четвртак, 02. фебруар 2017.

Православни јеретик



Иван Ивановић

ПРАВОСЛАВНИ ЈЕРЕТИК
        
1.

Лав Николајевич Толстој је био први јеретик у источној цркви.
            Валтер Ниг на грчко-православну цркву у Русији гледа из два аспекта:  с једне стране, црква је одиграла велику улогу у васпитању руског народа, с друге стране, наменула му је покорност и ропску трпељивост власти.
            "Православна црква је обавила огроман васпитни рад у руском народу, научила је мужике да су понизност и опраштање хришћанске дужности. Све очаравајуће особине руских људи везане су за источно хришћанство."  Ниг даље истиче да руска црква није познавала спаљивање вештица, као католичка. Била је мање догматска. "Нема хришћанског облика који поставља мање правила од руског православља", писао је Берђајев. Православна црква прихвата догме, али учи да су оне ствар срца а не разума, стога нема у њој бесмислених расправа о хришћанству као у католичкој цркви. Ниг закључује: "Немогуће је не приметити хришћанску лепоту грчко-православне цркве, која је за Запад, после дугогодишњег надменог и погрешног сагледавања, у последње време постала видно привлачна".
            Међутим, у историјском смислу, руска црква одиграла је конзервативну улогу, јер је држала руског човека у покорности. "Источна црква је успоставила изузетно блиску везу са царизмом, спремно благосиљајући све потезе апсолутистичке државе. Веома се ретко ограђивала од наредаба државе, а још ређе протесттовала од њене безобзирности. У најтешњој вези са царистичким системом извршавала је све његове налоге као беспоговорни слуга." Тиме се руска црква у знатној мери удаљила од Христа, јер Исус није био на страни цара него човека. То је дошло отуда што се ова црква мало бринула о земаљском животу својих верника, па је била потпуно равнодушна према беди радних маса.
            Против такве бирократизације Источне цркве у Русији било је више бунтовних покрета, које је црква проглашавала јеретичким и оштро се са њима обрачунавала. И у светој Русији гореле су ломаче за јеретике, а прва је запаљена 1504. године за протопопа Авакума, на кога је бачена клетва васељенског сабора. Авакум је био прави Христов ученик и страдао је за идеју свог учитеља. Чак и на запаљеној ломачи овај мученик је говорио да је руска земља натопљена крвљу мученика за Христову веру. "Ватром, батином и вешалима хоће да учврсте своју цркву. Који су их апостоли томе подучавали? Ја их не познајем. Јер, мој Христос никада није заповедао апостолима да људе треба подучавати и приводити вери ватром, батинама и вешалима", писао је Авакум.
            Четири века касније у улози протопопа Авакума нашао се верлики руски писац Толстој, да кога је с правом Горки рекао да "својом епском снагом делује као васкрсли Хомер". Дела овог великог уметника "не само да су психолошки него су и реалистички истинита" и поседују "препознатљив етички садржај, који им даје трајну вредност". Озбиљно морално пољуљана црква и социјално нагрижени царистички систем нису за грофа Толстоја спремили ломачу, можда зато што више нису имали средњовековну снагу у очекивању Лењина, али су га екскомуницирали из земаљског и божјег царства. Ова екскомуникација важи до данашњег дана.
            Да погледамо генезу Толстојеве побуне. Валтер Ниг узима Толстојеву приповетку из заоставштине "Белешке умоболног" као кључ за разумевање јерезе писца "Рата и мира". Слично мисли и Лав Шестов, кад каже да је ова приповетка "прикривена аутобиографија" и може се узети као кључ Толстојевог стваралаштва. По овим ауторима умоболник описан у Толстојевој новели у доброј мери одсликава њеног аутора. Овој новели Ниг придодаје белешке под насловом "Исповести" у којима се одсликава лудило у које је запао писац у средњој доби свог живота. (Протестантски парох занемарује литерарну транспозицију Толстојевих новела и чита их буквално.) "Према овим делима, млади Толстој се одметнуо од очинске православне вере и одао раскалашном животу". (...) "Толстој је у то време водио површан и неодговоран живот руског племића, препуштајући се без размишљања анималним животним нагонима."  Овоме треба додати и страх од смрти, "тај страшни осећај који је Толстој мајсторски описао у новели "Смрт Ивана Иљича". Сви ови аргументи треба да кажу само једно: да је писац "Ане Карењине" био у основи источњачки мистик и да је свет који је описао у својим великим романима био оријентална грађевина са  западњачком фасадом. Валтер Ниг се оштро супротставља тврдњи свог земљака Освалда Шпенглера, иначе левичарског атеисте, засад неуспелог прогнозера пропасти Запада, који је рекао да је Толстој био "велики просвећени ум који је говорио о Христу, а мислио заправо на Маркса". За Нига је аутор "Рата и мира" својим "целим бићем био пре свега руски лик, везан за словенски простор и изразито наклоњен оријенталном". Ниг истиче Толстојево интересовање у младости за секташке покрете какви су били расколници и духоборци, а занемарује његово интересовање за западњачку лаичку просвећеност. Толстојеви јунаци, племићи, су прозападно настројени, говоре француски, читају класике, уважавају Тургењева. Међу његовим јунацима готово да нема мистичара, то није Пјер Безухов.
            Чињеница је да је Толстој, аутор "Рата и мира" и "Ане Карењине", у зрелим годинама запао у животну кризу, која је резултирала одбацивањем литературе и везивањем за веру. Валтер Ниг с правом сматра да Толстојева криза није била само његова, да је то "животна криза модерног човека". "У његовој личној судбини упозоравајуће се одсликава судбина човечанства." Толстоја није могао да задовољи некритички позитивизам његовог времена, схватио је да мора нешто више да уради од писања литературе. Међутим, његова научна и школска реформа је пропала, што је само увећало његову унутарњу пометњу - "осећао се као птић који је испао из гнезда".
            У тој временом све дубљој кризи Толстој је почео да обраћа пажњу на "радни народ", кога је и раније дубоко симпатисао. У "Рату и миру" Пјер Безухов излази из животне кризе усвајајући просту сељачку филозофију Платона Каратајева. У "Ани Карењиној" Константин Љевин живи на селу јер је убеђен да се до истине може доћи само у додиру са земљом. "Толстој је осећао противуречности између начина живота добростојећег друштвеног слоја и страшне беде сељачких колиба. Мучила га је помисао да сељаци гладују, док богати свирају Бетовена."  Тако је гроф Толстој одбацио ароганцију своје племићке класе и сишао у народ, међу сељаке, не да би их поучавао него да би од њих учио. Племић, уз то још официр,  прихватио је живот сељака и обучен у кафтан и чизме орао земљу у Јасној пољани. "На овом великом писцу нема ни трага од оног литерарног естете, већ се чини као да припада другом свету." (...) "Мужик је постао метафизички путоказ за Толстоја, кога је потресла тешка животна криза. Руски сељак је извршио пресудан утицај на Толстоја, што је имало далекосежне последице по овог писца."
            Толстој није могао а да се не запита како је мужик уопште могао да опстане и закључио је да му је у томе помогла хришћанска вера. Ту веру је Тослстој као младић одбацио, као и већина просвећених људи његовог доба. Да се не би угушио у безваздушном простору нихилизма (као Тургењевљеви јунаци), Толстоју није ништа друго преостало него да се врати православној цркви свог детињства. Није ни слутио да ће му искрени повратак хришћанској вери донети у старости толико разочарања и сукоба са црквом, који ће се завршити екскомуникацијом.
            Толстој је у почетку враћање цркви доживео као радостан догађај. "Причињавало ми је задовољство да се пред духовником, једним простим и стидљивим свештеником, понизим и покорим, да истресем сву прљавштину своје душе, да покајем грехе и да се радосно стопим са понизношћу отаца." Чак је Толстој приповетку "Отац Сергеј", са значајним аутобиографским елементима, посветио тој новој оријентацији.
            Али љубав између Толстоја и цркве није била дугог века. Проблем је био у томе што је овај реалистички писац, трагајући за смислом живота у Русији, убрзо схватио да је руска православна црква дубоко лицемерна. У почетку су Толстоја од цркве одбијала чисто етичка питања: Зашто црква показује толику нетрпељивост према другачијем мишљењу и проглашава га јереси?; Зашто црква одобрава смртну казну и на тај начин повлађује царистичком режиму, пуном крви од Ивана Грозног, преко Петра Великог, до последњег Романова, Николаја Другог, чији је Толстој био савременик; Зашто православна црква благосиља ратове и погроме? Трагајући за одоговорима на ова питања, Толстој је пао у нову скепсу и обузело га је дубоко разочарање; уместо, као што је испрва поверовао, допро до Бога, увидео је да је загазио у прљаву мочвару руске православне цркве. Све више се уверавао да су у православном хрушћанству, као и католичком, истина и заблуда нераскидиво повезане. Све више је постајао јеретик, заступајући тезу да је "теологија помрачила хришћанску истину". Као сваки радикални Рус, Толстој се свом силином свог дара окренуо против црквене организације. Иако није припадао револуционарном покрету, проистеклом из Декабристичке побуне против царизма 1825. године (као млади Достојевски), Толстој ушао у рат са црквом и убрзо рашчистио са њом. Прихватио је улогу јеретика, постао је највећи религиозни бунтовник кога је изнедрило источно хришћанство савременог доба.
            Толстој се није либио да у низу чланака отворено стане против руске цркве. Тако је у тексту "Критика догматског богословља" православно учење назвао лажју. "Некада сам читао такозвана безбожна дела Волтера и Хјума, али се никад нисам сусрео са таквим одсуством вере као код писаца катехизама и теологија." Толстој је у чланку свештеника ставио на стуб срама. Описује га као "згалупљеног младића, који једва зна да чита, а кога су управо отпустили из семеништа, или као пијаног старца, чија је једина брига да зграби што више јаја или копејки". (Слично су прошли попови у делима српских писаца: поп Мићо у Његошевом "Горском вијенцу" једва да зна да чита; фратри у Матавуљевом роману "Бакоња фра Брне" су у потпуности изопштени из живота; сеоски попови у Сремчевом роману "Поп Ћира и поп Спира" више су паори него духовници.) Укратко, са руским недостатком мере, Толстој разара цело православно црквено учење, чинећи тако, по Валтеру Нигу, велику услугу каснијем бољшевичком уништењу цркве.
            У чланку "У чему је моја воља" Толстој је изложио радикалној критици цркву уопште. "Све цркве - католичка, православна и протестантска - налик су чуварима који пажљиво надзиру затвореника, иако је он већ одавно утекао, чак је међу стражарима и бори се са њима... Живот иде својим путем, потпуно независно од црквеног учења. А глас црквеног учења је толико заостао да готово више и не допире до људи. Ту заправо и нема шта више да се чује, јер црква даје објашњења само оних животних установа које је свет већ одавно прерастао, било да више не постоје или се незадрживо распадају."
            Очигледно је да је разлаз између Толстоја и православне цркве био неминован, али пре него га доведемо до краја да видимо како се Толстојева јереза одразила на његову литературу. Ту се пре свега мисли на трећи Толстојев велики роман, "Васкрсење".

2.

            С правом је речено да је "Васкрсење" највећи покајнички роман који је икада написан. У њему је Толстој експлицитно изразио своје поимање хришћанске филозофије, док је у "Рату и миру" и "Ани Карењиној" то урадио имплицитно. Може се слободно рећи да је "Васкрсење" отворени напад на царизам и православље.
            Валтер Ниг, да би приказао Толстојеву мисао, узима у анализу приповетку "После бала". У приповеци се млади официр на једном аристократском балу у Петрограду диви девојци у белој хаљини са ружичастом ешарпом, која је била на  игранци са оцем пуковником. Млади официр се заљубљује у девојку. Али, кад у рано јутро после бала ишета до касарне, затиче истог пуковника како наређује бичевање до смрти ухваћеног татарског бегунца. У младом официру се све ломи, његов живот креће у другом правцу. Толстој кроз ову приповетку приказује лице и наличје живота. Лице живота предочава човеку ону стварност која схвата историју као бал на којем се плеше мазурка и пије шампањац. Наличје живота представља  бичевање у касарни. Даљи животни пут официра са бала биће његова метаморфоза од обесног нихилистичког племића до дубоко верујућег хришћанина. Разуме се да је ова парабола, као и читава Толстојева литература, проистекла из биографије великог писца.
            Толстој је у "Васкрсењу" ову причу довео до пуцања. Млади племић Димитрије Иванович Њехљудов као кадет официрске школе заводи лепу слушкињу Јекатерину Маслову, на имању својих тетака. Пошто Каћуша остане у другом стању, Њехљудов јој тутне једну своту новаца за порођај и побегне у престоницу. Он даље живи распусним животом престоничке аристократије и ни на памет му не пада шта се десило са Масловом. Неколико година касније Њехљудов, угледни царски официр, бива поротник у суду. На суд долази Каћуша Маслова, она девојка коју је кадет завео. Кад су тетке откриле да је Маслова у другом стању, најуриле су је са имања. Каћуша роди мртво Њехљудовљево дете и једва остане жива. Борећи се за хлеб и опстанак, Каћуша се одаје проституцији и због једне афере доспева на суд. Онај који јој је уништио живот сад јој суди! Невешт суђењу, Њехљудов чак не уме ни да заштити Маслову, него помогне да она буде кажњена и прогнана у Сибир. Кад то схвати, у Њехљудову се све ломи. Потајно незадовољан празним животом племића, он пролази кроз катарзу и одлучи да одбаци свој ранији живот и да крене са Масловом у Сибир, не би ли се искупио пред Богом. Укратко, Њехљудов открива у себи Бога, што је квинтенсенција Толстојеве филозофије.
            Нас овде интересује Толстојева критика православне цркве. Несрећне кажњенике пре транспорта у прогонство причешћује свештеник. Толстој поставља питање исправности тог причешћа. Власти натерују затворенике да љубе крст и свештеникову руку, што представља "хришћанско богослужење које се врши ради утехе и поуке заблуделе браће". Толстој оспорава аутентичност тог чина. "Никоме није падало на памет да је онај исти Исус, чије је име шиштећи безброј пута  понављао свештеник, па га својим чудним речима величао, забранио баш све то што се овде чинило, забранио је не само ону бесмислену благоглагољивост и богохулно врачање свештеника - учитеља над хлебом и вином, већ категорички забранио да се једни људи називају учитељима других људи. Забранио је молитве у храмовима, а заповедио је да се сваки моли у самоћи, забранио је саме храмове, рекавши да је дошао да их поруши и да је потребно молити се не у храмовима, већу духу и истини; а на првом месту је забранио не само судити људима и држати их у заточењу, мучити их, срамотити, погубљивати као што се то овде чини, већ је забранио свако насиље над људима рекавши да је дошао да пусти сужње на слободу." Толстој причест види као "највеће богохуљење и исмејавање оног истог Христа у чије име се то чинило". Тако је могао да пише само православни јеретик. Толстој се наругава свештенику исповеднику робијаша. Он је "веровао у то да је потребно веровати у ту веру". За извршење обреда ове вере добијао је већ осамнаест година приходе, издржавао своју поридицу, сина у гимназији, кћерку у духовној школи. Сви су веровали да је "обавезно потребно веровати у ту веру, зато што виши претпостављени, и сам цар, верују у њу". Само мали број затвореника је схватао да је тај обред превара и да има за циљ да их учини покорним.  Јеретик Толстој је довео у сумњу то веровање.
            Случај Маслове је у потпуности изменио Њехљудова; он постаје отпадник од своје класе и приклања се руском сељаку; племић постаје реформатор. Тако одлучује да свој огромни земљишни посед бесплатно подели сељацима. "На основу учења Хенрија Џорџа, одлучује да очевину преда сељацима, сматрајући земљопоседништво исто таквим грехом у наше време, као што је било поседовање крепосних пре педесет година." (Сличну идеју је имао сâм Толстој.) Али реформа Њехљудова пропада: племство је дочекује на нож, а сељаци са неповерењем. "Не може земља да буде предмет власништва", размишља Њехљудов, "не може она да буде предмет куповине и продаје као ни вода, ваздух, сунчани зраци. Сви имају једнако право на земљу и на сва преимућства која она даје људима. Земљу не треба да поседује онај који је не обрађује и свако има право да користи земљу." Толстој овај пројект свог јунака назива комунистичким.
            У складу са својим новим погледом на свет, Њехљудов одлучује да заступа права понижених пред властима. Он се бори свим правним средствима не само за поништење пресуде Масловој, него за све затворенике, нарочито за секташе који су веру тумачили другачије од свештенства и који су протерани на Кавказ зато што су читали и тумачили Јеванђеље. "Видим да сте постали точир, грлић кроз који се изливају све затворске жалбе", каже му угледни петроградски адвокат.
            Проблем Њехљудова је био у томе што за помоћ Масловој и свима онима који пате мора да се обрати бирократији у Петрограду и Москви. А ту власт он више не само да није поштовао, већ је она у њему изазивала само огорчење и презир. Толстој описује једног високог државног чиновника, министра, коме се Њехљудов обраћа за правду, као Карењина у "Ани Карењиној": "Он је сваке године добијао делимично у облику пензије, делимично као награде за чланство у високој државној установи и за председништва у разним комисијама и комитетима, неколико десетина хиљада рубаља и поврх тога сваке године нова права да ставља нове ширите на своја рамена или панталоне, или да окачи на фраку нове траке и емајлиране звездице, што је он високо ценио." Толстој овако описује Петроград у коме Њехљудов тражи правду за Маслову и сибирске заточенике: "Уопште Петербург, у коме давно није био, остављао је на њега свој уобичајени утисак који га је физички бодрио, а морално затупљивао: све је тако чисто, удобно, уређено, а што је главно - људи постављају тако мало моралних захтева да се живот чини нарочито лак". Њехљудов закључује да су највиши државни чиновници дубоко корумпирани и несрећан је што се не налазе у затвору већ у председничким фотељама у разним установама.
            Пошто је Њехљудов у Петрограду пропао, односно није могао да се избори за ревизију процеса Масловој, одлучује да  девојку прати у Сибир. Важан моменат у даљем преображају Њехљудова представља откриће политичких затвореника. "Њехљудову необично јасно сину мисао о томе да су све те људе хватали, затварали и протеривали уопште не зато што су ти људи кршили правичност, или пак вршили безакоње, већ само зато што су они сметали чиновницима и богаташима да владају оним богатством које су убирали од народа."
            Тако Њехљудов од верника постаје отпадник од царизма, штавише његов непријатељ. Сећао се речи америчког писца Тороа, који је у доба ропства у Америци говорио да једино место које доликује поштеном грађанину у таквој држави, у којој је узакоњено и заштићено ропство, јесте затвор. "Да, једино место које доликује поштеном човеку у Русији у наше доба јесте затвор!"
            Највише што је могао да уради Њехљудов за Маслову било је да је у транспорту премести у одељење политичких затвореника. У додиру са њима, у поимању њихове политике, мења се не само Њехљудов, него и Маслова. Више то није изгубљена проститутка која продаје своје тело за голи опстанак, него свесна присталица политичких бунтовника.
            Њехљудовљева побуна против царизма у сибирском беспућу постаје радикална. Схватио је да у Русији нема правде, а да је "само административно оруђе за одржавање постојећег поретка ствари". "Циљ суда је само очувањење друштва у  у садашњем стању и ради тога он прогони и кажњава, како оне који се налазе изнад општег нивоа и хоће да га подигну, то су такозвани политички кривци, тако и оне који се налазе испод њега, такозвани злочиначки типови." Међу политичким кривцима Њехљудов налази "моралне, чврсте" људе који су далеко изнад својих судија. Њехљудов иде даље од напада на чиновнички апарат, па окривљује царистички  систем што је напустио Бога. "Сви ти људи, управник затвора, спроводници, сви ти службеници који су већим делом кротки, добри људи, постали су зли само зато што су у служби." (Толстој их мајсторски портретише.) "Можда су потребни ови губернатори, управници затвора, редари, али је страшно видети људе лишене главне људске особине - љубави и сажаљења једнога према другоме." Откривши политичке затворенике, Њехљудов је "доживљавао осећање радости путника који је открио нови, непознати и дивни свет".
            Политичким затвореницима је усхићена и Каћуша Маслова. "Такве дивне људе ... она не само да није познавала, већ није могла ни да замисли." Пошто је и сама била "човек из народа", потпуно је саосећала са политичким. "Разумела је да су сви ови људи били за народ и зато устају против господе; и то што су ти људи и сами били господа, па су жртвовали своја преимућства, слободу и живот ради народа, нагонило ју је да нарочито цени ове људе и буде усхићена њима."
             Толстој веома успешно гради два лика револуционара, Марју Павловну и Симонсона; Марја ће постати Каћушина духовна учитељица, а Симонсон емотивни изабраник.
            Марја је била пореклом из богате генералске куће, лепо се образовала, говорила три језика, али је све то драговољно напустила да би постала најобичнија радница. "Постала је револуционарка зато што је од детињства осећала одвратност према господском животу, а волела живот простих људи; увек су је грдили зато што је била у девојачкој соби, у кухињи, у штали, а не у салону." После фабрике живела је на селу, а кад се вратила у град, полиција је у њеном стану пронашла илегалну штампарију. Маслова и Марја су се зближиле и по ставу о полној љубави. "Маслова је мрзела полну љубав зато што је искусила све њене страхоте, Марја пошто је није доживела гледала је на њу као на нешто неразумљиво и једновремено с тим одвратно и увредљиво за људско достојанство."
            Симонсон је био од оних људи који увек слушају глас свог разума. "Он је све проверавао, решавао разумом а оно што је решио то је и чинио." Још као гимназијалац се одрекао имовине свог оца, бившег интендантског чиновника, и тражио да се она подели народу. "Закључивши да целокупно постојеће зло проистиче из необразованости народа, он се, напустивши универзитет, зближио с народњацима, примио на селу дужност учитеља и смело проповедао и ученицима и сељацима све оно што је сматрао да је правично, а одрицао оно што је сматрао да је лажно."  Због тога је добио прогонство у Сибир. Ту је открио пантеизам, религију која види бога у свему. "Зато је он сматрао да је злочин уништавати ишта живо: био је против рата, погубљења и сваког убијања не само људи, већ и животиња". Тај Симонсон се у Сибиру заљубио у Маслову. "Маслова се женским осећајем врло брзо досетила тога и свест о томе да је она могла да побуди љубав у тако необичном човеку, подиже је у властитим очима. Њехљудов јој је нудио брак из великодушности и због онога што се раније десило; а Симонсон ју је волео онакву каква је била сада и волео је просто  зато што ју је волео."
            Њехљудов, зближивши се с револуционарима, такође мења мишљење о њима. Раније је, као официр, био, у складу са својим позивом, против револуције, али је у Сибиру схватио да је то била његова заблуда. Ти револуционари, народовољци, побунили су се против државе зато што су је сматрали неправедном и нељудском. "Судбина свих ових, често чак и са Владине тачке гледишта невиних људи, зависила је од самовоље, доколице и расположења жандармског, полицијског официра, шпијуна, тужиоца, судског иследника, губернатора, министра." Највећи број њих су постали револуционари зато што су искрено сматрали себе обавезним да се боре против постојећег зла. Али било је и других, који су у свему томе видели авантуру, жељу за опасношћу, за истицањем, што је бившем официру и ратнику било познато. Њехљудов је схватио да су први "обрасци ретке моралне висине", а други обични авантуристи. "Тако је неке од својих нових познаника Њехљудов не само поштовао, већ и заволео из свег срца, а према другима је остајао више него равнодушан."
            Међу осуђеницима су и истински револуционари, настављачи идеја декабриста. Међу њима је и познати револуционар Новодворов (историјска личност?), "чија се делатност састојала у припреми устанка у ком је требало да он приграби власт и да сазове сабор". Њехљудов, као и Толстој 1905. године, није спреман да се придружи социјалним револуционарима који се боре само за власт. Он није био спреман да одбаци Бога, што је њихова идеја. "Ми се препиремо о томе шта је боље", говори један од њих, "да ли да прво образујемо народ, а затим изменимо форме живота, а затим како да се боримо: мирном пропагандом или терором?" Њехљудов одбацује идеологију револуционара. (Какав је био став Толстоја по овом питању може се видети не само из његових чланака, него и из драме о писцу коју је написао Стефан Цвајг.) Он размишља: "Као да је био постављен задатак како да се на најбољи и најсигурнији начин поквари што више људи. Стотине хиљада људи довођени су сваке године до највишег ступња покварености, а кад би се потпуно покварили пуштали су их на слободу да би расејали поквареност коју су примили по затворима у цели народ." И даље: "Људи који су поживели у затвору сазнавали су целим својим бићем да су, судећи по ономе што се врши с њима, сви ти морални закони поштовања и самилости према човеку које проповедају и црквени и морални учитељи, уствари поништени, па према томе не треба их се ни придржавати".
            Толстојева побуна, кроз Њехљудова, против царистичке праксе далеко је већа од побуне револуционара, јер садржи пре свега моралну категорију. Јунак "Васкрсења" не може да прими схватање револуционара да се руско друштво може променити само терором. Он одбацује Ничеово учење  да је све дозвољено а ништа није забрањено, које се шири најпре међу затвореницима, а затим по целом народу.
            Као и у "Рату и миру" и "Ани Карењиној", Толстој у "Васкрсењу" види спас за Русију у руском народу. Као што Пјер Безухов на фронту среће Платона Каратајева, тако Њехљудов среће старца скелеџију. Просто схватање живота и религије овог старца је нова филозофија племића који се добровољно одрекао своје класе. Старац је у прогонству зато што верује само себи: он налази Бога у свом духу. "Свака вера сама себе хвали", говори скелеџија Њехљудову. "Вера има много, а дух је један. И у теби, и у мени, и у њему. Значи, нек верује сваки свом духу, па ће, ето, сви бити сједињени. Биће свако за себе, и биће сви уједно." Старчева исповест пред Њехљудовом је квинтенсенција Толстојеве филозофије. "Како су Христа прогонили тако и мене прогоне. Хватају па у судове, па код попова - књижника фарисеја воде; у лудницу су трпали, ал ништа не могу да учине, јербо сам слободан. Од свега се одрекох: немам ни имена, ни места, ни отаџбине - ничега немам. Ја сам сâм за себе." Старац нема ни оца ни мајку. "Немам ни оца ни матере, осим Бога и Земље. Бог је отац, Земља мати." Старац нема однос ни према цару. "Он је себи цар, а ја себи цар!" Кад на крају скеле Њехљудов понуди старцу новац за превоз, овај одбија. Њега ни новац не интересује.
            На крају романа Толстој приређује ручак (као Тајну вечеру!) код генерала-губернатора, на којој учествују: Њехљудов као нови Исус, Енглез новинар који проучава прогонство и сибирске затворе и обавештава о томе демократски свет, трговац власник рудника злата који протежира енглеског новинара (сељачки син, европејац, човек либералних убеђења који је држао до хуманитарних циљева, у коме Тослстој види "потпуно нов и добар тип образованог калема европске углађености на здравој сељачкој дивљици"), генералов зет ("либерални кандидат московског универзитета, скроман и паметан", који је боравио у Сибиру због "домородаца које је изучавао, волео и настојао да спасе од изумирања". Њехљудов је управо од генерала-губернатора добио помиловање за Маслову. Енглез је посетио саборну цркву и фабрику, тражи од губернатора да му омогући да посети затвор, јер "без затвора се не може разумети Русија".
             Генерал то одобрава, па Њехљудов и Енглез одлазе у казамат: Њехљудов да би Масловој саопштио радосну вест о помиловању, а Енглез да би допунио материјал за своје текстове. Међутим, мисија Њехљудова код Маслове је потпуно пропала, она одбија помиловање. Некадашња проститутка више није тражила стари живот, у затвору је открила нови, револуционарни, и одлучила је да се веже за револуционара Симонсона и дели његову судбину. Цени шта је урадио Њехљудов за њу, али је свесна да ће му, ако се веже за њега, упропастити живот као што је некад он упропастио њој. Она га у потпуности ослобађа да се врати свом свету, а она је открила нови свет.
            Испоставило се да је Енглез, осим једног циља свога путовања - описивања прогонства и затвора у Сибиру, имао још и други циљ - проповедање спасења вером и искупљењем. На том плану су се Енглез и Њехљудов нашли. Али и Енглез не налази разумевање у својој мисији код затвореника. Њима Јеванђеље, које проповеда љубав, самилост, "ако те неко удари по једном образу а ти му подметни и други", не значи баш ништа. "Свугде је било једно те исто: свугде су се исти, хладни, гладни, пусти, заражени болестима, осрамоћени затворени људи приказивали као дивље звери."
            У једној ћелији затвора Њехљудов затиче старца - скелеџију који га је превезао преко реке. Старац одбија да се повинује управниковом наређењу да устане пред посетиоцима. Одбија да поштује затворски закон. У посетиоцима види Антихриста, који је "покупио људе, закључао у кавез читаву војску".. "Закон! Тај који је писао закон најпре је све опљачкао, сву земљу, све богатство од људи одузео, себи приграбио, потукао све што су против њега ишли, а затим закон написао да не пљачкају и не убијају. Прво је тај закон требало да напише." Кад Енглез пита како онда поступати са истинским лоповима и убицама, старац одговара: "Кажи му да он са себе Антихристов жиг скине, онда ни за њега неће бити лопова и убица. Сам себи буди власт, онда ни власт неће требати." Старац одбија даље да одговара на питања новинара, па Енглезу остаје само да своје Јеванђеље поклони Њехљудову.
            Тослтој завршава роман Њехљудовљевим читањем Јеванђеља, Христовог говора на Гори. Једино је у Јеванђељу видео утеху, јер човек нема никакву могућност не само да победи зло, него и да схвати како се то може учинити. "У његовој су уобразиљи ницале у закуженом ваздуху те затворене стотине и хиљаде осрамоћених људи које су затварали равнодушни генерали, тужиоци, управници затвора... И старо питање о томе да ли је он, Њехљудов, луд, или су луди људи који себе сматрају за разумне, а чине све то, с новом снагом се постави пред њим и захтеваше одговор." (Нема сумње да је Толстој себи непрекидно постављао то питање у читавој другој половини свог живота.)
Њехљудову ништа друго не преостаје него да чита Јеванђеље које му је Енглез поклонио. "Тако му је сада постало јасна мисао о томе да је једино и несумњиво средство спасења од ужаснога зла од којег пате људи само у томе да људи увек признају да су криви пред Богом и да су зато неспособни да кажњавају и да исправљају друге људе." (...) "Сви ти користољубиви и оскудни људи направивши себи професију од тог привидног кажњавања и исправљања људи, сами су се покварили до крајњих граница и без престанка кваре оне које муче." Одговор на ово Њехљудов је могао да нађе само у одговору који је Христос дао Петру, а он се састојао у томе да се "прашта увек, свима, бесконачно много пута да се прашта, зато што нема таквих људи који сами не би били криви, па би зато могли да кажњавају и да исправљају".
            Тако је Њехљудов одговор о смислу људског живота нашао једино у Јевнђељу. А Толстој?

3.

            Да се вратимо Валтеру Нигу и његовом тумачењу највећег православног јеретика. Толстој се у "Књизи јеретика" јавља као беспоштедни критичар царизма и православне цркве. "У новопробуђеној религиозности Толстој није нападао само цркву, чија метафизика, како му се чинило, скреће пажњу са етике, него га је приморала да јој  супротстави друго поимање хришћанства."
            Толстој је, дакле, створио своју веру, открио своје поимање Бога, конструисао своје хришћанство. "У том другом поимању хришћанства појављује се Толстојево унутарње лице, коме су својствене вечна истина и лепота."
            Толстојево поимање хришћанства разликује се од оног које имају и православна и западна црква. Док Толстојева етика има изразито катарске одлике, његова библијска лектира веома је блиска јеретичким валдезима. (Катари или Албижани су важили у Средњем веку за најопасније противнике црквеног хришћанства. Они су одбацивали смртну казну и били против ратова. Према њиховом схватању, није било дозвољено да се насиљем одговори на насиље, филозофија коју је усвојио Толстој. Пошто су били против убијања, постали су вегетаријанци. Њихов строги начин живота, тежња за повећаном побожношћу, настојање да буду бољи, честитији, мирољубивији... од у то време потпуно запуштеног и изопаченог клера на челу са папом, учинио их је главним непријатељем римокатоличке цркве. Црква је против њих повела крсташке ратове, познате као албижански ратови. Крсташи су напали њихово седиште у Прованси и побили све живо, од невине дечице у колевци до немоћних стараца. Током дуготрајног крвавог рата висока култура Провансе (песници трубадури) претворена је у гомилу рушевина. Валтер Ниг каже да "човек не може да схвати да један хришћанин може да дивља тако вандалски против другог". Он прави поређење са Мелвиловим романом "Моби Дик": "Напослетку се намеће метафизичка идеја да је све борце у име духа, који су кренули у поход да униште зло, на крају прогутало зло - као што је бели кит прогутао Ахаба". Валдези (по Петрусу Валдесу) су такође били непријатељи папства и тражили повратак цркве Христовом Јеванђељу. Ниг их назива сведоцима иситне. За дивно чудо, они су успели, и поред свих прогона, да преживе и инквизицију и лов на вештице и данас имају универзитет у Риму.)
            Од свих Јеванђеља, Толстоју је најважнији Исусов говор на Маслиновој гори. "Проповед на Гори је за Толстоја била Магна карта хришћанства". (...) "Својеврсном религиозном прецизношћу, овај руски писац поставио је у средиште збивања овај Исусов говор, који садржи дивне благослове, снажно сучељавање Старог завета и исусовске пароле "а ја вам кажем", као и ваљанију правду, забрану суђења итд." Од када је тај човек из Јасне пољане вратио ово светло на истакнуто место, ненасилни став се поново бори за улазак у савест хришћанства. Валтер Ниг у средиште ставља Христове речи: "Чули сте да је речено око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу." На први поглед ово делује немогуће: бити овца међу вуковима (у "Васкрсењу" затвореници одбацују овај став). Ниг каже да је ова филозофија губитничка на кратки али победничка на дуги рок, као што је показало Гандијево учење,  који важи за најважнијег Толстојевог ученика. Толстој не проповеда обломовштину и не прихвата неминовност зла, само зна да се злом зло не искорењава. (Супротна је филозофија марксизма, односно лењинизма.)
            Горостас из Јасне пољане - како многи називају Толстоја, не само да није ћутао него је дизао свој глас против ратова, против погрома Јевреја, против смртне казне. Стао је на страну сељака и радника, солидарисао се са политичким осуђеницима, подржавао јеретичке покрете. Речју, Толстој се активно супротстављао насиљу ненасиљем. Његови "Позиви" представљају потресан знак на зиду хришћанства. Ако се хришћанство не промени, на крају ће доћи до распада наше цивилизације, слично египатској, вавилонској, грчкој или римској. "У његовим снажним протестима будила се хришћанска савест, што је овај источни јеретик изразио као нико други. Храбро је позивао у борбу против антихришћанског карактера страшног стања у свету." 
            То га је начинило свецем ван црквене организације. "Јасна пољана није узалуд постала место ходочашћа  за људе из многих земаља, привлачила их, како каже Лесков, као ново "светилиште на земљи". Кад је Толстој умро, 1910. године, Ромен Ролан је написао: "Светло које се угасило са Толстојем је у нашој генерацији било нешто најјасније што је обасјавало нашу младост. У густом сумраку с краја Деветнаестог века био је звезда која је доносила утеху, чији је лик привлачио наше душе и пружао им мир".
            Толстој није позивао на барикаде, као Маркс, али је будио савест уснолог човечанства. Толстојева проповед о ненасиљу уздрмала је темељ свих влада. "Али за сваког поштеног и озбиљног човека нашег времена јасна је неспојивост истинског хришћанства - учења о понизности, опраштању увреда, љубави - са државом, њеним увећањем, смртним казнама и ратовима. Исповедање истинског хришћанства не само да искључује могућност признања државе него разара и њене темеље." Мерешковски је записао: "Цео Толстојев живот није ништа друго него вечна побуна, вечна унутарња револуција". У темељном начину на који је Толстој негирао судски систем, критиковао милитаризам, борио се против великопоседништва итд. садржан је руски јеретички покрет, који ће да припреми револуцију. Али Толстојва револуција није Лењинова. Штавише, Толстој и Лењин су антиподи: први се ослања на веру, други на силу. Те две идеје не могу заједно.
            Са своје стране, царистичка Русија је оштро реаговала на Толстојево учење. Писац је морао да трпи учестале полицијске претресе своје куће, а цензура је забранила његове јеретичке списе. Ипак, цар се није усуђивао да ликвидира другог цара, можда и зато што је Толстој постао славан у целом свету. Његова хришћанска револуција се ширила и прешла руске границе. Тај потез је учинила православна црква.
            Црква дуго није знала шта да учини са великим писцем. У почетку се задовољавала да клерикалном цензуром забрани нека његова дела и да у проповедима широм Русије осуђује његову јерес. Али како Толстој није одступао од свог хришћанства, руска православна црква се одлучила на екскомуникацију тада седамдесетогодишњег писца. "У наше време Бог је дозволио наступ једном новом учитељу кривог учења - грофу Лаву Толстоју. У свету добро познати писац, Рус по рођењу, православан по крштењу и васпитању, гроф Толстој се, заведен својом интелектуалном надменошћу, безобразно успротивио Господу и Христу и његовом светом наслеђу; и јавно је, наочиглед свих људи, одбацио православну мајку цркву која га је подигла и васпитала, и употребио је књижевно деловање и Богом дани дар да међу народом шири учење којим се одбацује Христос и црква, у главама и душама људи уништава национална вера која је потврђена од целог света, у којој су наши преци живели и били спасени, и са којом се света Русија одржала и постала јака. Зато га црква више не сматра својим чланом и не може га сматрати док се не покаје и поново не успостави везу с њом."
            Седамдесетогодишњи Толстој је фаталистички примио ову екскомуникацију. На његову срећу, време ломача је било прошло, па није доживео судбину калуђера Авакума. Изопштење из цркве само је повећало његов углед, а напад државе га је учинио другим царем. Својом неморалном везом са царизмом православна црква се најтеже компромитовала, па је у првим годинама бољшевизма због тога морала да отрпи жестоку критику. На екскомуникацију, Толстој је одговорио: "Да ли моја верска опредељења неког вређају, задају му бригу или представљају камен спотицања - ја их могу мењати у истој мери у којој могу мењати своје тело. Ја морам да живим сопствени живот и морам сам да се сусретнем са смрћу - и то ускоро - и зато не могу ни у шта друго да верујем него у шта ја, који се спремам да идем оном Богу од кога сам и дошао, иначе верујем. Не мислим да је моја вера важећа за сва времена, али не видим ниједну другу која је једноставнија, јаснија или може боље да одговори на питања мог разума и мог срца. Када бих такву нашао, одмах би је примио, јер Бог не захтева ништа друго осим истине. Али, више се не могу вратити оној коју сам са таквим патњама напустио, исто онако као што се птица не може вратити у љуску из које се излегла". Христос за Толстоја није био само месија, него уистину и спасилац света, како је недвосмислено написао у свом делу "У чему је моја вера".
            Валтер Ниг је покушао да оповргне тврдњу левичара да је Толстој припремио Лењина. Његова критика царизма је моралне а не револуционарне природе. Онај који се побунио против  царистичког насиља никако не би могао да прихвати комунистичко насиље. "Великим напором Толстој је покушао да се извуче из аристократског муља и пробије до хришћанске стварности, често изгледајући као отелотворење  моћног прототопа Авакума. Он показује колико је богатим људима тешко да воде озбиљан хришћански живот." Могуће је да Толстој није припремио Лењина, али Гандија јесте. Филозофија ненасиља проистекла је из Толстоја. Ипак, у "Васкрсењу" Тослстој отвара могућност за оба пута: тачно је да је Њехљудов, определивши се за Јеванђеље, предвидео Гандија, али је Маслова, приступивши револуционарима, призвала Крупску.
            На крају, Валтер Ниг се осврће на Толстојеве приче, "Приче из Нове азбуке", за које каже да су обасјане сјајем руске религиозности и заслужују да буду стављене близу Јеванђеља. А Толстојево верско лудило пореди са лудилом које је захватило и Павла, кад је разговарао са Агрипом и кад му је краљ рекао: "Зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети". Западни рационализам то није схватио. То је оно исто божанско лудило које је навело једног Фрању да доведе у питање средњовековну културу, и поново се, на ужас савременог човека, разбуктало у Толстоју.

Нема коментара:

Постави коментар