и ограничења тзв. демократских институција у фрагментираним друштвима. У тим друштвима већинско одлучивање нужно води продубљавању постојећих разлика и доводи до негирања саме могућности демократије, јер етничке, културне, религисјке и друге мањине осуђене су на трајни мањински статус, без могућности да политички ефикасно промовишу своје интересе.
Ово се посебно односи на фрагментацију национално хетерогених друштава која су превасходно обележена сукобом државно-хегемонистичке нације, која државу доживљава као своју, и мањиснких нација, које сосптвени политички положај виде као обесправљеност. Овде, треба имати у виду и економску неразвијеност већине посткомунистичких држава, као и одсуство базичног консензуса, и спремности на компромис између већинске и мањинских нација. Јасно је, да легитимност власти, политичке елите у овим земљама црпу из националног популизма, а не из демократског консензуса те се још увек може говорити о владавини нациократија у тим државама. Сличан је ситуације и са другим мањинама које су, у немогућности да политички артикулишу своје интерес, подвргнуте раличитим облицима дискриминације.
Проблем дискриминације није био познат ни антици, ни средњем веку. Тек са прихватањем и практичним остваривањем начела правне једнакости међу људима тај проблем се помаља на хоризонту друштвене свести и постаје правно релевантан. На овом нивоу анализе  дискриминација се појављује као питање остваривања владавине права и решава се општим нормама којима се остварује та владавина.  Узроци дискриминације су како социјалне, тако и психолошке природе. Проглашењем правне једнакости нису промењени конкретни друштвени односи засновани на вишевековној традицији неједнакости, као ни ставови, преношени с колена на колено, који су претпостављали неједнакост као примарно социјално искуство.  Мањинска права су још увек више норамативнни идеал него стварност.

8.2. Антидискриминационо право. Стављање ван закона читавих група лица која имају одређена лична својства  требало би да је већ ствар далеке прошлости. Принцип једнакости људи данас је уздигнут на ниво моралног императива цивилизованог света. Дискриминација људи само због тога што они имају одређена лична својства не може да се оправда ни правним ни моралним разлозима.
Антидискриминационо право у Европи претрпело је драматичне промене током последње две деценије. Значајан корак напред направљен је у оквиру Европске уније и у оквиру Савета Европе. Амстердамским уговором 1997. године измењен је Римски уговор, укључујући тако и правила о забрани дискриминације у главне оснивачке принципе Европске уније и дајући правни основ за покретање правних механизама заштите од дискриминације не само на основу пола, већ и расног или етничког порекла, вероисповести или уверења, инвалидности, година старости и сексуалног опредељења.
Стандарди обезбеђени директивама ЕУ обухватају забрану како непосредне, тако и посредне дискриминације, укључујући и узнемиравање и навођење на дискриминацију, као и заштиту од виктимизације за оне који траже заштиту од дискриминације или су спремни да сведоче у корист жртве, увођење адекватних средстава заштите од аката дискриминације и установљавање специјализованих тела за борбу против дискриминације. У оквиру Савета Европе, члан 14. Европске конвенције о људским правима забрањује дискриминацију по великом броју основа, али само у коришћењу права и слобода гарантованих самом Конвенцијом. Одређено унапређење постигнуто је 2000. године усвајањем новог протокола XII уз Конвенцију који садржи аутономну забрану дискриминације у уживању права гарантованих законом и дискриминације од стране органа власти.
            Дискриминација у Србији представља ендемску појаву против које се ваља упорно и систематски борити. Она захвата следеће области друштвеног живота кој су посебно осетљиве са становишта дискриминације: 1) дискриминација полова, 2) етничка дискриминација, 3) верска дискриминација, 4) политичка дискриминација, 5) дискриминација мањина 6) дискриминација особа са инвалидитетом 7) хомофобија – дискриминација над ГЛБТ популацијом, 8) дискриминација особа које живе са ХИВ/Сидом.
Суочен са потребом правног реаговања на дискриминацију, српски законодавац се у току последње деценије трудио да прихвати највише европске стандарде и да одговори бар на два захтева савременог друштва. Први је везан за императив модерности, други за императив владавине права. Упоредно-правно посматрано, два су циља антидискриминационих закона: да прецизно дефинишу оно што је забрањено чинити и да пропишу ефикасне механизме заштите од дискриминације.
Први озбиљан корак Србије ка остваривању ових захтева и циљева на плану сузбијању дискриминације у друштву били су антидискриминациони закони: Закон за спречавање дискриминације особа са инвалидитетом донет априла 2006. године и Закон о забрани дискриминације донет марта 2009. године. Овим Законом је уређена општа забрана дискриминације, облици и случајеви дискриминације, као и поступци заштите од дискриминације.[42]
Имајући то у виду, оптику расправа усмерио сам на два проблема у којима се као у жижи преламају путеви и странпутице борбе против дискриминације у Србији: (1) Забрана дискриминације особа са инвалидитетом и (2) Оствраивање родне равноправности у политици.

8.3. Различити, али равноправни.  У сагледавању друштвеног положаја и правног статуса особа са инвалидитетом треба полазити од социјалног модела тумачења инвалидности. Особама са инвалидитетом није потребно сажаљење већ конкретна подршка. Пре свега, она која се односи на остваривање њихових основних људских права и слобода. Предуслов за остваривање људских права и постизање пуне равноправности особа са инвалидитетом јесте постојање антидискриминацијског законодавства, којим су на прецизан начин уређени механизми заштите у случајевима дискриминације на основу инвалидности.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом и општи Закон против дискриминације представљају солидан правни оквир за остваривање права и равноправности особа са инвалидитетом. Паралелно са нпраћењем применомантидискриминационих закона нужно је пратити текуће измене у законодавној и подзаконској регулативи и у свим актима који задиру у одређене сегменте живота особа са инвалидитетом, с циљем да нова решења омогуће њихову социјалну укљученост и равноправност. Многа од прокламованих права особа са инвалидитетом се не остварују из објективних разлога, неразвијеног и сиромашног друштва, а многа нестају у бирократском троуглу и интересној спрези бирократа одређених министарстава, невладиних организација и инвалидских организација које се баве правима особа са инвалидитетом.
Бољих животних услова и права особа са инвалидитетом нема без систематске едукације нашег становништва и релевантних друштвених и политичких фактора, а не само људи који се баве овом проблематиком. Зато ваља избећи замке нормативистичке илузије по којој ће нова законска регулатива аутоматски обезбедити особама са инвалидитетом боље животне услове. Нова законска регулатива у овој области је нужна, али није довољна. Треба увек имати у виду да  човек  није ограничење већ могућност и не треба правити разлику између људи, без обзира на то да ли имају више или мање изражене (не)способности.

8.4. Родна (не)равноправност у политици. Битна карактеристика политичких процеса последњих деценија јесте пораст броја жена на местима одлучивања. Жене су данас, више него икада у прошлости, ушле заједно са мушкарцима у јавну сферу политике, доспеле до изборних положаја и заузеле значајно  место на лествици политичке моћи. Међутим, ти процеси у Србији одвијају се на противречан начин.  До пре двадесетпет година жене Србије и СР Југославије су формалноправно имале бољи друштвени положај него жене у многим развијеним земљама. Међутим, после 1990-их година дошло је до апсолутног погоршања положаја највећег броја жена, што је довело до опадања њиховог животног стандарда и систематског истискивања из јавног, посебно политичког живота. Док је у парламентима република бивше СФР Југославије било 30% жена, у последњој деценији XX века он је три пута мањи. Наиме, у условима транзиције дошло до политичке маргинализације и одсуства жена из институционалног политичког живота у Србији. Удео жена у политици био је 1990 – 1,6%, 1992 – 4,4%. 1997-6,4%. У скупштинама Србије  на свим нивоима број жена од 1990-2003. није прелазио 6-7%). После демократских промена 2000. године,  број жена у скупштинама се повећао на 6-10%. Након парламентарних избора 2008. године партиципација жена у законодавној власти је повећана на 21,6 %, да би после  избора 2012. и 2016. посланице жене прешле 33%.
Захваљујући томе у протеклој деценији у Србији је створен нормативни оквир и институционални механизми за унапређивање родне равноправности: Закон о забрани дискриминације (2009), Закон о равноправности полова (2009) и Национална стратегија за унапређење положаја жена и унапређивање родне равноправности (2008-2014). Уз то, ревидирани су различити релевантни закони: Закон о породици, Кривични закон, Закон о раду, Закон о запошљавању. Заједнички именитељ у свим овим  актима  о равноправности полова јесте да су сви дужни да поштују равноправно учешће жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног сектора у складу са општеприхваћеним одредбама међународног законодавства. Посебан значај за остваривање родне равноправности у политици има и формиране Женске парламентарне мреже Србије, која је основана 14. фебруара 2013. године као неформална мрежа посланица свих политичких странака у Народној скупштини Републике Србије. 
У целини посматано, у српској политици од настанка модерне државе у XIX веку  до данашњих дана, одвија  пресликавање и манифестовање друштвених улога и образаца понашања полова. Искуство свакодневног живота потврђује да мушкарци, а не жене, обликују, усмеравају и дефинишу јавну област политике -  и то у свим оним деловима у којима она подразумева експлицитну моћ и власт. То је доминирало у јавном дискрусу и пракси транзиционе Србији крајем ХХ и почетком ХХI века. Последњих година то се формално и нормативно мења, али фактички су присутни елементи политичке дискриминације жена.[43]


9.      Србија у процесу европеизације и глобализације

9.1. Глобализација демократије или тоталитаризма? ‒ Глобализа-ција је светска појава економског, технолошког, политичког и идејно-културног обједињавања света. Она је битно изменила слику  економског система, држава, региона и света. На прагу XXI века глобализација је изразито амбивалентна и у политичкој сфери: истовремено са отварањем нових хоризоната слободе, демократије и прогреса у свету, она је оснажила и процесе доминације, хијерархије и могућности пада у „ново варварство“. Последњих година те противречне тенденције су се поравнале, као језичци на историјској ваги. Другим речима, епохална дилема је да ли ће светскоисторијски процес глобализма резултирати свеопштом демократијом или успоном нових тоталитаризма.
Данас се као судбинско јавља питање не да ли се укључити у глобализацију, него како то чинити, како јој се прилагођавати, а при том избећи њене најнеповољније ефекте и остварити, у максимално могућој мери, напредак властитог, посебно малог друштва и државе. Како се адаптирати глобалном поретку а да то не буде проста рецепција „западног модела“, нити поништавање властоитог идентитета? Но, да ли је  уопште могуће истовремено преузимање универзалних тековина и афирмација властитог стваралаштва, самосвојности? Стога глобализацију не смемо фетишизирати и славити, нити је осуђивати и одбацивати. Према њој се морамо односити тако да уважавамо њене тековине, али и да заузимамо критичко становиште према тамној, ауторитарној страни њеног бића. Она се може подржавати само ако се њене негативне последице на време предупреде и исправе, ако јој се даде хумани лик.

9.2. Антиномиије Европе. Данас више не можемо затварати очи ни пред антиномијама европског идентитета. Повест Европе се одвијала између ових антагонистичких полова, као осциловање европског клатна од једне до друге крајности. На једном полу су позитивне константе европ­ског идентитета: рационалност, једнакост, људска права и слободе, демократија, просветитељство, напредак и прогрес, богатство, грађанско друштво, грађанин, правна држава и владавина права, политички плурализам и парламентаризам, етничко-верска толеранција, мултикултуралност, интеграција, европски универзализам. На другом полу су негативне константе европског идентитета: ирационалност, неједнакост, обесправљеност, ауторитарност и тоталитаризам, мистицизам, назадак и декаденција, сиромаштво и беда, патријархалност, подаништво, партијска и национална држава, политички монизам, етничко-верска и социјална сегрегација, монокултуралност, аутархија, дезинтеграција и сепаратизам, ксенофобија и сл.[44]
Распета између својих антиномија, будућност Европе негативно је запоседнута на прагу XXI века. На њеном хоризонту оцртава се застрашујућа панорама угрожавања општих интереса која драматично, као у античкој трагедији, отвара судбинску дилему: успење или суноврат Европе.
Будући да су Срби европски народ у најстрожем смислу те речи, они су под бомбама 1999. схватили да је насртање на њега, заправо насртање на саму идеју Европе и негирање универзалних тековина њеног идентитета. Показало се да невоља српског народа која није скривљена, већ досуђена – је невоља целог цивилизованог света. Тадашња невоља Србије и српског народа била је „најболнији изданак и најсуровији показатељ светскоисторијске кризе.“[45]

9.3. Нови „хуманитарни интервенционизам“. Бомбардовање Србије 1999. потом Ирака и  Либије, најновији сукоби и ратна жаришта у Украјини и Сирији показали су да ће путем модерног технолошког рата, уз инструментализацију УН и других међународнох организација и помоћу планетарне индустрије свести - одлучно уклањати потенцијални регионални хегемони и сви они који стоје на путу интересима доминатних светских сила на челу са САД. Њихова лозинка је: ако вам се не свиђа, макните се с пута! У противном, следе санкције и бомбардовање, без обзира на морлна начела и норме међународног права.
            Сценарији у Ираку, Либији, Сирији, Украјини су слични оном у СФРЈ 90-их и у Србији 1999: криза-санкције-инсценирани злочин као основа за "легитимну интервенцију", као "легално покриће" за бомбардовање и почетак рата. Са бомбама које су пале у пролеће 1999. на Србију, пала су и тешка судбинска питања. Данас,16 година касније, ваља се ухватити у коштац са мучним питањима и дилемама.  Парадоксално је да је, како време одмиче, листа питања која је отворило бомбардовање Србије 1999. све дужа, тако да су нам, изгледа, објективни, целовити и уравнотежени одговори све даљи. То говори о поражавајућем стању наше и светске научне мисли, која данас стоји затечена пред овим питањима:  Није ли на помолу раскид са међународним правом утемељеним на Повељи ОУН? Будући да заштита људских права задобија приоритет над националним суверенитетом, присуствујемо ли ми то дефинитивном крају националне државе? Није ли НАТО бомбардујући Србију истовремено преузео улогу тужитеља, судије и извришитеља пресуде? Нису ли тиме широко отворена врата самовољи - превласти силе над правом? Постаје ли то закон Дивљег запада "право јачег" - ново међународно право? Колико још треба да падне "паметних" бомби и томаховки на брдовити Балкан, Ирак, Либију, Сирију да би при бљеску њихове светлости цео свет видео застрашујућу оштрицу НАТО-Дамакловог мача који опако и неодговорно угоржава основе цивилизације на планети? Најзад, да ли ће човечанство после свих својих успења и суноврата у трећем миленијуму након Христа, схватити његову једноставну поруку да зло добра донети неће? Или ће, напротив, нестати са лица земље?
Без обзира на сву сложеност и вишезначност природе интервенција/агресија НАТО, крајње је време да се на­учна мисао одреди спрам ових питања, те да заузме јасан став о „новом хуманитарном интервенционизму“и  бомбардовању суверених држава. Задатак научника није да се црно-белом техником секташки сврстава на ову или ону страну.  Он мора да одвоји своје политичко мишљење као грађанина од науке и научног мишљења. Јер, како је упозоравао Вебер, наука нам не може рећи шта нам је чинити или како нам ваља живети, већ како нас учинити свесним у којој мери су средства којима се служимо да бисмо постигли неки одређени циљ адекватна његовом остварењу. Дужност научника је да објасни гра­ђанима која средства су најбоља за остварење њихових циљева. Заправо, дужност научника је „да гра­ђанину укаже на незгодне чињенице и да га научи да их разлучи од сопствених субјективних оцена и вредности“ (Вебер).
То је задатак који научницима и теоретичарима тек предстоји. Они се морају уздићи изнад етике фанатичних политичких идеологизација и ригидности како локалистичке скучености, тако и мондијалистичке унисоности. Насупрот томе, обавеза научника је да афирмише етику одговорности која је темељ либералног поретка, а која мери моралност неког циља, посебно политичког, његовим могућим последицама.

9.4. Између идолатирје и осуде Европе. Српски народ је у својој повести често прелазио пут од неодмереног уздизања и слављења Европе као своје духовне постојбине и највеше узданице спрам које се односио са неограниченим поверењем и страхопоштовањем до потпуног разочарања у Европу и резигнираног одбацивања свега што носи европски предзнак, те проклињања свог европског порекла и опредељења.[46]
Кретање по овим крајностима показало се, заправо, као кретање из пораза у пораз, што је на прагу XXI века озбиљно довело у питање опстанак српске државе и народа. Стога се према Европи морамо односити с пуним поштовањем њених великих вредности, али, и критички према мрачној страни њеног бића. Јер, непорецива постигнућа и супериорност западноевропске цивилизације  имају другу страну медаље: њихову (са)одговорност за муке, патње и зла света.
У таквој ситуацији се у крајње драматичном облику поставља проблем успостављања и одржавања нашег властитог идентитета. Кроз страшна и поразна искустава у протекле две деценије дошли смо до самосвести да је Србија мала држава и да није у могућности да значајније утиче на глобална политичка кретања у Европи и свету.  Уколико желимо да опстанемо, морамо напокон схватити да није наш задатак да стварамо или рушимо светски поредак, већ да се прилагођавамо, следећи своје националне и државне интересе.
            У том смислу проблем успостављања и одржавања нашег властитог идентитета се не може решити ни путем локалистичке искључивости и нарцисоидности, нити путем ригидног, глобалистичког мондијализма. Наиме, уколико се желимо укључити  у процесе европеизације и глобализације, онда морамо ићи дуплим колосеком: 1) досезати и практиковати универзалне вредности и цивилизацијска постигнућа човечанства и 2) сачувати (само)свест о властитом уделу у формирању заједничког света. Другим речима, изградња сопственог идентитета у глобалистичком контексту је могућа у мери у којој проналазимо универзалне вредности у властитој баштини и афирмишемо их у друштвеној и политичкој пракси.[47] Дакле, иако је Европа изгубила свој изворни, аутентични, хуманистички лик, други избор немамо, ни као народ ни као појединцо. Ми „морамо остати Европљани – наравно, не у приземном дневнополитичком симислу, јер је данашња американизована Европа оличење духа бесловесности и бестидности, већ у смислу велике европске филозофске идеје о ослобођењу човека као човека.“[48]
У том контексту, наша спољна политика мора да полази од чињеница да је Србије мала дражва и да мора да се прилагођава светским тенденцијама и да подржава оне велике силе које јој омогуће сувереност, територијалну целовитост и просперитет. Нажалост, у протеклој деценији наше политичке елите нису следиле историјске интерес свог народа и  државе, нити су формулисале основне принципе спољне политике Србије. Напротив, све су подредиле „Европској унији која нема алтернативу". То не само да није донело економски и политички просперитет и стабилност, већ је суновратило земљу у друштвено-економску кризу, административни хаос, структуралну, технолошку и финансијку зависност од међунардоне финансијке олигархије.
Данашња политичка елита Србије наставља некритички однос према ЕУ. Она превиђа да и ЕУ доживљава стагнацију, не види велике дефиците демократије у ЕУ. Стога се морају озбиљно преиспитати досадашњи преговори о чланству у ЕУ, будући да они, у облику у којем се спроводе, служе као изговор за непрекидне политичке уцене и наметање штетног неолибералног друштвено-економског концепта. Стара српска пословица каже: кад на путу којим идеш сретнеш тројицу која ти кажу да си пијан - хватај се за плот и кад си најтрезнији.
У том преиспитивању битно је стриктно поштовање устава и стопирање свих споразума и међународних уговора који се тичу уставно-правног статуса земље, и поништавање свих оних за које се утврди да су неуставни, или штетни са становишта виталних националних интереса.  Дакле, у односу према великим силама треба да будемо мултиполарни а мото наше спољне политке мора бити ревитализација унутрашњег суверенитета.

10.  Негативно запоседање будућности

10.1. Отуђени човек у модерним временима. Човек XXI века личи на чаробњаковог шегрта из дечје бајке, који је ослободио натприродне силе које више није y стању да обузда. Штавише, те силе поигравају се њиме као дечјом играчком. И као што чаробњаков шегрт спас тражи y заборављеној чаробној формули, тако савремени човек узалудно покушава да излаз из своје парадоксалне и трагичне ситуације пронађе y „политичкој алхемији”, y идеолошкој илузији да је довољно само пронаћи аутоматске полуге: праву државу, партију, вођу или прави компјутерски програм који сопственим механизмом воде напретку и срећи. Тај човек живи y отуђеном друштву, попут оног које је метафорично приказано y Чаплиновом филму „Модерна времена”. Јер, y њему су на делу: отуђење y функцији експлоатације и доминације, једнодимензионалност људи, репресивна толеранција, превентивна контрареволуција, бекство од слободе, диктатура над потребама, индустрија свести и добровољно ропство. Сви су изгледи да ће резултати ових отуђујућих механизама бити нездраво друштво осамљених и несрећних људи и својеврсно рибарење људским душама.
            Инвазија савремених поредака на личност и аутономију појединца започета y XX веку,  наставља се појачаним интензитетом y XXI веку. Она ће се и даље остваривати путем суптилних механизама државе, партија и других политичких институција, масовних медија, породице, образовања, науке, уметности и цркве. Та инвазија савремених поредака на појединца је нужна и неопходна зато што су доминација и експлоатација као стубови модерног друштва утолико ефикаснији и успешнији уколико су механизми отуђења дубље усидрени y (под)свести, нагонима људи и y свим сферама друштва. Помоћу ових механизама пореци XXI века ће, мање репресијом а више манипулацијом, мање присилом а више пристанком, вршити „колонизацију” света и његово утискивање y подсвест и нагоне људи. Јер, ти пореци ће морати да створе људе који ће одговарати њиховим захтевима, поданике који су, привидно независни и слободни, спремни да чине оно што се од њих очекује и који се беспрекорно, без принуде и вођа укључују y друштвени механизам.
            Примат политичког и демонизација политичке власти, као битно обележје претходних миленијума људске историје утиснуће се као жиг и y овај век. Политичка власт и y XXI веку ће задржати своју отуђеност, порочни и демонски карактер. Због ње ће се и даље убијати, гинути, губити људски лик. Штавише, због све веће моћи коју прибавља политичка власт ће бити још привлачнија, неодољивија и отровнија. Владајуће политичке елите ће иза плашта прокламоване демократије, владавине права и правне државе, устоличити демагогију, децезионизам и владавину правом, макијевелизам y политици и диктатуру y власти.

10.2. Наша будућност је негативно запоседнута. Из тих разлога  Хабермас је био у праву кад је својевремено констатовао да је на крају ХХ века наша будућност негативно запоседнута. Данас, на прагу ХХI века оцртава се застрашујућа панорама угрожености основних, егзистенцијалних интереса како појединца, тако и државе, друштва и планете у целини. Сенка апокалипсе наднела се над планету. Земља, уместо да постане планета обиља, среће и хармоније, све више наликује на Нојеву барку којом се поигравају моћне силе као дечијом играчком. Све је мање наде да исплови на обалу о којој су сањали источњачки мудраци, антички филозофи, хришћански мученици, ренесансни умови, просветитељи, социјалутописти и либералдемократе. На тој несрећној барци су отуђени људи који су ослободили силе које више нису у стању да обуздају, са трагичном (само)свешћу о властитој беспомоћности. У данашњој ситуацији на коцки је чак човеков опстанак на планети.
По свему судећи, ушли смо у век који ће бити суровији и страшнији од претходног ХХ века, у досадашњој историји најстравичнији по броју ратова, жртава, разарања. Треба имати у виду историјске процесе дугог трајања, који се некад јављају као детерминанта а некад као константа у понашању великих сила. Оно у чему се данас слажу водећи мислиоци, од Хабермаса до Чомског, јесте да је будућност Европе и света на почетку XXI века алијенирајућа и обесхрабрујућа. Ми у Србији смо то пре других осетили, док су  падале НАТО бомбе по нашим градовима 1999. године. Потоњи сценарији „међународних интервенција“ и бомбардовања суверених држава у Ираку, Либији, Сирији, Украјини одвијали су се по моделу сличном у СФРЈ 90-их и Србији 1999. Наиме,  путем технолошког рата, инструментализацијом  међународних организација и помоћу плаентарне индустрије свести одвија се поменути  процес: криза-санкције-инсценирани злочин као основа за "легитимну интервенцију", као "легално покриће" за бомбардовање и почетак рата.
            Будући да су се на путу доминантних светских сила и самозваних господара света, сада нашле економски, војно и политички моћне земље (Русија, Кина и др.) на видику су глобални сукоби и „хистеричне помаме“ које провоцирају нереде сличне онима уочи Првог и Другог светског рата. Уколико до тих сукоба дође извесно је да ће досадашње „Пустињске олује“ на Блиском Истоку, „Милосрдни анђели“ на Балкану и сл. - бити додир анђеоских крила у односу на оно што ће бити у новим ратним сукобима. Не заборавимо: велики ратови у XX веку су вођени око фосилних горива, тржишта, прерасподеле политичке доминације. У могућем великом рату у XXI веку сукоби ће бити око виталних вредности од којих буквално зависи опстанак народа и држава (вода, тло, ваздух, виталне сировине). Ту се неће бирaти средства, а епилог би извесно био трагичан за људски род и планету у целини. У том смислу ваља разумети Хабермасову тезу о „негативно запоседнутој будућности“ на прагу XXI века. Наш велики филозоф, Михаило Ђурић, своју беседу против НАТО бомбардовања априла 1999. завршио је злослутном реченицом: „Највећа невоља данашњег света је невоља неувиђања невоље“![49]
У том контексту, на прагу XXI века и будућност Србије је негативно запоседнута. Србија се батрга у каљузи предмодерног друштва, покушавајући да реши основне лекције модерне политичке историје које су постављене на дневни ред још крајем XIX века. Нажалост, стицајем различитих објективних и субјективних околности те основне лекције (о демократској правној држави, владавини права, парламентаризму плурализму и сл.) она није успела да апсолвира, те се нашла поново на споредном колосеку историје. Отуда данас више нико не гаји илузије да ће победом на изборима квазидемократских кандидата и њихових партија бити промењена природа режима и потећи општи бољитак у Србији. Наш проблем није човек, овакав или онакав политичар, него принцип ауторитарне владавине која је, нажалост, остала непромењена. Стога је извесно да од успеха y савладавању основних лекција модерне политичке историје и постављању претпоставки за остварење универзалних људских слобода, пуне слободе и истинске демократије, зависи да ли ћемо се приближити модерном друштву, или ћемо се суновратити y предграђанско стање деспотизма и самодржавља y којем је човек човеку и народ народу вук.

*

Успоставајући теоријксо-методолошки оквир ових расправа покушао сам да разумем и објасним друштвену стварност Србије у једном драматичном, противречном историјском и социјалном контексту, у којем се српки народ нашао на судбоносној прекретници. Настојао сам да својим текстовима, у складу са „категоричким императивом“ Тома Ботомора по коме „главни импулс истраживача мора бити анализа и тумачење главних проблема свога времена“ - понудим одговоре на десет круцијалних питања и дилема који су била предмет мојих истраживања у претходним деценијама. Другим речима, да ли ћемо данас у Србији на почетку XXI века, дефинитиво остати на споредном колосеку историје, као периферна европска колонија са омчом неолибералног ропства око врата, у којој су на делу ауторитарни поредак са партисјким Левијатаном и сатанизованом политичком влашћу; или ћемо се усправити и путем самоослобађања збацити спољашње и унутрашње стеге – „одбацити све оно што спутава препород наше отаџбине у свим областима, од демографије, преко привреде, до културе у најширем смислу те речи. Тек ће тада бити могућан размах слободног живота прожетог достојанством и протканог правдом, јединог који је врдан да га човек (про)живи на овом свету.“[50]
На крају, желећи да бар са мало оптимизма завршим овај текст подсетићу на  заветну поруку Михаила Ђурића: „Нема разлога да сумњамо у то да ће српкси народ, упркос свим тешкоћама и искушењима кроз које данас пролази, умети да остане веран себи, свом изворном слободарском опредељењу, те да ће наћи начина и смоћи снаге да одоли суровим претњама  и притисцима моћника и силника данашњег обездушеног  и обезличеног света, да ће успети не само да потврди своје право на опстанак него и да стваралачки присвоји своју велику митску прошлост и тако, у крајњој линији, уистину обогати и осавремени свој национални дух и карактер“.[51] При томе, ваља увек имати на уму да „ништа није коначно игубљено све док смо уистину будно свесни свог дичног српског корена, древног грчког завичаја и опптечовечанстког европског опредељења.“[52]
Дакле, остаје нам да се надамо и верујему у овакав исход наше садашење националне и државне трагедије. А док има вере и наде биће и човека и његове  слободе, или бар борбе за њих.


Professor Jovica Trkulja, Ph. D.
Faculty of Law of University of Belgrade

Between Authoritarian System and Democracy: A Contribution to Critical Analysis of Political System of Republic of Serbia


Summary: The author sums up the results of the research of problems and contradictions of the political system of Republic of Serbia which he had conducted within the framework of different projects of Faculty of Law of University of Belgrade from 1990 until 2016. The research was part of projects “Setting up of Serbia as a Modern State based on the Rule of Law” (1992- 2004), “Development of Legal System of Serbia and Harmonization of that System with the European Union Law (Legal, Economic, Political and Sociological Aspects)” (2004-2014) and “The Perspectives of Implementing European Standards into Legal System of Serbia” (2011- 2016). Over the past twenty five years the author has published number of articles and essays based on the above- mentioned research in different legal, sociological and political sciences journals. Setting Serbia up as modern democratic state based on the rule of law and contradictions in its’ political system were the common topic of all the articles and essays. The author analyses the events in Serbia using two theoretical models of social changes- “reforms” and “transition”. The former, the process of reforms, has been used in understanding the origins and dynamics of Milosevic’s regime that selectively “reformed” the Titoist heritage of politocratic rule (part one of the book). The latter, process of transition from an authoritarian into democratic society begun on October 5th, 2000, and still continue until today, in 2016. Serbian society faces many obstacles and challenges on this road of transformation, which is more than a mere “reform” (the so- called Post-Communist transition). As a part of summing up of his research, the author listed the following ten key issues and ideas of wider significance for understanding of problems and contradictions of the political system in Serbia: 1. The curse of authoritarianism and personal rule, 2. Side tracking of the Post- Communist transition, 3. Betrayal and self- compromising of the intellectuals, 4. Challenges of the failed modernisation, 5. Antinomies of democracy, 6. Denial of the rule of law, 7. Devastating the media and universities, 8. Prevention of discrimination, 9. Contradictions of Europeisation and globalisation, 10. Taking a negative possession of the future.


Key Words: Political System of Serbia- authoritarianism - transition - the rule of law - antinomies of democracy - contradictions of Europeisation and globalisation


НАПОМЕНЕ
* Закључни део студије Јовице Тркуље, Немоћ права, Правно-политиколошке расправе која ускоро излази из штампе у издању Службеног гласника и Досије студиа из Београда.
[1] Михаило Ђурић, „Слово љубве 1994“, Искуство разлике, Сабрани списи, књига 9, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 276.
2 Стојан Новаковић, „О улози владаоца у државном организму“, у: Живојин Перић, Политичке студије, , Геца Кон, Београд, 1908, стр. 8.
3 Миодраг Јовичић, Лексикон српске уставности 18041918, Филип Вишњић, Београд, 1999. стр. 123-134).
4 Милан Матић, Српска политичка традиција, Институт за политичке студије, Београд, 1998, стр. 139.
5 „Колико су по Уставу Републике Србије велика овлашћења шефа државе, најбоље сведочи помало парадоксалан податак да бивши југословенски председник никада није располагао тако широким уставним обвлашћењима. Ово је био разлог да неки аутори у најновијем уставу Републике Србије с правом виде `наговештај царизма`, односно `успостављање председничких привилегија` под плаштом парламентарног система.“ (Лидија Баста-Посавец, „Уставна демократија и недемократска конституција друштва – Србија под Уставом од 1990“, у: Распад Југославије – Продужетак или крај агоније, приредили: Радмила Накарада, Лидија Баста-Посавец, Слободан Самарџић, Институт за европске студије, Београд, 1991, стр. 115
6 Вид. Милан Матић, Српска политичка традиција, стр. 49-50.

7 Вид. „Политички екстремизам у Србији“, тематски број часописа Hereticus, бр. 2, 2007, текстови Слободана  Марковића, Слободана Антонића и Јове Бакића, стр. 9-67. 
8 Вид. Олга Поповић Обрадовић, Парламентаризам у Србији 19031914, друго издање, ИП Логистика и Мултидисциплинарни центар за подстицање интегративних процеса и хармонизацију права, Београд, 2008, стр. 432–436.
9  Лидија Баста-Посавец, „Уставна демократија и недемократска конституција друштва – Србија под Уставом од 1990“,стр. 111.
10 Исаилија Берлин, „Национализам у прошлости занемарен данас моћан“, Овдје, Подгорица бр. 270, мај 1990. год. XXI, стр. 7, Иштван Бибо, „Беда малих држава источне Европе“, Руковети, Суботица, бр. 5, 1989, стр. 57.
 Ralf Dahrendorf, Betrachtungen über die Revolution in Europa, Deutsche Verlags Anstalt, Stutgart, 1990.
11 Ђерђ Конрад, „Постоји ли још сан о Среднјој Европи“, у: Искушења аутономије, Сарајево, 1991, стр. 150.
12 Istvan Deak, Uncovering Easterm Europe s Dark History, Orbis, Winter, 1990, p. 64
13 Андре Гундер Франк, „Развој неразвијености“, Марксизам у свету, Београд, бр. 9, 1974.
14 Вид. Слободан Антонић, Лоша бесконачност, Прилози социологији српског друштва, Библиотека „Политика и друштво“, Службени гласник и Досије студио, Београд, 2012, стр. 56-72.
15 О мисионарској и месијанској интелигеницји видети: Срђан Врцан, „Неке напомене о улози интелектуалца овдје и данас“, зборник Интлектуалци у транзицији, (приредио Ј. Тркуља), Народна библиотека „Јован Поповић“, Кикинда, 2003, стр. 131142, и Слободан Антонић, „Мисионарска интелигенција у данашњој Србији“, исто,  стр. 229231. 
16 Уп. Жилијен Бенда, Издаја интелектуалаца, Социјална мисао, Београд, 1996, Ђорђе Тасић, Међународна правна свест, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2002, стр. 90, Душан Батаковић, „Суноврат српске елите“,  Нова српска политичка мисао, оп. цит., стр. 139–144.
17 Михаило Ђурић, „Немоћ духа“,  Искуство разлике, Сабрани списи, књига 9, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 278.
18 Исто.
19 Вид. зборнике радова: Србија у модернизацијским процесима XX века, Београд 1994, и Србија у модернизацијским процесима XIX и XX  века (2), Институт за новију историју Србије, Београд, 1998. и у четири броја часописа Токови истроије за 1993-1994. годину.
20 Jürgen Habermas, Die nachholende Revolution, Frankfurt/Main, 1990, стр. 180.
21 Макс Вебер, Привреда и друштво, књ. 1, Просвета, Београд, 1976, стр. 214.
22 Уп. Живојин Перић, Политичке студије, Геца Кон, Београд, 1908, стр. 97.
23 Вид. Статус и овлашћења председника републике у уставним системима Југославије, Србије и Црне Горе, уредник Миодраг Јовичић, Југословенско удружење за уставно право, Београд, 1977, текстови: Миодрага Јовичића „О установи премапотписа и одговорности председника Републике“ (стр. 64-65), Павла Николића „Правна и фактичка одговорност председника Републике“ (стр. 38-41) и Слободана Вучетића „Раскорак уставних овлашћења и стварне политичке моћи председника Републике Србије“ (12-17).
24 Вид. Коста Чавошки, „Пола века изопачене уставности“, у: Уставност и владавина права, приредио Коста Чавошки, Центар за унапређивање правних студија, Београд, 2000, стр. 175.
25 На ову противречност „надиндивудуоалног политичког субјективитета vs. aутентично демократске конституциеј друштва“ указала је Лидија Баста-Посавец 1991. Њeна коnстатција је актуелна и данас:  „Новој (старој) власти је неопходно да настави са ослонцем на постојеће (ванунставне механизме одлучивања и да и убудуће генерира неиздифиренцирано друштво, у којем нема места за државу као формалноправну гаранцију демократског цивилитета. Полупредседнички систем власти сведочи о дубљој логици Устава Републике Србије, а то је логика ван њега самог; и обележена захтевом да се принципијелно системски онемогући уставна верификација суштиснких политичких циљева и одлука. У позадини је надиндивидуални, колективистички субјективитет, а њему не треба аутентично демократска конституција друштва.“ (Лидија Баста-Посавец, „Уставна демократија и недемократска конституција друштва – Србија под Уставом од 1990“,  117-118.
26 Исто, стр. 115.
27 Вид. Верица Михајловћ, Зоран Радоњић,  Две деценије вишестраначја у Републици Србији, Устави, изобри и носиоци власти 1990-2010, Службени гласник, Београд, 2011,
28 Љубомир Тадић, „Метаморфозе правне државе“, у: Правна држава, приредио Владан Василијевић, Институту за криминолошка и социолошка истраживања и Пословна политика, Беогрд, 1991, стр. 11.
29 Лидија Баста, Политика у границама права, Институт за упоредно право, Београд, 1987, стр. 1003, 117.
30 Ерхард Денингер, „Границе угрожавања правне државе“, Правна држава – порекло и будућност једне идеје, Правни факултет Београд, и Немачки културни и информативни центар у Београду, Београд, 1991, стр. 16-17, Улрих Пројс, „Улога правне државе у трансформацији посткомунистичких друштава“, Правна држава – порекло и будућност једне идеје, op. cit., стр. 64.
31 Karl Friedrich von Savigny, Vom Beruf unserer Zeit für Gezetzgebung und Rectwissenschaft), Heidelberg, 1814, цит. према Данило Баста, „Криза и обнова права“, у Криза и обнова права, приредио Зоран Ивошевић, Центар за унапређивање правних студија, Београд, 1999, стр. 12.
32 Данило Баста, стр. 12.
33 Вид. Владимир Водинелић, Прошлост као изазов праву, Центар за унапређивање правних студија и Хелсиншки одбор за људска права, Београд 2002, стр. 7–12; Андраж Зидар, Лустрација, Београдски центар за људска права, Београд 2001.
34 Вид. „Превладавање прошлости – мит или стварност“, тематски број часописа Hereticus, бр. 1-2, 2009, текстови Јоакима Перлса и Владимира Петровића , стр. 11-34, Jeremy McBride, “Компензација и реституција за задирања у својину у посткомунистичкој Европи”, Hereticus, бр. 4, 2004, стр. 7–36.
35 Вид. (Ре)конструкција институција: годину дана транзиције у Србији, Институт за филозофију и друштвену теорију, приредио Владимир Цветковић, Београд, 2002.
36 Вид. „Медији и власт у Србији“, тематски број часописа Hereticus, бр. 1-2, 2006, текстови Владимира Водинелића и Саше Гајина , стр. 48-56.
37 Вид. Медији и људска права, радова, Центар за публикације Правног факултета Универзитета у Нишу, Ниш, 2012.
38 Данило Баста, „Слободан универзитет у демократској Србији“, Књижевне новине, Београд, децембар 1998, стр. 1.
39 Карл Јасперс, Идеја универзитета, превео Данило Баста, Плато, Београд, 2003, стр.
40 Уп. Данило Баста, „Универзитет на прекретници“, Књижевни лист, бр. 29. дд 1. јануара 2005, стр. 2.
41 Видети Саша Гајин, Владимир Водинелић, Тања Дробњак, Борко Николић, Антидискриминационо право, Водич, треће издање, са преводом на ромски, албански и мађарски језик, Центар за унапређивање правних студија, Београд 2008.
42 Вид. „Забрана дискриминације особа са инвалидитетом“, тематски број часописа Hereticus, бр. 3-4, 2010, текстови Дамјана Татића, Гордане Рајков, Предрага Вукасовића, Зорице Мршевић и Љубомира Петровића, стр. 31-92.
43 Михаило Марковић, „Антиномије европске цивилизације“, Српска политичка мисао, Београд, бр. 2–3, 1995, стр. 96.
44 Михаило Ђурић, „Голгота Србије 1999“,  О потреби филозофије данас, Сабрани списи, књига11, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009,  стр. 265.
45 Вид. Михаило Ђурић, „Европа и европски дух“, у: Искуство разлике, Сабрани списи, књига 9, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 234-235.
46 Исидора Секулић, Белешке једног балканофила, Аналитички тренуци и теме, Сабрана дела, књига IX, Вук Караџић, Београд, 1940, стр. 484-488.
47 Михаило Ђурић, „Голгота Србије 1999“, О потреби филозофије данас, Сабрани списи, књига11, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009,  стр. 274.
48 Михаило Ђурић, „Похвала Србији 1999“,  О потреби филозофије данас, Сабрани списи, књига11, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 260.
49 Данило Баста, Самопшоштовање и пузавост 3, Најновији текстови с поводом, Библиотека „Политика и друштво“, Досије студио, Београд, 2015, стр. 6-7.
50 Михаило Ђурић, „Слово љубве 1994“, стр. 277.
51 Михаило Ђурић, „Пред вратима Хада“, Крхко људско добро, , Сабрани списи, књига 12, Службени гласник, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 274.


* Закључни део студије Јовице Тркуље, Немоћ права. Правно-политиколошке расправе која ускоро излази из штампе у издању Службеног гласника и Досије студиа из Београда.


Нема коментара:

Постави коментар