недеља, 25. октобар 2015.

Прича


Саша З. Станковић


САН НАЈБОГАТИЈЕГ СРБИНА

Тај трећи јули био је најтоплији дан 1952. године. Јулско сунце измамило је напоље клонулог старца. Осећао је студен дубоко у костима, а ни сам није знао да ли због стaрости или што још не може да се загреје након седам година тамновања. Корачао је Калемегданом у правцу реке. Помишљао је да оде до Зоолошког врта, али се плашио да му срце неће издржати када види шта је остало од његовог поклона Београђанима. Чуо је да су рат преживели коњ Буца и алигатор Муја. И они се баш некако уклапају у нове властодршце уског погледа и предаторског апетита. Ипак, након свега једино верује да га животиње неће заборавити.
Покушавао је да потисне синоћну непријатност. Супруга Олга је веренички прстен заложила да не би гладовали. Нема права да јој ишта пребацује, јер она их одржава у животу. Олга има снаге да не чује злурада добацивања док се гура са сељацима на пијаци. Унука чувеног Дунђерског служи оне који су некада служили њу, шије и даје приватне часове француског, енглеског и немачког језика. Нико као она не уме да од великог пораза прави ситне победе. Преживљавање је просто преточила у уметност живљења. Она се никад не пита да ли је боље умрети него овако живети. А лепо му је говорила да напусте земљу са кнезом Павлом, ионако су са Енглезима деценијама сарађивали.
Нашао је слободну клупу и гледао у реку која све лагано односи, а доноси успомене. Некад је поред родне Власине маштао о великим европским рекама. Не зна дете да уз велике реке иду велики проблеми. Сада би дао Дунав за Власину. Како ли садa изгледају оне тополе? Да ли је то ново Власинско језеро преполовило Власину? Уче ли данашња деца да јашу поред реке?
-    Господине Илићу, да ли сте то ви? – уплаши га питање пролазника.
-    Који Илић? Не! Грешите! Не познајем никаквог Илића! Учинило ти се, синко.
-    Знам добро ко сте. Знам да вам је све одузето и шта сте пропатили. Али, немате разлога за страх. Моја породица је ваш вечити дужник.
     Владу Илића пренеразише ове речи. Зар неко памти доброчинство? Зар после оволиког братоубиства и крвопролића неко памти добра дела?
-    Господине Илићу, мој покојни отац Јовчић радио је у фабрици штофа на Карабурми. Нажалост, погинуо је приликом последњег бомбардовања. Ви сте једном били код нас у кући. Тада сте ми поклонили чоколаду, прву у мом животу. Чак сте рекли мом оцу да бисте дали све ваше богатство да имате барем једно дете. Нисам веровао да највећи индустријалац може завидети на било чему обичним смртницима. Ви не знате колико сам се радовао Новој години и Божићу, јер сам чекао шта ће поклонити господин Илић деци својих радника.
Младић се присећао неких детаља које је старац потпуно потиснуо. Само се сетио како му је  мајстор Јовчић био један од најбољих радника. Владу је највише обрадовала вест да некада његов пастув Јадран II и сада побеђује на тркама. А када је младић почео причу о бившим Илићевим радницима и на којим се владајућим позицијама данас налазе, Илић му се пожалио на умор уз молбу да га остави насамо.  
-    Рећи ћу вам нешто у поверењу  –  тихо му саопшти младић. – Неправедно је да ви који сте облачили цео Балкан сада немате шта честито да обучете. Није да вас тешим, али видите ли да се ваш сан остварује? Уочи рата ви сте започели оно што данас прераста у Нови Београд. Када све ово постане небитно, истина ће испливати.

Сунце се полако померало ка западу. Влада Илић седећи на клупи нехотице тоне у сан. Снева како раздрагани коњи јуре поред Власине. Брат Сотир га учи да јаше омицу Лагуну. Са стране стоје остала браћа и сестра. Забринута мајка Дина их посматра, док се строги отац Коста Мумџија задовољно осмехује. То је био последњи сан некад првог човека Београда, најбогатијег Србина и пријатеља породице Карађорђевић. Остаће забележено да је од народа назван радничка мајка, у име народа осуђен због сарадње са окупатором.

Нема коментара:

Постави коментар