Сатира

Ана Стјеља

УКОП КУЛТУРЕ − ПОСЛЕДЊИ ИСПРАЋАЈ

Смрт је констатована тачно у подне. Шта се ту може, старост! Вест се брзо прочула. Растужила је само неколицину њих док је ВЕЋИНА незаинтересовано одмахивала руком. Некима се чак и развукао јасно видљиви кез на лицу.

− Коначно је рикнула! – поспрдно су прокоментарисали.

Сахрана је заказана за следећи дан, такође тачно у подне. Све се одиграло по протоколу. На ванредној седници Врха донета је једногласна одлука да се последњи испраћај организује на највишем могућем нивоу, како се не би ОБРУКАЛИ. На истој седници је изгласан и Организатор сахране, који би пре свега био задужен да све протекне у најбољем реду, што ће рећи да се плате трошкови сахране, цвеће и свеће и да се подигне велелепни споменик. Како би финансијски поднео ову изненадну али ДУГО ПЛАНИРАНУ смрт, Врх је одлучио да узме кредит и задужи се код ЕУ, рачунајући да ће она имати раумевања, имајући у виду чија је сахрана.

На последњи испраћај ове МУЧЕНИЦЕ, први су дошли глумци. Погнуте главе и ћутке, лагано су корачали ка капели. Цвеће и свеће, разуме се нису могли да купе јер им већ месецима НИСУ ИСПЛАЋЕНИ ХОНОРАРИ.  Одмах за њима, на гробље су стигли и музичари. Они су се некако и снашли за цвеће и свеће, нервозно претурајући по џеповима не би ли пронашли неки ситниш. Неки су, пак, изврнули своје шешире, тако да је и та бедна зарада од уличних свирки отишла у неповрат.

Капела је полако почела да се испуњава. Сви присутни, гледали су у под, без речи. На улазу у гробље појавили су се и сликари, мада их је тешко било препознати, више су личили на полицијском рацијом покупљене уличне просјаке. Они су цвеће донели на својим платнима.  Убрзо потом се и повећа група писаца, појавила на улазу у гробље. Снуждени, бледи и испијени, с примерком Бодлерове књиге „Цвеће зла“ под мишком, журним кораком су ходали ка капели не би ли се што пре прикључили ожалошћенима. Пре него што је ковчег с покојницом напустио крцату капелу, на гробље су, у групама, пристизали и други културни посленици. Опело је могло да почне!

Свештеник, и сâм писац и сликар, с видном тугом у очима, почео је да служи опело. Организатор га је упорно пожуривао јер му се учинило да овај исувише отеже с тим. Несрећни свештеник је хтео не хтео, морао да скрати опело. За трен ока се испред капеле нашло возило које ће ову јадницу одвести на вечни починак. Организатор је дао себи за право да носи крст, док је његов помоћник (иначе у нормалним околностима његов лични шофер) носио слику покојнице. Пошто се Врх није усагласио која би слика била најприкладнија, одлучено да то буде најједноставнија варијанта, црна позадина са белим словима, да се боље види.

Око самог гробног места, већ су били окупљени они с Врха. Хтели су да заузму најбоље ПОЗИЦИЈЕ како би што боље испратили овај узвишени чин. Неки су из џепова извадили своје мобилне телефоне (најновије генерације) и не пропуштајући прилику, почели да се сликају. У оној гробној тишини, чуло се како међусобно чаврљају: „’Оћеш ти да ставиш слику на фејсбук или на инстаграм?“ „Ајде, ја ћу на фејсбук, ти стави на инстаграм а колега нек твитне нешто за успомену“.

Убрзо је све коначно било спремно за последњи испраћај ОЛАКО прежаљене покојнице. Кад се посмртна поворка зауставила, имала је шта и да види! Велелепни надгробни споменик који је по свему судећи, прављен годинама уназад, засенио је све присутне. На тамној, углачаној површини, златним словима, писало је: НА ДАНАШЊИ ДАН, УМРЛА ЈЕ СРПСКА КУЛТУРА − ХЕРОЈИНА БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ, у потпису Неутешни културни (не) радници.

Кад се уз јецај појединих културњака, ковчег лагано спустио у земљу, праћен звуцима последње трубе, испред окупљених је иступио Организатор сахране и одржао пригодни говор. Причао је о култури и њеном значају, о њеном животу и мучеништву, на крају завршивши свој говор речима „...свима ће нам много недостајати!...“. Његов говор је толико био убедљив да су му сви присутни поверовали. Само се један од уцвељених уметника осмели па упита: „Када ћете нашој знаменитој покојници подићи спомен-плочу“, а овај му, не трепнувши, одговори: „Кад скупите паре!“

Једна песма

Власта Младеновић

СРПСКА НАГРАДА И КАЗНА

У мојој Србији,

у завичају,

награда и казна

у исто су време,

једно без другог не иде,

на мукама Христу

хришћани завиде,

свугде обзнањују

о пожртвованости значају,

само у завичају

неће да знају.

Књижевност и стварност

Мирослав из Трешњевице

ШКЉОЦА

                                                     За Србу Игњатовића

Угледни писац Игњат С., гостујући професор на приватном факултету „Космо-тренд“ испитује студенте. Пред њим је кандидат, висок човек средњих година, фино неговане браде. Треба да исприча садржину дела по сопственом избору.

Угледном писцу ова професура доноси скромну парицу која је у овим временима добро дошла. Ова времена, умео је да каже, на овим просторима трају већ читаво столеће.  И потрајаће… Има он  и здравствених брига  што  се јављају с годинама. Јуче је био код чувеног професора  П. Л. у Клиничком центру. Државно здравство се упропаштава, приватно  сразмерно томе  јача. Примио га је проф. др.  П. Л. Срдачно. Част је лично упознати писца на гласу, рече угледном писцу Игњату С. Погледао је налазе: хм, хм… добро ово ће колега Марић да преузме. Појави се секретарица, забележи, у уторак 12. код Марића, мој пријатељ знаменити  писац   Игњат С. и још јој каза  два вискија  да донесе за ову прилику.

 Писац се лецну, вели, не сме. Ама, књижевниче, може један два, таква је прилика. Не брините. За мене  је сусрет са вама, догађај. Прилика  и да вам одам своју тајну, замолим за услугу. Игњат се зачуди, какву тајну, какву услугу?

 Месецима је тражио начин како да до овог проф. др. дође. Пишем  и ја поезију, каза проф. Ево,  и извуче фасциклу на којој беше фломастером написано: Проф. др. П. Л. „Животне песме“.  Па настави, желим да ви  напишете поговор, да је штампате, да је промовишете, да се у штампи о њој пише. Много му се допада у „Новостима“ онај додатак где се  пише о књигама. Сажето, ин нуце. Свака част Драгану Богуту. Зна да прикаже, уме читаоца да обавести. Телеграмски.  А могла би и нека награда. Он зна да Игњат  то може, зна како је она колегиница Марсић  Ландарић добијала награде…Читао о томе… Има ко ће све платити, нека остави број рачуна… а што се тиче његових проблема, колега Марић ће се  за то   постарати. Он сутра иде на симпо-зијум у Лондон, води младу асистенкињу, треба младе подучавати, на младима свет остаје, ха, ха… О томе  у глави угледног књижевника звони,  док гледа како се кандидат премишља о чему да прича.

Кандидат  мисли да одустане, да се извини  и оде. Где га несрећа снађе да се нађе пред овом величином? Мотри  професора, на гласу  писца, просто не верује да је написао толико књига. Није читао, али је чуо. Када је толико написао колико их је тек прочитао. Кажу да је годинама писао књижевну критику. И био у свим жиријима. Вредновао. Осети благу трему. Одустаћу, помисли, али смејаће му се у редакцији, јер сви су стекли дипломе, чак и портир Милоје. Као да је настала нека епидемија блиц образовања и производње факултетлија. Треба ући у Европу са високим процентом образованих. Брука, наша земља највише неписмених, најмање факултетски образованих. А на факултету „Космотренд“ предавачи све славна имена. Видео је и министре како долазе предавања да држе. Видео чувену певачцу народних песама што је нека предавања тобож имала. Долазили су из иностранства. Ректор, власник факултета, зна како да организује, и кога да доведе. Да је жив Нобел овде би био предавач, казивао је на ТВ. Осмехивао са билборда.

 Колега, по вашем избору, задње што сте прочитали, чује професора угледног писца  Игњата С.

И кандидат М  се сети: Прича казује о новинарки која стиже у Вилин Бању да се психички одмори од  свакодневних  гужви и препирки у Редакцији. Кућа се приватизује, радио станица гаси, биће дописништво. Нови газда је локални тајкун, дилер свега и свачега,  спонзор странке на власти. Она је о томе писала, знала и што није требала да зна, али о томе Главни није дозвољавао да се пише. У бањи ће, планирала је,  да заврши роман шта се све дешава у вароши. Биће то  озбиљан роман, слика  овог времена, универзална прича о распаду једног система. Роман метафора.

 Када је рукопис био готов обрати се фирми   „Нови   курс“ за спонзорство. Секре-тарица јој у поверењу рече да је газда дрипац, али она нема куд, мора ту да буде док не нађе нешто друго. Насрће на све што види, мисли да су радници његови робови, жене поготову. И исприча јој шта се све дешава да се и она као новинрака на све навикнута зачуди…

   Кандидат је причао  збркано и неповезано, нарација је  кривудала, губила се попут понорнице,  и поново појављивала.

Угледни писац Игњат С.   могао је  да слуша и  да размишља како да напише рецензију за професорову збирку, да  штампа књигу  није проблем, већ су уплаћене паре, али како сачувати оно једно зрно части о којем негда певаше његов покојни другар  песник А. Секулић. Волео је његову песму: „Мајстори у кући“.   Знао је  напамет. Чуј, и почео би  у себи да рецитује:

            

             Мајсторе затекох

на крову старе куће

мењају сломљен цреп

мајстори на крову

мајстори унутра

мајстори, мајстори

ко вас је звао

зашто дирате мој црни кров

на којем стоји рода бела

на којем расте трава кудрава

мој кров у подножју дугог века

зашто сте ми кућу заузели

зашто сте напали

чекићима ексерима

четкама бојама

мајстори мајстори

излазите пустите ме

да сам кућу уређујем

не чују они

укуцавају моје кости

фарбају мојом крвљу

износе из мог срца

намештај стари

неподношљиви мајстори

њих тридесет седе на мени једном

доћи ће кажу чувен гост

ловиће маглу по шумарцима

са твојом ће се кућом сударити

мора да буде као из бајке

ево теби огледало

чешљај смех у њему

лице ти је подупрто

железном тугом

мајстори мајстори

шта сте учинили

то није моја кућа

то мој гост није

            то више нисам ни ја

Јесам ли ја ово ја? питао се и он.  Нашта страћих све године?  Живот!

 Чује да је кандидат престао са казивањем. Наставите, колега, слушам Вас. Занимљива фабула. Савремена тема. Ко је аутор дела?  Кандидат се тек тада збуни. Погледа у под. Да ли се сећате ко је аутор, или како се дело зове?  Кандидат ћути. После кратке паузе рече: Не знам ко је аутор, не знам ни како се дело зове. Био сам у парку, и на клупи видео поцепану књигу. Из радозналости сам прочитао десетак страница све док  Светлана није дошла. Сада се и угледни писац С. збуни.  Само  за тренутак, сети се како је чувена естрадна звезда одговорила на питање да наброји три писца одговорила  да се  само сећа Бранка Ћопића и мисли да је то довољно да прође.

Које дело Ћопићево знане? Не знам шта је писао, само знам да је скочио са моста. У новинама у којима је писало о томе била је моја фотка. Отуда и памтим тог писца. Каквих све није било одговора, о кандидатима да не причам, помисли угледни писац, Игњат С.

Шта радите? - запита кандидата.

Ја сам шкљоца у магазину Флешап, рече кандидат, и прстима показа како рукује фотоапаратом. Очекивао је да ће га угледни писац исмејати. Рећи, да је срамота што се појавио на испиту. Чује професора:

Честитам, колега, положили сте…

Угледни писац С. је већ заборавио господина Шкљоцу и његово полагање испита, али негде крајем 2015. у чувеном  светском часопису на насловној страни виде његов лик. Мотрио је са фотографије кандидат неговане брадице Шкљоца. Као да га је у очи  мотрио  и поново оклевао да ли да полаже. Чуо га је: Ја сам Шкљоца, ако се згоди да будем на правом месту да нешто снимим, биће нешто. И згодило се. Избеглички талас са Истока, избеглице прелазе реку, мајка једно дете носи, друго држи за руку. Речни талас отима дете, она пружа руку, друго дете пада са леђа, вода се ковитла, поглед  очаја, поглед крик  је фотографија коју Шкљоца хвата, и ево на насловној страни очи очајне мајке вапе тако  да срце пуца оном што мотри али  само оном с душом.  Али у овом обездушеном свету то је сцена са позорнице коју ће жири између неколико хиљада фотографија изабрати као најбољу. Најбоља  јер је најтрагичнија.

„Очи 21 века“.  Снимио Р. Т. Шкљоца

 Угледни списатељ се сети збуњеног кандидата и његове приче. Чуо, ја сам Шкљоца. Објавио је проф. др збирку песама, писао о њој, израдио му награду.  Сада може у клинику преко реда. Само да телефонира.

Мотрио је фотографију на насловници великог листа. Мој студент. Осмехну се. Само треба бити тамо где треба и када треба, чу Шкљоцу. И шкљоцнути на време. Угледни писац Игњат С.   отвори свеску и у своје дневничке записе „Листови на ветру“  уписа наслов нове приче 

                                                    ШКЉОЦА