Јовица Тркуља
ПРОГОН СЛИКАРА РАДИВОЈА БЕРБАКОВА
Радивој Бербаков (Кикинда, 1925-2003) студирао је сликарство на
Ликовној академији у Београду, где је дипломирао и магистрирао у класи професора Зоре Петровић и Мила Милуновића. Радио је
као уметник и професор ликовног у Кикинди. Његова сликарска и педагошка каријера је прекинута 1980.
године, када је ухапшен и осуђен због деликта мишљења. Наиме, он је пресудом Вишег суда у Зрењанину од 20.6.1980, која је потврђена пресудом Врховног суда Војводине 21.11.1980, проглашен кривим за
кривична дела непријатељске пропаганде и повреде угледа СФРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од две
године и шест месеци. Казну је издржао у КПД Сремска
Митровица, од 20.6.1980. до 30.31982. године. За време издржавања казне у Кикинди му је спаљено 70 слика.
После затвора изопштен из јавног живота потпуно се посветио сликарству.
Имао је 40 самосталних изложби, а његова дела су присутна у галеријама у
Америци, Енглеској, Немачкој, Италији. Окружни
суд у Зрењанину је 30.3.2007. године донео решење о рехабилитацији Радивоја
Бербакова.
У овом раду аутор сумира своја истраживања прогона сликара
Радивоја Бербакова из књиге Остракизовани
сликар која ускоро излази из штампе у издању Досије студија из
Београда. Као што је познато, живот појединаца често је довољна потка за
најпотресније романе или драме, са елементима трагедије. Истовремено, животни
пут таквих појединца одраз је ломова и појединачне жеље и истрајности да се не
одступа од својих принципа и уверења ни по коју цену... Речит пример за то је животни
пут сликара Радивоја Бербакова.
Његов животни пут и страдање пример је самосвојности, истрајности и
доследности. Како у свом животу, тако и у уметности остао је одан
патријархалним „салашарским“ вредностима на којима је поникао, својим
младалачким уверењима и идеалима, доследан у својим идејним и патриотским
опредељењима. Био је сликар пејзажиста који ради на лицу места, самотњак и заљубљеник у свој банатски завичај. Ликовни критичари су стално констатовали да „нико као он није знао да на своје слике, бојом и душом, утка
муку, тугу, стрепњу паорску и људску, али и неизрециву лепоту банатских пејзажа.
1. – Судбина Бербакова као човека и сликара била је
особена, несвакидашња, пуна патње и бола. Али, његов уметнички траг остао је
дубок и неизбрисив. При избору свог пута у сликарству он није имао
дилему: „Ту где сам одрастао морам и да радим. Везан сам за тај пејзаж јер сам
одрастао на њиви и салашу. Био сам мали када сам парао кукуруз и водио коње.
Отац ме је, разумљиво, грдио јер изгубим правац и он не може да пара кукуруз.
Навикао сам и заволео њиву и житна поља, сунцокрете. Од зиме до позне јесени
човек има шта да види. Ова равница је необично богата и све што насликам има
прођу у Новом Саду, Београду... Спадам у последње пејзажисте који раде на лицу
места. Последњи сам Мохиканац овог поднебља, а има шта да се ради.“[1]
Током целог свог живота, и у тренуцима када су га његови суграђани понижавали и
прогонили, он је говорио: „И раније и сад и убудуће – никад својевољно нећу
напустити овај мој крај.“
Захваљујући тој љубави према
завичају и везаности за банатски пејзаж, Бербаков је био један од
најдоследнијих пленериста у српском сликарству друге половине ХХ века. Он је у
непосредном односу с природом без скице, без корекција, градио форму и
композицију својих дела, дајући светлосним чаролијама у природи свој печат. Он
је, пре свега, сликар банатских мотива и панонске равнице, али са његових слика
зрачи шира ликовна универзалност уметника. У том импресионистичкoм понирању у
природу Бербаков је успео да створи свој препознатљив стил: реализам ослоњен на
романтику изворне природе, као и на личну експресију и сликарски доживљај. „Он
је“, према мишљењу Милорада Степанова, „рафинирана надградња реалности, без
баналности и пренатрпаности детаљима. Његове слике једнако миришу на боје као и
на прве снегове, опало лишће или зрело жито.“[2]
Као сликар постајао је много
луциднији и моћнији када се суочи с природом. Као антички јунак Антеј (чији је
извор снаге била везаност за земљу), он је црпео своју снагу из природе. За њега
уметност је десна рука природе. „Природа је створила само биће, а уметност
људе“ (Шилер). Стога је Сенека био у праву: Omnis ars imitatio est naturae („Свака уметност је подржавање
природе“). Импресионистички порив изласка у природу усмерио је Бербакова на
свакодневни рад на мотивима из природе. Он није тражио већ је налазио мотиве своје уметности. Стварао
је свој свет пленеристе и афирмисао се као сликар
брзе инспирације и кичице који на платно преноси свој непосредни контакт и
доживљај мотива из природе. Његови живописни пејзажи су светлост за очи.
Истовремено они су потврда да је сликање пејзажа очевидно уточиште усамљеника.
Налазио је веће задовољство у сликању него у готовој слици. А, као што је
познато, дела која уметник ствара са задовољством, по правилу су најбоља, као
што су деца љубави најлепша.
Добри познаваоци његовог
сликарства приметили су, с разлогом, да је он сликар самотњак и да нико као он
није знао да на своје слике, бојом и душом, утка муку, тугу, стрепњу паорску и
људску, али и неизрециву лепоту вековног банатског непрегледа. Нема сумње да
свака његова слика говори истанчаним језиком усамљеног панонског сликара. Можда
најусамљенијег човека и ствараоца на овим просторима. Као што сматра Драшко
Ређеп, „једно је извесно: наше поимање Баната, као предела изузетне питорескне
снаге, о ветровима да и не говоримо, као постојбина поноса и древне магије,
било би сигурно бескрајно сиромашније без доживљаја који смо освојили пред сликама Радивоја Бербакова.“[3]
Његови најближи рођаци и
пријатељи говоре да је „Радивој био изузетна уметничка природа. Као такав, понекад је знао да буде импулсиван и
срчан. Често сам га у таквим ситуацијама поредила са вулканом. Заиста, имао је
невероватну снагу и упорност. Уз то, он је и достојанствен. Један је од оних
ретких који отворено кажу оно што мисле. То се понекад другима није свидело. Ја
сам га разумевала, мада сам другачије природе. Изузетно је поштен. Никада није
био лицемеран, нити је знао да калкулише у односима са људима. Разумела сам га
и када је данима и ноћима сликао. Није лако бити с уметником. Али такав живот
има и својих дражи. Људи су Радивоја Бербакова често осуђивали, поготово они
који су га површно познавали. Никада није био посебно дружељубив, нити је био кафански тип. Није био ни
женскарош. Још док га нисам познавала, радо сам читала лепе новинске чланке о
њему. Интересовао ме је. Не знам коме је сметало то што је живео у свом свету.
Никога није угрожавао. Само они који неће то да разумеју, сматрају га
особењаком. Али, тврдим да је посебан, изузетан.“[4]
Сâм Бербаков је о себи говорио да је инаџија и да би то
илустровао, помињао је античку легенду о Протеју: „Бог Зевс је убио Протеја,
који је персонификација вулканске паре и лаве, и закопао га. Међутим, Протеј је
увек избијао на другом месту. Он га убије и закопа а Протеј избије на трећем
месту. Тако сам и ја. Излагао сам овде па кад су почели да сплеткаре и да ми
сметају, избио сам у Београду, Новом Саду, Европи, Северној Америци.“[5]
За сликара Бербакова најдубља
тајна живота је у уметности. Домен уметности је велик и неограничен као сам
живот. Он је живео да би сликао, а сликао је да би живео. Без уметности,
суровост реалности би учинила свет и наш живот неподношљивим.
На крају свог животног пута,
када више није могао да се попне до свог атељеа и заврши започети триптих,
Бербаков је видели смо у једној реченици сумирао свој
животни пут: „Ја сам заорао своју бразду на
пољу културе, као и сви други, а ако и нисам узорао целу њиву, ја имам белегу
докле сам дошао, а други нека продуже.“[6]
Будући да се до сада нико од књижевних теоретичара и критичара,
истраживача, публициста и биографа није бавио целином стваралачког опуса
Радивоја Бербакова, тек предстоји напор да се истражи и осветли његов
самосвојни пут у српском сликарству и резултати које је он остварио у свом
обимном делу.
2. – Живећи у свом
усамљеничком свету у кругу породице и малобројних пријатеља, Радивој Бербаков
је био спреман да у драматичним и смутним временима слободно мисли и говори, да
издвоји свој глас из хора да јавно каже шта мисли. Зато није случајно што је
више пута у животу долазио у сукоб са својим окружењем и официјелном влашћу, да
доживи репресију, робију и изгон. То се десило 1980-их година, у „вунено
време“, у којем је суђено за изражено мишљење и говор на јавноме месту, за
изражену слободу мишљења; време у којем је суђено аутономним критичким
интелектуалцима, угледним културним посленицима и универзитетским професорима,
само због јавног изношења свог гледишта о постојећој друштвеној ситуацији.
Наиме, крајем 1970-их и почетком
1980-их у СФР Југославији, посебно у Србији била је појачана репресија против
противникâ политике владајуће Комунистичке партије и њених лидера. У току 1980.
године у СФРЈ је било преко петсто суђења за деликт мишљења. Тадашње политичко
вођство Србије и Југославије проценило је да егземпларно и драстично треба у
свим срединама казнити најистакнутијег критичара, а да остале треба уплашити и
постепено маргинализовати. То се убрзо и десило многобројним аутономним
критичким интелектуалцима широм Југославије. У Кикинди то се прво десило
Радивоју Бербакову, а убрзо после њега и професорима Љубомиру Зирамову, Мирку Нинковићу и Милослави
Француски Булајић.
Нажалост, потпуно је изостала
шира, принципијелна, јавна реакција на ову репресију и на случај Радивоја
Бербакова, који је имао далекосежне последице на културни и просветни живот
Кикинде. Штавише, постојао је консензус партијских и државних органа не само у
Кикинди него и у читавој Војводини, Србији и СФРЈ. На исти начин су се понашали
кикиндски, војвођански, српски и југословенски електронски медији и новине,
тако да нико није објавио ниједан текст о суђењу за деликт мишљења једном
сликару.
Чињеница је да су осуду и изгон
Радивоја Бербакова захтевали тадашњи кључни политички чиниоци: од локалних
партијско-полицијских каријериста и културно-просветних функционера до
војвођанског и српског политичког вођства. Поражавајућа је чињеница да су у
свему томе учествовале и амбициозно дисциплиноване Бербаковљеве колеге из
Кикиндске гимназије и других школа. Они нису смогли снаге да се одупру спољним
притисцима, да се изборе за слободу и аутономију интелектуалца, да сачувају
част и достојанство професорског позива. Штавише, они су се прихватили
нечасног посла и постали потуљени дојављивачи, лукави провокатори и доушници. „Паорско дете, са плодном земљом у поетичком крвотоку, са
ораницама и салашима у погледу, кичицом додирујући полегло небо изнад Баната,
Бербаков се суочио са заједницом привидних пријатеља. Окружен лицемерима,
потуљеним дојављивачима, лукавим провокаторима, не сналазећи се и не схватајући
зло у људима, запао је у тмину најтамнијих страна људске личности. Све се већ
згодило, било ту и деловало опскурно, онако како не треба, разорно и убилачки
по уметнички хабитус сликара. Неразумевање учмалог окружења, избегавање
комуникације са проказаним, потцењивање дела, пакосне алузије, увреде, директна
упозорења и претње – подсмех и ругање сликару, и сликама као ругање души.“[7]
3. – Пресудом Окружног суда у Зрењанину и Врховног суда Војводине Радивој
Бербаков је осуђен због кривичног дела непријатељске пропаганде и излагања
порузи представника власти. Реч је,
дакле, о чувеном члану 133 Кривичног законика СФРЈ, који је инкриминисао деликт
мишљења, по којем су за своја уверења, ставове, опредељења и друге творевине
духа, пред судовима СФР Југославије, одговарали многи научници, филозофи,
уметници, писци, новинари, политичари, интелектуалци, свештеници свих
конфесија, као и обични људи.
Суђење професору Бербакову представља школски пример
монтираних судских процеса за деликт мишљења у Брозовом ауторитарном поретку. У
судском процесу је наводно доказано да је он умишљено и злонамерно представљао
прилике у свом граду, у Србији и СФР Југолсавији, да је омаловажавао и рушио
углед политичком руководству, на челу са „највећим сином наших народа“, Јосипом
Брозом Титом. Осуђен је што је слободно мислио и говорио, што је по мишљењу
судија, кварио омладину, узнемиравао суграђане и искривљавао слику наше
стварности.[8]
Као познати сликар и професор гимназије, Радивој Бербаков је
износио своје мишљење у разговору с познаницима, најчешће у кругу колега из
просвете. Разговори су вођени обично у школи у којој су окривљени и његови
познаници радили или у његовом стану, а понекад и на улици. На основу сведочења
тих Бербаковљевих колега и познаника, суд је утврдио да је он у тим разговорима
„кад год је могао користио прилику да обичан и свакодневни разговор скрене у
правцу који му је омогућавао да у разговор убаци своје тезе о нашем друштвено-политичком
систему, приликама у нашој земљи и уопште унутрашњој и спољној политици“.
Додуше, он се „није упуштао у опширније образлагање својих
изнетих мишљења нити се упуштао у дискусију, већ је обично користио да при
крају разговора убаци своје мишљење односно да изнесе своје тезе којима је
злонамерно и неистинито приказивао друштвено-политичке прилике у нашој земљи“.[9]
Према томе, Бербаков је говорио као грађанин, професор и интелектуалац забринут
за судбину своје земље, у кругу својих колега, и одговарао је на питања и теме
о којима се тада јавно расправљало.
Све ово потпуно искључује примену било које одредбе кривичног
законика или ма којег другог закона, или неке друге репресивне мере. Јавна реч
једног интелектуалца у кругу његових колега може се критиковати, оспоравати,
потпуно дискредитовати и одбацити само снагом аргумената, убедљивошћу и
утемељеношћу другачијег става, као и применом новог и ефикаснијег научног
метода. Међутим, против професора Бербакова примењени су принуда, кривични закон,
суд, суђење, затвор, што за правну државу представља нонсенс, који врло уверљиво
показује наказну, нељудску и злочиначку природу сваког ауторитарног поретка и тоталитаризма.
Тако је професор Бербаков због своје доследне
борбе за истину и правду, због чврсте вере у слободу мишљења, говора и
интелектуалног стваралаштва – осуђен на робију. Човек који се као
осамнаестогодишњи младић борио с пушком у руци за слободу своје земље, који је
у тој борби рањен и добио орден за храброст,
талентовани сликар који је на хиљадама својих слика овековечио лепоту свог
завичаја – Баната, професор који је своје ученике учио усправном ходу кроз живот, љубави према завичају,
народу и природи – нашао се у злогласном затвору у Сремској Митровици.
4. – Било
је то време када критичко преиспитивање различитих идејно-политичких схватања и
њихово кориговање није остваривано у академској средини, у кругу стручњака,
пред судом струке и науке, већ пред кривичним већем, у судској дворани и на
партијским конференцијама. Премештене на терен дискусија у Савезу комуниста и
подвргнуте стаљинистичком принципу демократског централизма – стручне расправе
су неретко завршаване политичком осудом, коју су пратиле добро познате форме
удаљавања из наставе и одлазак на робију.
Осуда и изгон Радивоја Бербакова
због деликта мишљења задирали су у срж моралне савести и духовног здравља нашег
друштва. Они су потврда безумља охолих властодржаца и њихових ратничких похода
на институције културе. Истовремено, то је био и знак беса, несигурности,
болести и слепила тога поретка, који је таквим понашањем себи самом одредио
моралну осуду пред историјом. То се види, пре свега, у трагикомичној оптужници
против сликара самотњака, у инквизиторском спаљивању његових слика, у
драконској пресуди којом је сликар упућен на двогодишњу робију.
Иако су осуда и изгон Радивоја
Бербакова представљали злочин над мишљењем и атак на сáмо биће и аутономију
професорског и уметничког позива, изостао је отпор релевантних друштвених и
културних снага. Бројне организације за слободу мисли и људска права, удружења
просветних радника и уметника у земљи остали су по страни. Ипак, најтрагичније
је било лакејско понашање Бербаковљевих колега – наставника и уметника. Страх
од отпуштања професора – чиновника државе – превагнуо је над потребом да се
бране професионални статус, слобода и аутономија наставничког и уметничког
позива. Немали број наставника отворено је или прећутно учествовао у овом атаку
на њиховог колегу и његову слободу.
Штавише, у случају професора
Бербакова кључну улогу су имали они наставници који су се срозали на пуке
егзекуторе владајуће партије и полицијско-безбедносних структура. Они се нису
либили да уклоне из наставе и избаце на улицу свога колегу. То није био ни први
ни последњи пут да кикиндски наставници и други интелектуални посленици нису
смогли снаге да се одупру политичком диктату, да се боре за аутономију свог
позива и дигну глас против изгона својих колега. Напротив, они су прихватили улогу лакеја
политичких моћника, лицемера, лукавих цинкароша и провокатора који су се свим
средствима устремили на несрећног сликара.
У време хапшења и суђења, те нарочито у годинама изгона и
маргинализације Бербаков је на својој кожи осетио моралну неосетљивост,
опортунизам, безобзирност и каријеризам политичких моћника, али и својих колега
професора и уметника, са којима је до јуче заједно учествовао у једном часном и узвишеном позиву. Код већине њих су
превладали конформизам, опортунизам и каријеризам. Он то није могао да разуме и
зато му је најтеже од свега пала чињеница
да су кључну улогу у његовом суђењу и прогону имале његове колеге, које су у
време Титовог једноумља биле залуђене политичком идеологијом, претворивши се у
шпијуне и потказиваче. За њих он је био крив само зато што је мислио другачије
и што се усудио да слободно говори.
Захваљујући њиховом сведочењу,
локални партијско-полицијски моћници преко ноћи су га прогласили опасним
антидржавним елементом, неподобним да васпитава омладину. Спалили су му
седамдесетак слика. Тужиоци и судије у
Зрењанину и Новом Саду су се постарали да се Бербаков осуди у легалном
кривичном поступку и званично прогласи за државног непријатеља. После тога,
спроведен је у затвор у Сремској Митровици као окорели робијаш. Тамо је
преживео 753 дана и ноћи, након чега се вратио породици и уметности.
Захваљујући својој салашарској
жилавости и чврстини, Радивој Бербаков је успео да издржи, да се одупре, да
настави да се бори, да војује пркосним радом и часним животом. Штавише, он је и
поред свих шикана и зла које су му нанели његови суграђани, остао веран Кикинди,
њеним високим
небесима, атарима, богатим пољима, запуштеним
путевима и каналима. Чинио
је то и онда када су локални моћници градили према њему зид ћутања, одбојности,
па и мржње.
Егзекутори прогона сликара
Бербакова у Кикинди и Зрењанину – бројне равнодушне и амбициозно дисциплиноване
колеге, политичари и полицајци, тужиоци и судије, новинари и уметници – добили
су похвале, а убрзо су уследиле и награде и синекуре. Наиме, већина оних који
су се ангажовали против Радивоја Бербакова или су се прећутно сагласили с
његовим прогоном доживела је експресну професионалну и политичку промоцију. При
томе, они су изневерили морални и интелектуални етос свог позива, те прихватили
улогу лакеја политичких моћника. Та улога, међутим, у највећем броју случајева
није им донела остварење амбиције, па ни много среће у животу.
Бербаков је био свестан и више
пута је говорио о трагичној димензији моралне беде цинкароша „тих
јадних душа“. Међутим, иако су му они нанели велико зло, у његовој души није
било озлојеђености, а још мање осветољубивости. Стоички је подносио своју
судбину остракизоавног сликара и без роптања носио свој крст „самотњака“ и
„особењака“. Патио је само отуда што су највећу цену његове голготе платили
невини: што му је жена била изложена анатемисању и што су му деца добијала
страшне ударце када су била најрањивија.
Четврт века после тих збивања „тадашње тешке оптужбе, и на
основу њих саздане големе кривице сликара Радивоја Бербакова, данас изгледају
не само несхватљиве и неуверљиве, него и смешне, трагикомичне. Како уопште
један сликар може да сруши поредак!? Људи сужене партијске свести, који су
својим дојавама учествовали у опаком колоплету који ће једног врсног
војвођанског и српског сликара одвести у апс, ако су и преживели тегобе
последњих деценија данас су свакако посрамљени. Морали би бити. Неки од њих се
скренутих погледа и погнуте главе кају, неки можда не, што само може да укаже
на стање менталитета и тврдокорни карактер некада толико моћних актера
политичког живота у варошима Србије.“[10]
5. – Судски процес и осуда сликара Радивоја Бербакова и других аутономних и
критичких интелектуалаца у Србији седамдесетих и
осамдесетих година XX
века представљају карику у дугом и тегобном ланцу сличних, како
прошлих тако и будућих, драма-трагедија интелектуалаца на овим просторима. Ту
се, заправо, сусрећемо с великом хипотеком српске традиције, коју ће аутономни
критички интелектуалци још дуго носити као крст на својим леђима. Реч је о остракизму
интелектуалаца у Србији – неповерењу
и најгорем могућем односу нашег народа према својим најумнијим и најспособнијим
људима.
Зато истраживање тих случајева као примера кршења људских
права, слободе и аутономије интелектуалног рада и стваралаштва, објављивање
докумената и књига о тим случајевима није потребно остракизованим појединцима,
већ свима нама, сваком човеку који држи до истине и правде; потребно је целој
нашој земљи, која настоји да учврсти демократски поредак и развије нов систем
вредности у којем неће бити могуће да се на оптуженичку клупу изводе и прогоне
људи слободног и критичког духа. Та истраживања и књиге више су потребне нама
као друштву, него осуђиваним и прогоњеним интелектуалцима, јер без исправљања
неправди и отклањања заблуда из прошлости нема правде и истине у садашњости ни
здравог и слободног друштва-државе.
Сви ми који се бавимо људским правима и слободама,
борбом за очување људског достојанства, за успостављање правне државе и
владавине права – имамо моралну и професионалну дужност да узмемо у заштиту
угрожену слободу и друга права појединаца који су страдали из идеолошких и
политичких разлога. Наше бављење слободом, правдом, владавином права и заштитом
права свих људи без разлике – обавезује нас да се заложимо за заштиту свих
прогоњених интелектуалаца, а посебно оних које су деценијама погађале пoследице
тог прогона.
Пишући ову књигу начином који
надмашује штури биографски метод, пуку хронологију драматичних догађаја из
живота Радивоја Бербакова, гомилање судских докумената, интервјуа, фотографија
– настојао сам да завршим недовршени триптих који је остао у уметниковом
атељеу, да одужим дуг свом професору. Ипак, надам се да ова књига није само
одуживање дуга према човеку који је био безразложно остракизован. Она је
сведочење о једном времену и о једној средини, која је суштински провинцијална
и у којој
се свако ко критички мисли излаже друштвеној и јуридичкој осуди. Најзад, она је сведочанство да је
Хенрик Ибзен био у праву када је рекао: „Човек је најјачи када је сâм.“
[1] Зоран Милешевић, Александар Терзић, „Сликајући булке позивао на револуцију“, интервју са
Радивојем Бербаковом, Велика Кикинда.
[2] Милорад Степанов, „Чудесна рука мајстора-сликара, О Радивоју
Бербакову, великом песнику Војводине, сликару нашег романтичног паорлука, житних поља, ленија“, Кикиндске новине,
Кикинда, 13. новембар 2003.
[3] Драшко Ређеп, „Небеса Баната, Као у ћилибару: Радивој Бербаков“, у Недељној борби, Београд,
22–23. фебруар 1997.
[4] Биљана Живковић, „Кикинда је била глува и слепа“, интервју са
Катицом Бербаков, Ново време, Кикинда,
бр. 52, 18. фебруар 2003, стр. 12–13.
[5] Зоран Милешевић, Александар Терзић, „Сликајући
булке позивао на револуцију“, интервју са Радивојем Бербаковом, Велика Кикинда.
[6] Биљана Живковић, „Кикинда је била глува и слепа“, интервју са
Катицом Бербаков, Ново време,, стр.
12–13.
[7] Милош Кнежевић, „Радивој Бербаков, сликар кикиндске“, у књизи
Биљане Живковић, Величанствена уметникова
усамљеност, Мирослав, Београд, 2009, стр. 94.
[8] „Повучени
и ћутљиви сликар, Радивоје Бербаков је, ето, својим ретким опаскама у
гимназијској зборници, или покојом речју уз ТВ дневник у властитој кући, кварио
омладину, узнемиравао комшије, искривљавао слику наше, исувише наше стварности.
А уз то, није веровао ни својим премудрим руководиоцима, сумњао је у светле
перспективе самоуправљања и несврставања, укратко, критиковао је постојећи,
'најбољи од свих поредака'. Да не буде недоумице, био је скептичан и ироничан
према 'красотама' поретка који ће само коју годину потом у међусобном рату
република доказати крајње домете свих својих назови врлина. Сликар је, дакле,
осумњичен, окривљен и осуђен, иако је већ тада било зачето и постало видљиво
све оно што се потом злоћудно развило и исходило у крвопролићу. Бербаков је
говорио о ономе шта се дешава и шта тек може да се деси да се, управо, не би
десило. Говорио је глувима слепима, онима који из идеолошких и партијских
разлога нипошто нису хтели да прихвате разложне увиде и предсказања.“ (Милош Кнежевић, „Радивој
Бербаков, сликар кикиндски“, нав. дело, стр. 98.)
