Прича

Саша З. Станковић


САН НАЈБОГАТИЈЕГ СРБИНА

Тај трећи јули био је најтоплији дан 1952. године. Јулско сунце измамило је напоље клонулог старца. Осећао је студен дубоко у костима, а ни сам није знао да ли због стaрости или што још не може да се загреје након седам година тамновања. Корачао је Калемегданом у правцу реке. Помишљао је да оде до Зоолошког врта, али се плашио да му срце неће издржати када види шта је остало од његовог поклона Београђанима. Чуо је да су рат преживели коњ Буца и алигатор Муја. И они се баш некако уклапају у нове властодршце уског погледа и предаторског апетита. Ипак, након свега једино верује да га животиње неће заборавити.
Покушавао је да потисне синоћну непријатност. Супруга Олга је веренички прстен заложила да не би гладовали. Нема права да јој ишта пребацује, јер она их одржава у животу. Олга има снаге да не чује злурада добацивања док се гура са сељацима на пијаци. Унука чувеног Дунђерског служи оне који су некада служили њу, шије и даје приватне часове француског, енглеског и немачког језика. Нико као она не уме да од великог пораза прави ситне победе. Преживљавање је просто преточила у уметност живљења. Она се никад не пита да ли је боље умрети него овако живети. А лепо му је говорила да напусте земљу са кнезом Павлом, ионако су са Енглезима деценијама сарађивали.
Нашао је слободну клупу и гледао у реку која све лагано односи, а доноси успомене. Некад је поред родне Власине маштао о великим европским рекама. Не зна дете да уз велике реке иду велики проблеми. Сада би дао Дунав за Власину. Како ли садa изгледају оне тополе? Да ли је то ново Власинско језеро преполовило Власину? Уче ли данашња деца да јашу поред реке?
-    Господине Илићу, да ли сте то ви? – уплаши га питање пролазника.
-    Који Илић? Не! Грешите! Не познајем никаквог Илића! Учинило ти се, синко.
-    Знам добро ко сте. Знам да вам је све одузето и шта сте пропатили. Али, немате разлога за страх. Моја породица је ваш вечити дужник.
     Владу Илића пренеразише ове речи. Зар неко памти доброчинство? Зар после оволиког братоубиства и крвопролића неко памти добра дела?
-    Господине Илићу, мој покојни отац Јовчић радио је у фабрици штофа на Карабурми. Нажалост, погинуо је приликом последњег бомбардовања. Ви сте једном били код нас у кући. Тада сте ми поклонили чоколаду, прву у мом животу. Чак сте рекли мом оцу да бисте дали све ваше богатство да имате барем једно дете. Нисам веровао да највећи индустријалац може завидети на било чему обичним смртницима. Ви не знате колико сам се радовао Новој години и Божићу, јер сам чекао шта ће поклонити господин Илић деци својих радника.
Младић се присећао неких детаља које је старац потпуно потиснуо. Само се сетио како му је  мајстор Јовчић био један од најбољих радника. Владу је највише обрадовала вест да некада његов пастув Јадран II и сада побеђује на тркама. А када је младић почео причу о бившим Илићевим радницима и на којим се владајућим позицијама данас налазе, Илић му се пожалио на умор уз молбу да га остави насамо.  
-    Рећи ћу вам нешто у поверењу  –  тихо му саопшти младић. – Неправедно је да ви који сте облачили цео Балкан сада немате шта честито да обучете. Није да вас тешим, али видите ли да се ваш сан остварује? Уочи рата ви сте започели оно што данас прераста у Нови Београд. Када све ово постане небитно, истина ће испливати.

Сунце се полако померало ка западу. Влада Илић седећи на клупи нехотице тоне у сан. Снева како раздрагани коњи јуре поред Власине. Брат Сотир га учи да јаше омицу Лагуну. Са стране стоје остала браћа и сестра. Забринута мајка Дина их посматра, док се строги отац Коста Мумџија задовољно осмехује. То је био последњи сан некад првог човека Београда, најбогатијег Србина и пријатеља породице Карађорђевић. Остаће забележено да је од народа назван радничка мајка, у име народа осуђен због сарадње са окупатором.

Сећам се (2)

Милорад Грујић

НАЈМАЊА САХРАНА КОЈОЈ САМ ПРИСУСТВОВАО
О Стојану Трећаковом и којечему другом

Сада сам ста-тарији човек (тако је говорио Стојан Трећаков, мој Банаћанин, и вишедеценијски пријатељ). И: С годинама и старост долази!

О Стојану Трећакову, најпре, па онда, можда, и о нечем другом, свему осталом.

Ујесен је умро је мој пријатељ, Стојан Трећаков. У септембру. Још увек је јесен. Вечита јесен.

Као да сам остао нешто дужан, морам да напишем још коју реч о њему.

Ових дана често мислим на њега, не знам зашто.

Мало―мало, па ми он дође у памет.

Упознао сам га чим сам дошао у Нови Сад, ујесен 1977. године.

И са Лазом Чурчићем, нас тројица, направили смо као неко, “црквено”, братство. Он је, зато што је Стојан, узео грчко име Константин, Лазар је остао Отац Лазар, а ја сам добио име Отац Иларион (по Илариону Руварцу). Клањали смо се једни другима, до земље, кад год бисмо се видели, срели, и љубили у образе три пута. Поштовали смо се и волели скоро три деценије. Отац Лазар у Тителу је и још је жив, хвала Богу, као и ја, а Стојана, мога доброг и поштеног Банаћанина, више нема.
Наши разговори и дружења били су фантастични и никада их нећу заборавити. Ми смо живели у књижевности и причали о књигама и писцима. Били су то више него образовни часови, била је то наша мала академија, у коју смо после примили још двојицу (најпре су дуго, код нас, били “искушеници”, и тек онда стекли право да их прогласимо “оцевима” и добили су имена Отац Лукијан (покојни Љубисав Андрић) и Отац Варнава (однедавно такође покојни Влада Шовљански). Волели смо се као права браћа. Пили смо заједно. Многе ноћи смо провели по новосадским кафанама. О томе има анегдота колико хоћеш. Човек у животу, поред свога рођеног оца, стекне много духовних очева. Браће…
Стојан Трећаков је рођен у Кикинди, 1932. године, а умро у Новом Саду, 2001. године.
Није доживео ни своју седамдесету.
Звали смо га, поред “Оче Константине” и “господар рукописа” (овде се мешају моја сећања на Стојана Трећакова и оно што је написао Милан Живановић у «Дневнику» од 21. септембра 2001. године.) И, често, просто, Столе. Он се доброћудно смешкао. Био је висок, крупан, обрват, тамнопут. Једини човек у Новом Саду који је у град ишао у правим, банатским, опанцима. Увек чистим, овиксаним, с потплатом од аутомобилске гуме, да му се кожа на ђону не подере брзо. Опанке је куповао код последњег опанчара у Новом Саду, на Рибљој пијаци, или у Кикинди, где је већ ретко ишао.
У оделу, али на ногама – опанци. Понекад и у фармерицама, и у неком џемперу, мајици, кошуљи, али на ногама опанци, обавезно. Мрзео је ципеле. И никада га нисам видео да се наљутио. Никада да је повисио тон. Био је господин. Фини човек.
Пре него што је дошао у Матицу, у Рукописно одељење, радио је на Филозофском факултету, с Миланом Токином. Често је причао о њему, све најлепше.
У оно време још увек су се писма завршавала са “Смрт фашизму – слобода народу!”. А Токин би додао АБД. То је Столета копкало, шта му је то АБД, поред његовог потписа. И једном га упита. А овај, тихо, смејуљиво: „То ти је, Столе, ‘Ако Бог да!’, и можеш и ти то додавати!”. Онда је и Стојан то додавао на званична писма. АБД.
Њему није дао (Бог), него онолико колико је у тој скраћеници слова.
Књига коју сам му објавио, једна од неколико, «Последњи гост», песме српских песника о смрти… тај “последњи гост”, четврти пут закуцао је и на врата Стојана Трећакова, негде око 20. септембра 2001. године. Нико данас, ни датума не зна више, ни годину. Ни речи о Стојану Трећакову, нигде. Као да није постојао…
Тада је закуцао, “последњи гост”, неумитно и незаустављиво. Пре тога је победио болест рака грла (говорио је из трбуха, јер су му одстранили гласне жице) и рак простате. С оне стране живота, тамо негде, ја мислим горе, преселио се, онда, посебан човек. Њему је књига, писање, брисање, исправљање, приређивање, превођење, лекторисање, коректура, и сви ти, рекло би се узгредни послови око књига и рукописа ― било све. Или и много више од тога, ако може бити “и више”. Али, ја мислим да може.

То су ти неприметни људи око књиге, који су за књигу и културу често чинили више него они који су на очима јавности непрекидно и једнако често безразложно.

Без компјутера, само са оловком, гумицом, цигаретом и ракијом, истрајношћу и сталоженошћу, радио је на незахвалним и невидљивим пословима, трошио се до последњег даха као какав монах у молитви која додирује самога Бога. Некада је то била коректура, други пут библиографија, трећи антологија, приређивање рукописа, писама, лекторисање.
Радио је и за Књижевну заједницу Новог Сада, много.
А само да је направио Садржај Летописа Матице српске у два тома 1951-1960 и 1961-1970, било би довољно. Прочитао је десетине хиљада страница часописа. Један од најначитанијих људи, али се он никада није «пувао» због тога. Као ни због толиких других ствари због којих би могао тако да се понаша, да се уздиже и посебно до себе држи. Њему је све то било нормално.
Веровао је у Бога.
У том собичку, у Рукописном одељењу Матице српске, провео сам небројене сате са њим. Ја то нећу заборавити. Много сам тамо научио.
Једном ми је, тамо, рекао: Ја као пулин, одабрао тебе, као пулин дете с којим се игра, увек одабере најмлађе…
Ваљда није знао другачије да ми каже да ме воли.

А посебно је волео нашега Банаћанина, Милоша Црњанског. Приредио је три његове књиге: есеје (ја објавио), архивалије, и записе о завичају (“О Банату и о Банаћанима”, ја објавио, и спремао друго, допуњено издање, до којег никада није дошло…). Тражио је великог писца у делу, али и у документима.
И негде већ при крају, тако је настала и јединствена антологија 64 песника, са 220 песама, које се односе на смрт, а све под насловом «Последњи гост». Четири године, борећи се за свој живот, Стојан је копао по златном руднику и ископао исту такву жицу (све грумење, крупно, и данас сјаји).
Злобници су хтели и то да му оспоре.
Ишао сам до једне генерације, а ово нека настави ко хоће, или нека допуни ― рекао је, скромно, тим поводом, Трећаков.
Могла би се непрекидно допуњавати. Али, то, више нема ко…
Са Владимиром Шовљанским (Отац Варнава) приредио је писма Вељка Петровића (ја објавио) и исцедио, из рукописа, две књиге Милана Јовановића Стоимировића, које су, свака за себе, откриће, и још се читају и препричавају (једну сам ја објавио).
Ретко ко зна да је Стојан писао и песме. (Негде имам  његову песму Лондон – путовао је у Лондон, знао је помало енглески, имао онамо некога рода – која је посвећена Милошу Црњанском…)
У литературу се није гурао гвозденим лактовима, него је писао под псеудонимима.
Један његов псеудоним био је Сава Северов.
Преводио је са словеначког (превео, а ја објавио, књигу Љубстава Францета Форстнерича, као и једну Жарка Петана), «излучивао грађу» ауторима историје Матице српске. Преводио са старословенског, црквенословенског и рускословенског… И све друго.
За ово, и много тога што се и не зна, Стојан Трећаков никада није добио никакву награду, или друштвено признање. Велику неправду хтео је да ублажи завичај доделом награде «Душан Васиљев» 1994. године (ишли смо онамо заједно, ваљда сам и говорио о њему, ― сад ја па ја, као Мома Димић, али ја нисам «бранио српски народ» него био са једним пријатељем), али су то неки паметњаковићи, изгледа, поништили. Његови Кикиндези, које је страсно волео. Волео је Банат и био веома поносан што је и он Банаћанин. Сматрао је то својом посебном привилегијом. На списку лауреата награде “Душан Васиљев”, од неког времена, нема Стојана Трећакова…
Упркос свему, име Стојана Трећакова стоји и светли. Макар само мени. Не бљештавом светлошћу, не неком неонском, токијском или хонгконгшком, него као жижак неугасиви, из неке страћаре у северном Банату, који је пустара у којој нема хлеба, али има радиности и духа... Онај који осветљава таму векова и лаж света. Нека погну главу тужни сунцокрети... каже Миша Живановић.
Један је Стојан, виче на крају свога текста у „Дневнику“ Милан Живановић. Заиста, један. И остао, једини.
И Лаза Чурчић је написао Дневничку белешку „Умро је Стојан Трећаков“ (Дневник, Нови Сад, среда 26. септембар 2001. године). Онамо почиње овако: „Тител, 18. септембар. Већ неколико дана пада несносна јесења киша. Милорад Грујић ми је јавио јуче 17. септембра, 2001. умро Стојан Трећаков. Данас ће бити сахрањен.“
Дакле, умро је 17. септембра 2001. године.
Пише Лаза Чурчић (Отац Лазар), поред онога што сви о Стојану и његовом раду морају рећи, и ово:
„Био је Стојан Трећаков и боем. И то је био тих и видљив само за најближе. Само су ретки имали срећу да са њиме поделе најлепше часове у задимљеним кафанама. Они су то знали да цене. Држали су до те његове вредности, и поред тога што је ретко, веома ретко бивао боемски сапутник. Нико више и нико боље од њега није знао да оствари контакт са тамбурашима. Они су то знали и ценили су га већ при првим сусретима, држали су до њега и увек му поклањали дужну и лепу пажњу. Те своје боемске излете завршавао је увек сутрадан, пре подне. Отишао би у кафану, наручио пиће, а онда би позвао оберкелнера и запитао није ли остао дужан, и није ли учинио нешто недолично. Није могао да поднесе и да неко помисли да је намерно учинио коме нешто нажао. Никада му нико није одговорио нешто што би била макар и сенка за понашање. Свеједно, он је проверавао да ли је остао чист. Не знам да ли је то још ко тако чинио, а знао сам много песника боема.
Знао је Стојан Трећаков и да пешачи по Фрушкој гори и да сврати у манастир Гргетег. Онда је био са онима који су хтели да начине нову манастирску библиотеку. Знао је и он са свима који су је обнављали да она није могла бити као она Илариона Руварца, а нису одустајали.
Подуго је Стојан Трећаков био удов. Давно му је умрла супруга Емица, рођена Паланачки, библиотекар. Не знам да ли је у самоћи размишљао попут Младена Лесковца: „Највећа је неправда да жена умре пре мужа“. Понео је и самоћу, и неправду и болест усправно. Ваљда ће га таквог упамтити унуци Емица и Петар.“

Лаза Чурчић и Милорад Грујић, април 1986.

Један запис о Стојану Трећаковом објавио је и Љубисав Андрић (Отац Лукијан) под насловом „Поседник лепих знања“ у Књижевним новинама, број од 15-31. октобра 2001. године.
Овако почиње:
„Има људи, и великих и чувених, с којима се растајемо без жаљења, готово равнодушни, али има и оних других, мање приметних и знаних, с чијим одласком се тешко миримо и о којима, у часу неумитног растанка, није лако говорити, још теже ћутати. Међу таквима је чувени волшебник речи Стојан Трећаков, једна од несвакидашњих појава у сто седамдесет пет година дугој повести Матице српске, и више од тога, у нашој новијој, српској култури. Он је својим животом, радом и делом, несамерљивим, само потврдио истинитост оне старе синтагме о величини малених.
У књижевном раду Стојана Трећакова срећно су се среле, укрстиле и преплеле неколике личности: архивиста и библиограф, палеограф и епистолограф, лектор и коректор, антологичар и приређивач, и, најзад, песник и преводилац. Само поседник тих ретких, и све ређих, лепих умећа, вештина и знања из помоћних наука, с подједнаком марљивошћу, отменом смиреношћу, подвижничком посвећеношћу и интелектуалном усредсређеношћу могао је да се прихвата често неправедно потцењених, мало захвалних, а важних и преважних, једва видљивих, само њему знаних и доступних послова, чији се траг, ваљаност и значај већ добро знају а које ће тек осетити они који се буду запутили његовом стазом.“
А овако завршава:
„Ваља још само и ово рећи, не само утехе ради, парафразирајући мисао његовог великог земљака о сеобама и о смрти, прилагођеној дабогме овој прилици: има одлазака, има растанака, али нема смрти, нема заборава.“
У међувремену су, међутим, отишли са овога света и Љубисав Андрић (Отац Лукијан) и Владимир Шовљански (Отац Варнава).
И мени се чини, некако су одмах и заборављени.

У Гласнику Историјског архива Ваљево, број 36, 2002. године штампан је In memoriam Љубисав Љуба Андрић (1938-2002) Милорада Радојчића.
Љубисав Андрић је  изненада преминуо 10. фебруара 2002. године у Новом Саду, где је живео и радио од 1969. године.
Љубисав Андрић, у младости познат и као Ђера, родио се 28. марта 1938. године у подгорском селу Осладићу, као најмлађе дете у бројној и угледној породици. Отац Богољуб радио је као трговац у месту рођења, Ваљеву, Каменици и Осечини, а мајка Илинка, дев. Танасковић (такође из Осладића), целог живота се бавила пољопривредом и домаћичким пословима. Основну школу учио је на Плавању, а нижу гимназију у Каменици. Учитељску школу завршио је у Шапцу 1957. године.

Љубисав Андрић и Милорад Грујић у Змај Јовиној улици у Новом Саду око 1989.

Читавог свог живота бавио се књигама и објавио их на десетине. Ја сам му објавио „Пут у Сент Андреју“ и „Сеоба у споровима“.

На једном папиру сам записао:
„Данас, у подне, на Новом гробљу у Новом Саду (14. мај 2015) сахрањен је Владимир Шовљански (1960), отац Варнава. Пријатељ.“
У јунском броју Летописа Матице српске објављена је Славка Гордића Реч на комеморативном скупу у Матици српској, 14. маја 2015. Године In memoriam ВЛАДИМИР ШОВЉАНСКИ (1960–2015).
Поред свега осталог стоји и ово:
„Ако је у животу и у шаљивим коментарима волео двосмислености и језичке игре, у својим професионалним лекторским обавезама настојао је да буде недвосмислено тачан. После завршетка Филозофског факултета, Групе за српскохрватски језик и југословенске књижевности у родном Новом Саду, Шовљански се 1989. године запослио у Рукописном одељењу Матице српске. Од 1997. године он прелази за секретара Редакције и лектора Летописа Матице српске, а на том месту остаће до последњег дана свога живота.
Радећи у Рукописном одељењу, он је започео и потом се дуго бавио изузетно корисним, драгоценим пословима приређивања архивске грађе. Нарочито је успешно радио са Стојаном Трећаковим, а приређивали су грађу везану за неке од наших најзначајнијих писаца: за Црњанског (књига Црњански, архивалије, Нови Сад 1993) и за Вељка Петровића (у том послу придружила им се и Соња Боб, па су приредили Вељкова Писма 1904–1967, Нови Сад, 1997). Највеће откриће Трећаков и Шовљански су начинили публиковањем рукописа Милана Јовановића Стоимировића, оба у издању Матице српске: Портрети према живим моделима (1998) и Дневник 1936–1941 (2000). Уз то је Влада приредио и Стоимировићев рукопис Ланче Смедеревац (2006).“
И то је, углавном, све.
На интернету, на пример, не може се ништа друго наћи, ни текстова о њима, па чак ни фотографије. Ниједне.
Има ли заборава, или нема? Отац Лукијан каже да нема.
Не знам.
За мене нема, као ни за њега, али, изгледа, за српско друштво и нашу културу уопште све више има.

Када је умро Стојан Трећаков, забранио је да му било ко дође на сахрану, да било ко држи неку комеморацију. Једном ми је рекао: Матица је до 1864. године била Матица, а после тога више није... постала је... — нећу да кажем! Посебно је забранио да му било ко из Матице дође, или у Матици нешто о њему говори, и о тој својој жељи написао им је и писмо  (писмо је било у поседу Владимира Шовљанскога, и он ме је звао да то прочитам. Нисам желео.) И то, наравно, нисам разумео, јер се он у Матици никада ни са ким није посвађао, нити се некоме замерио, и практично је свој радни век провео у Матици, и све до краја радио за Матицу српску.
Мене је његова снаја, Снежана, позвала, онда, тог неког септембра којег ни сам не могу да се сетим, рекла да је Стојан преминуо, али да је захтевао да на сахрану нико не дође. Ја сам отишао. Мислим да је он знао да ћу ја доћи.
То је била најмања сахрана на којој сам икада био. Све је било обављено брзо. Пришао ми је, умацураном и тужном, његов син, Тома, један фини човек, лекар, и рекао: Има чудних и сасвим посебних људи на овом свету! То је био мој отац.
И мој, рекох. Знам, дода он, ― Константин!
Знао је за наше братство.
И, јасно, опет нисам написао све што би требало, што би се могло написати, о Оцу Константину. (Узгред, фотографисао сам ту сахрану и нашао сам те слике, за које дуго нисам знао где су се затуриле...)
На жалост, сав је живот у фрагментима, одломцима, недовршеним стварима, привремен…
Дакле, забранио је да његов син и снаја (такође лекар) кажу било коме да је умро, када му се већ приближио смртни час. Зашто, питао га је син. Стид ме је. Изгледа да је умрети нешто срамотно. Он је Банаћанин, из Кикинде, и много сам га волео. Моја историја дружења са њим велика је, и дугачка скоро три деценије. То се не да исприповедати у једном тексту.
Објављивао сам му књиге. Победио је два рака (рак простате и рак грла, говорио је из трбуха после овог другог…), а трећи (рак костију) га је докусурио. Одлазио сам у болницу, обилазио га, и хранио у болничком кревету, једном руком придржавајући му главу, а другом сипајући из кашике у његова уста…
Најзад, да не препричавам наше догодовштине, а није их било мало, и није их могуће заборавити, могу да кажем да је то један од ретких људи који се срамотио да умре, мислио је да је то срамота: умрети. И о томе не треба говорити, никоме. Тако, да се не зна. Нестати без трага. У стиду. Скромно.
    На сахрани су, осим Томе и Снежане, били још њени родитељи, ја, Федора Бикар са пријатељицом Маријом (случајно је чула преко радија; замислите, молим вас, објављују, без ичије дозволе, распоред сахрана за наступајући дан...), један млађи човек који је био подстанар код Стојана Трећакова, два гробљанска радника, један свештеник и један полицајац.
    Кад је бубнула прва лопата земље на мртвачки сандук, ја сам помислио да ће се Отац Константин пробудити и устати, изаћи из гроба и насмешити нам се.

Сахрана Стојана Трећакова (снимио М.Г.)

Сетио сам се да смо заједно били у Словенији, у дворцу Штатенберг. Септембра месеца 1985. године. Позвали су нас на неки скуп писаца, из ондашње Југославије. Вероватно је то био Франце Форстнерич. Говорили смо тамо о нечему, не сећам се о чему. Мој текст је објављен у неким словеначким новинама, али то сада не могу да нађем, ни на српском, ни на словеначком. У дворцу су били смештени писци из свих тадашњих југословенских република, у огромним собама, високим четири-пет метара. Ноћу су се по дугачким и широким ходницима чули духови. Направио сам један кратак запис о томе, «Духови у Штатенбергу», али ни то не могу да нађем.

И ја ћу умрети од стида.

И биће ме стид што сам умро. Чак и то. Србе из Баната срамота је чак и да умру. Код нас се не праве велике сахране, не зове се свако, него се све то обави скромно, тихо, у туговању, искреном, потајно чак.
Боље је умрети као нико, него бити такав човек.
Нико од човека.
Лепо сам почео, а овако завршавам.
Али, Бог ће мени судити, и за ово…
Раније сам слушао свакојаке ствари, музику, од озбиљне до џеза, популарне музике, евергрина, македонске, португалске, грчке, руске, словачке, наше српске разне, народне, старе, нове, а од недавна слушам искључиво банатску. (Остарио!)
Па кад чујем ону непревазиђену „Под Кикиндом зелени се трава“, ручак ми савршено успе... Кад љуштим и сецкам црни лук волим да чујем „Еј, што ћу, нане, болује ми дика...“ – да се зна што плачем, јер кад дођу они стихови „...ил’ ме жени ил’ ме се окани, ај, ил’ ме, младу, ти у гроб са’рани...“ – мени дође да ридам... 
Певао сам са Стојаном банатске песме, по многим кафанама, у Новом Саду...
Кад бисмо застали, Отац Константин уздахне: Vedi Banat e poi muori, што би рекао Гете...
Сви умиру. То је правда.

                                    (2008, 2015)

У дворишту иза антикварнице МС - лето 1995. - Стојан Трећаков, Владимир Шовљански и Милорад Грујић

 Кикинда 23.12.1994. - додела награде "Душан Васиљев" Стојану

Сећам се (1)

Милорад Грујић

ДРАГОМИР ПОПНОВАКОВ
И ЊЕГОВИ
СЛИКАРИ ДОЊЕ ЗЕМЉЕ

Драгомир Попноваков (Турија, 1938 — Чуруг, 2005)

Већ две деценије (док се осврнеш - протекоше) срећем се с Драгомиром Попноваковим. Пита ме: Живиш? Живим, одговарам. Онда сам преузео то од њега, па га претекнем: Живиш? Живим, смеје се он, свеца ти банатског!
Кад причамо о нечем прошлом, Попноваков каже: Кад је то још било, кад су ишли кожни новци и свирци у гаћама!

Кад је то било, оно пре, то њега највише занима. Не дâ да се изгуби ниједна досетка, добра реченица, узречица, ништа што је неки обичан свет рекао, мада то није ни неки сасвим обичан свет. И он сам их назива "мудраци одоле" (односно његов јунак, Новак Радонић, сликар и писац). Неисцрпна језичка инвентивност, која се налази у свакодневном говору, то је плажа где се књижевник Драгомир Попноваков свакодневно сунча и купа, а нама из сваког таласа вади бисер-речи и ђинђув-фразе које нам осветљавају другачије све што смо до тада стереотипно видели, посебно клишетирану прошлост.

Ко је тај Драгомир Попноваков, како Раша Попов воли да каже "мој омиљени писац". 

Драгомир Попноваков, око 1989. (снимио М.Г.)

Рођен је 1938. године у бачком селу Турији, дипломирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, а објавио следеће књиге (од 1972. године до ове, 2000): Сат у Срцу, песме, Карпати, приче, Милијарда, путопис из Кине (објављен најпре у наставцима у Летопису Матице српске, а онда преведен на мађарски и објављен у наставцима, у целости, у Мађар соу), Записи при светлости, кратке приче, Српска рапсодија, роман (три издања, а четврто објављено у наставцима у Српским народним новинама у Будимпешти), Са оцем на бициклу, приче (два издања), Писмо и носталгија, приче (проза му је превођена на руски, белоруски, кинески, мађарски, словеначки и македонски језик) и на крају, пре овог романа, скоро као коментар на све пре тога, књига есеја и критика Не реци да си књижевник.
Написао је и објавио у Издавачком предузећу Матице српске роман СЛИКАРИ ДОЊЕ ЗЕМЉЕ. И то одличан роман, који ћете читати са нарочитим занимањем. Да је овакав роман објављен у Минхену или Франкфурту, он би имао европски успех, у најмању руку. Ретки су романи о сликарима, ако изузмемо углавном неуспеле покушаје романсирања њихових биографија. А роман Попновакова је не само редак, већ узбудљив, како понекад уме да буде узбудљива озбиљна литература, стара, немодерна, озбиљна у најлепшем значењу, и то специјално наша литература, српска.

Милорад Грујић, Драгомир Попноваков, Иван Телечки, Кулпин 2000.

У књизи је реч о тројици, па и четворици наших сликара из 19. века: Јовану Клаићу из Турије, Новаку Радонићу из Мола, Павлу Симићу из Новог Сада, Димитрију Аврамовићу из Ковиља, и више, како би то нимало сликовито рекли наши критичари, слојева (као да је роман нека торта) приче, а ја бих рађе рекао "уплетених пајвана, или курјука" прича и приповедања, тече између њихових нимало веселих судбина, у којима посредно учествују и, онда живи, Змај Јован Јовановић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Милица Стојадиновић Српкиња, и толики други важни и познати. А наш је деветнаести век сав од нама важних и познатих личности, и то је књижевник Драгомир Попноваков узео готово од историје, као што се узима поврће за неко јело. Разуме се, кромпир мора да се ољушти, лук мора да се очисти, исецка, вода одмери, прокува, али месо, оно што је главно, то је, дабоме, морао да измисли. Покушавам да вам сликовито опишем шта је урадио Попноваков, а да вам не препричам роман, како вам не бих кварио велико задовољство читања. Насупрот овим личностима, о којима мање-више свак понешто зна, или и више него што претпостављамо, многобројни су јунаци у роману из такозваног приземног света, малог, обичног, ту је изванредно занимљив, нераздвојни пар, Фићок и Нићифор Грујичков, или кривоноги Веселин чија ми реченица на сахрани Новака Радонића Коме је важно што на Земљи живе људи?одјекује кроз уво Змај Јове, који је у поворци ишао испред њега, и која је, као данас недостајућа струја, повезала све у роману са мотом Васка Попе на почетку: У тој заборављеној дубини/ Нико од вас и не сања/Да ме мртвог тражи. И толики други, понекад и само споменути, повучени из детињства, из ране младости, с путовања, случајних сусрета, из неприметног околиша, поред којег и кроз који већина од нас јуриша не видећи ништа. Између та два света, или у унутрашњости, у свачијој интими, у том роману, где су сликари, или молери, ипак један свет, а Доња земља други, постоје озбиљна пријатељства, као и крвава непријатељства, повремена срећа, и непрекидна несрећа, љубав, као и мржња, и све оно што зачињава наше занимање за невероватне случајеве, који су и наше огледало из прошлости и наше наочари за будућност. У овом роману има лепших мисли о српству него у десетинама студија које су се бавиле тим временом, има јаснијих идеја, као и резигнираних констатација, које никаква политичка привременост, оног или овог времена, не може оштетити.

Драгомир Попноваков, као и у прошлим својим делима, описивао је нас, иако су слике којима се служио - одраније. Описао је нашу невероватну природу, ирационализам, генијалност или лудило, и то народно лудило, импресивно и масовно.

Или још луђи захтев једног свештеника пред бој, који је и Бога укинуо у страшној жељи да Срби победе.

Срби су ту битку изгубили, па се морате питати, с обзиром на то, постоји ли Бог, постоји ли уопште, или у роману Попновакова, и колико је оправдан тај невероватни интимизам с недоступним или непознатим силама, та блискост са свим и свачим, особина коју овдашњи живаљ, дакле, Срби, о којима је реч, није изгубио до дана данашњег. Срби својатају све, сав свет, и они су једно са тим светом, више него било ко други, отуд њихово неразумевање реда у свету, који се мења углавном онако како њима и њиховој јуродивости не одговара, који се никада нису плашили пакла, јер је и пакао њихов, као и општа доброћудност и природност.
И у сваком, скоро у сваком, поглављу, а има их 44, по једна оваква "ситница", или посебна прича, и посебна целина, а у структури романа смењују се прво и треће лице, писма, "свевидећи" писац, творац, и његови јунаци, али, свеједно, уједначава их увек једна лепа реченица истог тона, истог интензитета, углавном увек углачана, прецизна, али богата детаљима и сликама, које ће нам задуго још остати у глави, враћајући се запрао тамо одакле су и дошли, у свет читалаца, у обичан свет, или у свет "мудраца одоле". Па, улога писца, чини ми се у оваквим случајевима, и није друга до да те фантастичне детаље прошије из живота у књижевност и натраг их врати животу. У томе је Поноваков јединствен случај у нашој литератури.

Све наше високоумне расправе о неком књижевном делу, наша критика, или такозвана критика, све је то мање више апсурдно, уколико пред собом немате књижевно штиво које вам се свиђа. Међутим, данас се свиђање у нашој критици презире, као што не постоји рецепт за писање романа, иако се углавном зна шта би требало да представља роман и како то ваља да изгледа, нема добре књижевности и свака распра која се удаљи од те основне импресије о књижевном делу осуђена је да прође као све оно што пролази у чему нема љубави. Морамо признати, у љубави је углавном лепо оно што нам се допада. Мени се овај роман допада. Био сам заљубљен у овај роман, док сам читао рукопис. А сада га волим, и то га волим тако јако да морам да вам на крају кажем: одавно нисам толико волео неки наш роман. Још од времена читања Певача нашег књижевног оца, Бошка Петровића, од којег се ми толико разликујемо, али никада више него што се деца могу разликовти од свога оца, чак и кад уопште не личе на њега.

(17. новембар 2000.)

Огледи

Мирослав Тодоровић


УМЕТНИЦИ

За Љ.

Критичар се по обичају пробудио рано. Са терасе хотела Врело мотрио је брда понад вароши, ослушкивао како јутарњу тишину муте звуци јутра. Чује брундање аута, стиже однекуд и кукурикање петла, лавеж паса. Варош се буди, руј зоре бледи, јутарња светлост плави видик. Одустаје од намере да прошета кроз варош. Мрзовољни конобар донесе наручену кафу. У мотелу су он и бард једини гости. Уметници. Песника је критичар звао Бард. Говорио је синоћ о његовој поезији. У сали беше мања групица љубитеља писане речи. Публика,  жене већ прецвале, жељне и  љувених речи.

О барду је говорила и домаћица, организаторка. Она је врло срећна, казивала је, што је тако угледан, велики песник, указао част библиотеци. Каже да и она  пише поезију, држи бардову књигу под јастуком. О како поезија спасава од самоће, како помаже, како вида ране на души.
Бард се осмехује. Мотри лица жена, види очи још пуне жудње. Сањари, слуша да је геније, чује како је превођен,  штампан.

Шта би његови рекли да чују ове речи? Да не доби националну пензију, и то благодарећи  земљаку министру, не би знао куд би.

Шта би  радио са пензијском цркавицом самосталног уметника. Овако живи другу младост под старе дане.

Критичар већма загазио у пету деценију, говорио  је о барду закукуљеним  језиком  критике. Каже како се контемплирао у ову умну поезију која сеже  до сусрета и љубави Еве и Адама, како је Бард егзалтирано писао о својим љубавима, поменуо  је Ромеа и Јулију, казивао како после свега остаје песма да греје наша срца. Како  љубав, ах љубав, одржава свет. Нагласио  колико је бард значајан песник, указивао на његов утицај на светску лирику (Охо, чу се из публике!), како је данас све мање љубави, али ова књига ће све преокренути.

Бард се смешкао. Годе похвале. Помисли, можда је критичар у праву. Претерује, али је у праву.
Читао је  љубавне песме уз звуке гитаре младе даме која се одушевила стиховима збирке Љувене песме. Поносан  је бард што има овакву публику, срећан што чита песме лепим, ама прелепим, дамама,  у  које је на први поглед  заљубљен.

Заврши се читање, а око барда и критичара се окупише жене. Пружале су своје збирке песама. Критичару се допаде висока црнка чакорастих очију.

- Поштовани М., имам ваше књиге, молим вас, ево моје збирке...

Барда је домаћица држала  за  руку. Иде се на вечеру. Још држећа, осећа  ватру у себи, осмехивала се,  јер ето има срећу да буде са тако великим песником.

Критичар се чудио, па овде сви пишу поезију. Читав нарамак књига нађе му се у рукама. Неко додаде кесу.

Барду ће домаћица чувати дарове. Локална телевизија је снимала зачајан догађај у вароши М.

Вечера у сали мотела прође уз кикот, музику, вино и руменило ужарених лица неколико срећница што су у друштву уметника.

За уметнике ! -  викао је конобар.

За барда, умиљато је цвркутала  домаћица. И тихо  певушила „У срцу моме... Ох, животе! “
Бард се већ заруменио, држао је леву руку домаћици у крилу, десном наздрављао. Ох, да га виде његови пајташи, да га само виде. Залуд ми је сва ова срећа када је моји не виде, мислио је.
Критичар је по обичају био ћутљив. Давила га је лична мука: жена отпуштена с посла, технолошки вишак, издавачка кућа у којој је радио ће, како изгледа пропасти, ћерка незадовољна хоће из земље да бежи, али како, али где?  Залуд диплома, залуд високи просек... Рачунао  је да ће овде добити неку цркавицу, али они кажу да ће уплатити на рачун. Ееее!  Чује  уздах у себи. Црнка, Гордана се зове,  се припија уз њега, додирује дојком. Окрене се нагло, критичар осети  благи удар дојки, и топлину која га проже. Хоће да дође тамо где год каже, она ће се за све побринути. Даје му своју збирку,  брижљиво, с љубављу,  упакована, врпцом је повезана. Моли да напише приказ за новине. Ништа не жали, зна да се све плаћа, онда запевуши песму Терезе Кесовије: Све се враћа, све плаћа...  Од њега све зависи, он је кртичар према његовом суду се сви управљају, лако ће   наћи спонзора после његовог  приказа. Хтела је с њим у собу, одложили су то за неку другу прилику, договорили, она ће уплатити викенд у бањи. Дискретно.

Барда је у собу испратила  домаћица.  Мало се тетурао, она га држала под руку, смех се орио ходником.

Још га нема, ево јутро је добрахно одмакло. Критичар помисли како је требао да оде сабајле аутобусом, али пар хиљада у џепу му је био сав иметак. Ни у стану нема, жена се задужује код својих. Хтела си за уметника, а не знаш да су уметници вазда били гоље, корила је мајка.
Коначно, ево и барда. Седа коса се вијори, перчин сплео, може му се, уста, осмех од уха до уха.  Када се стари пањ запали, тешко се гаси, казивао је. Видиш сребрна коса, ал челична оловка. Ха - ха -  ха... Живот пише романе, романи не описују живот. Ова би и мртвог дигла. Него да напишеш нешто, о њеној поезији, мислим. Ја ћу видети са Р. да будеш Председник жирија, да се мало, човече, средиш.

Идемо, повешће критичара, оставити на пола пута, тамо где им се стазе разилазе. Возио би га у Н., заслужио је, али има неке обавезе.

Време лепо, дан јесењи, руде поља, мирише јесен. Небом плове ружичасти облаци. Пут води поред реке, смењују се пејзажи, листа књига земаљска. Слике за песму, вели бард. Купио је нова кола. То ми је од националне. Треба имати среће у животу, ништа без среће. Џаба таленат, ако немаш свога, да те погура, повуче,  и среће. Да није било  земљака министра ништа. И поред тога морао сам да потегнем везе. Старе, комунистичке. Они се још питају, по њихом рецепту се још  кува. Када боље размислим  није то нека пара. Онај певач, како оно беше, онај славуј из Мрчајеваца што му је зет министар израдио пензију за вече узме 50 000 хиљада. Колико ја треба месеци да примам да би те паре скупио.  Срди се, притиска гас, ауто бруји. Критичар ћути, у глави му друге мисли. За све човек треба да се роди. Трапав сам, несналажљив. Као дете ме учили да поштујем старије, да радим, да...

Ето, његов пријатељ А. наплаћује приказе, рецензије. Оне из дијаспоре су дерали, награде им обећавали. Путовали тамо, њих позивали овамо. Бард прича како су и те националне упропастили, искористили они који су се снашли. Зар народна не вели: „Ко умије њему двије“. А ти, мој друже, хоћеш часно. Зар не знаш пословицу: „Хоћеш часно, неће моћи ласно!“ Ха -   ха - ха. Покварила планове естрада. Није естрада, него паре. Колико су само пара добили они у комисији. Питај Б. Ш. Питај Р... Мислиш да ће рећи. Пара врти где бургија неће. Само још да се ови са естраде  сете па да уђу у Академију. Зашто да не, да само знаш каквих има тамо. Излапели,  заборавили чиме су се некада  бавили. Академија, одељење за естраду. Могу музиканти  да формирају своју Академију.
Критичар ћути. Мисли како ли ће га жена  срдито дочекати.

 - Човече, докле мислиш овако? Какве књиге, видиш да немамо чиме трошкове да платимо, нема о кога више ни да зајмимо.

Бард прича како ће о ноћашњем доживљају да напише љубавну елегију.  Живот је леп, стари мој. Десном тапше, критичара, по рамену.

Ево их у С. Поздрављају се, бард одлази, зрак одбијен од стакла лимузине паде на критичарево лице. Хаику моменат, помисли. Има ускоро аутобус за Т.

Добро, попићу каву. Безвољно спусти торбу са песничким збиркама поред столице. Оставиће их овде на столици, неко ће их узети, обрадовати можда. Није имао душе да их баци у контејнер.  Стави кесу на столицу. Збирку црнокосе  одвоји. Као да чу њен умилни глас: „Не бацајте је, молим Вас, написала сам вам и писмо, замолила да пишете о мојим песмама. Г. М. Песме моје душе.“

Развеза врпцу и отвори збирку.

Из отворене књиге радосно  му намигнуше папирне новчанице.

Ода писцима без адресе

Кад време није,
у сумрак цивилизације,
дођох на југ Србије,
питах за Југ-Богдана - знају,
питах за Топлицу Милана - знају,
питах за Косанчић Ивана - знају,
питах за Драинца Радета - чули су,
питах за Ивановић Ивана - неће да чују!

               Власта Младеновић

Полемике

Маринко Арсић Ивков

ЈОШ О НАГРАДАМА

Бавити се књижевним наградама у Србији значи дохватити се моралне стране српске књижевности, што, у ствари, значи загазити у једну од њених најмрачнијих странпутица. И Зоран Вучић је у тексту „Награде наше насушне“ добро уочио да књижевне награде више откривају етичку а мање уметничку страну српске књижевности, више морал наших стваралаца (и критичара, који награде додељују), а мање квалитет њиховог дела.

Тај (не)морал наших додељивача и прималаца књижевних награда показује већ и српска књижевна пракса: у Србији једно дело (односно писац, јер се у нас награде додељују аутору, а само формално делу), по правилу, добије по неколико награда у једној години, а понекад и десетак. Кад бисмо те награде узели здраво за готово, испало би да српска књижевност сваке године изроди по неколико ремек-дела. У биографијама многих савремених српских писаца може да се наиђе на списак од педесетак „освојених“ књижевних награда. Списак стоји, а награђена дела су одавно заборављена.

Као пример неморала оних који додељују награде навешћу два најрадикалнија случаја. Први је додела награде „Србољуб Митић“ Ђоки Стојичићу. Овај Титов, а потом Милошевићев, „културни посленик“ читав свој живот је уложио у гушење слободне речи и поезије какву је управо писао Србољуб Митић. Други је додела награде „Радоје Домановић“ Љубивоју Ршумовићу, који се као државни писац и телевизијски уредник и стваралац „прославио“ не критиковањем и исмевањем, него величањем комунистичког „вође“ Јосипа Броза Тита.

Слажем се с Вучићевом тврдњом да је у Србији награда премного (о томе сам и сам нешто писао у Записима књижевног патолога) и да је скрибомана још више. Међутим, ти скрибомани и надриписци не добијају награде или их добијају врло ретко. Лауреати су углавном исти људи, веома мали број писаца, баш као што су и чланови свих жирија углавном исти „критичари“, веома мали број „критичара“. (Ту, наравно, првенствено мислим на „престижне“ награде, оне уз које иде и неки новац и медијска пропаганда.) Књижевне награде, дакле, распоређује мали број „књжевних судија“ малом броју књижевних стваралаца. То је основна одлика српске књижевне наградне игре. Здрава памет, као и пракса других земаља, говоре да једно дело у земљи у којој је објављено треба да добије једну награду, а да је онда задатак жирија свих осталих награда да пронађу друго дело на које треба скренути пажњу доделом признања.

Али може бити да 300 књижевних награда у Србији и није много. Ово би важило само у случају када би исто толико књижевних дела добило награду. На крају крајева, зашто неку локалну награду не би добио локални писац. Зар то није природније него да она буде уручена неком престоничком, извиканом или заиста заслужном, писцу, који верује да се књижевни статус оверава наградама?

Вучић је добро уочио да награде, нарочито провинцијске, служе њиховим оснивачима за трговину са престоницом. Величине из престонице жуде и за најмањом наградицом, а провинцијалци („паланачки културтрегери и локалне књижевне величине“, како их је прецизно именовао Зоран Вучић) се труде да им ту жељу испуне, јер жуде да их те величине примете и да им баце неку престоничку мрвицу. Рекао бих да је захваљујући тим обостраним жудњама у Србији створен велик тржишни ланац, не робних кућа, него ћепенака књижевних награда, ситних интереса и подвала.

Као што је додељивање и примање награде морални чин, тако исто је морални чин и њено одбијање. У начелу, добитник одбија награду само из протеста. Тај протест може да има друштвену и моралну тежину, када одбијање награде има већи значај него њено примање, али може да буде и сасвим личан, приватан, када може да се претвори у фарсу.

И управо ту почиње моја полемика са Зораном Вучићем. Он је набројао неколико случајева одбијања додељеног признања у српској књижевности, дајући свима исти значај и морални ореол, мада за тако нешто не постоји покриће.

Новица Тадић и Милош Јанковић су свакако пример часног поступања при одбијању награде. Њихове побуде су високоморалан чин.

Одрицање Бранка Миљковића од добијене Октобарске награде Београда је нејасно, баш као и његова смрт. Највероватније је било резултат психичке кризе, јер се награде одрекао у склопу одрицања од свега што је написао.

Данилу Кишу је, и поред речи које је изговорио и написао о „враћању“ признања, а које су обесмишљавале чак и постојање награде коју је добио, требало више од шест година (и Час анатомије) да пошаље писмо у којем се одриче НИН-ове награде.

Милисав Савић је НИН-ову награду вратио из повређене сујете, дакле из крајње личних разлога. Био је увређен што је НИН, који му је доделио признање, објавио (пре)оштру критику против њега (текст Момчила Селића „Страва“). Писцу се није допало што је критикован!

Најсмешнији је случај одбијања Октобарске награде Београда Антонија Исаковића. Овај размажени комунистички писац одбио је награду зато што је био увређен. А био је увређен јер је мислио да је том наградом требало да буде овенчана његова жена, која је под старе дане хтела да уђе у књижевност на велика врата. (Момо Капор, један од чланова жирија, тада је написао да би наредне године ту књижевну награду могла да добије и Исаковићева кућна помоћница ако се одлучи да напише неколико песама.) Оваква комедија везана за одбијање књижевне награде вероватно никада и нигде није забележена. А све постаје још смешније и невероватније ако се зна да је реч о оном истом Антонију Исаковићу који је у приповеткама до небеса величао комунистички морал (сетимо се пропагандних приповедака „Кашика“ и „Црвени шал“, које смо морали да читамо као деца). Дакле, Исаковићево одбијање награде не само да није моралан, него је високонеморалан чин. (Уз напомену да је и додела признања Антонију Исаковићу са моралног и, пре свега, уметничког становишта у најмању руку под знаком питања.)

Има у свету и драстичнијих примера одбијања додељених признања. Пастернак је, на пример, под притиском совјетских власти обавестио Нобелов комитет да одбија Нобелову награду (примио ју је много година касније, после лауреатове смрти, Пастернаков син). И Сартр је, под изговором да презире институције и награде, одбио Нобелову награду. Али није био сасвим доследан. Велика новчана сума награде као да је поколебала његов презир према признањима, па је после неколико година писмом затражио да му се исплати новчани део награде. Нобелов комитет му је вратио мило за драго и одбио исплату.

Но вратимо се у Србију.

Било је у комунистичкој Србији и случајева додељивања па одузимања књижевних награда из политичких разлога, али не много. Пошто су награде додељивали политички проверени и подобни критичари, писци и културни радници, такве грешке су биле ретке (нпр. у случају Мирка Ковача, али ту погрешку су начинили провинцијски културтрегери). Зато би исправније било рећи да су књижевне награде у Србији додељиване према политичким, а не према уметничким мерилима. Довољно је погледати списак добитника НИН-ове награде.

Дакле, када се говори о наградама у комунистичком периоду, суштина је да у њему признања нису додељивана писцима и делима који су то заслужили са уметничког становишта, па зато и није било ни много одбијања ни много одузимања награда. (Последице таквог награђивања видљиве су и данас, јер добитници комунистичких награда управо на основу њих и даље уживају у бенефицијама, на пример при додели оних несрећних националних признања.)

Кад је реч о наградама и признањима, комунистичка пракса је у великој мери и данас на делу. Комунистичку идеологију и партијску подобност заменили су клановски, групашки, материјални интереси и нитковлуци и у њиховој власти налази се свих тристо и нешто књижевних награда.