Црвени цар

Иван Ивановић

ЦРВЕНИ ЦАР

           

1.

            У роману-драми "Браћа Југовићи или Како изићи из историје" бавио сам се питањем комунизма. Јунак мог романа, професор филозофије Растислав Југовић, у својим школским предавањима упоређује хришћанство и марксизам и проглашава их филозофијом наде. Творци те филозофије, Исус Христос и Карл Маркс, нису дочекали да виде оваплоћено своје учење, обећани земаљски рај, па су остали само пророци. Оставили су завет својим настављачима, апостолима, да они то ураде. Професор нарочито истиче два апостола: хришћанског Светог Павла и комунистичког Владимира Иљича Уљанова, који се прозвао Лењин. Први је објединио расуте хришћанске општине у јединствену организацију, цркву, а други је организовао у Русији јединствену и дисциплиновану комунистичку партију. Свети Павле је био погубљен у Риму, Лењин је извео оружану револуцију и загосподарио Русијом.

            У време мог студирања (1955-60) године у Југославији је владао култ Лењина. Пошто се југословенски апостол, Јосип Броз Тито, завадио са Лењиновим наследником Јосифом Висарионовичем Џугашвилијем, који се прозвао Стаљин (челик), званична политика Савеза комуниста Југославије је била напад на стаљинизам као извитоперени лењинизам. Лењин је творац а Стаљин гробар совјетског комунизма. Славити Лењина значило је величати Тита. Сâм вођа југословенских комуниста са поносом је истицао да је лењинист и да му је Лењин у свему узор. Ко би се усудио да Лењина сагледа другачије, долазио је под удар Титових комуниста.

            Запамтио сам једну изјаву светски афирмисаног српског писца Данила Киша, који свакако није био комуниста, да је Двадесети век дао два велика зла: фашизам и стаљинизам. Дакле, не комунизам, нити лењинизам, него стаљинизам. Кад се боље погледа, та Кишова изјава је похвала Титу, јер овај је као вођа партизанске револуције био антифашиста, а као доследни комуниста (лењиниста) постао је антистаљиниста. Кад је Никола Милошевић, бавећи се, у вези са Достојевским, руским анархизмом, обелоданио да је Лењин наредио терористички напад на поштанску кочију да би се руски комунисти дочепали новца, био је од југословенских комуниста здушно нападнут и једва је изнео живу главу.

            Морам да признам да сам и сâм дуго времена био на Кишовим позицијама и у својим раним радовима жигосао сам комунистичку праксу а не теорију, што значи да сам у "Црвеном краљу" био праксисовац. Међутим, кад је мој роман дошао под удар закона, а ја као његов аутор био осуђен на затвор, озбиљно сам почео да сумњам у своју левичарску шездесетосмашку заблуду да је са Лењиновог извора текла бистра вода и да је једини Тито није замутио. Томе ми је помогла једна књига, тачније роман, коју сам у време прогона читао. Аутор се зове Фердинанд Антони Осендовски а роман "Лењин".

            Осендовски је био Пољак који је као инжењер добар део живота провео у Русији, где га је затекла комунистичка револуција. Био је сведок историјских збивања која су променила свет. По повратку у Пољску романескно је сведочио о догађајима у Русији који су означили нову светску историју. "Лењин" Осендовског се појавио на пољском језику 1930. године и одмах је преведен на готово све светске језике. Одмах је стекао присталице и противнике, ниједна књига није изазвала таквих живих дискусија, такво интересовање.

             "Лењин" се на српском језику појавио већ 1933. године, са пољског га је превео Миле Павловић. Писац је за југословенско издање написао специјални предговор. "Толико се мржње, суза, очаја и клетви, толико заноса, готово сектарског обожавања и религијског чувства згрнуло око лика диктатора пролетаријата, толико опречних обавести о њему, целе библиотеке материјала, који са различитих гледишта осветљује његов горостасни експеримент, и одједном - прича о Лењину, црвеном владару Кремља." 

            Осендовски је истакао да се трудио да објективно прикаже црвеног цара. Они који Лењина сматрају творцем новог јеванђеља, као и они који га сматрају крвником, нису се потрудили да "за оцену тога човека монгоскога лица и величанствене, мислилачке лубање, употребе меру историјске логике и психолопшке анализе". Чињеница је да је Лењин снажније од икога спровео критичку ревизију начела која су господарила, и својом побуном против њих и против историјске логике развитка успео да их обори. "Лењин је доказао да предуго угњетавање, понижење, незнање и очај оживљују животињске нагоне у људима, а у исти мах стварају од њих бескрајно поводљив материјал за прихватање новог јеванђеља, био то црвени цар о коме је Русија сањала за царевања Ивана Грозног, био то комунизам, била то дивља побуна Пугачовљева." Лењин је показао да друштвене институције које постоје вековима, као што су породица, приватна сопственост, човечје и грађанско право... могу да буду оборени и уништени обичном физичком силом. "За ту сврху научио је  150 милиона људи да гину, ћуте и буду точкићи у великом државном механизму." Тако је Лењинова Русија "стала на ограничено, негативно становиште према свој цивилизацији Запада, те се окренула Џингис-кановом Истоку и нехришћанској филозофији". Још је руски историчар Карамзин признавао да је политика Русије непроменљива: мењају јој се унутарње силе, тактика, смицалице и методи, али "поларна звезда те политике је стална звезда - власт над светом".

            Осендовски је упозорио 1930. године на опасност која прети човечанству од совјетског Октобра. "Ако човечанство то не буде разумело, немојмо се одвише чудити ако из љубичастог сумрака у маузолеју под кремаљским зидинама извири још једном, као крвава авет, као страховита сабласт, монголски лик Лењина, диктатора угњетених, црвенога цара њихова, који удара чекићем и сија се српом, демона борбе једне класе, класне мржње и освете". Ствар је у томе што је човечанство тог демона већ имало: то је био Грузин Стаљин.

            Владимира Иљича Уљанова Осендовског најпре видимо као гимназијалца у родном граду Симбирску на Волги (данас Уљановск, наравно). Отац Иља Николајевич је био племићског порекла (нижег рода), догурао је до управитеља свих школа у округу. Мајка Марија Александровна Бланк била је ћерка месног лекара, солидно се образовала. Имали су петоро деце, два сина и три ћерке. Осим једне ћерке, сви Уљанови су били револуционари. Осендовски свог "Лењина" почиње седељком у кући Уљанових у Симбирску, где се скупљала локална елита. Тај скуп представља пресек руског друштва тог времена (око 1880. године). На скупу доминира месни полицајац Богатов, који прича како је гледао у Петрограду вешање атентатора на цара Александра II,  Жељебова, Петровске и осталих.

            Владимир је више под утицајем мајке него оца. Док је отац обичан губернијски каријерист, мајка, Марија Алексдандровна је настојала да своју децу упути на књигу и на руску историју. Она прича деци о сељачким бунтовницима Пугачову и Стењки Разину. Под њеним утицајем Владимир у средњој школи чита руске класике, нарочито Толстоја.

            Владимир учи гимназију у Казању. На књигу га је упутио професор латинског Иљин, о чијој се авантури са женом школског инспектора у граду много причало. "Зашто да живиш са свињама, лопужама, корупционашима, идиотима, кад можеш да проведеш и уживаш неколико часова у друштву великих људи. С Омиром, Вергилијем, Овидом, Ксенофоном, Демостеном, Цицероном, Платоном!" Владимир чита Чернишевског, Некрасова, а одушевљава га побуна Толстоја против цара и бога.

            Посебно је на Владимира утицао професор историје Остапов. Он је са одушевљењем говорио о декабристима, а од руских царева је ценио само Петра Великог. "Лукава животиња беше Петар, велики цар са дебелом батином. На кокошарнику је отворио прозор према Европи... отфикарио перчине бољарима, желећи да изгледају и да их сматрају за господу... Свога синчића, који је волео руску патријархалност, празноверице, врачаре... држао је и кињио у тамници и најзад батинон претукао." Професор је био дубоко разочаран стањем у Русији и утеху је налазио у алкохолу. Око њега се окупљала омладина Казана, нарочито студенти из Петрограда, па је његов стан постао дебатни клуб. У кућу Остапова дошао је и гимназијалац Владимир Иљич. "То је било доба мртвила, када карактери постају подлаци; када се ропски ћути а понизно служи; смрадна каљуга празног, трулог живота, на коју је слепом безобзирношћу ступила тешка нога Александра III; доба, када су се црква, наука и таленти клањали пред влашћу династије." Нарочито је на Владимира оставио утисак један студент који се вратио из прогонства у Сибиру. "У Сибиру је сто пута боље него у Петрограду, под моћном заштитом његовог царског величанства, пресветог Александра Александровича Сверуског! Тамо бар има мржње и очекује се нешто ново што мора доћи. У престоници: египатски мрак и туткало; а у мозговима седам мршавих фараонских крава." Студент тврди да је најбољи руски универзитет тамница! Излаз је у револуцији. "Правац је одређен, никаквих разговора, једино револуција, општа, сверуска, противу цара сверускога, ето, то има да буде." На то реч узима непознати гимназист из Симбирска. "Револуција мора поћи не само против цара, него против свега, да камен на камену не остане, за десет година да трава не никне на разбојишту. Такву револуцију не може да изведе глупи, непросвећени народ, него једна организована, одушевљена странка."  

            Владимир преко распуста одлази са оцем школским инспектором у село Кокошкино, где упознаје бедан живот сељака. Нарочито га потреса сцена кад надзорник туче бурлаке на Волги. У њему се све буни, рађа се клица будућег револуционара и реформатора света. Осендовски показује Владимира у једној сцени коцке са сеоским момцима где вара, што ће касније бити важна карактерна особина радничког вође. Нарочито је интересантан сусрет Уљанових са сеоским свештеником Черњавином. Черњавин је образовани поп, свршио је кијевску Богословију, а потом Духовну академију у Петрограду. У Кокошкину је по казни, где га је прогнао владика због реформаторских идеја. "Противан сам црквеној политици, нисам хтео да будем чиновник, јер мој позив је црква, утврђивање у праву веру Христову." Од оца Черњавина Владимир слуша радикалну критику царизма. "Русија је дивља, још готово паганска земља. Наш непросвећени, неписмени народ није од хришћанста ништа примно." "Ми живимо у мраку, непрозирној тами. Мужеви на мртво туку своје жене, чим се некој другој приближе. Жене сипају мужевима отров у ракију, да их се отресу. Девојке се подају и онда јуре врачарама, да ове уклоне последице. Пијанство, примитивни обичаји, живот људски без вредности." Млади Уљанов пита да ли је излаз у револуцији? "Не! Народ ће се, као дивља грамзива звер отети из кавеза и све ће потонути у олуји злочинства."

            Владимир је запазио страшну провалију између села и града, између сељака и интелигенције, коју сељаци нити разумеју нити воле, јер она за њих представља оличење власти, "нешто сотонско са целокупним знањем, науком и туђим навикама". Већ тад се у њему јавља помисао о потреби новог вође руском народу. "Само Џингис-кан или какав други освајач може да поведе Русе! Кан је крвавом руком водио Монголе да освајају свет. И данас је потребан нови кан, али наш, руски, безобзирни, брутални антихрист, Петар Велики, реформатор, фаталист, са дебелом мачугом у снажној руци!"

            Но највише је на Владимира утицао брат Александар, који је у Петрограду студирао математику и природне науке. Од њега је Владимир чуо да у престоници постоји тајна организација Слобода народа која ради на свргавању царизма. Александар је био члан те организације. Браћа заједно читају Карла Маркса и расправљају о светској револуцији коју ће да изврши радничка класа. Једном је Владимир испод братовљева узглавља открио чудну књигу. Била је то књига само споља, унутра је била паклена направа. Владимиру је одмах било јасно да његов брат спрема атентат на цара, какав је извршио Жељабов. Али о томе је ћутао, ништа није рекао оцу, који је у међувремену напредовао у служби и добио орден светог Владимира. Пошто су се у стану Уљанових скупљали студенти, полиција је то сазнала. Управник полиције Богатов позва школског инспектора и пријатељски пу предочи да је његов стан под присмотром полиције, а нарочито Александар Иљич, који је "младић ретких способности, али на жалост заражен злочиначким маштаријама фармасона и револуционара из групе убилаца светога цара Александра Ослободиоца". Иља Уљанов употреби сав ауторитет да одврати сина од опсаног друштва револуционарних студената и чинило се да је у томе успео бар у Волговском крају.

            Владимир је у то време био заљубљен у Јелену Остапову, сестру свог професора историје. Била је то велика гимназијска љубав, а Лена је била једина жена коју је Владимир у животу волео. Породица Уљанових је правила планове, нарочито Марија Александровна: Ленин отац био је генерал, најбољи лекар у Волговској области. Али млади Волођа је имао друге планове: између Лене и Маркса изабрао је оца научног социјализма.

            Но ускоро су се десили догађаји који су битно утицали на даљу судбину Уљанових. С јесени 1886. изненада умре Иља Уљанов. Следеће године, у марту, кад је Владимир учио осми разред гимназије, кроз варош се разнесе глас да је баш о дану годишњице смрти Александра II откривена завера против цара Александра III. Међу ухваћеним завереницима налазио се Александар Иљич Уљанов, а међу осумњиченима сестра Ана. Александар је сместа осуђен на смрт. Марија Александровна је отпутовала у Петроград с молбом да се њеном сину смртна казна замени робијом. С Маријом је пошла њена несуђена снаха Јелена Остапова, под изговором да добије упутства за упис на универзитет. Али настојања две жене су била узалудна, Александар Уљанов је обешен у мрачном дворишту шлиселбуршке тамнице, која је још из доба Петра Великог посматрала како се свирепо поступа са противницима деспотизма.

            Нема сумње да је братовљева смрт отворила пакао у Владимировој души. О томе је Владимир говорио Јелени кад се ова вратила из Петрограда. "Одавно сам знао да брат спрема атентат. Део паклене машине нашао сам код њега. Ја сам могао спречити несрећу, да умолим брата или да кажем мајци... Али то нисам учинио, пристао сам да Александар пође с бомбом у смрт. Другаче нисам могао. Човек мора да живи за идеју и циљ и да заборави на себе... Ништа га не сме задржати." Кад му је Лена рекла да су се његове сестре заклеле да ће до гроба бити непријатељи Романова, Владимир је одговорио да се и он заклео да ће се Романовима осветити, али да ће то учинити кад куцне час разрачунавања са деспотизмом. "Кад се прави план за будућа столећа. Ја ћу то извршити, Лено!"

            Такође нема сумње да је Владимир Уљанов још тад себи поставио јасан циљ. Наставио је да учи, гимназију је завршио с одличним успехом, као најбољи ученик. Наредне јесени породица се пресели у Казањ да би Владимир уписао Правни факултет Казањског универзитета. На Универзитету су се ускоро десили догађаји који су потврдили Владимирово опредељење за револуционарни пут. Због политичког насиља у Петрограду и Москви студенти су ступили у штрајк и престали да похађају предавања. Њима се придружио Казањски универзитет. На студентском збору, социјал-револуционари организовани у странку Народне слободе изнели су захтев да се изјави енергичан протест против Владине управе и да се тражи уставна скупштина. На том збору је узео реч бруцош Владимир Уљанов, што је био његов први јавни политички наступ. Кад је изашао за говорницу, међу студентима се пронео шапат: То је брат обешеног Александра Уљанова.

            Шта је све рекао будући вођа светског пролетаријата. "Цар, божји помазаник, сматра да његова моћ није од овога света, него је божанска. Не може се цар застрашити ни терором, а камоли глупачким бедним протестима студената и смешним, безизразним формулицама Народне слободе о уставотворној скупштини." Док је већина захтевала да Уљанов прекине и називала га провокатором и издајником, мањина је тражила да настави препознајући у младом студенту правог јакобинца. "Овај пут не води ничему. Пођимо у касарне војницима, сељачким синовима, пођимо на село, приберимо своје моћи и с оружјем у руци покажимо да умемо  да тражимо и сви да погинемо за извођење своје замисли."  Већ тад је Владимир Уљанов јасно дефинисао свој пут као организатора оружане револуције. У јеку протеста полиција упада на Универзитет и настају хапшења организатора штрајка. Међу ухапшенима се нашао и Владимир Уљанов.

            Универзитетске власти су одлучиле да Владимира Иљича заувек искључе са универзитета, а полицијске су му одредиле прогон у село Кокушкино где ће бити под сталном полицијском присмотром. Осендовски каже да је шеф полиције, кад је чуо да се Уљанов залагао против социјал-револуционара, узвикнуо: "Ја бих овога младића уз добру плату увео у службу тајне полиције!" Тај полицајац није ни слутио да ће тај младић основати најмоћнију тајну полицију на свету, Чеку.

2.

            Боравак у Кокушкину Владинуру уопште није тешко пао. Одлучно је пресабрао своје мисли и одлучио да свој живот посвети револуционарном раду. На том путу не сме ништа да му се испречи, поготово не осећања. "Раскрстио је са свим што га је још везивало за стари, нормални, маловарошки живот." Прва на удару се нашла девојка коју је толико волео али која му је стајала на револуционарном путу, Јелена Остапова. У својој соби у Кокушкину фанатички се предао раду. За две године прешао је цео програм правног факултета и био спреман да дипломира. Послао је молбе у Казањ и Петроград, да на тамошњим факултетима полаже испите, али био је одбијен. Није губио време: повезао се са обесправљеним сељацима и почео да пише револуционарне летке које су ови растурали. Помно је изучавао списе социолога, а нарочито је пажљиво проучио Маркса.

            По завршетку прогонства, Владимир Иљич одлучи да се настани у Самари. Осећао је велику потребу да јавно говори, али питао се коме. "Да ли паланачкој интелигенцији, глупавој и пијаној, која се коцка, а према свему је равнодушна? Или слепим присталицама Народне слободе? Или сељацима?"  "Не! То је такав људски материјал да га никаква писана реч не може обрлатити. Овде су потребне песнице, кнута, или још нека јача насилна моћ." Ипак, наставио је да се бори. Користио је угрожене и обесправљене за растурање материјала који је састављао. Највише је сарађивао са једном проститутком којој је одлазио. Кад су је открили и ухапсили, није се узбуђивао. "Зар да он мисли о једној бедној проститутки, која пали кандило пред светитељском иконом, са које светитељ гледа на постељу разврата?" Важно је да га та Груша није одала.

            Најзад је Иљич добио дозволу да полаже испите на Петроградском универзитету. За годину дана је положио све испите и у јесен 1891. дипломирао као најбољи студент. Пошто у престоници није имао од чега да живи, вратио се у Самару где је отворио адвокатску канцеларију. Међутим, није имао никаквог успеха као адвокат, јер је хтео да докаже да закони нису исти према разним друштвеним класама и да су дискриминаторски према радницима и сељацима. Стога напусти Самару и врати се у Петроград да пропагира борбу пролетаријата и то "искључиво на темељу теорије Маркса и Енгелса". У престоници се повезао са јеврејском организацијом Народна просвета, која је штампала и растурала материјале за раднике. Но Уљанов је убрзо дошао у сукоб са њима. "Да ли је циљ ваше странке револуционарна борба за социјалистичко уређење Русије? А ви шта чините? Растурате глупе књижице жалосног просветног одбора, којим управља литерарна интелигенција, љигава, кукавичка до сржи, до последње мождане ћелије затрована буржоаским схватањем." Овај дрски марксиста са Волге називао је престоничну интелигенцију "шевама буржоаског либерализма". Уљанов је писао и умножавао тзв. жуте књижице у којима се ругао и подсмевао либералима и униформисаним социјалистима, сумњичио их и срамотио код простих радника и људи који нису самостално расуђивали. Социјал демократи, као пре њих народњаци, видели су у Уљанову јаког супарника, видели су "грабљивог тигра који са свих страна уме да насрће и то вазда изненада и увек из све снаге".

            Владимир Уљанов је тајно путовао по Русији и обраћао се радницима својим Јеванђељем: "Не признајемо државу, не признајемо друштво, закон, цркву и морал, ни од кога не очекујемо да нас помогне. Ми смо сила и у крвавој борби ми ћемо извојевати слободу и правду заједничким напорима, али онако како то ми сами схватамо". Непрекидно је писао брошуре и летке и растурао их међу радницима, пролетерима, сејући семе безобзирне борбе са целим друштвом. Нарочито је био активан у Охти, фабричком делу Петрограда, где се упознао са фабричком радницом Нашћом Козиревом, која ће одиграти улогу двоструког шпијуна, јер је обавештавла раднике о намерама управе, до којих је долазила преко инжењера љубавника. Ускоро је о њему чула цела Русија. Основао је Савез бораца за ослобођење радничке класе, револуционарну организацију која неће бирати средства да оствари свој циљ.  

Али, полицијски круг око Уљанова се затварао. Кад је сазнао да ће бити ухапшен, остало му је бекство у иностранство. Настанио се у Берлину, где је дошао у везу са радничким вођом Карлом Либкнехтом. Био је непријатно изненађен да немачки комунисти не умеју да макну даље од парламентаризма. "Парламентаризам је замка за лаковерне раднике", рекао им је Уљанов. "Ви Немци, индустријска земља, имате читаве армије радника, незапослених људи, имате сељаке бескућнике, зашто не дигнете револуцију?"  Већ тад је Владимир Иљич дефинисао свој револуционарни програм. "Помишљате ли", говорио је Немцима, "да би једна добро организована, дисциплинована, а пре свега одлучна група могла извести револуцију, кад јој се само дâ знак да свом својом силом покрене радничке масе? Верујете ли ви да ће она моћи разбити данашње друштво, да ће га заплашити безобзирним терором, зграбити управу и власт у своје руке над неодређеним, слабим, колебљивим делом класе о којој је реч?"

            Уљанов је из Берлина отишао у Париз где се срео са вођом француских социјалиста Полом Лафаргом. Лафаргу је рекао да је слобода буржоаска заблуда. Само гвоздена песница може да преобрази свет.

            У Женеви Уљанов се састао са руским емигрантима који су ту живели у прогонству: Георгиј Плеханов, отац руског социјализма, Акселрод, главни организатор социјал-демократије, Вера Засуличева... Њима је изложио своју радикалну опцију промена у руском друштву. "Успех револуције је највиши закон. Убити непријатеља није убиство!" Русија таква каква је мора да буде срушена. "Хиљаду година тукао нас је ко је хтео! Варјази, Печењези, Татари, Пољаци, самозвани Шведи, наши цареви, полиција." Русија је "јазбина, испуњена задахом, у којој људи проводе подли век, са кравама и телићима, једу из једне зделе, на истој постељи се множе, рађају децу и умиру." А у средини свега тога стоји руски сељак, "примитиван, мрачан као прашина, роб цара, роб бога и роб сотоне". Пред социјалистима Уљанов се критички осврће на руску књижевност. "Уметност, књижевност? нема спора: лепи. Али, Пушкин је мелез и племић, Шчербин губернатор, Толстој гроф, Њекрасов, Љермонтов, Тургењев, Державин, Жуковски - племићи и грађани, буржоазија! Сва уметност долази из дворова и палата или је задахнута класом радничких непријатеља." Руска књижевност је Западна! "Западњак преко мере верује у вредност човека, он прецењује свој рад и сујетан је. Укратко, он је индивидуалист. Одатле се изродио ужасан егоизам." Такав Запад је неспособан за револуцију. Револуција је пре могућа у Русији, коју може да покрене "један мозак што схвата опште људске и класне интересе." Ту је потребна једна снажна воља, бездушна, без милосрђа, гнев једног тужиоца и судије у једном човеку, који не зна ни за какав други циљ осим за победу." Уљанов то није рекао Плеханову, али готово се подразумевало да ће он бити тај човек. Плеханов је од тога зазирао.

            Ускоро се Уљанов вратио у Русију, у Петроград, да настави да револуционарно делује. Морао је себи да призна да га је Запад својом цивилизацијом задивио. Међутим, "Запад мора да пропадне због парламентаризма који га разједа као рак рана. Наша дужност је да сачувамо Русију од ове болести која је неизлечива!" У Петрограду је размишљао о оснивачу овог града Петру Великом. "Петар Велики је отворио брешу са Запада и пустио у сву смрадну Русију млаз свежег ваздуха, а ми ћемо сад отворити брешу са Истока да кроз њу јурне оркан што уништава."

            Владимир Иљич је радио грозничаво, писао чланке за новине, држао говоре радницима, заговарао револуцију. Живео је у илегали, под лажним идентитетом, а текстове је потписивао са Тулин. Тула је била градић у којем је Уљанов организовао пљачку поштанске кочије ради новца за штампање пропагандног материјала. Полиција је знала за његово деловање, али није могла да му уђе у траг. Да би га склонили, пријатељи су га одвели у једну школу где се запослио као фарбар. У тој школи је као учитељица радила Надежда Николајевска Крупска, присталица социјалиста. У њој је Владимир нашао одану сарадницу и искрену присталицу. Крупску је задивио човек који верује да ће преокренути свет!

            Но Владимир ускоро бива ухапшен. Крупска му је доносила књиге у затвор. Полиција га није дала на суд, него га је прогнала у Сибир на пет година,  у село Шушењско, недалеко од варошице Мунисањска, на обали реке Јенисеј. Ускоро је ту допутовала и Крупска, пошто је издржала затвор. Царистички прогони су били далеко блажи од каснијих комунистичких логора. Владимир и Надежда су ступили у брак, за који се може рећи да је био више идеолошки. У Сибиру је Владимир Иљич у потпуности уобличио свој политички програм и зацементирао циљ. "О, Карло Марксе, ти си велики познавалац душе човекове. Пре него ико, умотрио си како она воли да је у стаду, а стаду треба пастир са батином и пас с оштрим зубима!" Најпре треба срушити старо а после тога стварати ново. У Сибиру је Уљанов написао студију "Развој капитализма у Русији".

            По окончању сибирског прогонства, 1900. године, Владимнир Иљич поново емигрира на Запад, овога пута заједно са Крупском. У то време је био актуелан ревизионизам Едуарда Бернштајна, немачког социјалдемократе и извршиоца Енгелсове поруке, који је саветовао социјалистима оријентацију на синдикалну борбу и стварање широког савеза радничке класе  с грађанском либералном демократијом. Сви водећи представници тадашње социјалдемократије, која је Марксову критику политичке економије сматрала теоријским темељом свог деловања (Роза Луксембург, Георгиј Плеханов, Антонио Лабриола, Аугуст Бебел, Клара Цеткин...) окомили су се на Бернштајнов ревизионизам. Њима се придружио и Владимир Иљич, али је ишао много даље. Одмах му је било јасно да је разлаз неминиован. Крупској је издиктирао: "Видим да ћу бити принуђен да мењам начин мишљења са тим људима који се зову социјалисти или ћу морати раскрстити са њима. За нас не вреде ни морал, ни легална средства. Ми носимо собом револуцију целога живота, у свим људским схватањима." Уљанов је објавио у многобројним лецима и чланцима, које је слао у Русију, "рат старим боговима: држави, друштву, цркви, породици и људском моралу". Крупској је диктирао: "Идеје, закони, симпатије, све то умрло је, осим једног: револуције. На рушевинама старог света револуција има да створи не буржоаску републику, него државу рада". У то време чланке је потписивао са Волгин, према реци свог детињства.

            У Минхену се састајао са социјалистима и ушао у редакцију Искре, коју су уређивали Плеханов, Павел Акселрод, Вера Засулич. Уљанов је једном преваром успео да дође до знатне количине новца, чиме је наметнуо свој утицај новинама. У једној штампарији успео је да кривотвори новчанице, које су омогућиле излажење овог сиромашног и неутицајног листа. Његова намера је била да преузме Искру, али се редакција томе успротивила. Између Плеханова и Уљанова долази до сукоба. Уљанов доводи младе људе, Троцког, Зиновјева, Камењева... Луначарског (који је једини био Рус). Пошто је минхенска полиција ушла у траг руским револуционарима, Искра је морала да се сели. Плеханов је хтео да лист пређе у Женеву, а Уљанов у Лондон. У то време је Уљанов почео да потписује чланке са Лењин, по реци Лени у Сибиру где је био у прогонству. (Осендовски мисли да је то било по Јелени Лени Остаповој, јединој Владимировој љубави у животу.)

            Осендовски бележи један разговор између, сад већ, Лењина и Плеханова на Марксовом гробу у Лондону. Лењин је био јасан: "Ако радничка класа очекује да њом управља буржоазија, која и иначе влада, све ће отићи дођавола. Ми морамо савладати буржоазију, морамо спремити револуцију у целом свету, револуцију сталну, која не престаје никако." На Плехановљеву примедбу да се његова револуција измеће у криминал, Лењин одговара: "Правим лажан новац; али, од часа кад овај почиње да служи револуцији, он постаје прави! Срам осећају само побеђени, а победници не знају за ту реч!" Тиме је марксиста Лењин одбацио морал а прихватио силу као једини инструмент историје. "Знајте", говори Лењин Плеханову, "да нећу устукнити ни пред тим да разбуцам странку и да раскинем са вама, да вас оптужим и ни часка се нећу снебивати да вас уништим, да вас изгазим, а ваше име занавек упрљам! Не треба ми ништа осим идеје, а њу ћу бранити зубима и ноктима, бајонетима и вешалима!"

            У то време Лењина нападају сви, највише социјалисти. Упоређују га са терористом Нечајевим. У једном тексту Лењин је означен као најбољи ученик језуита; у њему су спојене врлине и мане Макијавелија, Таљерана, Наполеона, Бизмарка, Бланкија и Нечајева. Лењин говори Крупској: "Називају ме Нечајев. Ја и - Нечајев! Шта имам ја заједничко са њим? Класну мржњу, уверење у спас помоћу револуције, борбену енергију? Па, тога имају Плеханов, Кауцки, Бебел, Лафарг, чак и Чернов и Савников. Нечајев је био један побеснео бик, који је не расуђујући починио гомилу будалаштина и суманутих дела. Ја идем путем на којем познајем сваки камен и најмању травку. Познајем ја и предосећам сваки покрет душе руског народа, кога нико не познаје и кога нико никада није ни познавао".

            Социјалдемократска партија позове Лењина пред партијски суд. Оптуже га за неморал, недостатак начела. Уместо да оповргне оптужбе, Лењин их продубљује. "А ко вам је, друже", говори судији, "саопштио ту будалаштину да ја имам каква начела и назоре и да водим рачуна о моралу? У мом речнику не постоје ти изрази. Моје је начело - револуција. А да се дође до успеха - сваки пут је добар."

            Историчари марксизма се углавном слажу да је Лењин у раздобљу од 1901. до 1903. године обликовао сопствену верзију марксизма, што је дефинисао у делу "Шта да се ради". Сукоб око Искре пренео се на конгрес руских социјалиста 1903. године. На том конгресу дошло је до раскола  на радикалну левицу или бољшевике и на демократски оријентисану средњу струју или мењшевике (термини су из поделе у редакцији Искре). На конгресу је вођа бољшевика Лењин јасно добацио целом свету лозинке руског комунизма, позивајући раднике да не приступају организацијама које су за стварање "буржоаске републике у Русији, да не падају у клопку трулог Западног парламентаризма". Тако је настала Совјетска Комунистичка Партија - СКП (б).

            Кад је у Русији после неуспелог рата са Јапаном букнула буржоаска револуција, коју су помагали социјалисти, Лењин је кришом допутовао у Петроград. Тад су први пут образовани совјети радничких депутата, а формирали су их и бољшевици и мењшевици. Дошло је до радничког устанка у Москви, а народну буну огласила је и оклопњача Потемкин у Одеси. Али устанци су угушени, једино је дошло до смене цара. Нови цар Николај II био је принуђен да потпише указ о уставу и установљењу Думе, али поредак се није променио. Његов председник Владе Петар Стролипин претворио је Русију у вешала. Лењин је поново морао у емиграцију, овога пута у Финску.

            У Штутгарту, крајем 1907, одржан је конгрес Друге интернационале. Лењин је поднео предлог да, ако дође до европског рата, све социјалистичке странке устану у борбу против капитализма и подигну заставу социјалне револуције. Међутим, његов предлог је био одбачен, једино је уз њега стала Роза Луксембург. С муком је успео да наметне став којим се социјалистичка странка обавезује  да свим силама ради против сваког рата и да свим средствима гледа да нашкоди капитализму.

            Лењин проводи године у изгнанству, Осендовски уобличује његову уобразиљу. "Лењине! Лењине!", говори сам себи. "Ти си велики пророк, велики учитељ, месија заробљених народа." У самоћи, све више се приближава најсуровијем руском цару Ивану Грозном, "који не зна за милост него гази народе и људе... На свим странама лешеви побијених људи, згаришта и рушевине, вешала и подземне тамничке ћелије; на свим странама врисак, јауци, псовка, мржња и побуна, а даље опет вешала, окови, гроб до гроба, бескрајно, тамна бразда, натопљена крвљу што се губи према истоку угажена као запуштено старо гробље".

            Године 1909. Лењин пише књигу "Материјализам и емпириокритицизам" у којој је уобличио своја филозофска схватања. Напао је руске емпириокритичаре и њихове немачко-аустријске претходнике због идеолошког колаборирања с буржоазијом; поставио је принцип партијности у филозофији; поделио је целу Западну филозофију на материјализам и идеализам - материјалисте је прогласио друштвено напреднима, а идеалисте назаднима. Овај спис ће представљати катихизис комунистичког схватања филозофије и друштвених кретања и послужиће канонском тексту "Кратак курс СКП(б)", колективном делу насталом под Стаљиновим надзором.      

            Осендовски одводи Лењина на врх Утокулм изнад Женевског језера, где будући црвени цар коначно уобличава своје појимање историје. "Мржња је била његов живот; од мржње и у мржњи је једино живео. Мржња му је хранила пламену душу; мржња је пружала снаге мислима и силу речима. Из мржње је обележавао пут ка љубави према човечанству које је стењало и опет се одлучивао да ће га довести до одређеног и светлог циља што се купа у животворном крвавом купатилу, до циља очврслог и скованог у огњу освете."

3.

           

            Коначно је дошло до избијања великог светског рата који ће пружити шансу комунистима да изведу своју револуцију. Прве две године рата Лењин је провео у емиграцији чекајући своју прилику. Осендовски бележи његов сусрет са Максимом Горким, који се од радника дигао до светског писца, што му је омогућило да се у емиграцији окући на острву Каприју. Горки је био болешљив и резигниран, до суза потресен говорио је Лењину о поразима које је Русија претрпела на бојном пољу и о стотинама хиљада изгинулих сељака. Лењин се томе радује! "Ако! Много их је накоћено по нашим колибама! Има их за сто ратова!" Порази Русије иду наруку револуцији. Нека дође још и глад. Само у тим условима "револуција расте и зри као чир". "За крв сељака и радника ми ћемо источити море крви наших непријатеља и убилаца... Веруј ми, Алексије Максимовичу, нема тих жртава које би биле сувишне за револуцију. Утуви: ми смо синови гнева нашега народа! Нека само наши непријатељи помогну да се тај гнев до облака подигне као црвени талас!" Горком се чинило да Лењин не говори њему него масама бедних и сиромашних који сањају о једнакости; да је говорио простим радницима које намерава да поведе далеком циљу што се крије у непрозривој магли.

            Избијање Првог светског рата довело је до краха илузија о анационалности пролетаријата, што је била једна од главних Марксових теза. Пролетери свих земаља уједините се! Стварност је показала да су радници индустријских земаља ступили у војску зараћених страна. Руски социјалисти, на челу са Плехановом, подржали су улазак Русије у рат. Лењин је то одбио и отворено је рекао на социјалистичким конгресима у Цимервалду 1915. и Кинтхалу 1916. године. Избацио је страшне речи: "Нека Русија пропадне, али нека успе социјална револуција!" Шта је то друго до издајство отаџбине? "Демократија и слобода су дрске измишљотине и најглупље заблуде буржоазије. Најбоља форма управе за човечанство је безгранични деспотизам, али не на корист тирана и власти, него за добро потчињених и за њихову слободу."

            Током рата, 1917. године, Лењин је написао један од својих најважнијих текстова, "Империјализам као највиши стадијум капитализма", у којем је поставио стратегију револуционарне борбе у новонасталој ратној ситуацији. Уместо ослонца на пролетаријат развијених земаља, треба се ослонити на сељачке масе у Русији, које су под изузетном експлоатацијом. Уместо на Западу, како је предвиђао Маркс, Лењин пророкује комунистичку револуцију у Русији.         

            У самој царској Русији су низ пораза у рату, велики губици у људству, привредна криза и осиромашење, пад ауторитета владајућих класа и општи колапс система довели до масовних штрајкова (9. марта преко 200.000 штрајкача у Петрограду) и стварање радничких већа (совјета). Догађај назван Фебруарска револуција. Цар Николај II Романов абдицирао је 15. марта и образована је Влада кнеза Георгија Љвова под главним утицајем либералне странке и кадета. У земљи су владали нестабилност, политичка радикализација и превирање, јер су различите друштвене, националне и политичке струје коначно дошле до слободе изражавања. Разуме се да је Лењин морао хитно у Русију, у престоницу Петроград где је највише врело. Немачки социјалисти на челу са Карлом Либкнехтом успели су да код власти добију дозволу да специјални воз са Лењином и двадесетак његових присталица прође кроз Немачку. Цар Вилхелм Хоенцолерн је добро знао да ће Лењин да подигне револуцију у Русији и земљу извуче из рата са Немачком, што ће овој омогућити да све снаге пребаци на западно бојиште. Оклопни воз са Лењином, Зиновјевом, Радеком... стигао је на Финску станицу у Петрограду за два дана. Стефан Цвајг је касније написао: "Милиони убилачке танади испаљени су у совјетском рату... Али ниједан метак није био далекометнији и није одлучније деловао на судбину нове историје него тај воз који је набијен најодлучнијим револуционарима века, у том часу јурнуо од швајцарске границе преко читаве Немачке да би стигао у Петроград и онде разбио поредак времена".

            Дан након доласка у земљу, 17. априла, Лењин је иступио са Априлским тезама. "Не смемо ми, Руси, кад смо неприправни за рат, да ратујемо. Морамо да натерамо Владу да обустави војну." "Треба да се дигне цео народ,  да отме власт у своје руке и подвикне: "Сви, којима је учињена неправда, сви које убијају - придружујте се нама. Ми градимо један нов, леп и правичан живот!" "Ми морамо да имамо свуда своје агитаторе: у војсци, у масама, у совјету војничких и радничких депутата, у касарнама и фабрикама. Они морају да руше војску, јер, ако то не чине, пукови са положаја ће нас поплашити. На све стране морамо разглашавати како бољшевици захтевају да се рат сврши." "Треба да организујемо своје чете, да се оружамо што брже. Упамтите, ми морамо бити спремни да управу земље приграбимо у своје руке." У Тезама Лењин је још захтевао укидање парламентаризма, обнову Интернационале, промену назива социјалдемократске партије у комунистичку, конфискацију земље велепоседника. Мењшевици, који су сачињавали већину у совјетима, противили су се овом програму и Лењинов радикализам означавали као волунтаризам и авантуризам.

            Ипак, Влада се одржала. На њено чело дошао је петроградски адвокат Александар Керенски, као представник либералне буржоазије. Али руска кола која су кренула низ брдо више нису могла да буду заустављена. Узалуд је адвокатић држао ватрене говоре, мењао министре, Русија је улазила у своју катаклизму. Петроград је био пун дезертера са фронта који су у престоницу дошли са оружјем и претили да разоре Владу. Преплашен њима, Керенски је употребио свој последњи адут: контролу војничких совјета над наредбама команданата и укидање смртне казне за издајнике и бегунце. У совјету војничких и радничких депутата беснела је стална борба између социјалдемократа, народњака и бољшевика, који нису допуштали совјету да се споразуме са Владом и оствари своје умерењачке планове.

            У јулу је Лењин од бољшевика тражио отворену оружану борбу за власт. Лењинови саборци су одреда ћутали, само се чуо један снажан и дрзак глас: "Да се почне!" То је рекао Стаљин, Грузин, неустрашиви заговорник и организатор отворене борбе. Међутим, тај први бољшевички пуч није успео, иако су народне масе изашле на улице. Керенски је позвао царског генерала Корнилова да заведе војну диктатуру и спаси отаџбину. Војска је надјачала масе, кренуо је лов на бољшевике који су морали да беже. Петроград је облепљен плакатима на којима се нуди огромна новчана награда ономе ко прокаже или ухвати "издајице отаџбине". Међутим, бољшевике је спасио сам Керенски. Пошто се уплашио ауторитета Корнилова, који се старао да подигне родољубље код људи и сачува Русију, жигосао је царског генерала као издајника отаџбине и ставио га ван закона. Керенски је позивао на нову офанзиву на фронту, клео се да ће Русија испунити све обавезе према савезницима, а у исто време војска му се распадала. До које мере је овај лакрдијаш револуције био неурачунљив најбоље се види по томе што је образовао батаљон девојака и жена, који је предводила Бочкајева, да заштити свој положај. Лењин у илегали могао је да ликује. "Александар IV (тако је Троцки назвао Керенског) је наш најбољи сарадник! Пустио нас је у Русију, војску је просто сасвим упропастио, а њега су сви одреда омрзли."

            Лењин је схватио да је час обрачуна близу, али да још није куцнуо. Да не би био ухваћен, још једном је отишао у иностранство, овога пута у Финску. Грозничаво је радио, писао плакате и брошуре, слао их у Русију. Тражио је да се неодложно склопи мир у Европи без анексија и без одштете; тражио је да се сва власт и управа земље преда радничким, војничким и сељачким совјетима. Ту је успео да напише један од својих најпознатијих текстова "Држава и револуција", који ће под Стаљином постати комунистичка библија. Догађаји су му ишли наруку. У балтичкој луци Кронштат дошло је до отворене побуне морнара који су побили своје официре и дограбили у своје руке тврђаву и целу балтичку флоту. До сличне побуне је дошло и у Виборгу где је на Лењинову страну стао фински социјалиста Смилга. Још тад је образовао преторијанску гарду од Финаца и Латиша, на челу са Халајненом, који ће му остати одан до краја и помоћу кога ће стећи значајну предност над осталим бољшевичким вођама.

            Ипак, Лењин се прибојавао Корнилова, није био сигуран да ће војска да пређе на његову страну. Један догађај у Виборгу означио је његов Рубикон. Лењин је на улици срео групу козака са пуковником на челу. Сумануто се обратио пуковнику: "Друже пуковниче, пређите на страну радника који ће победити!" Пуковник нареди да издајника сместа ухапсе. Козаци опколише Лењина, али у том наиђе чета војника. "Накресани, раздрљених шињела, незакопчаних блуза са капама забаченим у потиљак, дерали су се, певали, псовали и грицкали семенке од сунцокрета, прозване орасима револуције". Лењин се њима обрати: "Другови! Овај пуковник, буржуј, ова војничка крвопија седео је безбрижно у свом штабу, а нас је терао у смрт. А сада ме ухапсио, јер му нисам хтео рећи где се налази наш Иљич, наш Лењин!" Војници су сместа послушали Лењина, разјурили козаке и дохватили пуковника да бију кундацима. Живео Владимир Иљич Лењин! Лењин је добио потврду да ће војници прећи на страну радника. "Револуција тражи само једно: да се оружа, да се наоружа!" И док су војници млатили пуковника, Лењин је викао: "Оптужујте, судите и казне изричите! Дошао је час освете за столећа робовања! Наши непријатељи морају бити уништени, а њихови гробови  заравњени и у траву обрасли! Судите, браћо и другови!" Сместа је одлучио да крене у Петроград.

            У престоници, 25. октобра по старом, јулијанском календару, односно 7. новембра по новом, грегоријанском, 1917. године, улицама су се ваљале гомиле народа. Ту су били Лењин, Зиновјев, Троцки, Стаљин, Камењев...  Антонов-Овсјенко, бољшевички командант Петрограда, реферише Лењину: "Владимире Иљичу, до сутра увече престоница ће бити заузета. Четрдесет хиљада наоружаних радника и Павловски и Преображенски пукови ће на први Лењинов позив изаћи на улицу с оружјем. Сад све од вас зависи!" Лењин и другови упадају на седницу совјета радничких и сељачких депутата. Кроз салу пролете шапат чуђења: "Владимир Лењин! Керенски је наредио да га ухапсе... Лењин не зна за страх!" Лењин се пење за говорницу. "Другови, оружани устанак мора одмах да почне! Земља сељацима - одмах! Фабрике радничким масама - одмах! Или победа револуције или победа реакције! Ако оружани устанак плане данас - победа; ако се будемо колебали - пораз. Отезање је злочинство; то је издајство! До наше победе треба само два, највише три дана борбе! Живела социјална револуција! Живела диктатура пролетаријата! Живео оружани устанак!" Једни депутати су одобравали Лењину, други су га осуђевали. Совјет се колебао да донесе одлуку о устанку. Онда се на говорницу пење морнар Дибјенко, грдосија од човека: "Крстарица Аурора - његов глас надвикује све - на позив друга Лењина упловила је у Неву! Топове смо наместили према тврђави и на зимски дворац! Чекамо само на знак!" Совјет се више не колеба - Октобарска револуција је почела.

            Док Лењин пише проглас револуције, вођи пролетаријата се договарају како да поведу народ у слободу или у смрт. Треба одмах образовати нову Владу, потпуно другачију. Троцки предлаже да се уместо министара установе народни комесари. Он уз Лењина води главну реч. Уз помоћ Павловског пука заузима Редакцију Правде, поставља нове уреднике. Сутрадан у новинама излази Лењинов проглас. Народ је на улицама, револуција се ваља. Лењин говори. "Револуција не зна за компромис. Нема сентименталности и буржоаске правичности! Задатак Комунистичке партије је да пробуди народне масе. Доле с ратом! Земља сељацима! Фабрике радницима. Буржоазија и интелигенција морају да пропадну. Та класа мора да буде збрисана, смакнута са пута победоносног пролетаријата!" Троцки, Зиновјев... су сумњичави, прибојавају се терора. Јавља се нов говорник, Лењину непознат, висок, сух човек, упалих прсију и згрчена лица. "Масе се могу пробудити само терором. Терором какав свет досад није видео треба угушити народну вољу и људе заплашити, терором у име идеја вишим него што су распуштени пусти инстинкти". Чак и радикални Лењин је збуњен радикализмом непознатог револуционара. "То је друг Ђержински", шапуће му Троцки. Пољак. Један од најспособнијих, најенергичнијих сарадника у нашој странци". "Ја сам Пољак", добацује Ђержински, "са душом пуном мржње и жељом да се светим." "Коме", питају у исто време Лењин и Троцки. "Русији! Царској Русији!" Лењин размишља грозничаво. Револуцији прети опасност од Руса, они су увек били привржени Богу и цару, нико не може да мрзи Русе колико Пољак. У том загрме топови са Ауроре, почиње напад на Зимски дворац. Лењин одлучује: Овом Пољаку поверити Чеку, нову тајну полицију на место царске Охране. Добио је народног комесара за унтрашње послове. "Мислим да вас појимам. У ваше руке поверићемо гоњење непријатеља пролетаријата и револуције."  ""Све ћу их у крв утопити!"

            Лењин предводи напад на Зимски дворац који још бране јункери и женски батаљон. Керенски је побегао преобучен у женско одело, војска му је отказала послушност. Питомци војне школе, јункери, гину на прилазу дворцу. Војници Петропавловског пука продиру у замак, са врха кубета скидају руску тробојну заставу и истичу црвену пролетерску. Женски батаљон покушава да се извуче из дворца, али му је пресечена одступница. "Отпочело је дивљачко клање зубима и туча песницама. Кад би коју жену дограбили из разређених редова, војници би је вукли и кидали са ње одело." Војници силују жене браниоце замка, на једним колима приређују редаљке. Лењин то одобрава: "Нека се проведе верни бранилац пролетаријата! Данас, другови, све је ваше. Пљачкајте упљачкано!"

            Кад је Лењин ступио у Зимски дворац, на тргу су још убијали  последње браниоце привремене Владе. Халајнен и Антонов-Овсенко на челу финских и латишких револуционара отварали су му пут пред гомилом света. "Војници, радници, крадљивци и разбојници, које су побуњеници пустили из тамница, просјаци који су одједном заборавили да су кљасти и богаљи, дворска послуга, чувари суседних кућа, проститутке, раднице, чак и деца, гомиле света, које се деру, урлају, циче и кикоћу се, лудачки јуре кроз бескрајне сводове и ходнике дивних дворана." Настало је уништавање. Гомила је лупала лустере, разбијала скупоцене вазне, чупала са зидова слике и газила их ногама. Пролетаријат пљачка царски дворац. Гомила проналази слику цара Александра III и иживљава се над њом.

            Одједном се пронео глас: "Лењин! Лењин хоће да говори!" Са стола у огромној дворани, Лењин је одржао један од својих историјских говора. "Окретао се на све стране, њихао рукама и речима ударао као да чекићем камен одбија."

            "Другови, браћо! Победили сте у престоници! Радни пролетаријат целог света неће никад заборавити вашу храброст и вашу смелост... Ви заснивате нову државу! Царство пролетаријата. Оно мора постати машина која ће смрвити све ваше непријатеље. Та ће борба још дуго трајати! Не узмичите. Упамтите да у овом тренутку ваши другови освајају Москву, а и други проливају крв по осталим градовима Русије. Другови, победа је ваша! Ви, само ви ћете владати, ви ћете судити и искоришћавати блага земаљска! Нема више закона који гуше слободу радника, војника и сељака!"

            Лењин је обећао да ће изаћи из рата, "земљу, коју су отели цар и буржуји, даће сељацима; фабрике, банке, железнице и бродове узеће радници и одсада ће они сами њима управљати".

            Осендовски пише: "Од овог тренутка Лењин је постао нови месија, божанство за гладне, потиштене, необуздане, слепе руље".

            Луначарски протестује код Лењина: "Друже, пролетаријат врши насиље, уништава најлепше тековине уместности, односи слике из Ермитажа." Лењин одговара: "Данас је њихов дан! Збирке уметничке нису потребне, друже, Русија може да постоји без њих! Засад им је све допуштено! Засад! То је њихова воља... Они данас осећају ту жељу..."

            Фрунзе и Антонов затичу у царској спаваћој соби оргије. "Голе, необуздане жене, ужасно су се дерале, ваљајући се преко жутих, свилених покривача са грбовима црних орлова. Развратним покретима изазивачки су мамиле људе, довикујући: "Ја сам царица... Овамо, друже, да будеш цар! Долази!" Прави организатор пуча, који је припремио Лењинов наступ, Антонов, био је згрожен. "Сасвим другачије је он замишљао први дан ослобођења пролетаријата. Замишљао га је за време бесаних ноћи по безбројним тамницама, по влажним рововима на ратишту. То је требало да буде црвени дан, кад из земље, из лешева побивених народних непријатеља, када са неба крв лије. Дан озбиљне присебности, без иједног тренутка разузданог беса."  Фрунзе је такође био пренеражен. "Ждерати, пити и одавати се разврату... то је њихов идеал! Најбољи људи, најслободоумније главе радиле су на ослобођењу пролетаријата. Хиљаде бораца за ново доба историје човечанства пропадале су и гинуле по казаматима, приковани уз вагонете и колица у рудницима, на вешалима и у полицијским томруцима, где су револуционаре премлаћивали као бесну пашчад. За кога су све те жртве? За ове полудивље, бестидне зверове, за голе, развратне проститутке?" Војници продиру у царске подруме, пробијају бурад са вином, народ точи царско вино у судове, уз бесне псовке и туче.

            Из зимског дворца гомила је, предвођена Лењином, кренула у Петропавловску тврђаву, у Саборну цркву, чији се танки торањ дизао увис са златним крстом на врху. Са донетог стола, Лењин држи нови говор. "Цар ће бити изведен пред суд радника, сељака и војника. Буржоазија ће бити уништена као ваш најљући непријатељ, као непријатељ пролетаријата! Одузмите јој земљу, фабрике, капитал и власт, па ће пропасти, јер је само то сачињавало њену моћ. Пролетаријат ће бити немилосрдан и револуција ће утврдити победу за сва времена."

            Лењин је ушао у цркву под капом, за њим су ишли народни комесари, војници, преторијанци предвођени Халајненом. Свештеници са Јеванђељем дочекују црвеног цара, старешина Саборне цркве покушава да га умилостиви. "Христос Спаситељ је рекао свака власт је од Бога!" Преплашено је гледао "малог плећатог човека под радничком капом, испод које су неповерљиво и оштро жмиркале монголске очи". "Доста те комедије!", узвикну Лењин. "Не знамо ми за те ваше приче о богу. Нама није потребан тај опијум, тај хашиш што успављује вољу народну. Богова нема ни на небу ни на земљи."

            На то преторијанци почињу да разбијају царске гробове. Војници и светина им се одмах придружише, из гробова извукоше балсамоване мртваце некадашњих владара и почеше да скидају са њих златне предмете и скупоцене тканине. Затим су их вукли по цркви, да би их изнели на зидине и бацали у Неву. Лењин је ликовао. Први пут је осетио да је рођен за народног вођу. Пружао је руке према народу и честитао му на победи. "Избацили сте ово непотребно ђубре, ове светиње буржоазије! Целом свету сте показали шта мислите о крунисаним џелатима!" Остао је неоскрнављен још само гроб Петра Великог. Лењин заустави светину. "Поклоните мени Петра Великог!" Затим се обрати сарадницима и народу. "Ја ценим само два цара: Ивана Грозног и Петра Великог. Ценим их јер су они пуштали крв бољарима и поповима, то ће рећи буржоазији. Петар је био први револуционар. Они нека нам буду учитељи како треба непријатеље уништавати!"

            Бољшевици су освојили власт у Петрограду. Могао је да почне крвави совјетски термидор.

4.

            Осендовски нас води у завод Смољни у предграђу Петербурга, где се сместио Совјет народних комесара, са Лењином као председником, "диктатором, месијом Русије, која је дотад непознатим путем наступала у историју људског рода". Једнога дана у његов ратни кабинет изненада бане једна жена. Јелена Остапова из Самаре, једина Владимирова љубав у животу. Као што је у младости обећавала, Јелена је кренула сигурним стазама грађанског живота, изучила за доктора медицине и удала се за лекара Ремизова. "Ја, као жена, поред великог циља, хтела сам да имам и свој мали, лични... У мени има пуно буржоаских предрасуда", говори докторка вођи светског пролетаријата. Али догађаји су је демонтирали, муж јој је умро а син јединац погинуо у Галицији за време Брусиловљеве офанзиве. Ради као управница обданишта за децу бескућника. Кад је видела Лењинову слику у новинама, препознала је свог Вољу у Самари. Чула је да бољшевици намеравају да смене управнике свих установа, па је дошла да замоли да њу не дирају, јер свој посао ради савесно. У политичком смислу је била присталица социјал-демократа, али се разочарала у њихов програм "теоријског,  компромисног и еволуционог социјализма", па је постала социјална револуционарка, есерка, присталица Виктора Чернова, странке која се залаже за уставност. Лењин одједанпут осети потребу да се отвори пред својом једином љубави у животу, што ће касније држати за слабост и то му се више никад неће десити. "Рано, врло рано почео сам да се спремам за осветника због братовљеве смрти и патње народа. Постао сам реалан, хладан осветник и вођ. Данас сам уживао кад сам видео како је једна гомила куварица, вратара и варошке сиротиње вукла по блату и калдрми балсамовано тело Александра III." За разлику од Чернова, "са својом глупачком и бедном бандом", Лењин планира да "пробуди успаване силе руског народа". "У простом, сељачком народу ње има највише. Непознато, неизмерно, чаробно благо, које чувају разне сатанске силе."

             Лењин издаје, уз помоћ Грузина Стаљина, заповести руској војсци на фронту. Пошто главнокомандујући генерал Духољин одбија да капитулира пред Немцима, Лењин наређује да одмах буде смењен. "Ђенерале Духољине! У име Владе Руске Републике ми вас смењујемо са положаја врховног команданта и на то место постављамо наредника Криленка." Пошто већ на седници Народних комесара долази до отпора Лењиновом плану за капитулацију, Лењин призива на седницу преторијанце: Халајнена са четом Финаца, Железникова, страшног џелата над официрима у Кронштату, са водом морнара. Совјет одобрава Лењинову наредбу да се отпочну преговори са Немачком о сепаратном миру, са Троцким као главним преговарачем.

            Последице по Русију су очајне: Немци и Аустријанци су гонили и тукли недисциплиновану црвену војску; на југу су ушли у Украјину, на северу су заузели Псков; њихова авијација угрожава Петроград. Троцки и његов зет Камењев успевају донекле да задрже надирање немачке војске, настају мучни преговори у пољском граду Брест-Литовску о сепаратном миру.

            Оно што је лоше за Русију, добро је за Лењина. Он издаје проглас нове Владе у којем се допуштало војницима да са непријатељима могу да склапају мир по свом нахођењу и да се могу враћати кућама. Проглас допушта сељацима да отимају земљу од велепоседника и деле је по свом нахођењу; народима неруског порекла дозвољава  да се могу одвојити од царевине, да могу створити своје самосталне државе; позива раднике  да приграбе у своје руке капиталистичка предузећа и да њима управљају. Чак ни његови најближи сарадници га не схватају, но Лењин им објашњава да држава мора да пропадне да би победила револуцуја. "Ја предвиђам да ће у најкраћем времену отпочети грађански рат, али прави руски рат, где нико никога неће штедети..." То ће бити такав рат према којем ће доба Пугачова и Димитрија Самозванца бити дечја играчка.... Стога тражи од својих сарадника, поготово од Стаљина и Троцког, да овладају војском. "Официрима ћемо оставити да бирају: или верну службу нашој војсци или смрт њиховим породицама." Позива шефа Чеке Феликса Ђержинског и од њега тражи да створи терористичку групу, која ће да "смакне с овог света Николу Крвавога са целом породицом"...

            Бољшевици су лоше прошли на изборима за Уставитворну скупштину, народњаци су освојили већину. Док Лењинови сарадници очајавају, Лењин трља руке. Укинућемо парламентаризам, завешћемо диктатуру пролетаријата. Лењин држи непрекидне говоре радницима и сељацима. "Кажем вам: не чекајте ни на какав закон, узмите земљу, коју су цареве слуге, богаташи и племићи приграбили. Уклоните с пута своје непријатеље, тиране и крвопије! На вашој страни је право увређених, који су збацили окове. Пожурите, јер поседници великих имања очекују помоћ, коју воде царски ђенерали. Они вам доносе преке судове, смрт, бич, тамницу и робију. Пожурите и знајте да оно што сада уграбите, нико вам никада неће одузети. Живела социјална револуција! Живела радничко-сељачка влада! Живела диктатура пролетаријата!"

            Ипак, негде у дубини душе, Лењин осећа страх. "Јесам ли ја роб те руље?" говори сам са собом идући кроз ходнике Смољног. "Роб за гомиле туђинаца, радника дрекаваца и лармаџија, необразованих и пакосних сељака?" 

            Црвени цар одлучује да распусти Народну скупштину у којој бољшевици немају већину. Збуњеним сарадницима говори: "Диктатура је моћ, која се непосредно наслања на силу и не признаје законска, правна ограничења. Моћ државе је симбол силе. Отуда логичан закључак: диктатура пролетаријата има функције државе, која је једини извор и творац права. То право мора бити такво, да се преобрази у машину што уништава непријатељске друштвене класе и непријатељско схватање. Само издајници или глупаци могу да захтевају толеранцију за непријатеље диктатуре и владе, која представља интересе и идеје једне класе! То су основна нечала. Одступање од њих је издајство, лудост, злочин! Политику странке ће у згодном тренутку подржати бајонети и митраљези!"

            Шестог јануара 1918. године сазвана је Уставотворна скупштина, у којој су бољшевици имали само 25% посланика. Са свих страна Русије дошли су у Петроград сељаци, радници, варошани и племићи, изабрани у скупштину од народа. Скупштина је одбила да призна Совјет народних комесара за врховну власт у Русији. Док се гласало, у салу је, по налогу Лењина, упао горостасни морнар Железников са одредом наоружаних морнара и избацио посланике напоље. Лењин је завео диктатуру бољшевика, забранио је рад свих других партија. У Русији је почео грађански рат, који је Лењин све време предвиђао и прижељкивао. Говорио је Крупској: "Социјализам... то је обмана. За њ још није довољно развијена капиталистичка индустрија, а није довољна ни пролетаризација друштва. Социјализам је неизводљив, јер човечанство нема  осећања ни потребе  да се жртвује. Социјализам је ствар будућности. Ја хоћу да оборим препоне према тој будућности: да уништим приватну својину и индивидуалност, цркву и породицу".

            Тих дана Лењина је још једном посетила Јелена Ремизова. Дошла је да се жали што бољшевици уништавају цркву. Док је била на молитви у саборној цркви, хрупили су војници Чеке и "насрнули на оне који су у молитви тражили мира и утехе". Чекисти су тукли вернике, са зидова скидали иконе и газили их, ломили двери на олтару, извукли владику из часне трпезе и кињили га..." Јелена је тражила од вође револуције да заустави насиље према цркви. Лењин је плануо: "Драга Јелена! Стишајте се! Није то урађено без мог знања. Ја сам за то крив  и узимам одговорност за та хуљења бога, за псовке, и примам на се све последице божјега гнева. Све! Видите, ја морам да срушим цркву и да уништим религију. То су тешки окови за дух. Наша црква није борбена као што је католичка, а није умела да се ослободи од разбојничких руку власти. Постала је њено оруђе, духовни жандарм. Она препоручује трпљење, ропску покорност, послушност без поговора". Био је то крај односа Јелене и Владимира, нестала је Самара.

            За то време у рабинском дому у Кијеву, одржана је тајна седница јеврејских представника.  У првом Совјету народних комесара било је највише Јевреја; чак 448 наспрам 30 Руса. Јевреји су највише помогли Лењину у организовању руског пролетаријата и да се домогне власти. Сад су постали крајње незадовољни бољшевичким терором и послали делегацију да протестује против комунистичког насиља и да затражи да се јеврејски представници повуку из Совјета. Како их Лењин хладно одбија, јеврејски конгрес одлучи да се Лењин и Троцки убију. Коцком се извлачи ко ће да изврши атентат. Црну листу извлачи Дора Фрумкина и још неколико чланова јеврејских општина. Али атентат на Лењина није успео, Дора Фрумкин није прецизно гађала, промашила је вођу светске револуције.

            Иако су за Лењина настали тешки дани, он не престаје да шири оптимизам и да наређује терор. Ривалски мењшевици су се докопали судских аката, у којима се тврди да су Лењин и његови сарадници били плаћени немачки агенти. Кад су поводом тога организовали демонстрације против Лењина, овај наређује чекистима да пуцају у масу. Погинуло је око 500 демонстраната.

            Црвени цар очекује светску комунистичку револуцију. "У најскорије време ће бити у Берлину образована социјалистичка влада Карла Либкнехта, са Розом Луксембург, Кларом Цеткин... која ће услове мира преобразити у услове рата са капитализмом Енглеске и Француске за диктатуру пролетаријата у Европи!"

            Кад су се немачке трупе опасно приближиле Петрограду, Совјет доноси одлуку да се престоница брани до последњег, али Лењин убеђује комесаре да се Петроград напусти и престоница пресели у Москву. Кад та капитулантска одлука наиђе на комесарско гнушање, Лењин исказује сву величину свог демагошког талента. Обраћа се вођама револуције: "Несумњиво, ваша ће имена ући у историју поред имена Дантона, Марата, Робеспјера! Ви сте истински вођи револуције! Убедили сте ме и посрамили. Заиста, нека умре револуција, у ланце нека оду милиони људи који су нам веровали, само да ваша част и име не остану понижени! Остајемо у Петрограду и мирно ћемо чекати своју судбину..."  Док су комесари збуњени Лењиновим коперниканским обртом, организациони секретар Комунистичке партије Грузин Стаљин јасно види његову намеру. "Нека говори Иљич!" Иљич наставља: "Ја сам хтео да жртвујемо Петроград. Он није ни најмање потребан Виљему Хоенцолерну ради неких ратних циљева. Он то једино чини да би нас заробио и у клици угушио револуцију, која је опасна за империјализам." Трик је успео, сад су комесари за пресељење у Москву. "Живео Владимир Иљич Лењин!"

            Тако је Лењин напустио Петра Великог и окренуо се Ивану Грозном. "Иза дебелих зидина Кремља, из тајних ћелија, из мрачних подрума, из безброј тамних одаја, дизала се страшна авет цара Ивана Грозног и његовог моћног џелата Маљуге Скуратова. Иза ових, као чопори вукова, промицале су сенке крвавих преторијанаца, црних опричника, који су по целој земљи беснели и купали се у потоцима крви. С изненађењем и страхом посматрале су ове авети преко Кремљанског трга малога човека са ћелавом лобањом, монголским јагодицама и очима." Црвени цар Лењин ће у свему надмашити црнога цара Ивана Грозног. "У Москви, у улици Баљшаја Љубјанка, у кући осигуравајућег друштва Сидро, налазила се сверуска  изванредна "Комисија за борбу са контрареволуцијом, саботажом и шпекулацијом". "Живот и смрт сто педесет милиона душа били су предани у руке председника Чеке, Феликса Ђержинског, који је имао права да изриче смртну казну без потврде и одобрења Совјета народних комесара и Централног извршног комитета, Цика."

            А како је радила Чека? Лењин обилази казнени завод. "Овде убијамо осуђенике", говори му спроводник. "Митраљез је постављен на прозору од сутерена. Постављен је тако да онај који прође поред њега одмах погине". Лењин се распитује шта раде са убијенима. "Један део извозимо ван вароши, где сутрашњи осуђеници копају за њих и за себе гробове. Друге носимо у болнице, где се на њима уче лекари." Један учени професор трља руке јер су за науку дошли добри дани, лешева има колико хоћеш! Тако је Лењин имао доктора Менгелеа пре Хитлера!

            Кад је излазио из Љубјанке, Лењин се за тренутак замислио: "Створили смо државу у држави. Чека може да постане јача од Совјета народних комесара!" Али нема кад да мисли, појављује се Ђержински да му саопшти да је ухваћена Дора Фрумкин, атентаторка на њега у Петрограду. Зове вођу револуције да присуствује ислеђењу, што овај прихвата.

            Странице у књизи Осендовског о ислеђењу Доре Фрумкин делују стравично, настојаћу да их прескочим у детаљу. Док се председник Совјета народних комесара крио иза завесе, иследници су вршили ислеђење. Главни иследник је Федоренко, леп млади чекист, "човек чија појава ни најмање није приличила овом опаком месту". Федоренко најпре саслушава Лењиновог шофера Владимирова, за кога се претпоставља да је умешан у атентат. Узалуд чекисти муче Владимирова, Федоренко му пуца у раме, шофер не говори ништа. Онда му чекисти доводе жену и дете. Разапињу их уза зид, пуцају им поред глава. Владимиров то не издржи. "Атентат су организовали социјал-револуционари и Јевреји". Говори имена, спомиње Дору Фрумкин. Но то му није помогло.  Чекиста Власов хладнокрвно ликвидира целу породицу. Диктатор иза завесе премишља. "Држава се оснива на надмоћности, на сили и власти!" - то су његове речи које је често изговарао. А Ђержински би на то додавао: "Чека је застава диктатуре пролетаријата, а Владимир Иљич Лењин његов диктатор!"

            Следеће ноћи Лењин је поново у Љубјанки, иза завесе присуствује ислеђењу Доре Фрумкин. Ову прелепу Јеврејку најпре силује Федоренко. Ђержински шапуће Лењину: "Та развратна животиња не пропушта ниједну!" Доводе оптуженицу у пратњи џелаткиње Марије Александрове, "бабице која при истрагама чини огромне услуге". На помену њеног имена Лењин задрхта; па тако се зове његова мајка. Али вођ светске револуције нема право на сентименталност! Посматрао је наго тело прелепе Јеврејке, коју су четири Кинеза вукла у судницу. Мислио је на мраморне статуе у Лувру, Дрездену и Минхену. Узалуд су се агенти трудили, од Фрумкине нису могли да ишчупају ни речи. Онда су јој довели мајку, стару Јеврејку Мину Фрумину. Од ње су тражили да натера своју ћерку да каже ко је још учествовао у атентату на другове Лењина и Троцког. Плач и јецаји матере нису ражалостили џелате. Главни иследник Федоренко наређује да се Дора разапне на зид, а Мина све то да гледа. "На знак Федоренков Кинези одгурнуше Дору до зида. Њих четворица је распеше, а двојица с исуканим ножевима почеше да јој секу дојке". За то време џелаткиња са именом Лењинове мајке чупа Мини очне капке. Призор мучења је био до те мере стравичан, да чак ни Лењин није могао да то издржи. За тренутак се помолио иза завесе и заурлао: "Свршавај! Завршуј!"

            Кад је крвави чин био готов, Лењину је приступио џелат Федоренко. "Друже Владимире Иљичу, сад сте се извесно уверили да служимо верно и предано пролетаријату!" Федоренко је говорио Лењинове речи: "Пролетаријат има све да руши! Његово једино оружје јесу сила и страх... Он има да покори филозофе, научнике, песнике..." Лењин се мучно осећао, јер он је био творац Чеке и вођ овог суманутог, фанатисаног манијака Ђержинског и ове жандармске змије Федоренка, он је њихов духовни отац, њихова душа. Осећао је да је обешчастио Русију. Не Федоренко, не Ђержински или ко други, "он је то учинио, само он који је под своју заставу искупио монголске дивљаке, вотком, крвљу, и мржњом опијене, он је сакупио лудаке, робијаше, злочинце, проститутке... Он, само он је крив, он, Владимир Иљич Уљанов Лењин"!

            Само што је Лењин стигао у Кремљ, мотоциклиста му је донео телеграм од Ђержинског. Грађанка Ремизова, код које је становала Дора Фрумкинова, осуђује се на смрт. Председник Чеке саиопштава да је осуђена поднела молбу за помиловање другу Лењину; саветује да се молба одбије, јер је свакако морао постојати некакав однос између погубљене Доре и грађанке Ремизове. Лењин равнодушно потписује пресуду. Хода ходницима Кремља и говори сам са собом. "Чека! То је рукавица бачена у лице моралу целога света. Тужилац је у исто време и судија и џелат. То на Западу не иде ни у једну правничку главу. Али, код нас, у светој Русији све може да буде." Одједанпут му сине: Грађанка Ремизова... па то је Јелена Ремизова, Јелена Остапова, Лена, његова љубав из Самаре! Телефонира да се пресуда одложи, али Ђержински му саопштава да је већ извршена. Тако је Владимир Уљанов убио своју једину љубав коју је имао у животу.

5.

            Москва је умирала од глади и ужаса. "Људи су на улицама продавали остатке свог иметка, цигарете, листове. Старице су нудиле некакво по кућама справљено пециво и слаткише, младе жене су нудиле своје тело." "Ноћу су се вукле страже и као гладни вуци насртале у станове преплашених грађана, вршећи преглед и одводећи собом људе, жене и децу, бешчастећи их и убијајући. После напада власти наилазиле су гомиле организованбих пљачкаша. Под видом комесара проваљивали су у куће и станове, пљачкали и вршили разна насиља." "Звона на црквама беху заћутала, а на трговима и на Кузњецком мосту војне музике су изводиле Интернационалу. Цркве, музеји и универзитети  били су затворени и празни, али у позориштима и кабареима најбољи глумци, са дојучерашњим царевим љубимцем Фјодором Шаљапином на челу, певали су, играли и давали представе пред уличном светином, пред пијаним војницима, пред олошем, најгорим шљамом људског друштва, чији је талог са дна избио на површину."

            Црвени диктатор све то није хтео да види. После диктатуре пролетаријата, завео је диктатуру новинара. Новине су биле пуне хвалоспева новој власти, обмањивале су лаковерне раднике и просте сељаке да ће Русија престићи и надмашити трулу Европу.

            Москвом су учестали атентати, које је припремао одважни терорист Борис Саљников. То су сваког дана потврђивали лешеви побијених комесара и владиних агената. Убијен је злогласни чекист Федоренко, онај што је силовао Дору Фрумкин. Рањен је Ђержински. Бољшевички прваци, Троцки, Камењев, Риков, Бухарин... нису смели да излазе из Кремља без јаке страже. Лењин се није појављивао у јавности.

            Са своје стране, Чека је организовала убиства страних дипломата. Тим послом је руководио Јеврејин Гузман. Лењин је то одобравао: "Европа се доста напила крви; све ће то она поднети и са свим тим се измирити". По различитим проценама Чека је побила од 100.000 до 250.000 људи.

            Биланс совјетског термидора је до те мере био крвав да је чак и Крупска молила Лењина да то заустави. Глас протеста против злостављања Чеке подигао је и пролетерски писац Максим Горки. Али Лењин је прокламовао да за противнике комунизма нема милости.

            Почетком 1918. године дошло је до отпора бољшевичком терору. У Русији се разбуктао грађански рат. На једној страни су били Црвени односно бољшевици, а на другој Бели, хетерогени састав у којем су водећу улогу имали царистички руски националисти, али су учествовали и социјалистички антибољшевички револуционари. На историјској позорници Русије појавили су се бели војсковођи: Корнилов, Деникин, Врангел, Јудевич... затим Колчак, који се најдуже одржао, и "чудни лудак и мистичар  Унгерн Штернберг", кога је Осендовски описао у књизи "Звери, људи и богови". Комунистичкој револуцији запретила је контрареволуција. Лењин је сазвао бољшевички врх и рекао: "Бели ће повешати све вас за злочине и убиства, а мене за идеје!" Већ у јануару Црвени су организовали Црвену армију, идеологизирану комунистичку војску, која ће за пола века постати најјача војна сила света (крајем Другог светског рата). Лењин је за команданта Црвене армије поставио Троцког. Није ни бриге давао што капиталистичке државе Европе подржавају контрареволуцију. "А ми ћемо против њих послати маказара новинара Троцког, капетана Тухачевског и наредника Буђонија. Они ће само једно сељацима говорити: "Власт сељацима и радницима, слобода и срећа пролетаријату". Шта бели могу да понуде: повратак на старо, "недељиву Русију, цара баћушку..." Сељаци, који су побили господу и поделили земљу, стаће уз револуцију. Лењин је био у праву. Монолитна Црвена армија, којом је из оклопног воза командовао Троцки, показала се надмоћнијом над разједињеним Белогардејцима. Црвени су сломили контрареволуцију до 1920. године. Рачуна се да је у руском грађанском рату живот изгубило око 9 милиона људи. Успостављена је прва комунистичка држава на свету.

            Два су догађаја битно утицала на дешавања у том периоду: погубљење целе руске царске породице 17. јула 1918. године и други атентат на Лењина  30. августа 1918. године.

            По свргнућу с престола, цар Николај II Романов са породицом био је прогнан у Јекатеринбург на Уралу. Совјетске власти су царску породицу држале у заточеништву у кући Ипатијева. Пошто су бели опасно надирали у Сибиру, Совјет комесара је одлучио да се царска породица пребаци у Москву. Али Владимир Иљич није био тог мишљења. На тајном састанку са чекистом Јуровским из Јекатеринбурга дао је налог да се цела породица ликвидира. "Појави ли се ма и најмања опасност да бели заузму варош, одмах поубијајте све, целу породицу Николе Крвавога, све до једног, да не остане ниједан сведок." Скован је план да се за то оптужи председник месног Совјета радничких, сељачких и војничких депутата Јахонтов, који је раније био мењшевик. У Лењиновој глави била је само једна мисао: да се освети за смрт брата. Средином јула је послао тајну депешу Јуровском: "Свршавајте!" После три дана по целом свету се разнела ужасна вест да су најмоћнији монарх Европе и цела његова породица убијени у подруму дома Ипатијевих без икаквог суда и осуде. Контролисана совјетска штампа за смрт цара је окривила председника јекатеринбуршкога Совјета Јахонтова, у друштву комуниста Грузинова, Маљутина и фанатизованих жена Миронове и Апроксанове, уз девет црвених војника, који су злочин извршили без знања централне совјетске власти. Убијени су цар Николај Романов, његова жена и деца, као и целокупна њихова пратња, чак и једно куче. Да не остане ни семе од Романових. (Живот су изгубили цар Николај, царица Александра, иначе Немица и унука енглеске краљице Викторије, царевић Алексеј, кнегиње Олга, Татјана, Марија и Анастазија. Судбина ове последње је постала мистериозна; на Западу се појавила особа која се издавала за кнегињу Анастазију, али у то је мало ко поверовао. Руска православна црква у изгнанству је 1981. године санктификовала цара у свеца.) 

            Пред Европом, Лењин је био чист. Осендовски га карактерише као "огроман механизам, што равномерно и журно испушта из себе речи, мисли и дела". Људи су се чинили Лењину као "делови једне машине, а он је мотор који не престаје, који се стално окреће, ради, прождире време и простор". Он је "безгранични индивидуалист и апсолутист, обузет мишљу о уништењу слободе духа и осећања, о дизању друштва до нивоа где су сви једнаки". Али имао је проблема у томе, чак и међу најближим сарадницима. "Ови људи, који су се искупили под нове заставе, нису се одрекли старих окова и кврга; признавали су апсолутна начела морала, осећали се немоћним према обичајима и традицијама, мислили су као и ранији нараштаји и нису веровали у свемоћ бруталне, мађиске силе." Лењин је доживљавао себе као "козмичког, великог ковача што управља силама непознатих светова".

            У таквом расположењу затицале су га неповољне вести. У Петрограду Јеврејин Канегисер убио је Урицког, а спречен је атентат Јеврејина Шојера на Зиновјева. Испадају точкови из његове машине. 30 августа отишао је у Скупштину да са говорнице још једном оправда рад Комунистичке партије и оптужи реакционарне остатке старога друштва. Иако је био у пратњи преторијанаца, под вођством Финца Халајнена, једна жена је успела да се пробије до вође пролетерске револуције: "За измучени народ! За злочинства!" Чули су се пуцњи и црвени цар се срушио на под.

            Новине су објавиле вест да је на Лењина пуцала Јеврејка Фања /Фани/ Капланова, а да јој је помогао Мојзеш Гланц. Атентатори су ликвидирани на лицу места, а вођ совјетске револуције је само лакше рањен.

            Ова вест је била нетачна. Фања је боље гађала од Доре, метак је погодио Лењина у раме и спуштио се према кичми, што је учинило да председник Совјета буде одузет. (Лењин се касније нешто опоравио, али не трајно, умро је са метком у телу који није могао да буде извађен.)

6.

            Наместо Лењина земљом је управљао Совјет народних комесара, у којем су били Троцки, Камењев, Стаљин, Бухарин, Риков и Чичетин. Водећу улогу имао је Троцки. "Троцки, окретан и енергичан организатор и изврстан говорник, просто је чинио чуда и заносио гомилу." Војни комунизам је захватио целу Русију. "Што није изричито допуштено, забрањено је и строго се и немилосрдно кажњава" - то је био пропис закона. "Као неки џиновски чекић, који је мрвио људске животе, радила је Чека. Цело становништво Русије састојало се из ухода и ухођених. Зидови су имали очи и уши. Једна необазрива реч доносила је смрт. У целој земљи ловили су остатке ранијег племства и богаташа, изазивали су их и оптуживали због измишљених завера, атентата и злочинстава и гурали у тумруке и под кишу куршума из митраљеза по разним подрумима Чеке".

            Троцки је писао: "Пролетаријат одбацује стари морал непријатељских класа. Њему је морал непотребан. Он живи према прописима практичног разума, који је сто пута виши и чистији од вештачког лажног морала буржоазије. Ми ћемо оплеменити свет и учинити да поново оздрави. И кад се не бих гадио буржоаских, глупачких речи, ја бих казао да је пролетаријат светитељски, да је мудар и постојан, без греха".

            Бољшевици подвргавају живот пролетерској контроли и посматрају са материјалистичке тачке гледишта све, па и природне науке. Високообразовани комесар за просвету Луначарски, историчар Покровски и генералска ћерка Александра Колонтај радили су на преради историје, а хемију и физику, које се заснивају на непроменљивим законима, сматрали су за непријатељску науку, за средњовековну заблуду, јер Лењин није ништа признавао што се заснива на непроменљивим законима.

            За то време грађански рат је беснео. "Црвени војници су злостављали заробљене беле официре као непријатеље пролетаријата; на голим раменима урезивали им бројеве пукова; с еполета, са бедара драли им кожу, пекли их на ватри, вадили им очи, секирама ломили колена, на мразу их водом преливали, претварајући их у ледене стубове; или на стотине њих, повезане конопцима, бацали под лед.  А бели су комунистима враћали шило за огњило; комесарима су резали петокраке звезде, одсецали им носеве, уши, руке; сушили су их на ватри, пробали на њима оштрицу козачке сабље, гађали као у мету и китили дрвеће поред друмова, алеје у парковима и шумске стазе."

            Целу пространу Русију захватио је грађански рат, један од најбешњих, најсвирепијих у историји. "Русија сва беше огрезла у крви, као и онај који је хтео једну лепшу судбину да јој припреми". Лењин је лежао у једној тамној соби Кремља , месецима се борећи са смрћу. Био је у полусвесном стању, стално бунцајући, и није знао да се његове прогнозе остварују. Револуција је планула у Килу, као муња прелетела је преко целе Немачке и натерала Хоенцолерне да се одрекну престола, а немачку војску да се повуче са положаја иза Рајне и затражи мир. Горда Аустро-Угарска царевина се разбила на парампарчад. Први светски рат се завршио победом сила Антанте. Комунизам из Кремља се проширио на Европу и отворено се изражавао кроз уста Карла Либкнехта и Розе Луксембург у Берлину, Леона  Јогихеса Тишке у Минхену, Беле Куна у Будимпешти, Мајше и Милера у Прагу. Али њихове речи није могао да чује творац и пророк комунизма, јер он се у том часу борио са смрћу.

            За дивно чудо, супротно свим лекарским прогнозама, Лењин је почео да се опоравља. Лекари нису веровали сопственим очима кад су га видели на ногама. Што је најважније, разум му је савршено радио. Кад су му сарадници реферисали о комунистичкој револуцији у земљама Западне Европе, рекао је да се остварује његов сан о комунизму од Тихог до Атлантског океана. Одмах је почео да издаје налоге да руски новчани заводи штампају страну валуту и достављају је вођима европске револуције. С поносом је могао да каже да оно што су сневали "вођи француске комуне, Бланки, Бакуњин, Маркс и Либкнехт, - он је извршио"! "Биће свега у изобиљу, чим захватимо из џепова европске буржоазије!"

            Али ствари нису ишле како их је замишљао Лењин. Комунистичка револуција у Немачкој је пропала, Роза Луксембург, Карл Либкнехт и Јогихес су убијени на улици; није успела ни револуција Беле Куна у Мађарској; италијански комунисти се нису ни усудили да објаве устанак. Али то опорављеног Лењина није поколебало у вери да ће комунизам победити, Америка и Енглеска, биће земља пролетерска! Он мења доктрину, повлачи своју ранију прокламацију да све народности, које су биле у саставу Руског царства, могу саме одређивати свој однос према држави и пролетаријату, ставља земљу под власт Кремља. Савладан је и најопаснији противник - сибирска Влада. Освајање богате Украјине и Кавказа дало је нове снаге  и добре савезнике у борби против глади. Бела гарда је разбијена, њени вођи беже у иностранство. Последњи се одупире генерал Врангел на Криму, али и он је побеђен и вал руских избеглица преплављује Европу. (У Југославију је дошло око 20.000 руских емиграната!) Лењин сазива ванредну скупштину Совјета и објављује победу револуције.

            Пошто је победила у грађанском рату, комунистичка држава тражи нове противнике. Прва на удару је Пољска, Лењин позива царског генерала Брусилова и тражи да се руска војска припреми за рат са западним суседом. "Они (Пољаци) заштићују Запад од Источне поплаве. Ми морамо осећати дужност да ширимо комунизам од једног океана до другог..." Лењин од Совјета тражи да се објави рат Пољској. "За председника будуће комунистичке Владе у Пољској одређујем друга Ворошилова! За команданта војске, према споразуму са другом Троцким, назначујем Камењева... Злочиначка Влада Пилсудског има да потоне у крви..."

            У првој фази рата Црвена армија постиже успех у Пољској. "Први успеси беху одушевили црвену војску. Камењев, Ворошилов и Тухачевски тачно су одредили дан када ће ући у Варшаву и то су у Москви обзнанили." Али пољска армија организује снажан отпор и совјетска војска је до ногу потучена на Висли. Црвена армија бежала је са бојног поља у паничном страху, остављајући хиљадама људи, артиљерију.

            Али пораз у Пољској није обесхрабрио Лењина. Он у Совјету објављује нову доктрину комунистилке револуције. "Ми ћемо опет започети своју игру!... То је наслутио филозоф Владимир Соловјев. Ми ћемо повести Азију против Европе! Побунићемо Инде, Црнце и Арабљане против Енглеске, Француске и Шпаније. Зажегнућемо огањ револуције и ставићемо се на чело целог покрета, да помоћу жутих, црних и бронзаних другова срушимо стари свет. С истока морамо узимати снагу за наше дело. Објавићемо свети рат против Енглеске, која је тврђава капитализма. Милијарде потиштених ступиће у наше редове!"

            Над Русијом се развила црвена застава комунизма. Комесари одлазе у суседне земље и агитују против Запада. Представници азијских народа одржавали су своје конгресе у руским градовима, где су им Совјети обећавали да ће их повести у бој за освајање света.

            Најзад, кад је агитациони рад био завршен, у Москви је 1919. године  био сазван конгрес Треће интернационале. Бољшевици су од Москве начинили Потемкиново село, делегатима је приказивано богатство и благостање Русије; све је брижљиво било удешено, како би се наивни гости могли дивити. "Изненађење и дивљење странаца било је безгранично када су у свечано и луксузно осветљеном великом позоришту  слушали опере и дивили се великом Шаљапину." Конгрес је донео једногласну одлуку о светом рату против Енглеске. Али, кад се поставило питање вођства, Лењин није прошао. Јапанац Кимура је рекао Лењину: "Ви не можете бити наши вођи. Ваш народ је заостао, духовно је слаб и свиреп. Ми вас знамо још из 1905. године, из рата. Ми са Нипона имамо да управљамо Азијом и да је водимо". Кинез Ван Ху Ко је такође био сумњичав према вођи пролетаријата. "Ти желиш просто да збришеш сто година људског рада што одвајају Русију од Запада. У томе нећеш успети. А како ми Кинези да то постигнемо који смо пет стотина година заостали? Ми захтевамо капиталистичку управу, хоћемо демократију, скупштину, у коју треба да уђу само најбољи, најоданији и најмудрији људи у земљи." Лењина је нарочито погодило што се Махатма Ганди изјаснио против комунизма и објавио је "пасивни отпор". Гандијев изасланик Хајдарваркар је рекао совјетском вођи: "Ви сејете мржњу која ништа не гради, него ствара рушевине, лешеве и освету. Ви не можете бити наши вођи. И зашто баш ви да нам будете вођи? По чему сте ви то позвани?" Тако је Лењинова замисао о светској комунистичкој револуцији пропала на оснивачком  конгресу Треће интернационале (Коминтерне).

            Пошто је схватио да ратни комунизам није донео обећани комунистички рај, Лењин је 1921. године направио још један заокрет и увео тзв. Нову економску политику (НЕП), која је допустила размену добара и довела до каквог таквог опоравка земље. Али, у исто време, прокламовао је социјалистичку привреду, која је у свом радикалном облику отерала у смрт милионе људи. "Пристао је да у земљу уђе страни капитал; допустио је да насиљем натерају раднике да раде; готово је посведневно попуштао сељацима који су гонили и млатили голаће што су пљачкали села и који су стварали нову, јаку и бројно надмоћнију буржоазију. Појавили су се људи окретни, разумни, одлучни. Чинили су притисак на све бољшевичке установе и успевали су да их преобразе."

            Међутим, у самој партији бољшевика дошло је до отпора према Лењиновој новој политици. На челу отпораша стајао је Грузин Стаљин, који је полако и лукаво преузимао вођство у совјетској Комунистичкој партији. Лењину је преостало само да се обрати комсомолцима: "Млади другови и другарице, ви ћете довршити оно што смо ми почели да градимо. То је срећа човечанства. Имајте увек то на уму и не траћите своје снаге на љубав према родитељима, браћи и пријатељима. Одбаците љубав према богу, кога су измислили лажови попови. Срце своје и сву душу своју пружите борби за срећу целог света".

            Ипак је Лењин задао смртни ударац непросвећености и равнодушности народа. "Лењин је неколико милиона сељака научио да читају и пишу и тиме спровео канал што води у мозак земље." НЕП је донекле опоравио село, које је одувек било база Русије. Али је показао и своје наличје, потпуни губитак морала. Убијена руска црква ту ништа није могла. "Веру су убили, цркве затворили и руглу изложили, иконе продали иностраним музејима."

             Морал у земљи комунизма је потпуно опао. Осендовски бележи да се чак и жена Антонова-Овсјенка, главног архитекте Лењиновог освајања Петрограда, убила. Најпре је убила своје двоје деце, а затим сама нашла смрт у пламену куће коју је запалила. Нови шеф Чеке, Гузман, у злочинству је успео да надмаши и самог Ђержинског. "Земља у којој се тако дрско и бестидно шири разврат осуђена је да пропадне! Шта користи што Лењин води скроман живот као какав фанатичан аскет и непоколебиво верује да он иде путем који човечанству срећу доноси, кад земља тоне."

            Но метак који је Фања Капланова испалила у Лењина није мировао; полако се спуштао према кичменој мождини и вођа совјетске револуције поново је пао у парализу. И док је он лежао у полукоми, у Кремљу је настала борба између Стаљина и Троцког за наслеђе. Лењин је имао још толико снаге да напише политички тестамент. Углавном је диктирао Надежди Крупској.

            "Стаљин... дивљи, загонетни Грузин, ћутљив, неприступачан, тврд као стена. Он иде Лењиновим трагом. Он је Русију упропастио, династију уништио, милионе мученика смрћу казнио са неколико хиљада оданих комуниста. Стаљин је видео пропаст у коју срља странка што за собом вуче измучено тело Русије. Он је стварао странку у странци, постао вођ пролетерске бирократије; он је разрушио зграду комунизма, коју је Лењин саградио, и сад хоће ток догађаја да заустави и од пропасти задржи."

            Лењин диктира Крупској: "Стаљина треба уклонити. Грузин не зна за компромис. Револуција се мора одржати, ради тога да окужи Европу, у којој се под утицајем комунизма све више снажи капитализам. (...) Троцки треба да води револуционарну Русију. Он није одлучан, није неповерљив; али, са њим се може озбиљно разговарати, он има изванредне способности, а најзад нема друга изласка. Он је за Русију стран и туђ; народ га је његов проклео и омрзио и одбацио од себе, и он зна само за један једини пут, за револуцију, која не престаје, која никада не стишава."

            Лењин пише тестамент али не зна за кога. Нико га више не слуша. Никога на свету нема ко би зажалио за њим. "Јер целога свога живота ни једно једино живо створтење није волео. Све своје мисли и вољу, сав плам свога срца дао је Русији, тамној, згаженој, у ланце окованој, која цвили као оно бурлаци на Волги."

            Лењина су пренели у Горкиј, близу Москве. Мада није могао да говори, у Москви је био на сметњи Троцком и Стаљину. Остала је уз њега само Надежда Крупска. У Горком је био удаљен од својих супарника, који су се међу собом борили о превласт. Обојица су могли да се користе угледом умирућег божанства, чијим су именом крстили северну престоницу, Петроград. Град Петра Великог је сад постао град Лењина, Лењинград.

            Лењин је умро 21. јануара 1924. године. На Црвеном тргу, преко пута украшене Саборне цркве светог Василија Блаженог, испод куполе храма Ивана Грозног, саграђена је вечна кућа за комуниситчког свеца: Лењин. Ту је положено балсамовано тело диктатора пролетаријата. "Изгледало је као да је из срца Азије пренесен Тамерланов гроб у Москву, где су два века господарили потомци Џингис-кана и полутатарски московски кнезови, и најзад, у двадесетом столећу, један полумонгол, који је подсећао на бескрајне степе, на горске планинске вериге, где бораве хорде које знају само за једно: да уништавају."

            Лењин је добио маузолеј какав није имао ниједан руски цар; а у Кремљ се уселио Стаљин да настави Лењиново дело, на још крвавији и бруталнији начин.