А зец у Новом Саду

Милорад Грујић

А ЗЕЦ У НОВОМ САДУ

Мој рођак (не „са села“) Радомир, као и ја, наравно, из Баната, из Зрењанина, а живимо у Новом Саду, читавог живота јурио жене, и остао неожењен, до неке године.

Исто смо годиште.

Седимо у једном локалу, повремено, причамо. Пијемо кафу и чај. Оговарамо и пријатеље и „непријатеље“.

Он је „велики Србин“, а ја мислим да би био добар Србин, најбоље је да будеш, рецимо, прво добар лекар, архитекта, грађевинац, мајстор неког заната, или било шта друго. Добар човек.  Српство некога, не објављује се политичким опредељењем, чланством у некој странци, већ преданошћу послу, занимању, или знању. Он не мисли тако. Ја мислим да је добар Србин онај који се држи свога знања, памети и вештине, а не политичког опредељења.

Ја му саопштавам да ће ми Дејан Бобић, директор Музеја, обећао је, издати књигу о страдањима Срба у Банату. Ма, нисам сигуран, вајкам се. А он: Та издаће он ту твоју књигу, он је зец!

Ја се штрецнем.

Како зец?

Плаши се?

Радомир о Бобићу није знао ништа, па је то рекао.

А ја сам знао.

Дејан Бобић, директор Музеја, има стару, непокретну мајку, жену с најозбиљнијим срчаним проблемима и неким бубрежним болестима (последњи пут ми рече: „Већ данима је моја жена у пеленама...“), води је на дијализу, има ћерку, зета (без посла) и двоје унучади од годину и две дана, које чува, када деца не могу, или трче да дођу до неког динара. Све је то пало на њега. Сав терет овога света. А у Музеју мука са запосленима, с новцем који од државе не добија сразмерно потребама. Саставило га са свих страна.

За мене је он херој, а, ето, за мога рођака Радомира, он је – зец!

Прећутим ја то.

Срчем кафу и палим нову цигарету.

Мислим се, кад за некога у Новом Саду кажеш да је зец, то му остане заувек, као гласина. Пресуда.

Разишли смо се не разрешивши то да ли је Бобић зец или није.

Отишао сам кући помало тужан.

И ја сам зец. Троје деце, петоро унучади, мала пензија. Жена моја Агата, и ја, болесни. Старост, шта друго.

Бојим се за свакога свог, стално три пута пљунем на леву страну, прекрстим се, да не чује зло већ добро, као и оно „Не дај, Боже!“ или „Дај, Боже!“.

Нека интимна религиозност, шта ли. Бојим се. Зец сам и ја, говорим себи.

Прође неко време, тек, зове ме рођак, Радомир.

Жени се.

Нашао девојку, скоро четири деценије млађу, хоће да живи с њом. Жељан порода и наставка лозе. Мали сватови, није нас било ни двадесеторо, и један хармоникаш. Био, наравно, то се није могло избећи. После сам му крстио сина, за годину дана, у манастиру Ковиљ. Све је прошло као што бог заповеда. Дечак је добио име по њему, Радомир. А то код нас баш и није обичај, него само код Мађара и Словака, можда још неких, не знам.

Нађемо се после неког времена од крштења, он ми да поклон. Једну књигу о Србима у Банату. Наравно, већ сам имао ту књигу (а коју немам, о Банату и Банаћанима?), али примим поклон са захвалношћу.

Седимо и и причамо, пијемо кафу и чај. Ја пушим.

Он о свима све најлепше. Нико више није зец. О никоме ништа лоше. Видим, почео да се боји. Ухватио га страх. Плаши се за своју толико млађу жену, да га не напусти, страхује за двогодишњег сина, ко ће га отхранити кад он оде с овога света, препао се начисто. Сви су добри, сви су паметни, сви су лепи. И нико није зец. Него само он.

Нови зец у Новом Саду. Још један.

Град зечева...

(2018)

Комшије

Светолик Станковић

К  О  М  Ш  И  Ј  Е

Хладна, готово празна, соба.  На прозору мушкатла, у искрзаном  плавом лонцу са белим туфнама.  Поред њега, одавно заборављена црвена јабука,  смежурана као лице негдање лепотице.

У соби расклиматан  дрвени сто сав избушен мољчаним рупицама,  две столице од грубог буковог дрвета.  Једна са наслоном,  на другој се виде само патрљци  наслона.  У углу, са десне стране, одмах поред врата,  кревет од храстових  дасака,  грубо срезаних, пуних чворова. Уместо душека, сламарица у којој се слама претворила у плеву, па испада на све стране, чим онај ко лежи на њој, учини и најмањи покрет  у сну.

На кревету човек.

Стар.

Сам.

Остављен од људи.

Заборавен од Бога.

Не тражи ништа, од никог.  Нема ништа  да понуди, икоме.

Лежи на леђима и нертремце гледа у плафон.

Плафон је његово небо.  Још више,  цела васиона.

Прекривен  наслагама  гарежи и дима ишаран је линијама,  црним,  жутим и смеђим тачкама. На неким местима отпала је земља којом је премазан,  па окречен.  Виде се летве и греде у рупама  неправилног  облика и величина.

Линије, тачке, рупе.  Ето његове  васионе  коју помно и упорно  ‘’проучава’’.  Свакој  тамнијој тачки дао је име неке планете.  Оним светлијим  дао је имена звезда.  Ту су и оне црне рупе.  Дебље и израженије  линије, поред којих је доста сићушних тачкица, назвао је  кометама.  Ено, тамо у крајњем  десном углу плафона  јасно  се усликала  Халајева  комета.  Лево од средине плафона  види Велика кола. Са левог угла плафона, преко средине, све  тамо до изнад прозора, пружила се Кумова слама.  Њему се више свиђа назив Млечни пут,  јер је то млеко богиње Јуноне  које се тако снажно просулео небом из њене  дојке.

Зрак поподневног  сунца нагло улази кроз полузастакљен прозор.  Друго крило одавно је без стакла.

Смета му тај дрски зрак сунца.

Волео би да му забрани улазак у собу. Ремети му посматрање  плафона, његове  васионе.

Нажалост,  не може.

Једино ћебе које има, њиме би могао да застре прозор,  користи да се покрије  и макар  мало загреје.

Ова соба, проклето је  хладна.

Десном руком дуго претражује испод  кревета.

Нема је проклетнице.  Куда ли се откотрљала,  ђаво је однео.

У полулежећем ставу, испруживши руку највише што може, најзад је осети под  прстима. Хладна  глаткоћа  стакла милује му јабучице на прстима.

Подиже је у висини очију и на свој ужас примећује  да је празна.  Без капи ракије у себи флаша му се дрско уноси у лице.  ’’Шта је, мислио си да има још?  Жао ми је,нема  више.  Попили  сте све,  до последње   капи.  Како не разумеш,  у мени не извире,  мора  да се сипа...’’.

Била је то задња флаша коју је имао.  Пуну.  Празних  има за двоја кола.

Мрзи  га да устане.   А требао  би  да устане.  Нема  смисла да га син затекне у овом положају. Прекјуче  му је обећао  да ће  доћи рано  ујутро.  Ево,  већ је касно поподне  њега нема.

Нека,  доћи ће.  Ако не данас,  доћи ће неког следећег дана.  Не љути се на сина.  Никада се није наљутио на свог јединца, на свој понос и дику. Разуме га потпуно.  Он је сада у најактивнијим  средњим  годинама,  са много обавеза и проблема.  Обавезе и проблеми  не могу да чекају.  Отац увек може  да чека.  Отац мора све да разуме.  Какв је то отац који не разуме сина?  Свакако лош.

‘’А каква су деца која не разумеју  родитеље’’?

Одмахне руком као да се брани од неке напасти.  Неће да одговори на то питање.

Мучи га нешто друго.  Мораће  да у селу нађе неки посао,  да би зарадио  који динар  док не стигне поштар са пензијом.  Пензију, највећим делом,  шаље унуку  студенту.  Оно што му остане истопи се брзо.  Нестане,  углавном у оним флашама баченим  на сметлиште иза куће.

Пође ли му за руком  да нађе било какав посао,  зарадиће  макар за флашу ракије.  Мада,  зна добро,  сељаци су незгодни кад треба да плате.  Али, кад наплаћују,  немају меру.  Зацепе  цену до облака,  потом се цењкају.  Више воле да се цењкају но да пију кафу.

Нека, лежаће још мало.  У село ће кренути предвече.  Некоме ће нацепати  дрва за шпорет, донети воду са извора,  помоћи  око прања бачви, или казана.  Наћи ће се већ нешто.

Гле! Незвана,  сваког тренутка сулудо мењајући правац  лета,  у собу улази мува зунзара.

Она зелена, грозна, што иде на људски измет

Измет.  Ала смо се профинили.  Значи,  то више нису говна,  сада је то измет.  А срања на све стране.

Добро,  једно или друго,  једнако смрди.  А  зунзара насрће ли насрће.  Не  уме да разликује.

Покушава  да му слети на лице. Тера је оштрим замахом леве руке,  псујући је сочно,  српски. По псовкама смо познати у свету.  Сети се да је негде прочитао како је Превер учио српске псовке и изговарао их ,  док се превијао од несносних болова,  изазваних неизлечивом болешћу.

Усред свађе са зунзаром,  од  улазних врата  зачу се глас комшије Митра,  негдањег старијег  водника ЈНА.  Сада пензионера избеглице из Словеније.

-Ало, Професоре,  јесте ли ту?

-Ту сам комшија,  ту сам,  само изволите,  уђите - одговара устајући  са кревета,  обрадован доласком  драгог му човека,  са којим се дружи већ дуже време, од како је дошао у ову недођију. ’’На огњиште предака’’.

Сличних су судбуна.

Растали су се кад су били дечаци од петнаестак година, кренувши  да у неком свету,  далеко од овога,  потраже срећу.  Митар се зауставио у Словенији, Професор  у  Босни.

После пола века ево их овде на југу Србије.  Стари,  болешљиви,  сами,  уморни. Од чега?  Од живота.  Од себе понајвише.

-Ево Професоре,  донео сам флашу оне моје лањске мученице од најбоље  стенлеј  шљиве.  К’о гром је. Говори све светске језике. Тамо некакав виски не може да јој буде ни посилни, како би рекли ми војници.

-Баш ти хвала комшија  Митре.  Да знаш колико си ме обрадовао, - раскокодакао  се Професор.

Душе ваља,  обрадовао се Професор комшији,  али још више флаши комшијске мученице од стенлеј шљива.

Седају за сто.  Професор ставља на сто две ракијске  чашице.  Неопране.  Не мари.  Из опраних чаша  пије се вода.  Ракија може да се пије и из неопраних.  ’’Синко, воду не пиј ни за ким из исте чаше,  ракију можеш иза сваког’’- паде му на памет давни очев наук.

Док Митар сипа ракију у чашице,  Професор вади из фиоке  стола нарезану  крџу,  цепа   велики новински лист на два дела и завија цигарете,  дугачке  и дебеле као осредњи  овчарски  штап.

Пале ‘’цигарете’’.  Густ,  оштар и смрдљив  дим испуни просторију,  која би требала да буде соба.

Подижу чашице,  гледају се у очи, које су већ добрано избледеле и код једног и код другог, и наздрављају.

-‘Ајд,  живели  комшија.

-Живели Професоре.  Да смо живи и здрави и нека је нама ове мученице.  Знаш како кажу наши:  ’’Јебеш живот без ракије’’.

-Надао  сам се сину,  обећао је да ће доћи данас.  Није дошао.   Сигурно је много заузет обавезама,  пос..ло...вима.

Професор  почиње да грца,  док му се старачке сузе сливају низ смежурано и необријано   лице, а танак млаз ракије  клизи низ браду.

-Не плачи Професоре,  молим те...не..., па ти си тач... ре...

Митар не заврши реченицу,  гушећи се од плача.

Поново наливајући чашице,  испрекиданим  тихим гласом,  каже:

-Мени је обећала  ћерка  да ће доћи и довести  унучиће.  Није дошла.  Нешто  ју је  спречило. Знам,  сигурно би дошла...она ме воли.  Унуци  ме такође воле. Али,...шта ћеш Професоре...нека су они нама живи и здрави,  да им не чујемо никакво зло.  Нека је њима  добро.  Нама како буде, нема још много.  Теши ме помисао да неће бити још толико колико је било.

Живели Професоре,  у здравље  наше  деце...и њихове  деце...

Надушак испијају ракију.  Митар  долива,  флаша се полако празни.  Мрак је увелико испунио сваки кутак просторије.  Вечерња  студен све више  наваљује хладним ручердама.  Професор пали петролејку и качи је о зид.  Чкиљава  светлост неуспешно покушава  да отера  мрак.  Једва назиру  лица један  другом.

Ћуте и пију.  Док има у флаши.

25.11.2017.