Узгреднице (2)

Иван Ивановић

 НЕЋЕ ДА ЧУЈУ!

1.

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ

Кад време није,

у сумрак цивилизације,

дођох на југ Србије,

питах за Југ-Богдана  -  знају,

питах за Топлицу Милана  -  знају,

питах за Косанчић Ивана  -  знају,

питах за Драинца Радета   -  чули су,

питах за Ивановић Ивана  -  неће да чују!

2.

ПИСМО БРАНИСЛАВА БЈЕЛИЦЕ

ИВАНУ ИВАНОВИЋУ

Драги и много поштовани Иване,

Ево мени Вашег писма, и прилога уз писмо, и све сам лепо и пажљиво прочитао и... И није то оно што хоћу одмах да Вам кажем. Нешто је друго у питању. Али, пре него што пређем на то, да Вам кажем и да сам покушао телефоном да уплатим тих петсто динара (техника данас сваааашта омогућује), али је то било немогуће, па ћу у понедељак морати да лично одем и уђем у банку, сачекам ред, и онда платим. А ово телефонско плаћање сам инсталирао управо да не бих чекао редове. Ал ајд сад...

Е, сад оно главно:

Ни Моца ни ја Вам се не јављамо јер - НЕМА ЛЕБА. Не знам како то другачије да објасним  не знам како то да разумем и протумачим, али коме год да поменемо Ваше име, тај неко увек има преча посла и не може да се бакће око промоције и сад му је баш гужва и незгодно и мора тетки по лек и пита, а што баш ти хоћеш да му организујеш промоцију и... И ГОМИЛА тако неких одбијајућих питања и ја онда некако схватим - нисам баш толико глуп! - да то нико, нико, нико неће да уради и одради и немамо ГДЕ да правимо промоцију. Кад после три покушаја видиш да то нешто не иде како треба, и да си ретардиран укапираш да од промоције најновије књиге Ивана Ивановића нема ништа.

Зато се не јављам!

То је један једини разлог.

Да Вам пишем како моја књига иде врло добро, како је већ читана и скоро па скроз прихваћена и све, шта имате и Ви, а шта имам и ја од тога. Књига је већ два месеца у књижарама и то је то.

Хтео сам да Вас зовем на промоцију и данима сам се ломио да ли или не, да ли или не и вероватно Вас не бих ни звао (сумњам и да бисте дошли у ону гомилу и књижевника и књижевника и критичара и новинара и тако тих Популарних Личности), али кад ми је јуче стигло Ваше писмо, ипак сам одлучио да Вас позовем.

Дакле, у понедељак седмог децембра (тад ми је рођендан), у пет сати по подне, одржаће се промоција романа Дете на степеницама у књижари Делфи у СКЦ.

Ако можете, дођите. Ако имате и воље и снаге и све.

Искрено, Ви који сте Више Него Значајан Писац, заслужујте промоцију, али је очигледмо да то нико неће и не жели да Вам учини. Моца и ја смо премало за тако нешто. Немамо ми просторије ни за какав скуп, осим да скупимо двоје-троје у дневну собу, па да пијемо кафу. А промоцију књиге Ивана Ивановића не можемо да организујемо. Осим ако Иван баш неће да то буде у дневној соби. А знам да неће!

Имао бих још милион реченица да Вам испишем, и у вези Ваших књига и Вашег живота и Ваше борбе са друштвом и неразумевањем тог друштва за Ваше дело, али све је то... ништа. Немам боље (глупље) објашњење осим - судбина. А људи су покварени.

П. С. Са Вама бих врло радо сваки дан пио кафу и причао. О којечему. И увек ће ми у грлу бити нека кнедла због тога што знам и мислим и верујем да вредите као књижевник, а знам и осећам да Вас ово друштво неће. Зашто, јебем ли га, што реко Зока Кинг!

3.

Писмо новинара Бранислава Бјелице доживео сам као опело. Наиме, новинар ме обавештава да сам за српску књижевност мртав и да генерација која је дошла, а којој он припада, НЕЋЕ ДА ЧУЈЕ ЗА МЕНЕ. Истина, ваљда да ме утеши, каже да сам добар писац али да ништа не ваљам. Све што је хтео да уради за мене није урадио, јер нису хтели да чују.

Да видимо шта је то хтео овај Бане да уради за мене? Не много: да ми потражи издавача за неку од мојих ранијих књига и да ми приреди конференцију за штампу да представим последњу књигу. Нису хтели да чују.

Да се вратимо у далеку прошлост, кад сам овог момка упознао. То је било у Двадесетом веку, приликом једног од мојих узлета. Не могу тачно да се сетим, али неки омладински листови послали су ми два своја полетарца да ме интервјуишу. У то време је омладинска штампа много значила (сад је нема!), била ми је част што се интересовала за мене. Ја сад не могу да се сетим  који листови су били у питању, али сам запамтио да су у Сремчицу дошла два омладинца, Раде Станић и Бане Јеремић. Чини ми се да су носили коњске репиће, били су хипи генерација. Ја – писац кога не воли држава и не пушта у своју порту на  главну капију. Али, глумећи пред светом демократску државу, Тита и његови су имали капиџике, ту су прошли омладинци. Знам да сам пуно говорио и сећам се да су момци објавили интервјуе са мном у својим листовима. Радета Станића, нажалост, више нисам видео (чуо сам да је недавно умро), а Бане Јеремић је јунак ове приче.

Неку годину касније, пошто сам потпуно заборавио на интервјуе, јавио ми се телефоном неко ко се представио као Бане Бјелица. Никад чуо! Објаснио ми је да је он Бане Јеремић, зар сам заборавио интервју? Нисам заборавио интервју, али оно је био Јеремић, откуд Бјелица? Још ми је објаснио да се у међувремену женио, развео, али је узео презиме те жене. Не разумем, зашто је Бјелица боље од Јеремић, ваљда је већи бренд? Нећу да питам, ти хипици знају да направе хепенинг. Па због хепененга ме и зове, написао је неке књиге, приређује књижевну промоцију у Мајстрској радионици Драгише Крунића, да ли бих хтео да говорим? Добро, да му вратим дуг. Колико сам запамтио, радило се о три књиге, две новеле и једна књига песама. Једна новела је, рецимо, „Заједничко двориште“ (нисам сигуран), реч је о болном одрастању детета на периферији Београда, нешто као „400 удараца“ Франсоа Трифоа. Друга новела „Баба Сера“ (то сам запамтио), реч је о предратној госпођи коју су после рата комунисти одредили да дежура у јавном клозету. Социјална прича, уважавам. Песме у истом стилу, али то сам заборавио.

Нешто о Мајсторској радионици. Драгишу Крунића сам упознао у Јежу, круг око Алека Марјана, необичан и духовит писац. Онда је дошла на телевизији једна његова невероватна серија, са Зораном Радмиловићем, уз Жику Лазића и још неке, нешто најбоље што је телевезија дала. (Данас је тај жанр у декаденцији, неки недаровити ствараоци су направили индустрију од тога.) Амбијент невероватан, првокласна сликарска галерија! Мајстор Драгиша поправљао аутомобиле водећим сликарима, а они му плаћали у натури, у сликама. Драгиша пун деце, много пута се женио. Бане довео хипике, напунила се радионица, као да смо у Нешвилу! (Зоран Ћирић из Ниша каже Нишвил, лепа књига прозе коју сам поздравио.) Модератор хепенинга новинарка Мирјана Бобић, тад је важила за оштро перо из Дуге, још није писала лошу прозу. Ја му ту дођем као некакав споменик комунистичког терора!

Сећам се да сам говорио о Банетовим романима као интересантној прози, упоређивао сам га са Зораном Ћирићем (Магични Ћира!). Можда мало касни, али укрцао се у воз нове прозе, коју су тад звали стварносном. Момак који обећава!

Отад је прошло бар тридесет година, можда више, за Банета нити Јеремића нити Бјелицу, нисам чуо. Можда сам видео његово име у неким булеварским новинама, али нисам читао. Загубио сам га у догађајима који су се претицали и ваљали улицама српских градова. Рушио се комунизам а њега није било у тој причи.

4.

Прошлог лета  се Бане повампирио. Таман сам био дошао из Житног Потока да се тужим са државом Србијом, не дâ рехабилитационо обештећење на које се законима обавезала. Али закони у Србији одавне не станују. Телефон: Овде Бане Бјелица! Једва сам укапирао о ком човеку се ради. Хоће да се види са мном, а још један новинар жели да ме упозна. Да нисам поново у моди, можда се држава предомислила па је одлучила да поштује људска права? Сигурно је Раде Станић, хоће да ме интервјуишу. Одавно сам постао објекат на којем се вежбају новокомпоновани бранитељи људских права. Да сам писац неће да знају, али хоће да уваже да сам жртва комунизма. Неће да читају, хоће да пишу!

Заказао сам да се са Банетом видим пред Касином, нови власник (Пецони) још није био овладао простором на улици, па се могло сести где и деценијама раније. (Како сам се касније провео у тој истој кафани, описао сам у тексту Касина.) Доћи ћу кад се заврши рочиште у Вишем суду, који је  на Црвеном крсту. Рочишта није ни било, џаба сам потегао из Житног Потока, само ми саопштили да су ми променили судију.

Нисам имао где да се мајем, отишао сам пред Касину, кад тамо Бане већ стигао. Није се много променио, лако сам га познао, још увек носи коњски репић, сад додао и минђуше. Још увек хипик. Вози један велики мотор, као они што лутају друмовима, ваљда се зову бајкери или нешто слично. Везао мотор за дрво испред Касине, као што каубоји везују коње испред салуна. Ради у листу Информер, пре тога је изређао све таблоиде. Онај што хоће да ме види, због кога смо обојица овде, није Раде Станић него Драган Вучићевић. Никад чуо! Како, па главни је уредник Информера, важан новинар режима, држи на телевизији Пинк некакву Тешку реч. Како сам толико необразован? Не знам Вучка! Да се сад не посипам пепелом, стварно га нисам знао.

У речено време, тачно у подне, као Гари Купер, дошао је тај Вучко. Само, сушта супротност глумцу, мали, здепаст, набијен, као дизач тегова. Сетио сам се те фаце из једне емисије Миломира Марића, тад се са неким другим петпарачким новинарима кочијашки псовао пред ТВ аудиторијумом. Представља ми се: Ја сам Равногорац! Против сам Европске уније, навијам за Русију! Александар Вучић је највећи српски политичар нашег времена! Ако му је био циљ да ме збуни, постигао га је.  Равногорац који навија за Русију! Па Руске трупе су 1944. године омогућиле комунистима да завладају Равном гором, да је збришу са Српске мапе! Вучићевац који је против Европске уније! Па Александар Вучић је главни заговорник српског пута у Европу, како неко може да навија за њега а да буде против његовог пута? Пошто ме је старост научила бар толико да се не упустам у глупе разговоре, поготово не препирке, не прихватам изазов. Буди шта хоћеш, само немој да ме уједеш!

Зашто је тај Вучко тражио да се састане са мном? Зато што ме је читао и видео да сам велики писац! Поготово се одушевио „Југовцем“, наш Клошмерл, Српска комедија. Пошто је он уредник најтиражнијег (?) српског дневника, решио је да се избори да се штампају моје књиге. Српски народ мора да чита таквог писца! Позвао ме је да му дам дозволу да ми нађе издавача, финансијера, спонзора! Просто нисам могао да поверујем, да ли је тај човек озбиљан или се шегачи са мном. Па та Влада са чијим је председником он у дилу (бар тако се представља!) неће да ми исплати рехабилитационо обештећење него ме тера да се вуцарам по судовима. Пола живота сам провео по судовима! Па та Влада ме је одбила од националне пензије као да сам трећеразредни писац. Сви другоразредни писци су је добили. Како је истог дана у Блицу изашао опширан текст (Данијела Нишавић) на ту тему, још сам поверовао да се десило чудо у власти, па је премијер, који изиграва реформатора, делегирао тог Вучка да ми то саопшти.

Покупио сам телефоне од Вучка и Банета, Бане ми је још дао рукопис своје нове књиге, „Дете на степеницама“, да имам лектиру у Житном Потоку, и отпутовао натраг у село. Нисам ништа урадио у Вишем суду, али јесам у Влади! Споља гледано, то је тако изгледало.

5.

У селу сам прочитао Банетов рукопис. На истом нивоу као претходни, од пре двадесет година. Тужна судбина детета проститутке које сем имена Бане нема никакав други идентитет. Умире јер га нису примили у болницу, нема социјално осигурање. Препоручујем за штампање.

Кад сам се вратио из Житног Потока, окренуо сам телефоне саговорника из Касине. Једном, двапут, трипут, нико се не јавља! Нисам побркао, Бане их је укуцао у мој мобилни. Сетим се да је Вучко уредник Информера, зовем Редакцију.  Јавља се секретарица,  Морате да оставите Ваш број, па ће уредник да одлучи да ли ће да Вам се јави! Велики неки уредник, бира с ким ће да разговара. Пролази време, Вучко се не јавља. Какав сам наиван, помислим да је секретарица пропустила да га обавести о мом позиву. Окрећем поново Информер, опет иста прича. Тек трећи пут укопчам да тај Вучко не жели да ми се јави. Оно што је причао пред Касином не важи се! Полизали пси. Или се нешто променило у његовој глави, или му је неко променио главу! Не узбуђујем се, навикао сам на људску поквареност. Још један Вучко у мом животу, инкарнација комунистичких моћника, партијских секретара, префриганих удбаша, покварених уредника. Нешто се десило што ја не знам, што је Вучка пресалдумило од мене. Не боли, јер није први пут, нема тога у Србији ко мене није преварио, ја бар знам шта је то Тешка реч. Али не разумем зашто лажни равногорац мора да буде неваспитан, зар ништа није понео из сељачке куће својих родитеља у Шумадији. Нека му је просто!

Онај Бане Бјелица се ипак јавио. Није могао да ми одговори на позив, био на мотору негде у Албанији. Није заборавио разговор пред Касином, а Вучка треба да разумем, презаузет је одбраном Вучића, нема сад кад да се бави Иваном Ивановићем. Али није заборавио понуду из Касине, овластио је Банета да је сутра однесе у Лагуну.

 Прекосутра, с Банетом сам се видео у кафани Наше море да ми исприча шта се догодило у Лагуни. Тај скеч  изгледа овако.

БАНЕ: Добар дан, ја сам новинар Бранислав Бјелица из Информера, дошао сам да вам понудим дела Ивана Ивановића.

УРЕДНИК: (Не знам му име, нисам запамтио): Одлично! Колега Бане, донео си ми сјајну вест. Штампаћу Ивана Ивановића... Лагуна постаје највећа издавачка кућа на Балкану. А и шире! Имамо женске бестселере! Имамо највећег српског савременог писца Вању Булића! Постајемо штампани Пинк! Је ли, а откад је почео да пише Иван Ивановић? Вања Булић нам је донео Црне бисере, шта доноси И.И.? Госте Ивана Ивановића?

БАНЕ: (Збуњен је, али још увек не капира ствар): Како откад И.И. пише? Па ја сам га читао и интервјуисао још кад сам био гимназијалац?

УРЕДНИК: Чекај, Бане, па ми не говоримо о истој личности. Иван Ивановић је млађи од тебе, како си могао да га читаш пре него што се родио?

БАНЕ: Ја говорим о писцу  Црвеног краља, Аризана, Југовца, Браће Југовића...

УРЕДНИК: Онда смо у неспоразуму. Не интересује ме Двадесети век? Дај нешто из Двадесет првог! Наговори ТВ водитеља да напише роман. Хоћу популарне личности у Лагуни! Вампири ме не интересују! Њих је описао Дејан Стојиљковић из Ниша! Хоћу нешто откачено!

БАНЕ: Онда сам џабе долазио. Мој Иван Ивановић је озбиљан писац...

УРЕДНИК: Такав нам не треба. Него, шта то држиш под мишком?

БАНЕ: Један мој рукопис. Иван Ивановић га је прочитао, препоручује...

УРЕДНИК: (Пошто је прелистао Банетов рукопис): Ово може. Ово ћу да штампам. Ти си писац Двадесет првог века. Заборави на твог Ивана Ивановића! А мог наговори да напише роман!

6.

РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА „ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ“

Кад време није,

У сумрак цивилизације,

Одох у главни град Србије.

Питах за „Далеко је сунце“ – знају,

Питах за „То мајка више не рађа“ – знају,

Питах за „Књигу о Милутину“ – знају,

Питах за „Хазарски речник“ – чули су,

Питах за „Црвеног краља“ – неће да чују.

Вратих се у Крајину.

Сећам се (7)

Милорад Грујић

РАЗГЛЕДНИЦА

(Зоран Петровић, Сакуле 1921 – Београд 1996)

Зоран Петровић, испред зграде у којој је имао атеље, на Старом сајмишту

У лето 1997. године ишао сам са Ђином Драгић, из Сефкерина у Идвор, где се одржавао неки скуп о рестаурацији споменика Михајлу Пупину. Знали смо да ће бити досадно.

И заиста, било је досадно.

Али, ми смо ишли због Пупина.

Има код Пупина (С пашњака до научењака) како се после дванаест или и више година враћа из Америке у Идвор и на клупи испред куће затиче матер, како га чека.

Ишли смо да видимо ту клупу на којој је та жена преседела живот чекајући сина.

Предавачи су говорили о згради, која никад није ни предата због техничких недостатака, о оживљавању зграде у пропадању, довођењу туриста, одржавању предавања, уношењу музејских раритета, оснивању кампа, предавања... све како Ђокица замишља... Дописивао сам се с Ђином на цедуљицама или на листу њеног роковника, и чак  писмено запретио да ћу му, том који је управо говорио, мајку... кад се предавање заврши... Нисам, разуме се. Све то стоји лепо записано истога дана у Ђинином дневнику, мојом и њеном руком. Напричавали су се о будућности, а идворски паори, и ми, публика, све смо то слушали, стрпљиво-нестрпљиво. С осмехом.

И сви смо знали да од тога неће, никада, ништа бити.

Онда смо одлучили, на повратку у Сефкерин, да посетимо други један споменик човека кога смо познавали и волели. Не споменик. Кућу.

Пролазили смо поред раскрснице где се скреће за Сакуле. Одједном сам предложио Ђини да одемо да видимо шта је данас с кућом Зорана Петровића. Ђина обожава изненадне предлоге. Непресушни авантуристички дух и радозналост.

Зорана Петровића сам познавао од своје деветнаесте године. Упознао нас је Драган Јовић, режисер из Кикинде, једном у Зрењанину, неком приликом. Представа "Село Сакуле, а у Банату" играла се на десетини сцена по Југославији. Кикиндска поставка, Драгана Јовића, била је чувена тада. Њихово извођење. А књига је постала “банатска библија”. Знам многе који је и данас крај узглавља држе. На једној сам видео да пише: “Ова се књига не сме из куће износити и никоме давати.” Потпис власника.

М.Г. између скулптура два ратника Зорана Петровића, 1988.

Одржали смо неки контакт, Зоран и ја, после, кроз све године, скоро три деценије. Мене је импресионирао његов “машинизам”, једновремен с пословима “писца-аматерца”, како је самог себе подсмешљиво звао, сликањем и вајањем големих конструкција ратника, витезова, ратних композиција, његове галерије жена у опавачкој сали за венчавање, његов легат граду Панчеву, четрдесетак капија које је насликао, или педесет, не сећам се броја, од којих сам поседовао две, једну најлепшу и једну мрачну, његови поклони музејима и галеријама, сценарији, заноси, његов шарм и прзничавост, његов чист банатски карактер, и ако ме је ико подсећао на Црњанског, он је то био, по нечем што је стално избијало из њега, било смех, ведрина, било јед, или огорченост. Имали смо и ситних несугласица, али смо преко свега прелазили као најфинији свет. Просто, праснули бисмо, али једнако брзо и најбезболније вратили се узајамном поштовању и пријатном тону. У његовом атељеу, а и у Сакулама, у галерији коју је за живота створио и напунио својим делима, наседели смо се и напричали за све те године, товарили један другог идејама, засмејавањима, причама и коментарима о уметности и уметничком животу. Како нас је Бог обојицу дао живахним, ми никада нисмо ћутали, све се један другом уплитали и надовезивали, тако да су се плетенице наших разговора протезале кроз време и када нисмо били заједно да би тај пекарско-корпарски посао наставили у следећем сусрету тачно тамо где смо прошли пут стали, или са сасвим другог краја, свеједно.

Имао сам две слике чувених капија Зорана Петровића, ону плаву из Бољеваца и једну са роза зидом из Срема. Кад сам их купио, поклонио ми је једну врло лепу мању слику с посветом мом сину Станку.

Зоран Петровић – Капија у Бољевцима, уље на платну

Зоран Петровић – Роза зид из Срема, уље на платну

После су наишла лоша времена и слике сам морао да продам.

Дошли смо до куће. У тој кући снимане су многе серије и филмови, била је аутентична, увек у добром стању, уредно одржавана, и бојао сам се да ћемо је, само годину дана пошто је Зоран Петровић заспао најдубљим сном, затећи руинирану, или затворену. Издалека сам већ видео отворен пенџер кроз који се вијала фиранга и обрадовао се. Значи, има некога.

Отворили смо капију и ушли унутра дозивајући. Појавила се једна жена. Представили смо се и рекли да бисмо желели да видимо галерију. Она нас је пустила унутра. Кад је откључала врата и отворила их, с довратка се разапне паучина. Сагнемо се и уђемо унутра.

Помало начето у распореду, као да нешто недостаје, или је другачије размештено, прашњаво и запуштено. И већ је почело да се равлачи и односи одатле. На зиду отисак и ексер на којем је висила слика, али слика је нестала.

Запутимо се до краја па оданде полако према излазу. Застајемо код сваког комада, загледамо, ценимо то сада из перспективе када Зорана више нема и мени је ужасно да један од наших највећих сликара, и банатских писаца, којег се не би стидела ниједна метропола у Европи, чами у овом селу, овако заборављен, као бачен у јендек. У музејима других земаља он би красио и украшавао уметност неке друге културе, према његовом делу би се исказивало извесно поштовање. А ми смо велемајстори заборава.

         Зоран Петровић и М. Г. на Сајму књига у Београду, негде 1987. године

Пре књиге Село Сакуле а у Банату нико тако није писао, «по банацки». А после поплава књига у којима се таквим језиком «швота».

Ђина и ја само ћутимо, обоје у себи помало грцамо од навирућих успомена, криво нам је што је то тако, тек повремено, и тихо, прозборимо по коју реченицу дивљења за слику или скулптуру.

Само годину дана је било довољно да се све руинира, помало развуче и покраде, и преко свега падне паучина.

Она жена стоји на вратима, мало пази на нас, онда оде, кад види да нисмо неки који би то могли још једном нарушити, нешто узети, или било шта покварити.

Приближавамо се излазу.

С десне стране сточић и столица.

Ми смо увек седели насред галерије, у великој соби, за великим округлим столом, ту никада. Поред тога сам пролазио не загледајући ништа.

А на зиду табла на којој су цртежи Зорана Петровића. У читавој галерији не постоји ниједан туђи комад, папир, или било шта друго. Све је ту само његово и његовом руком створено.

Али, на тој табли, између цртежа одједном ми је нешто толико познато да застајем и бленем у зелено исписана слова. То је мој рукопис.

Срећа у Ђину, која већ тада није веровала у своју меморију па је текст преписала. И синоћ ми га послала е-маил-ом из Њујорка (12. март 2001).

        "Драги баца Зоране,

        ми смо добро које и вама од Бога желимо  и здраво нам је жаво  што са нама нисте. Баш отоич смо фруштуковали поред велике воде што пада а симе јој је Викторија. Јуче смо те спомињали  док смо се возали по реки Замбези .

Крокодили су рано полегали кав код нас кокошке па и’ нисмо видили. Инглези свуда око нас шкљоцаду. Ди си ти и шта радиш? Јеси здраво? Милорад Грујић и

Ђина и Душко Драгић”

        Ђинином руком додато:

        “Волемо те млого и још ћемо ти писати.”

Та је разгледница, из Зимбабвеа, са Викторијиних водопада, из Африке, била послана пре петнаестак година. И стигла је уредно у Сакуле.

Зоран Петровић - Село Сакуле, а у Банату - Југославија

Сећам се како смо Ђина, Душко и ја седели и доручковали. Купио сам разгледнице да се јавим својима. Једна ми је остала. Расправљали смо коме да се јавимо. Да га обрадујемо. И избор је, поред свих других које смо имали на уму а за које су нас везивале важне ствари у нашим  духовним животима, пао на Зорана Петровића. Написали смо му разгледницу у стилу његове књиге о Сакулама, како се у Банату говори. Да га обрадујемо. Ништа више.

И то смо после и заборавили.

Уз ракију и понешто за јело – онако, по банатски – у атељеу З. П.

Разуме се, одједном сам схватио да је ту разгледницу гледао, у тај текст, петнаестак година, када год би ту сео. Да му је та разгледница нешто значила.

С друге стране је фотографија Викторијиних водопада, или реке Замбези.

Отада, повремено, напишем својим пријатељима понеку разгледницу, јавим се, чврсто верујући да је Зоран хтео, поред тога што је у том малом куриозуму уживао, стављајући ту разгледницу на таблу, да ме још нечему, и после своје смрти, научи.

Јави се, макар разгледницом.

(2001)                                                                        (необјављено)