петак, 18. септембар 2015.

Сатара


Бобан Милетић Бапси


АФОРИЗМИ


1. Види се светло на крају тунела!!! У ствари, два светла – иде воз.

2. Изазивамо само непарне светске ратове?! То је јаче од нас.

3.Србија срља у пропаст ... а вођа зна перечицу!!!

4. Ову власт преживеће једино бубашвабе!!! Можда?!

5. Добра је лустрација, али је реваншизам бољи!!!

6. Дошло је и наших пет минута – пет до дванаест је.

7. Кад би се умирало искључиво од можданог удара, већина наших политичара билa би бесмртнa.

8. Нема шансе да нам буде боље све док не пљунемо – муфљузима у лице, а себи у дланове.

9. Не гледам ФАРМУ, МАЛДИВЕ, ПАРОВЕ, ВЕЛИКОГ БРАТА... почињем да сумњам да сам нормалан!!!

10. Прошло је време бахаћења – сада се иживљавају!!!

11. Вођа је опет онај стари – лаже као некад, а краде као никад.

12. Вођа ме подсећа на риболовца – спортског: крупне рибе ухвати па пусти...

13. Што се тиче ЕУ, велики сам оптимиста – пропадају гарантовано!!!

14. Не прави киша стално хаос у Србији – само када пада!!!

15. Вођа је за Србију – до Овче, Борче, Гроцке, Умке?!

16. За две године живећемо боље – него за две године?!

17. Нема места паници – на издисају смо!!!

18. Вођа има нешто што плени – приватне извршитеље!!!

19. Вођина политика обећава – нове поразе и понижења!!!

20. Крајње је време да народ покаже власти зубе – поломљене, покварене...

21. Код нас нема ко да сруши власт!!! Мораћемо сами.



РИЈАЛИТИ СТРАДИЈА


Певај СТРАДИЈО, силније, јаче ... певај СТРАДИЈО кад ти се
плаче ... (сви ликови и догађаји су измишљени, а као и да нису)?!


Па да почнемо ...


У времја оно, после петог октобра, догодила нам се ТРАНЗИЦИЈА?! Нама се увак нешто догађа – пре тога нам се догодио НАРОД!!! Али пустимо сада народ (кога брига за народ), него да видимо шта ћемо са ТРАНЗИЦИЈОМ?! Дођоше некакви БИЗМИСМЕНИ, гори него СКАКАВЦИ – кад се појаве на неку њиву, или ливаду ... запоседоше фабрике ... боље рећи оробише ... гвожђурију посекоше и на отпад продадоше ... капије закључаше ... доведоше некакви дрипци сас дебели вратови, али ухрањени, бато,  а бију како свети Илија звани Громовник ... па ни не давају да у фабрике уђемо, а шта бисмо тамо и работили – да играмо ФУЗБАЛ?!

Наступи време глади, немаштине ... а ми неспремни ... додуше како који?! Нећеш, вала, ТРАНЗИЦИЈО ... не предавам се без борбу ... ГОЛЕМА сам ја БИТАНГА!!! А и сналажљив – што да се лажемо ... седим тако испред телевизор (оно шта ћу), пијем ону моју брљу ... и одједаред ми сину: РИЈАЛИТИ!!! Викнух гласно, а укућани ме погледаше бело?! У секундици јавило ми се, скоро па као Тарабићима... Већ сутрадан деда је био у "ПРЕЉУБНИЦИМА", баба само вергла (и помало лаже) у "ТРЕНУТКУ ИСТИНЕ"... ја и ова моја пријавили смо се (и прошли) у "МЕЊАМ ЖЕНУ"!!! Била она тамо, друга дошла код мене, све ми нешто звоца, те не ваља ово, те не ваља оно ... а ја мудро ћутим... трпим и само мислим о коверту сас паре. Кад дође време за размену ова моја неће пређе линију, а она његова побеже... главом без обзира... он ми се смеје и цитира ми некаквог народног приповедача: "Ко умије, њему двије!!!" Ја ћутим, све се мислим у себе: ће видимо куј ће последњи да се смеје?! Не предавам се ја... пријавим се за "ДОМАЋИНЕ, ОЖЕНИ СЕ!!!". Дођоше три комада... младе, једре, сочне... како праскове у јуни!!! Ја растем како квасац... ова моја откако ме видела на телевизију, једноман зврцка сас мобилни... моли ме да их најурим, па да се врћа... Реко, ћу размислим... малко јој правим зазубице... али у име претходних дана среће (а и будућих – можда, ваљда?!) тако и ураде... и покаја се... али сад је касно. Тера ме да опет направимо свадбу... овај пут каже за памћење!!! Ја се нећкам... она узе телефон у руке и позва... несмо ишли ни на тај некакав КАСТИНГ зајутре дојде екипа ... рефлектори... кажу свадба, свадба, свадба, хеј... али мора за "48 сати "?! Реко што се мора није тешко, али немојте људи деца нам голема ... онај један из екипу рече да нема тој везе ако су голема, нека се и она провеселе – такав је ред. И провеселисмо се... није да није... а све за џабе!!! Али да несрећа никад не долази сама, ја сам вам, бре, школски пример за то. Окиши се, кров поче да прокишњава... Ништа зато, ова моја позва екипу од "РАДНУ АКЦИЈУ"!!! За два дана дођоше акцијаши (раде како онија на Брчко - Бановићи, ако не и боље... брже) кажу: "Ви сте познати, нама је и част... и изазов...и маркетинг... Ми се само одушевљавамо, они само раде, а кућу не мож' да познаш – сија како божићна јелка, нов намештај... ма лепота... Отац ме посматра... па се све крсти, али с одређени таленат?! И у тренутку ми сину идеја и уписа га у "ЈА ИМАМ ТАЛЕНАТ". Нека и он нешто зарађује... пензијица мала – као социјала!!! Сина сам уписао у "ГОЛЕМОГ БРАТА", једна ћерка учествује (с приличан успех) у "ЗВЕЗДЕ ГРАНДА", а друга (с мало мањи) у "ПРВИ ГЛАС СТРАДИЈЕ"... Кад не учествујемо у ове њихове (и наше) РИЈАЛИТИЈЕ, ми га тучемо по наградним игрицама: рецимо "ОГРЕБИ, ПА СЕ ЗАЈЕБИ"... и као по правилу добијамо – ЗАЈЕБ!!! Играмо ЛОТО, јер никад се не зна... а никад се и не добија, али нема везе – играмо се... да убијемо досаду... која кажу научници с гаранцију изазива ДЕПРЕСИЈУ... па после ко зна колико ће да нас коштају лекови?!

Све је ово лепо, али кад му га дамо по клађење у оног БЕТОВЕНА?! Ономад онај мој мали сас три другара нису имали паре ни за цигаре... сакупили 50 динара...сами завише некакву травуљину, направише си цигаре, направише и на мене... и погодише све утакмице – 13 комада... гледам тикет, ништа не ваља (по неку моју логику све ће промаше), а они све потревише – углаву... казују тој се смо такој каже... и падоше неколико сомова еврића... видим ја да она трава има нека дејства како онија чајеви на Нострадамуса, зави и ја сутрадан у новинску артију, стуко пола литре брље – приде... узе три утакмице насумице, уплати задњи 100 динара (тога дана јели смо ''леба од јуче“... и пекмез... и позајмљивали у комшилуку) и погоди све три... са све прелазима... ала сам их прешо... ПАРЕ КАКО ПЛЕВА!!! Мало потрошисмо, мало комшије почастисмо... па правац у БЕТОВЕНА... као уосталом и сви предузимљиви људи ове наше СТРАДИЈЕ. Болела ме глава, нисам тео ни да размишљам превише – уложи на СИГУРИЦУ, синглић?! Све се мислим шта ћемо сутра и који џак да доносим за паре... утакмицу несам ни гледао... сутрадан одем у БЕТОВЕНА да видим шта је било, он ми на шалтеру каже НИШТА!!! Како ништа, сунце му пољубим, па шта ви можете да учините за мене... он поче да пребира по џепови, извади 200 динара ... и каже: "Еве ти за конопче, тој могу да учиним за тебе !!!" Мислим се у себе: "Нећеш тај филм да гледаш!!! Ће буде још РИЈАЛИТИЈА!!! ОНИ САД КАО ДА ЗНАЈУ ДА МИ СЕ СВЕ СРУШИЛО, АЛИ СМИШЉАЈУ НОВИЈЕ И ЛЕПШЕ... И БОЉЕ ПЛАЋЕНЕ... ИДЕМО ДАЉЕ!!! НЕМА НАЗАД, БАТО!!!"

Прошлу ноћ јави ми се у сан покојна мајка и каже: "Шта то радиш од живота, несрећниче?! Сви се овде горе на небу, почев од кнеза Лазара па све наовамо комплет СРБАДИЈА... и плус небеска администрација чудимо и крстимо од вас доле, а нарочито тебе, несрећо једна!!!" Ја је гледам, плаче ми се... ровао би како мечка, али ипак смого снагу, прибра се... насмеја... па јој одговори: "НИСТЕ НИ СВЕСНИ ШТА ПРОПУШТАТЕ?!" Кад крену опет ови РИЈАЛИТИЈИ (имам неки ФИЛИНГ, што га ми зовемо осећај) још само и прабабу негде да уденем... па да нас Бог види!!!


Писао и плакао

Бобан Милетић Бапси




Светолик Станковић


СУСРЕТ


Уз  велику  шкрипу  кочница, раздрндан  и  пун  дима, аутобус  градског  саобраћајног  предузећа  заустави  се  на  успутном  стајалишту  близу  кафане  Стари  фузбалер. Несносно  смрдљиви  дим    сагореле  нафте  скраћивао  ми  је  дах, па  сам  изјурио  напоље  да  ухватим  зрачак  чистог  ваздуха  и  не  угушим  се.  Не  знам  коме  је  пало  на  памет  да  аутобуско  стајалиште  одреди  поред  кафане, али  овога  пута  био  сам  му  захвалан.

Рано  јунско  поподне, сунце  добрано  пече, а  мене  чека  шипчење  пешака  од  десет  километара  узбрдо,  до  села  у  којем  живи  моја  осамдесетогодишња  мајка. Сваке  суботе  одлазим  код  ње  носећи  јој  храну  за  наредну  недељу. Своју  тужну  старост  таворила  је  у  самоћи, а  друштво  јој  је  правио  и  био  њена  разбибрига, мали  псић  Сима. Кученце, које  једино  неје  умело  да  збори, иначе  све  друго  знаје  к'о  човек, говорила  је  старица.

Одлучих  да  свратим  у  кафану  на  хладно  пиво, и  сачекам  да  ми  предвечерња  хладовина  путовање  учини  сношљивијим.

У  централном  делу  сале  засело  повеће  друштво  пијачара  накупаца, који  су  се  вратили  са  пијаца  из  Бујановца, Врања,  Лесковца, Београда  и  Земуна. Знојави, распојасани, надвикују  се  док  разговарају, а  конобар  непрестано  јури  до  њиховог  стола, прима  поруџбине  и  труди  се  да  им  угоди  у  свему. Зна, данас  је  дан  кад  ово  друштво  тера  кера  до  дубоко  у  ноћ, а  он  ће  се  омастити  берићетно. Кад  се  буду  укокали, а  неће  проћи  много  времена  до  тог  стања, онда  и  не  питају  колико  и  шта  им  наплаћује. Ће  буде  вршидба, трља  руке  задовољно.

Већину  њих  знам  из  дана  док  су  били  деца, јер  су  из  села  кроз  која  пролазим,  још  од  ђачких  дана  у  печењевачкој  основној  школи. И  не  само  њих, знам  им  очеве, чак  и  дедове  неких  од  њих. Како  и  небих  знао, близу  ми  је  педесет осма  година. Ова  распојасана  братија  је  у  просеку  млађа  од  мене  десетак, петнаест  година. Људи  у  пуној  снази, који  се  још  не  боје  година. Често  их  зову  зелена  мафија. Потпуно  погрешно. Није  то  никаква  мафија. Махом  су  из  сиротињских  кућа, без  иоле  озбиљнијег  образовања, без  земље  и  механизације  за  њену  обраду, али  промућурни, то  им  се  мора  признати. Брзо  су  схватили  да  сељак  који  много  произведе нема  времена  да   дрежди  на  пијацама  и  спава  испод  тезги. Они  су  ту  видели  своју  прилику  да  крену  у  бизнис. За  почетак, купили  су  теретне  камионе од  две  до  десет  тона  и  кренули  по  селима, од  њиве  до  њиве,  и  ту  на  лицу  места  почели  да  откупљују  поврће, воће  и  остали  зелениш. Купивши  робу  за  ситне  паре, кренули  су  пут  пијаца  у  великим  градовима, продајући  је  по  вишеструким  ценама. За  умор  нису  знали, комфор  им  није  био  потребан. У  камионима  су  јели, спавали, водили  љубав  са  женама. Пара  је  почела  да  се  врти  и  умножава. За  неколико  година  постали  су  имућни  људи. На  месту  уџерица  никоше  раскошне  куће  са  комфором  какав  до  јуче  нису  смели  ни  да  сањају. Купише  нове  камионе  веће тонаже, али  и  путничке  аутомобиле  страних  марки, најчешће  немачких. Мерцедеси  су  убедљиво  били  најтрженији, па  убрзо  испунише  до  јуче  празна  и  убога  дворишта  у  селима  Поморавља. Џепова  пуних  девиза, постали  су  силни, често  пута  и  осиони. Са  саобраћајним  полицајцима  су  се  ословљавали  узречицом:  брате. То  их  је  додуше  коштало  у  кафани код  Старог  фузбалера, али  и  у  готовом. Боље  тако  него  да  се  бакћу  са  судијом  за  прекршаје. Ситне  општинске  инспекторе  куповали  су  за  сићу.

Овали  препуни  роштиља, гомиле  печеног  меса  од  којег  се  нормалном  човеку  заврти  у  глави  и  стужи  у  желуцу, сијасет  флаша  пива,  вина  и  киселе  воде, које  су  неретко  завршавале  испод  столова, све  су  то  били  докази  њиховог  животног  успеха.  Најстарији  за  столом, који  се  докопао  тржишта  миле  му  и  братске  Црне  Горе, беземљаш, пролетер  до  коске, после  подоста  питија  и  јестија , накривио  је  шешир, који  никада  није  скидао  са  главе,  и  запевао  на  сав  глас: накривићу  шешир, родила  ми  њива. А све  што  је  имао  од  земље  стало  је  у  оно  неколико  саксија  за  цвеће,  на  прозорима.

Младолики  дугоња  смеђе  косе  и  бркова  који  му  баш  не  вирају  најбоље, протегнувши  се  нехајно  и  самозадовољно, вајка  се  наглас:

-Изгледа  ми  ћу  морам  да  растурам  кућу  и  да  прајим  нову…

-Што  бре  буразеру, па  ни  овуј  још  неси  љуцки  завршија, а  ти  ће  гу  кршиш?-обраћа  му  се  један  од  сабраће  за  столом.

-Не, не, решија  сам ћу  гу  кршим, не  ми  се  свиђа, ‘оћу  да  напрајим  кућу  по  пројекти, од  аркитетку, какву  нема  никој  у  село. А  што је  најважно  мора  да  има  купатило  к’о  фузбалско  игралиште, сас  некаку  каду  ђакузи, кажу  да  је  тој  с’г  по  најнову  моду.

-Ајде  бре  мајке  ти  га, неси  се  трипут  у  твој  живот  обањаја, ти  ће  прајиш  кућу  сас  купатило,  сас  тија  ђакузи, јебем  ли га  како   се  тачно  вика…

-Јок, ти  си  се  бањаја  ако  ја  несам, ајд  не  једи да  не  кажем  које, да  се  не  изразујем  пред  овуј  совру. Решија  сам  што  сам  решија  и  такој  има  да  буде. Еј  бре, има  да  се  знаје  куј  је  унук  на  Перу  Лудајку, пољака  и  сиротињку  коју  су  подбрцували  сви  редом. Е, еве  гим  га  на  бивше  газде, појеба  ги,  запустеша  гим  куће, почеше  гим  падају  комини, а  по  авлије  гим  расту  бурјан  и  коприве.Обрнуло  се  брате, с’г  смо  ми  на  површину. Унуци  на  пољаци, надничари, слуге. Мој  татко  је  копаја  куде  газде  цел  дан  за  кило  брашно. Е, нема  више  тој, умрело, готово. С’г  ће  њини  унуци  да  работив  куде  мене, под  надницу. Цел  дан  има  да  чистив  компир, за  пет  јевра. Такој, да  се  знаје.

Траје  теревенка, трају  асталска  надмудривања, сва  је  прилика  да ће  потрајати…


Конобар  ме  коначно  удостоји  и приђе  мојем  столу,  упутивши  ми  једно: шћеш?- за  више  није  имао  ни  времена  ни  воље. Новинар  локалних  новина, који  у  задње  време  ређе  виђа  плату  него  астрономи  Халејеву  комету, никоме  није  интересантан, конобарима  најмање.

Наручих  два  пива, једну  флашу  ладну  к’о  срч  и  другу  из  гајбу,  да  направим  пивски  шприцер. Моје  осетљиво  грло, усто  израубовано  дуваном, никако  ми  није  дозвољавало  да  као  сав  нормалан  свет  пијем  хладно  пиво, а  вруће  пиво  је  исто  к’о  коњска  мочка, па  сам  прибегавао  оваквој  комбинацији. Уосталом, док  дођем  до  Бабичког, уз  Бело  камење  све  ће  излегне  на  зној, како  су  говорили  моји  стари.

Испијајући  пиво  нехотице  сам  почео  да  прелиставам  своје, по  свему  судећи, не  баш  весело  жиће. По  свршеним  студијама  математике  почео  сам  да  службујем  у  једном  селу  код  Бање  Луке. У  мојем  крају  нисам  могао  да  добијем  место  професора  ни  у  основној  школи. Грехови   мога  оца, који  је  на  првим  послератним  изборима  спустио  куглицу  у  краљеву  кутију, нису  могли  да  буду  опроштени  ни  његовом  сину. Иако  је  веселник  променио  светом,  десетак  година  после  тог  гласања, у  чему  му  је  много  помогао  чувени  удбаш  Басара, ја  сам  наставио  да  носим  његов  крст.

Једнога  дана  прочитам  у  Политици  конкурс  локалног  листа  Слободна  реч  из Л.   у  којем  траже  новинара. Услов  је  био  висока  стручна  спрема, без  неке  ближе  одреднице  о  усмерењу  високог  образовања. Све  време  службовања,  шест стотина  километара  далеко  од  мајке, којој  сам  долазио  само  преко  летњих  ферија, падало  ми  је  тешко,  па одлучих  да  се    нашалим  и  конкуришем, тим  пре  што  сам  у  сарајевском  Ослобођењу  већ  објавио  неколико  текстова  у  вези  реформе  школства, једну  репортажу  о  горштацима  са  Мањаче, чак  и  један  књижевни  покушај  на  нивоу  средњошколца. Са  друге  стране, рачунао  сам  да  су  заборављени  грехови  мога  оца, а  Басара  одавно  осуђен  као  Ранковићевац  и  кочничар  смоуправљања, па  је  сходно  томе  пензионисан  у  тридесет осмој  години  живота.

Елем, пресавијем  табак  и  пошаљем  га  на  адресу  Слободне  речи, унапред   се  смејући  мојој  наивности.

После  два  месеца  добио  сам  одговор  да  сам  примљен  и  да  се  у  року  од  четрнаест  дана  јавим  на  посао  у  редакцији  Слободне  речи. Невероватно, немогуће, ово  ме  неко  зајебава, тера  спрдњу  са  мном. Шта ако  дам  отказ  у  школи  и  одем  у Л. а  онда  ми  кажу  да  је  у  питању  грешка? Остаћу  на  улици, после  осам  година  службе. Од  чега  ћу  живети,  ту  је  и  мајка  која  све  чешће  побољева  и  није  ни  за  какав  рад. Морам  и  њу  да  издржавам, а  ја  забрљао  и  остао  без  посла. После  недеље  дана  паклених  мука  реших  да  дам  отказ  и  кренем  у  Л. Кад  сам   директору  Шефкији  саопштио  своју  одлуку  о  одласку, имао  сам  утисак  да  му  је  било  драго. Ионако  сам  био  једини  Србин  међу  професорима. Био  је  љубазан  да  ми  пожели  срећан  пут.

Дошавши  у  Л.  почетком  априла  19...  јавио  сам  се  директору  Слободне  речи.  Висок, просед, благо  погрбљених  леђа  од  дугог  седења  за  канцеларијским  столом, дубоког  прозуклог  гласа  од  силних  цигарета, дочекао  ме  је  веома  љубазно  и  дуго  ми  говорио  о  новинама, стању  у  граду, себи  и  секретару  комитета  другу  Драгославу, са  којим  се  зна  одавно.

-Знате,  друг  Драгослав  је  професор  српскохрватског  језика  и књижевности, а  кад  је  отишао  у  политику  ја  сам  га  заменио  у  школи  на  место  наставника, завршио  сам,  наиме, Вишу  педагошку  школу. Касније  је  друг  Драгослав, кад  је  постао  значајан  политичар  у  граду, мене  довео  за  директора  Слободне  речи.

-Друже  Додићу, тако  се  звао  директор, знам  одлично  друга  Драгослава, био  ми  је  разредни  старешина  у  основној  школи  у  П.

-Знам, он  вас  је  и  предложио  за  пријем  на  овом  послу, каже  да  сте  били  ђак  генерације  и  да  је  поносан  на  вас. Иначе  било  је  и  оних  који  се  нису  слагали  са  вашим  пријемом, помињући  неке  грехове  вшег  оца. Извините, ја  само  причам  оно  што  сам  чуо. Међутим, друг  Драгослав  је  пресекао, а  он  је  секретар  комитета, ко  сме  њему  да  противречи.

Тако ја,  професор  математике,  постадох  новинар. Локални  додуше, али  ипак  новинар.

У  редакцији  је  било  укупно  седам  новинара, а  друг  Додић  је  био  директор и  главни  и  одговорни  уредник. Човек  пред  којим  смо  сви  стајали  мирно  и  од  којег  смо  стрепели, био  је  лектор,  чувени  Кравченко, велики  зналац  језика  и  филологије, бриљантни  студент  београдског  филолошког  факултета, и  још  већи  намћор. Речи  су  му  биле  прескупе  и  сва  његова  комуникацција  са  новинарима  одвијала  се  црвеном  и  плавом  оловком. Црвено - не  ваља! Плаво - све  је  уреду.

Почео  сам  ситнијим  пословима, о  комуналним  активностима  у  граду, о  пољопривреди, био  сам  једини  сељачки  син, па  ваљда  отуда  и  ова  област  би  дата  мени, а  кад  ме  Кравченко, на  запрепашћење  присутних, кроз  зубе  похвали  и  рече  да  су  ми  текстови  писмено  писани, Додић  ме  посла  да  пратим  рад  локалне  самоуправе, што  је  била  највиша  лествица  у  редакцији, после  главног  и  одговорног  уредника.

Био  сам  при  крају  са  пићем  и  премишљао  се  да  ли  да  наручим  још  једну, односно  две, због  оног  шприцера, кад  ми  за  сто  приђе  мој  земљак  и  школски  друг, познати  приватни  предузетник  Милош  Љубеновић. Иако  живимо  у  истом  граду, годинама  се  нисмо  видели. Путеви  су  нам  били  сасвим  различити  и  нигде  се  нису  укрштали.

-Здраво  школски, земљаче, генерацијо, како  си  не  даваш  да  се  видиш, јел  слободно  да  седнем  уз  твој  астал?

-Само  изволи  генерацијо, управо  се  премишљам  да  ли  да  наручим  још  једно  пиће  или  да  кренем.

-Куде  идеш?

-Идем  у  село  код  мајке.

-С  које  идеш?

-Довде  сам  дошао  аутобусом, одавде  аутоногом. Да  би  ми  било  лакше  ногама,  написаћу  на  патикама  ТАКСИ.

-Нема  проблема  и  ја  идем  у село  код  моји’, ћу  те  повезем. Него, које  ће  попијемо, а  могли  би  и  да  ручамо. Ја  овден  имам  отворен  рачун. Само  потпишем  и  на  крај  месец  преведемо  рачуницу, сас  газду  смо  големи  пријатељи. Кажи, за  које  си…

-Попићу  још  једно  пиво, заправо  два, а  за  ручак  хвала  ти, нисам  гладан.

-Ма  нема  проблема, за  плаћање  не  брини знам  ја  да  ви  новинари  из  Слободну  реч  не  примате  плату  и  лоше  стојите, а  прича  се  да  ће  ве  продаду…

-Да, прича  се. Један  од  услова  за  улазак  у  Европу  је  и  тај  да  медији  морају  да  буду  приватизовани. Власт  не  сме  да  има  утицаја  на  њих.

-Знаш  земљаче,  ја  сам  често  у  кафане  сас  овија  куревелници  из  влас’, јеби  га  сви  оћев  да  једу  и  пију  на  туђ  рачун, па  морам  да  ги  подмићујем  сас  ручкови  и  вечере, али  богами  ни на  готовину  несу  гадљиви. Шта  могу,  требају  и  они  на  мене. Влас’  је  влас’, јеби  га.  Е,  па  такој, кад  се  запијемо, они  почну  да  тртљају  свашта, и  такој  сам  чуја  од  градоначелника  да  ће  ваше  новине  да  купи  један  приватник, млого   богат, зарадеја  је  големе  паре  сас  шверц  нафту, а  с’г  има  неколко  фабрике, пољопривредни  комбинат, банку. Он  се  приказује  пред  јавнос’  да  неје  ни  у  једну  странку, а  устварима  је  уз  овија  што  су  с’г  на  влас’, па  кад  купи  новине  има  да  писују  сам’  оној  што  гим градоначелник  нареди.

-А  кад  ови  падну  са  власти, шта  онда?

-Ништа, т’г  ће  приђе  уз  онија  који  дођев  на  влас’, такој  ти  тој  иде  земљаче. Парола  снађи  се.

-Може  бити  да  је  тако, ја  се  бојим  да  не  останем  без  посла, куда  ћу  у  овим  годинама?

-А, тој  ви  је  обавезно… ће  буде  отпуштање, кажу  млого  ве  има, преко  педесет  човека, а  газда  неће  тој  да  плаћа. Прво  ће  најури  онија  новинари  и  службеници  који  су  радели  за  Удбу…

-Откуда  он  зна  ко  је  радио  за  Удбу?

-Ихај, да  си  жив  и  здрав, све  се  знаје. Па  људи  из  ваше  новине  тужив  једни  други  и  правив  спискови  куј  је  радеја  за  кога.

-Има  ли  мене  на  тим  списковима?

-Не  знам. Ал’  прича  се  да  је  за  тебе  ургираја  и  довеја  те  из  Босну, друг  Драгослав, бивши  секретар  комитета, а  тој  земљаче  неје  добра  препорука  куде  овија  данас. Мож’  те  зајебев, припази  се.

Наручено  пиће  добисмо  експресно  брзо, уз  дубок  наклон  конобара  према  Милошу. Очито  је  он  овде  стари  знанац  и  уважени  гост.

-Чујем  да  си  се  развеја  од  жену ?- онако изнебуха  бупну  Милош.

-Нисам  се  развео, оставила  ме  је  и  истерала  из  куће. Живели  смо  у  кући  њеног  оца. Има  томе  већ  скоро  десет  година.

-Што  бре  брате, које  ву  беше?

-Нашла  је  бољег  од  мене. Каже  да  сам   јој  се  смучио  овако  неспособан  за  живот. Сви  се  сналазе  на  неки  начин, а  ја  ништа. Плата  мала, још  и  нередовна, приватно  не  знам  ништа  да  радим. Највише  ми  је  замерила  кад  сам  штампао  књигу  песама  и  потрошио  задњу  уштеђевину  коју  сам  имао. Мада,  мислим  да  је  то  био  само  невешт  изговор. Човек  са  којим  је  сада,  и  раније  се  мотао  око  ње, али  ја  нисам  обраћао  пажњу  на  њихове  односе. Било  па  прошло, мој  Милоше. У  тај  брак  нисам  унео  ништа, нисам  ни  могао  да  изнесем  нешто. Корак  у  празно. Деце  нисмо  имали, па  је  цела  ствар  једноставнија.

-Добро  бре  Столе, што  је  тој  сас  вас  школувани  људи? За  које  идосте  у  толке  школе, какво  научисте  у  њи? Никој  од  вас  не  постаде  неки  газда, јел  па  онакој  виђен  човек. Све  нешто  будибог   с’нас . Куде   с’г  стањујеш, како  се  снаодиш  у  овој  тешко  време?

-Станујем  код  приватног  станодавца, у  неком  подруму…шта  да  ти  кажем…живим  на  почек. Узмеш  од  једног  и  замолиш  га  да  те  сачека  са  враћањем, после  узмеш  од  другог, да  вратиш  првом, уз  молбу  да  те  сад  он  сачека… и  тако  редом.

-Кад  се  сетим  какав  си  ђак  бија, никој  неје  могаја  да  ти  стане  на  црту, а  за  математику  си  бија  тата-мата. С’г  видим  од  туј  математику  нема  никака  вајда.

-Боље  је  било, Милоше, да  сам  учио  рачуницу, ону  најпростију, која  се  примењује  за  тезгом, а  не  некакву  вишу  математику, коме  је  она  потребна? Зајебао  сам  се, али  касно  је  за  исправке.

-Јес  брате, и  ја  такој  мислим. Еве, ја  знам  само  таблицу  множење, сабирање  и  одузимање, и  ништа  ми  не  хвали, шће  ми  више. Сас  тој  знање  стекаја  сам, фала  на  Господа, три  куће, ланац  трговине  сас  белу  технику  и  намештај, предузеће  за  грађевинску  столарију  и  пекару  за  специјална  пецива. Не  могу  се  пожалим,  иде  добро. Сви  работимо. Ја, жена, син  и  ћерка. Породични  бизнис, такво  време  дошло.

Попили  смо  још  по  једно  пиће. Зелена  мафија  се  већ  ушикала  и  дошла  до  оног  стања  кад  свако  пева  своју  песму,  или  прича  сам  са  собом. Нико  никог  не  слуша. Напољу  је  освајала  пријатна  свежина, па  ће  ми  путовање  бити  права  уживанција.

-Милоше, хвала  ти  на  пићу  и  дружењу, време  је  да  кренем, знаш  колико  има  до  Бабичког.

-Па  ја  ћу  те  повезем, реко  ти  да  и  ја  идем  код  моји, зар  си  заборавија.

-Не. Нисам  заборавио. Хоћу  да  идем  пешке  натоварен  стварима, за  казну  себи  што  сам  био  бољи  ђак  од  тебе, и  не  само  од  тебе, што  сам  своје  најбоље  године  страћио  над  књигама, што  сам  веровао  у  погрешну  слику  света. Једном  речи, генерацијо, почео  сам  да  мрзим  себе  оваквог  и  трудићу  се  да  се  самокажњавам  што  више  и  што  жешће…

-Генерацијо, не  знам  које  да  ти  рекнем, сам  си  изабраја  тај  пут. Тај  зајеб  направија  си  највероватно  због  читање  књиге. Књиге  никога  несу  усрећиле. Од  њи  боли  глава, а  и  све  пуцоглавине  на  људи  дођујев  од  њи. Ја  сам  туј  науку  одамна  сватија.  Ајд  здраво  Столе.

-У  здрављу  Милоше…


3. април 2015.

Нема коментара:

Постави коментар