Сећам се ... 10
Милорад Грујић
СИМО ПУРГИЋ –
СРПСКИ ПИСАЦ У ДАНСКОЈ
Пре
неколико година (а већ јуче је као
пре неколико година; 1999.) у моју канцеларију је дошао човек с рукописом.
Мислио сам да је то још један од оних који вас прогањају својим амбицијама без
књижевних покрића. Упознали смо се. Бацио сам поглед на рукопис, прочитао прве
две странице, у тишини, и онда погледао човека. Нимало није личио на неке од
многобројних које сам у деценијама уредниковања упознао.
Био је то човек продорног погледа, стамен и озбиљан, стрпљив и одмерен.
Можда само благи одсјај сете у очима, као и укупан изглед особе која је силно
пропатила, али се то не види довољно, то је помало сакривено, затурено,
савладано у славу “врховног силника” – живота, у једној борби која као да
долази из митских времена, сва епски разнета у чак неку благост на лицу,
разумевање за све људске несреће и слабости.
Узео
сам тај рукопис, под називом “Прича о агресору”, на читање, и догодило ми се
оно што сам најмање очекивао. Нисам могао да га испустим из руку све док га
нисам прочитао, а за то време сам се, идентификујући се, напатио колико то само
може неко ко је на неки начин већ одавно и “огуглао” на рукописе. Притом, читао
сам само још једну од књига, каквих је у међувремену изашло на стотину, и међу
којима је било и стварно одличних. Али ова се издвајала од свега. Она ме је у
потпуности подсетила на својевремено читање “Сећања и размишљања” Надежде
Мандељштам, после које шест месеци нисам могао да почнем поново да читам, него
ми се свака коју бих узео у руке чинила танком и неистинитом. Дакле, “Прича о
агресору” је сва таква, мучна, истинита, пуна жучи и крви, али и светлости
разумевања и свих покушаја да се заплетени и недокучиви неспоразуми превазиђу,
а тај надчовечански напор морао је да се из утробе и срца преживљавања износи
свакодневно. Кад започиње неки рат и зло настане међу људима који су до јуче,
макар и привидно, или и стварно, живели у извесној слози, сви су збуњени, и
тешко је наћи меру и речима и делима. Многи попусте и попуштали су, на свим
странама, и на српској, и муслиманској и хрватској, али је на свим странама,
сукобљеним, било и разумног света, који је из дана у дан, или чак и из сата у
сат, покушавао да се довије и избегне све замке разуздане фукаре и полуделих
фанатика. Међутим, Срби су ту најгоре прошли.
Ова
документарна проза, која хронолошки прати догађаје у Новом Травнику и околини,
без превише коментара, али сликовито и убедљиво, описује догађаје од 1991.
године до марта 1993. када је Симо Пургић доспео у Данску, где је ту књигу и
написао.
Како
је то почело. На неки начин, мада увек раније, давно, почело је једном
тв-емисијом у којој је пензионисани генерал Мартин Шпегељ — обавештајна служба ондашње ЈНА снимила га је тајно — приказан како даје упутства за поткопавање темеља постојеће државе и
стварање независне Хрватске. И после, како се то одразило на даље догађаје у
земљи, како се развијало, и стварно пропадало, а увек праћено одговарајућим
информативним емисијама на телевизији и текстовима у штампи. На једном месту
Симо Пургић вели да се у животу бојао змије и земљотреса, ничега више, а у то
време почиње да се боји више радија и телевизије, него змије и земљотреса.
И
започео је рат. Из дана у дан. Код нас се воде интимистички ратови у којима
свако свакога познаје, и одувек су се познавали, и зна се ко је шта у тим
сукобима урадио, а шта му онда као освета следи, док велики свет води велике
игре и хигијенске ратове у којима практично и не види свога противника, али
масовно уништава. Зато је код нас рат још увек једна епска прича, прича
испреплетаних судбина, сукоби добрих и лоших, нагомилане личне трагедије, а не
бизнис.
После
многобројних дилема аутор и јунак ове потресне књиге одлучује се да напусти
земљу и да се исели у Данску.
И
сада је пред нама његова друга књига “Босанске душе под скандинавским небом”.
Ту почиње нова голгота, у којој опет Срби пролазе најгоре што се може.
Почињу патње борбе за живот у избегличким логорима или камповима, сукоби који
су се одигравали у земљи коју су напустили наставили су се на тлу Данске. Све
су заједнице, и муслиманска, и хрватска, и српска, најпре покуповале телевизоре
и своје антене усмериле према својима у распаднутој и зараћеној Југославији, а
оданде су извештаји били опречни и изазивали су све нове и нове сукобе међу
припадницима различитих националности смештених заједно у бараке и привремена
боравишта, пострани од домаћина у Данској. Неправде се умножавају, несреће
продубљују, трагедије не добијају никакав епилог него су непрекидне као
вечност, и читање невероватне количине описане мржње и залудних покушаја да се
она на неки начин стиша или избегне мучно је колико и страшно у трагању за било
каквим мирним завршетком.
У овом делу примењен је исти поступак, документарни, хронолошки, са свом
могућом тежњом за истином. И сам аутор је негде споменуо да се против неправди
и несрећа може борити једино пером и папиром, па је и настојао да све дословно
забележи, да остане, за историју, или будуће нараштаје, шта већ од тога може у
овом свету имати било какву будућност. И као и у првој књизи, и у овој обиље је
јунака, негативних и позитивних, судбина, случајева, све педантно описано,
ништа збрзано, ништа изостављено. Ако се нешто и понавља, једино је због тога
што се понављају неизменљиво људски карактери.
Не недостаје у овој изванредној књизи ни комичних ствари, смешних
ситуација, већ како то бива у животу. А пиво је редовно уз сваки разговор.
Сав могући и немогући живот.
Најсликовитије то би изразила она причица која кружи међу људима као
непотписан чек:
једном је неки професор филозофије пред
студентима започео час поређав испред себе на катедру неколико предмета. Када
је час почео, без речи узме у руке велику празну теглу од краставаца и почне да
је пуни камењем пречника од око 5 сантиметара. Када ју је напунио, упита студенте
да ли је тегла пуна. Сложили су се да јесте.
Професор онда узима кутију са шљунком и сипа у теглу. Теглу
је мало протресао и наравно, шљунак је, котрљајући се, попунио простор између
оног крупнијег камења. Онда је поново упитао студенте да ли је тегла пуна. Уз
смех, сложили су се да јесте.
Професор потом узима кутију са песком и сипа га у теглу.
Наравно, песак је попунио и све остале шупљине. "А сада" - рече
професор, "хоћу да замислите да је ово ваш живот!".
"Камење представља вашу породицу, партнера, ваше
здравље, децу, пријатеље - све оно што би ваш живот чинило пуним и онда када би
све друго нестало".
"Шљунак су све друге ствари које су важне као што је
посао, кућа, ауто. Песак је све остало. Ситнице. Ако у теглу прво ставите
песак, за камење и шљунак неће остати места. Исто важи у животу. Ако све време
трошите на неважне ствари, нећете имати простора за оно што вам је важно.
Обратите пажњу на оно што је кључно за вашу срећу. Играјте се с децом. Нађите
времена да одете код лекара на контролне прегледе. Изведите свог партнера на
неко лепо место. Дружите се са пријатељима. Увек ће бити времена за посао,
спремање куће, поправак аута... Побрините се прво за камење, за оно што је
заиста важно. Поставите своје приоритете. Све остало је само песак!"
А онда, један студент узе теглу, за коју су се и професор и
сви студенти сложили да је пуна и наточи конзерву пива у њу. Наравно, пиво је
попунило све преостале шупљине у тегли. Сада је она заиста била пуна.
Наравоученије, рече студент шаљиво:
“Колико год да вам је живот испуњен, увек има простора за још
једно пиво!”
Затим поред катедре прође један студент из Босне, у Данској,
и као случајно закачи лактом теглу. Она паде на под, разби се и сва се она
поучна садржина расу на све стране.
Све
је то описао Симо Пургић.
У Новом Саду, маја 2003.
Прве
три књиге Симе Пургића рецензирао је Миливој Ненин (Прича о агресору, 1999, Босанске
душе под скандинавским небом, 2003, Све
је мање добрих људи, 2004). Међу својим папирима, у једној од стотина
фасцикли, нађем фотографију Симе Пургића, мало изгребану, и једну рецензију
Ненина. Миливој Ненин има на стотину рецензија које никада нигде нису објављене
и ко зна да ли ће и када. Зато ћу је овде пренети целу.
Simo Purgić: "Bosanske duše pod
skandinavskim nebom"
Da li je neko nekad predložio neku knjigu za
štampanje a da je istovremeno ne preporuči za čitanje? Eto, ja sada to činim,
preporučujem ovu zanimljivo napisanu dokumentarnu prozu za štampanje, ali
istovremeno ovu tešku knjigu ne preporučujem za čitanje. Kako se izvući iz ovih
kontradiktornosti? Možda reći da bi knjigu trebalo prevesti na danski jezik pa
neka je Danci čitaju.
Ali, da krenem redom. Simo
Purgić je moj poznanik (pretenciozno je reći prijatelj); mi smo se upoznali u
njegovoj knjizi "Priča o agresoru" i ja sada nastavljam sa njim
njegovu odiseju - putujem sa njim preko Madarske i Slovačke, preko Poljske sve
do Danske. Kakav je taj moj poznanik? Već u prvoj glavi nije slučajno što baš
ON vidi da je u Poljskoj čovek, čiji prevrnut auto putnici iz autobusa uspravljaju,
lekar. Jer, ono o čemu moj poznanik razmišlja jeste: kako pomoći čoveku. Ne
Srbinu, već čoveku. (A to da Srbin može biti čovek nije se moglo očekivati u
predelima u koje je Simo Purgić putovao.)
Naime, Simo Purgić se obreo u Danskoj -
premeštajući se iz jednog izbegličkog centra u drugi - a kao da je u Dansku
poneo i rat sa sobom. (Rat je samo premešten.) Sukobi između Srba, Hrvata i
muslimana nastavljeni su i na novom tlu - s tom razlikom što su Srbi uvek
označeni kao krivci. (Sama činjenica da je neko Srbin je već dovoljna. Uzgred,
da li će neki sud posle ove knjige potražiti novinarku Koprivu Kurjaković kao
ratnog huškača? Ali, interesantno i Srbi i Hrvati i muslimani traže neku svoju
Koprivu Kurjaković. Pre svih drugih stvari oni u Danskoj "ugrađuju"
antene, kupuju televizore, a ne okreću se izgradnji novih odnosa... Kako je
lako sad biti pametan, ali ta žed za informacijama je bila kao kuga.)
Ako bismo tražili koje su ključne reči u ovoj
knjizi, onda to ne bi bile: Srbi, muslimani, Hrvati, Danska, izbeglice, Bosna,
Srbija, već strah, mržnja, nasilje, dosada i beznađe. Možda i reč svađa.
Naravno da se iz svega toga izdvajaju pojedinačne, potresne, ljudske sudbine
koje ponekad deluju kao čista izmišljotina. Nestvarno deluje priča o sudbini
starog "špijuna" Petra Jadovića. Taj put, odnosno to ponavljanje u
njegovom životu deluje gotovo namešteno. No, i u ovoj knjizi Simo Purgić traži
ljude. Jedan od takvih svetlih likova je, na primer, Naim, musliman koji
spasava Srbe. Ume Simo Purgić da oseti koliko su blizu sreća i nesreća i da to
vešto ukomponuje u priču - to je ona priča o Tandarinoj sekiri posle koje jedan
stanovnik izbegličkog logora ostaje invalid a drugi uspeva da napusti
izbeglički logor.
Ako bismo u jednoj rečenici morali opisati
ovu knjigu onda bismo rekli otprilike nešto kao da je ovde opisano nasilje (pre
nego život) u izbegličkim logorima, odnosno centrima. Ali, pored tog nasilja
ovde imamo i opis onoga što ide uz taj zajednički život. Ima ovde i
prijateljstva i slavlja i kulturnih priredbi i demonstracija i proslava verskih
praznika... Interesantna je i priča o ciganskoj svadbi, o tome kako se prosi
devojka... Cigani kupuju devojku tako što kupe novac u tepsiji ispod stola.
Ali, poturaju i jedni drugima falsifikovane novčanice. (No, i to reše
međusobno.) Ako nešto ne mogu sami da reše onda to poveravaju formiranom
ciganskom sudu. Uzgred, taj ciganski sud - zasnovan na zdravom razumu - deluje
daleko ljudskije i poštenije nego danski sud. Uopšte, čitava danska politika
prema izbeglicama ukazuje se kao veliko Potemkinovo selo. (Mada izbeglice
nemaju novčanih problema - što se mora priznati! A preko priče o pivu mogla bi
se priča i dalje razviti. Naime, piva uvek ima dovoljno - a u to vreme u
Jugoslaviji od jedne penzije nije se mogla kupiti flaša piva. Izbeglice čak
svojima, iz Danske, šalju pomoć!)
Interesantan je sudar morala naših ljudi sa
moralom ljudi iz Danske i uopšte odnos prema seksualnim slobodama. Nije teško
zamisliti kako ljudi iz Bosne reaguju na dansku legalizaciju homoseksualnih
odnosa. Mikula Gordić, čovek koji je imao snage i lepu reč za svakog, čovek
koji je znao da prebrodi sve teškoće, obesiće se u Danskoj kad sazna da mu je
ćerka lezbejka.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj postoji
lik za koji se Simo Purgić posebno vezuje. Ovde je to Slaviša Marinčević koji
se u Danskoj našao sa bivšom i novom ženom i koji je na kraju uspeo da prebegne
u Kanadu. (U Kanadi, pak, ostaje bez sina...) Bivši rukometni reprezentativac
ovde se ukazuje i kao heroj, borac za pravdu... Nisam pomenuo jehovine svedoke,
narkomane, prirodu u Danskoj, organizovanje škola, vaspitanje dece, pecanje...
Nisam pomenuo toliko toga, ali mislim da je ova knjiga za nas isuviše bolna i
da bi je trebalo prevesti na danski jezik.
Dakle, preporučujem ovu knjigu
za štampu, ali je ne preporučujem za čitanje - jer, ne može normalan čovek da
izdrži tu količinu zla koja je bila prisutna u izbegličkim logorima.
Симо
Пургић је написао још шест књига: Рилићки
Велемири у Бијелом Бучају код Турбета, 2006, Записи Јефимије Обрадове, 2007, Травничке свјетиљке, 2009, Књига мудрости и глупости, 2011, Питома
долина Лашва Брод,
2012, Приче из Новог Травника, 2014.
Дакле, укупно девет. Само једну од свих приказао је Милан Живановић у
новосадском „Дневнику“ 13. 01. 2004. Све остале књиге српска књижевна критика је
прећутала. Амерички сурогати и лоше књиге приказане су и оцењиване, хваљене,
али за Симу Пургића и његово књижевно дело није било ни времена ни места, ни
разумевања. Ја то схватам. Недавно је Европски парламент донео резолуцију којом
се изједначавају новинари руског Спутњика и РТ-а са терористима Исламске државе (ИД). Многи стари књижевни часописи и новине
код нас укинути су или угашени, хонорари се не плаћају. И књижевна критика се
преселила у нове књижевне листове и часописе, где се плаћа (прљавим Шорошевим
новцем). А у тим новим „европским“ гласилима пише се само онако како
препоручује Европски парламент. Ту нема места за српске књиге и српске писце,
поготово не за добре. Требало би за те котерије прилагодљивих хроничара најпре
стране књиге увести поново израз „домаћи
издајници“. А како пролазе издајници и како пише Симо Пургић нека покаже једна
његова прича.
Симо
Пургић
Издајник
Био је почетак априла, година деведесет и друга. Једног јутра
идемо на посао, Стево М., Раде Т., Ђорђо Штркља и ја. Ми бисмо обично полазили
раније, да бисмо могли несметано бесједити о узаврело актуелним политичким
збивањима. Стево нам развезао причу о формирању муслиманске војске у Травнику,
те нам рече да је из поузданих извора чуо, да ће командант те војске бити мајор
Михајло Петровић. Каже да је та одлука донесена синоћ, а ја и Ђорђо почесмо да
побијамо те тврдње, говорећи му да то није могуће јер је Михајло Петровић прави
Србин и то из сред Београда. Ја сам био увјерен да је он ту убачен од
контра-обавјештајне службе, па сам им рекао да је можда прерано називати га
издајником. Тај Петровићев прелазак на муслиманску страну озлојадио је Србе, и
гдје су се год састала два Србина, тема им је био мајор Петровић. Свако од нас
исказао је своје мишљење, а Ђорђо Штркља само клетве, као Црногорац кад
проклиње душманина због проливене крви: „Дабогда му се сјеме умело. Дабогда га
мајка у ладно чело пољубила. Дабогда у неком јендеку као стрвина завршио, ко
гођ издао свој род српски.” Тад га је
Раде збунуо својим питањем. „ Добро, Ђорђо, шта ћеш ти урадити, кад пукне
пушка, а она може још вечерас означити почетак рата? Са ким ћеш ти? На кога ћеш
пуцати? Само да знаш на неког ћеш морат, јер ово ће бити ратни турнир са три
екипе, у којем ће свако са сваким
разигравати.”
„Учинићу све да не будем ни на чијој
страни, ако се будем морао неком приклонити, онда ћу се приклонити својима. Ако
се, пак, деси да морам силом у муслиманску или хрватску војску, ја ћу сам себи
пуцат у сљепоочницу. Ма ђе би ја болан пуцао на своје, јер кад би се то у мојој
Херцеговини чуло, чак и девето кољено у мом роду проклињало би ме као издајника
и све би се Штркље због мене стидили. Код нас у Херцеговини има једна изрека
која каже: „Издајица ми се гади, чак кад и за мене ради.” Ето, о томе треба
размислити, а не зграбит пушку, и рећи ови су на правој страни одох ја с њима”.
„Добро, ако је то тако, а којој ће се страни приклонити твој
Зоран? Мајка му је пола хрватске, пола српске крви, а жена му је муслиманка.
Можда га је Ружа окренула на хрватску стану. Таст му је велики муслиман, можда
га он приволи у њихову војску”, рече Стево.
„Да будем искрен, мој Зоран није националистички одгојен. На
попису становништа се изјасно као Србин, и ако је од малих ногу комунистички
орјентисан. Он воли Југославију, и сигуран сам да га ни једна од ових нових
држава не привлачи. Да ви само видите како се њему гаде Словенија и Хрватска
што су се издвојиле из Југославије”.
Сустигла нас је једна група Хрвата, и ту се тај разговор
завршио.
Два-три дана иза тога рат је званично почео и у Босни и
Херцеговини, а за десетак дана букнуло је и у Лашванској долини. Народ се почео
разлучивати, свак је бјежао на своју срану, односно тамо гдје су његови у
већини. Једног јутра чујем да је Ђорђо са женом побјегао у Бања Луку, код
таста. Због значаја војне фабрике и оружја које је остало у њој, Нови Травнику
је одједном постао велика војна касарна, по којој су вршљале хрватске и
муслиманске војне постројбе. У сваком дијелу града могла се видјети друга
војска. Свака војска заузела је по неку школу или хотел и то прогласила својом
теритиријом. Све те војске имале су различита обиљежја, а код свих је закон био
у пушчаној цијеви. Хрвати су већ имали ХВО (Хрватско вијеће обране), и ХОС
(Хрватске оружане снаге), муслимани Зелене беретке и Патриотску лигу. Та
Патриотска лига настала је из бивше Триторијалне одбране, првобитно је била нека
врста полиције. Говорило се да им је задатак да успоставе ред у граду и по
селима, да спријече пљачке и отимања, да похватају српске (измишљене)
снајперисте, и да разоружају Србе који су остали у Новом Травнику и околним
српским селима. На челу тих формација био је Сенад Кукољ, бивши тренер карате
клуба. Убрзо се пронесе вијест да је Кукољев замјеник Зоран Штркља. Ја у ту
вијест нисам могао одмах повјеровати, баш због оног што ономад чух од његовог
оца Ђорђе. Али не лези враже, већ сутрадан увече Кукољ и Штркља дођоше да
претресају стан мог комшије Боре Марковића. Боро је био секретар у Српској
демократској странци, жену и дијецу послао је у Србију код родбине, а он остао
у Новом Травнику, пошто се осјећао недужним, јер то што је био члан једне
легалне странке није могао сврстати ни у какав свој гријех. Убрзаше му ноћне
посјете и пријетње да ће га мрак прогутати, те он није смио боравити у свом
стану већ се крио код неколицине нас у које је имао повјерење. Једно вече дошли
су Кукољ и Штркља да га траже у јеговом стану, а он се тад задесио код мене, а
ја га скрио у кухињски плакар. Како је Боро становао изнад мене, ми смо чули
како Кукољ и Штркља преврћу ствари по његовом стану и псују мајку четничку.
Потом је неко позвонио на моја врата. Отворио сам и испред врата видио Зорана
Штркљу. Добро смо се познавали, радили смо неколико година скупа под једним кровом.
Млад је он, имао је двадесет и шест година, повисок и набилдован (и он је био
караташ), финог и озбиљног лица, буљавих сивих очију и најежене смеђе косе.
Стоји преда мном у маскирној униформи, на лијевој страни груди му грб са
љиљанима. Не поздрави ме већ одмах онако сирово силнички упита:
„Знаш ли ти гдје се крије овај четник што станује изнад
тебе?”
„Не знам да се крије, а не знам ни да је четник” одговирих му онако овлаш.
Он ме простријели неком злокобним погледом, каквог до тада
нисам видио у његовим очима, а тај поглед наговјештавао је неко зло у овом
момку. Отпљунуо је дрско у страну, потом се окренуо и поново одјурио уз
степенице да рови по Борином стану. Није више долазио на моја врата, али
два-три дана касније чух да је Штркља, неког Павловића премлатио на мртво име.
Баш у то вријеме почела је сравична хајка на Србе који су канили остати у
својим становима и на својим огњиштима. У тој суровој хајци и упадањима у
српске станове и села у касним ноћним сатима, учестовале су су све војске и
полиције, а њима се ни број није знао. На почетку рата највише сраха преосталим
Србима задавали су хосовци: Шуше, Прће, Камаћо, Клемпо, Мамуша и луди Јука.
Изговор им је био тражење оружја, а и лудом је било јасно да је њихов
превасходни циљ био, пљачка и застрашивање. Кад су спровели пљачке над имућним
Србима, хосивци су мало олабабавили са тортуром, али се изненада, као главни
хајкачи по бруталностима најсуравији наметнуше Кукољ и Штркља. Они су имали
најгору тортуру, а нарочито су се иживљавали над Србима који су живили у
околним селима. Штркља је малтретирао Србе из необјашњивих разлога, а његова
тортура, народу је теже падала, зато што су знали да је српког рода, и од
једног финог човјека. На нашу срећу, избио сукоб између Хрвата и муслимана, те
су Хрвати муслимане потиснули у дио града иза аутобуске станице, тако да Кукољ
и Штркља нису више смјели залазити у дио града под хрватском контролом. Тад су
свакодневно ишли у српска села и тамо терорисали одрасле мушкарце пред њиховим
женама, мајкама и дјецом, све под изговором да имају оружје. Јадни Срби клели
су се свим и свачим да немају никаквог оружја, али то им није помагало. Као
догодовштина приповједао се случај неког Модрића из села Дубоког. Штркља и
Кукољ млатили су га три-четири дана неким воловским жилама и пендрецима, а уз
ударце је редовно ишло и питање: „Ђе ти је пушка? Стварај пушку или ћемо ти
кичму поломит.” Видио јадни Модрић да се овим лудацима не да објаснити да нема
пушку, и да је није никад ни имао, као што се слијепцу од рођења не може
објаснити дуга, те оде на Трницу код једног Хрвата и замоли га да му прода
једну пушку. Хрват га је испитивао шта ће му пушка, али кад му је овај објаснио
да ће остати без главе, ако не набави пушку, овом се сажали, те му џаба дадне
пушку. Кад је Штркља дошао наредни дан и почео се припремати, скидати блузу и
загртати рукаве на кошуљи, те увезивати пендрек око пушчане цијеви, чиме га је
тукао сучелице, од чега су на тијелу остајала модра удубљења па је био ишарен
као истетовирани новозеландски Маор. Чим је он почео да врши припрему, Модрић
му је рекао:
„Не, ево ти пушка и сад смо квит”.
Мордић је мислио да је само та проклета пушка у питању. Тек
тад је Штркља подвриснуо ко сељак у косцима, те се окомио душмански на јадног
Модрића узвикујћи:
„А мене си завитлавао четири дана, мајку ти четничку, тек сад
ћеш видјет шта су Исусове муке”.
Тада је изненада у двориште упао онај Хрват из Тренице са
пушком упереном у Штркљу и повикао:
„Ван, бандо, мајку ти бандитску, шта то радиш од поштеног
чојека. Ја сам му дао пушку да те скине с врата, а ти сад накастио још горе.
Губи се одавде, док нисам стресо сав рафал у тебе”.
Штркља се тад извукао, али ни послије тога није остављао
Дубочане на миру.
Једаног дана у фабрици, радили смо под војном обавезом, дође
код мене Дуле Пајић. Дуле је из села Ростова, миран и повучен момак тридесетих
година, имао је жену и двоје ситне дјеце. Био је некако сјетан, тад смо били
сви тужни и сјетни, али он је имао и два велика модра подлива на лицу.
Само што смо сјели код мене за сто, Дуле ме упита би ли икако
могао њига и његовог старијег брата да пребацим у Вогошћу. Баш у то вријеме
Милан Славнић и ја почели смо организовати избјегличке конвоје за Србију, јер
нам је било јасно да нам ту нема опстанка. На моје питање зашто толико жури, он
се расплака. Од гушења плачом није могао одмах да говори, тек кад га прође плач
што стеже у грлу поче бесједити:
„Не могу се више издржати батине и тортура коју спроводе
свакодневно Кукољ и Штркља. Бију нас ко волове пред женама и дјецом. Излуђују
нас све скупа”.
Мени би чудно како да Штркља малтретира њега, а до пред сами
рат су радили један поред другог. И знам да никад нису у завади били, јер се
Дуле никад ни ским није замјерао. Да би ме увјерио, Дуле скиде радничку блузу,
а кад је откопчао кошуљу и загрну је, ја сам се тргнуо од страха кад сам му
леђа видио. Његова леђа и слабине, бише тамна као океан на најдубљем мјесту и у
први мах сам помислио да је то почело трунути, те се стресох од неке грозоте.
„Није то ништа, погледај главу и попипај ми тјеме” каже он,
те скиде качкет и поткучи ми главу да видим. Глава му округла, коса кратка, а
под прстима осјетих неке локвице, неке мале кратере, кад разгрнух косу по
тјемену угледах мноштво тих удубљења, а глава модра ко чивит. Да га не бих
уплашио, упитах га, као љекар тихо, шта му је то било са главом.
„Штркља ми је туцао љечњаке на глави” рече Дуле уз извјештачени осмјех да би се
одмах потом смрачио, а очи му овлажише. „Ви стварно не вјерујете како се Кукољ
и Штркља иживљавају и на нама све нове тортуре испробавају. Милошу Брки су неки
дан кљештима чупали бркове. А кад уђу у кућу Симеуна шофера, њега стоји дрека
као да му кожу гуле или га шкропе, то само он зна шта му раде. Тркља увеже
пендрек уз пушчану цијев и туче нас у леђа челом пендрека, и ђе гођ удари, то
мјесто труне. Зато смо ми одлучили бјежати преко планина, ако нас ви не можете
пребацити у вашим конвојима до Илиџе.
Грозне ствари о Штркљи и Кукољу причали су ми Срби и из
других села са новотравничке општине. Јадни Срби сналазили су се и бјежали свим
могућим путевима и у тој бјежанији доста их је страдало и нестало. Тако због
тортуре и свакојаких терорисања што од хосоваца, и другог олоша, што од Кукоља
и Штркље, Нови Травник и околна села остала су без српског становништва. Остало
је нешто упорних у граду, али већ у деведесет и трећој они су се могли на прсте
пребројати.
Кад су отјерали Србе, муслимани и Хрвати почели су се
међусобно глодати и убијати једни друге, док се то није претворило у
најбруталнији рат у Босни и Херцеговини. Политичари су некако рат зауставили,
али је мржња остала да тиња, а изражавала се у индивидуалним обрачунима. Хрвати
су били кивни на Штркљу јер су чули да је послије одласка Срба, био снајпериста
у муслиманској војсци, чак су по именима наводили Хрвате које је он остријелио
својим снајпером. Пријетње су му стизале како из доњег дијела града, тако и из
хрватских села. И тако, кад се рат завршио, Штркља није смио отићи никуд изван
тог дијела града који су држали муслимани.
Говорило се да је за муслимане прави херој бранитељ. Кажу да
се истакао на Поганој равни кад је допузао до српског бункера и у њега убацио
бомбу. Ипак се зна да је код муслимана био највише омиљен зато што је испољавао
бруталну мржњу према Србима. Код њих је кружила једна досјетка коју је наводно
говорио Штркља док је млатио Србе:
„Дао сам себи задатак, да истријебимм све Србе, из општине
Нови Травник”.
Још на самом почетку рата Штркља је провалио у бакалницу Томе
Касаповића, на самом почетку Калинске улице, бакалницу је преуредио у кафић и
дао јој назив, „Код бранитеља”, док су Хрвати и преостали Срби тај кафић звали
„Код издајника”. У току рата ту се окупљао олош, као што је и он сам био, а
послије рата Штркља је то мало преуредио, па му је посао кренуо још боље јер је
кафић близу градске пијаце. Тада се окуржио и понашао као строги газда, а онај
олош који се није пристојно понашао, завршавао је испред врата са поздравом
„нога у дупе”.
Једног дана у кафић дођоше неки младићи из села Касаповићи,
били су мало припити, те су били бучни, а почели су вријеђати неке сталне
госте. Штркља им приђе бахато како је научио у рату, те им рече да се изгубе из
кафића док он удари дланом од длан. Двојица су одмах пошли према вратима, а
трећи се нешто комешао и приговарао. Тада се Штркља продерао, као што је чинио
са Србима кад је тражио оружје којег немају, вичући: „Ван док си читав.” Момак
је био избезумљен од тог вриска, те је гледао у Штркљу, и таман да каже да иде,
Штркља се залетио, ударио га ногом у главу, оборио га као сноп, потом га ухватио за крагну и тур и тако га
избацио као већу, као да је овом хтио да се пред присутним гостима похвали
својом снагом. Враћајући се у кафић отресао је руке, као да је избацио неко залутало псето. Ушао је за шанк са
унутарње стране и наставио разговор са неким момцима који су сједили за шанком,
као да се ништа није десило.
Пола сата доцније на вратима кафића појавио се човјек средњих
година, црвен у лицу, и задихан као да је трчао за неким. Нагло је ускочио у
кафић и гласно упитао:
„Ко је овдје Зоран Штркља?”
„Ја сам” , рекао је Штркља, усправивши се с ону страну шанка.
„Ја сам отац од оног момка којег си ти мало прије душмански
ударио и избацио из кафића као какву фукару. Е нећеш више никог избацит то ти
каже Мурат” , изтрже револвер иза појаса и поче пуцати у Штркљу. Испуцао је
читав шанжер, а колико их је завршило у Штркљиној глави и грудима то није
познато. Кад је видио да је обавио посао како ваља, Мурат је заденуо револвер
за појас и отишао из кафића, као гост који је уредно платио свој цех. И поред
толиких метака, Штркља је још био жив. Тражио је да га изнесу, што су момци и
учинили, звали хитну помоћ. Ту је причају успио да изусти:
„Ја сам по-грије-шио, мм мој Ђорђо...” ту реченицу намјењену свом оцу није довршио.
Умро је лакше него што је заслужио, био је коментар у другом
дијелу града, кад су чули за Штркљину трагедију.
Нечија смрт освијетли неко мрачно вријеме и склони кулису,
тако је било и са Штркљином смрћу. Сахрана је одмах заказана за наредни дан у
четири сата, на Партизанском гробљу. То је прије рата било градско гробље, ту
су се сахрањивали сви житељи Новог Травника, без обзира на вјероисповјест, па
је гробље због тога и добило назив Партизанско гробље.
У заказано вријеме погребна поворка се из Калинске улице
упутила према гробљу. Морали су да прођу кроз читав хрватски дио града да би
дошли до гробља које је ван града у једној долини. Кад су били надомак гробља,
испред гробља их сачекало још више Хрвата, који су повикали у један глас:
„Не возите га овамо у наше гробље (сад то гробље њима припада
јер их је много сахрањено у току рата), овдје га нећете укопати. Возите га у
Касаповиће за вас се борио”.
„Ама, људи, и гроб је ископан, није људски да мртваца враћамо
назад” , говорио је и молио их да допусте сахрану Штркљин таст.
„Ма ни случајно, то не долази у обзир. Он не може лежати
поред Хрвата које је он спремио овдје у ову земљу. Нема тога ко ће наредити да
се он закопа у ово гробље” , говорио је један Хрват.
Покушавали су на све могуће начине да их убједе да обаве
сахрану, али Хрвати нису попусали. Већ се спуштао мрак, те муслиманима не преоста
ништа друго него да се погребна поворка врати назад, онако како је и дошла до
гробља. Док су се враћали кроз доњи дио града, Хрвати су им са прозора
довикивали да му је мјесто у некој рупчаги гдје се и остале стрвине бацају, или
зашто га не укопају међу своје шехите кад се читав рат борио за њих. Чувши ово,
неки угледни муслиман рече окупљенима да и јест тако, те предложи да Штркљу
одмах покопају, ( код муслимана мртвац мора што прије сахранити па макар и ноћ
била), у мезар у Касаповиће. Окупљени се сложише са овим, те одмах послаше
једног момка с аутом да покупи оне исте гробаре који су копали гроб на
Партизанском гробљу, и да их одведе у Касаповићки мезар да тамо ископају гроб
на оној страни гдје је чиста ледина. Само што су довезли гробаре, и само што су
они почели копати гдје им је речено, око њих се сјатила група сељака из тог
села. Чули су о коме се ради, а из њиховог села је тај што је убио Штркљу, те
одмах загаламише на гробаре ко да су они криви, натјераше их да ону земљу
загрну и да бјеже одатле. Гробари покупе свој прибор и врате се међу укопнике,
те им рекоше да су их из Касаповића најурили чим су започели копање. Већ се
подобро спустила ноћ па је мртвог Штркљу и све проблеме настале око његовог
укопа требало отавити да преноће, ту гје су се затекли. Сутра је нови дан, а
наш народ каже, да је јутро паметније од вечери, и томе се морало вјеровати.
Они који су настојали да Штркљу покопају као заслужног
бранитеља, ноћ су провели у договорима и савјетовању шта би сутра требало
чинити да се Штркља негдје сахрани кад је већ тако срамно страдао од њихове
руке. Кукољ је захтјевао да се Штркља покопа у Касаповиће међу шехиде, јер је и
сам шехид, али Касаповљани нису хтјели ни да чују за то. Нико није оспоравао
Штркљине ратне заслуге, али су истицали да је он Србин, па ако не може у
Партизанско гробље у Новом Травнику, може у српко гробље у Травнику. Кукољ и
још неки његови саборци, који су знали како је Штркља терорисао Србе бише
против тога да га покопају у српско гробље у Травнику. „То не долази у обзир јер
би му Срби на гроб пишали и сваком га показивали као издајника.” Ипак се те
ноћи договоре да ујутру оду код предсјеника општине и замоле га да он среди са
Хрватима да се Штркља покопа у Партизанско гробље.
Сутрадан њих неколико оде у општину, уђу код пресједника и
његовог замјеника и кажу им каква их је мука натјерала. Пресједник општине био
је разуман човјек, рекао им је да га је као Хрвата стид што се то тако
одиграло, али им је обећао да ће одмах окупити утицајне људе из општине и да ће
то питање трајно ријешити, јер су таква дешавања брука за овај град. Молиоце је
послао кућама и рекао им да ће им јавити за два-три сата шта је учињено. Негдје
око поднева, предсједник је збиља јавио да је ствар уређена, те да се кажу
гробарима да поново ископају ону гробницу коју су јуче затрпали. Неко је одмах
одјурио на гробље и казао гробарима да гроб припреме до два сата. Многи
укопници да ли из стида или из неких других разлога овај пут нису дошли, па је
погребна поворка била дупло мања од оне јучање. Ишли су прилично брзо кроз дио
града гдје живе Хрвати, као да им се журило да то што прије скину с врата.
Дошли су на гробље, кад тамо гробница затрпана. Настаде поново пометња, вика и
псовке и потјера за гробарима. Неко је знао гдје један гробар станује, те упале
ауто и оду да га тражи. Нађоше гробара испред куће, те га одмах упиташе што
нису ископали гроб, кад им је речено. Гробар рече да је гробница била спремљена
још у један сат, а ко ју је затрпао ни њему није јасно. Ставише гробара у ауто,
успут нађоше и оног другог, довезоше их на гробље и рекоше им да на брзину
избаце земљу из гроба. Гробари засукали рукаве, почели избацивати земљу,
укопници из аута извадили ковчег, ставили га испред капије, нестрпљиво су
чекали кад ће им гробари дати знак да га понесу. Малобројни народ био је
нестрпљив и једва су чекали да га зарове. Таман да гробари заврше са
ископавањем, а са друге стране гробља указа се дупло већа поворка од њихове.
Чим се виђе да не возе мртваца, онима што су довезли Штркљу би јасно што ко
долази. Још се нису ни приближили капији, а један крупан човјек између њих са
каћкетом на глави повика:
„Ђаба копате, ту га сахранити нећете Исусами. Јуче вам је
речено да он не може у ово гробље док је нас Хрвата чији синови почивају овдје.
Враћајте се одакле сте дошли, не губите вријеме”.
Наста поново пометња и убјеђивање. Укопници су говорили да им
је рекао пресједник општине, да имају одобрење и од Међународне заједнице, и ко
зна за шта се нису хватали да би смекшали Хрвате, али ови заинтачили, само
натраг и нема друге. И ко зна докле би се ту они натезали, да један човјечуљак није рекао:
„Можете ви њега закопат, али ће вам сандук са Штркљом још
ујутро, бити у оном потоку иза гробља или тамо на градском сметљишту”.
Кад су укопници то чули, одмах ковчег убаце у ауто и поново
назад у Калинску. Овај пута повезу и гробаре да ископају гроб у Касаповићима.
Јадни гробари, никад ни сањали нису да ће толико пута копати гробницу за једног
мртваца, чудили су се, али су трљали руке, јер су ето на њему убили четири
дневнице. Поново су почели копати онај гроб у Касаповићком мезару, и таман да
га ископају, кад дође поново она иста група Касаповљана са својим хоџом. Питали
су гробаре ко им је наредио да ту копају, а они рекоше. У том се и поворка која
је носла ковчег приближавала гробљу. Чим их Касаповљани спазише пођоше им у
сусрет, док га нису унијели у мезар. Сретоше се на самом улазу у мезар, и
Касаповљани се одмах устремише на Кукоља и Штркљиног таста, што су заинтачили
да га у њихов мезар укопају.
„Ама, добри људи, ђе вам је памет? Па он је крштена душа. Ако
би га овди укопали сви би били проклети од Алаха Ђелушанова. Тај гријех никад
не би сапрали са себе, нит би овај мезар више оћистили. Какви сте ви муслимани,
ако би ви овди неосунећена хинсана закопали?”
реко је јаросно хоџа.
Сви су ћутали као заливени, нико није имао ни снаге ни ријечи
да било шта каже хоџи. Тад је неко предложио да се ископа рупа тамо у оном
јендеку иза мезара и да га ту сахране, јер не вриједи га више потезати доле
горе. Са тим се сложи већина, те неко одведе гробаре тамо и рече им гдје да
копају. Пошто се већ спуштао мрак, гробари су на брзину ископали плитку и уску
гробницу у коју су на једвите јаде угурали сандук. На брзину су гроб загрнули,
тек толико да се не види поклопац, јер су и они видјели да је свима стало да се
то што прије сврши. Кукољ је био припремио кратак некролог за свог саборца, али
кад је видио да га нема ко слушати, папир је згужвао и бацио поред гроба.
Повише главе поболи су му пирамиду на којој је писало име и презиме, те година
рођења и смрти. Малобројни укопници разишли су се, као да их је било страх
нечег што је избијало из тишине и мрака око тог осамљеног гроба.
Враћајући се назад, са забаченим лопатама и крамповима преко
рамена, гробари су причали о том несретном човјеку, о којем је за ова два дана
све најружније речено. Један од гробара се ишчуђавао потезању покојника, и
чудио се да је завршио у оном јендеку, гдје се сеоске стрвине бацају. Рекао је
да је га стигла нечија клетва и Божија казна, и да је то опомена шта нас све
чека, ако чинимо неправду и зло другим људима. Други гробар га је слушао, да би
у једном трнутку рекао:
„Ма, крив
је, брате, рат. Да није било рата, не би ни он био такав. Рат је за све крив.”
