Дневничка биљешкарења Ранка Павловића

Ранко Павловић

Дневничка биљешкарења

А ВИДИ ОВО, БОГА МУ ПОЉУБИМ

10. јануар

Данас у Србији само Новак Ђоковић није задовољан собом.

Ово је, у интерјуу данашњим Новостима, рекао књижевник Милош Латиновић.

Једна реченица, а права мала социолоша студија о менталитету народа коме припадам. Упечатљива слика комплетног друштвеног бића.

Одувијек сам се плашио тог потпуног препуштања самозадовољству, а оно је у нама најизраженије када смо најближи самом дну или када га већ дотичемо.

Матија Бећковић, иначе почесто распричан, у интервјуу данашњој Политици, каже:

И даље смо више усмени него писмени, и лепше и боље говоримо него што пишемо, а они који пристигну усменост су наши највећи писци.

Овдје у једној реченици имамо цијели књижевни оглед. Читајући данашње радове који би да се сврстају у науку о књижевности, у тој талашики несувислих реченица, пуних страних израза којима се у „новој одјећи“ губи сваки смисао, потпуно смо се одвикли од језгровитости и једноставности које могу постићи само они са јасном мишљу коју желе саопштити. А таквих је, нарочито у књижевној критици, нажалост, све мање.

У бесједи на јучерашњој свечаној академији поводом Дана Републике Српске у Бањалуци Бећковић је, алудирајући на чињеницу да је ова заједница српског народа у Босни и Херцеговини створена 9. јануара 1992. године, на скупштини српских посланика, изрекао још једну мисао која се памти. Само Бог зна, рекао је отприлике, ко је кога изабрао, Република Српска Светог Стефана или Свети Стефан Републику Српску.

Снијег се топи. Под мојом јеликом десет великих одломљених грана, а она се гордо кочопери, као да жели да покаже човјеку да ране могу и да уздижу.

12. јануар

До касно ноћас дувао је јак јужни вјетар, праћен олујном кишем. Јутрос улицама Бањалуке мутљаг који је за собом оставила бујица – јесенас опало суво лишће, одломљене суве гране и гранчице, пластичне боце, најлонске врећице, одбачено посуђе, дијелови одјеће и обуће, понека оглодана кост о чију тврдоћу су се огледали многи пасји зуби...

То ме још једном увјерава како људска заједница беспријекорно опонаше природу (или природа људску заједницу, ко ће га знати). Када се догоде неки друштвени или политичли преокрети, почну ратови или револуције, када крупни догађаји покрену здраве људске масе, у граду, по градским улицама, остаје олош, нека врста људског мутљага – лопови, преваранти, шпекуланти, шверцери, силеџије, пијанице, нерадници, силоватељи... Они, дакле, који се ни по чему не разликују од одбачених полупаних лавора, попуцалих пластичних посуда, натрулог сувог лишћа, испраних и издераних фармерки, свега оног што олујно невријеме оставља по граду.

Само, радници градске чистоће још прије поднева почели су да уклањају улични мутљаг који је оставило невријеме, а људски мутљаг, по окончању преокрета, немогуће је тако лако уклонити. Он се, заправо, нарочито ако се обогатио на људској невољи, на неосјетан начин инфилтрира у друштвене токове, неријетко у политику и власт, чак постаје и мјера моралног понашања. Примјере не треба наводити, јер ће свако моћи да их наброји макар неколико, чак и ако не буде спомињао тајкуне и нове „капиталисте“.

Јовица Ђурђић, књижевник суптилних осјећања, који живи у Малинској на острву Крку, замолио ме малочас да му, за потребе текста о томе како и чиме пишу књижевници, забиљежим неколико реченица о свом искуству. Под насловом Оловка пише – рачунаром, записах ово:

Слажем се са Драганом Колунџијом, заправо с нашом дјецом коју је учио у Француској, да оловка пише срцем, али ја пишем – рачунаром.

То што осјећам и што мислим, не налази се у руци него негдје дубље у мени, па сматрам да је сасвим свеједно чиме и на који начин ће бити забиљежено. Многи писци кажу да оловка у руци и бјелина папира пред њима представљају велики изазов, да то чврсто повезује њихову инспирацију и имагинацију с дјелом које настаје, и ја им вјерујем, али код мене то није случај.

Откад сам почео да се бавим књижевношћу, тим – како би многи рекли – залудним послом, приче, романе, драмске текстове, осврте, огледе и све друго писао сам директно у писаћу машину, касније у рачунар, сада у лаптоп. Само пјесме записујем (хемијском) оловком на папир, али настојим да их што прије унесем у рачунар, јер имам тако лош, нечитљив рукопис да већ послије сат-два ни сам не могу прочитати оно што сам написао, а други то не би могли никако.

17. јануар

Понекад вас нека тема данима, мјесецима, па и годинама прогања, „кљуца“ негдје у примисли, у крајичцима ваше свијести, често не до краја јасна, отворена само у назнакама, али осјећате да је то нешто, мисао или слика, вриједно да се забиљежи. Када бисте то пренијели на папир, чини вам се, све би било јасније, ви бисте се на неки начи растеретили, а евентуални читалац могао би и себе да нађе у томе. Скањујете се дуго да то коначно запишете, али увијек одустајете јер не знате шта је то о чему хоћете да оставите траг.

И онда, изненада наиђете на туђи текст, бљесне пред вама оно што вас дуго прогања, схватите да је то неко други забиљежио и буде вам драго. Јер – мислите – није важно ко је то написао, важно је да је записано.

Данас сам поново ишчитавао десетак страница Ситних искива за подарје пријатељима које ми је у рукопису послао професор из Ниша, у души пјесник, Недељко Богдановић.

А опет, ако би  ме неко питао да ли бих волео славујеву песму, или урлик вука, изјаснио бих се за вука, јер, славуј ми је познат, а вука досад никад нисам чуо.

Тако у цртици/ биљешци/ лирском запису/ краткој причи/ пјесми у прози – можете то назвати како хоћете и нећете погријешити – пише професор дијалектологије, човјек коме се и теоријска разматрања отму у стих. И зато, да би „објаснио“ то што се не може објаснити, то што један туђи сан у његовој несаници уобличава у фантазмагоричну слику проткану недоумицама о спознајном и несопознајном, мало касније наставља:

Зато се тешко могу сложити са својим читаоцима. Очигледно они и у вуковом урлику прижељкују славуја, на одстојању од сваке опасности. Како ли ће се изненадити кад виде да мој вук није никаква метафора, да је то једина искреност коју им могу понудити?! Коју од њих могу да измамим.

Зашто даље – питам сам себе послије ових реченица, потпуно растерећен – трагати за одговором чије обрисе не могу ни наслутити (јер је и питање расплинуто у измаглицу мисли) када је одговор већ понуђен?

25. јануар

Одличан текст под насловом О Босни и Херцеговини поводом Андрића на блогу Миљенка Јерговића објавио је Ранко Рисојевић.

Босну и Херцеговину је лакше прихватити, вољети оном ирационалним завичајном љубављу, него је разумјети, пише он. Што се више уносиш у њену прошлост, ишчитавајући стотине и стотине различитих текстова, чисто документарне или умјетничке природе, све више ти се чини да све дубље тонеш у незнање, али све јасније видиш да се овдје води политика, једнако, подијели па владај, као и подвали па владај.

У праву је Рисојевић и било би штета да овај текст не прошири у оглед који би се, без сумње, сврстао међу најбоље огледе о Андрићевој Босни и Босни уопште. Јер, ако је, како пјева Десанка Максимовић, Србија велика тајна; у којој не зна дан шта ноћ кува, /нити ноћ шта зора рађа, онда је Босна дубок понор испуњен густом тамом у коју ни жижак најобичније људске радозналости, као ни жеља оних што живе на том тлу да пронађу ону жилу куцавицу која би им дала мало топлине, не може унијети нимало свјетла. Људи у Босни, одвајкада ваљда, осуђени су на зебњу, на страх за сутрашњицу, на опрез да у мраку не налете на исукан нож историјске неизвјесности или на тољагу неповјерења. И, што је најгоре, никада не знају одакле опасност долази – с лукавог истока, хладно прорачунатог запада, наоко, али само наоко равнодушног и незаинтересованог сјевера, заводљиво топлог југа. Или је, можда, укоријењена у тло по коме ходају, на које су, како би пјесник Драган Колунџија рекао, из матере пали.

Говорили смо, а Андрић је то најбоље знао и описао, да је богатство Босне (и Херцеговине, наравно) у разноликости. Ми који овдје живимо слични смо највише по томе што се разликујемо. По вјери, обичајима, различитом поимању историјских токова и неминовности које иза себе остављају. То што нас чини у нечему другачијим једних од других требало би да нас спаја, и, истини за вољу, спајало нас је често. Али, увијек је било оних који су се трудили да нас те разлике раздвајају, супротстављају једне другима, изазивају неповјерење које је можда и генетски усађено у људе ових крајевима. Оно, то по много чему и патолошко неповјерење, према туђину који је владао не само нашом земљом него и нашим сновима, постепено се претварало и у зазирање од оних с којима с истог извора захватамо воду.

Онај ко нам укаже како да отклонимо разлоге за то неповјерење, освијетлиће макар слабашним жишком тамнину босанског понора. Дотле ћемо се, као и пјесник Мак Диздар, питати: А кто је та, шта је та, да простиш/ Гдје ли је та. Одакле је. Куда је, та, Босна ректи, и жељети да, иако И посна и боса... И хладна и гладна, буде  пркосна од сна.

5. фебруар

Много тога нема смисла, али ако се одрекнемо свега што је обесмишљено, шта ће нам остати?!

Тако данас одговорих пријатељу на поруку у којој ме пита има ли смисла да уопште конкрише за пријем у једно удружење.

Шта год бих томе додао, лако би могла бити обесмишљена основна мисао из мог одговора.

16. фебруар

Видим јутрос, иако је тек половина фебруара, на украсним жбуновима дуж моје улице пупољци се распрсли у полуотворене цвјетове. Капљице кише на њима, под тмурним небом, неким унутрашњим сјајем свјетлуцају прозирноруменкастом бојом.

Преурањени цвјетови најављују нови живот, иштући заузврат живот нејаких, болесних, старих. Оних који су некако, кашљуцајући, пребродили главни дио зиме, стараца који прижељкују већ заборабвљене фебруарске мећаве, вјерујући да би их оне чувале од несрећнице која се приближава тихо, крадом, као лисица у сњежној ноћи сеоском кокошињцу.

Тако увијек бива: док се један живот тихо гаси, други се расцвјетава необузданом снагом, и не слутећи да и њега у будућности чека то злокобно кашљуцање.

23. фебруар

Праменови сакрили лице, а открили душу. Пјесникиња урасла у свој портрет и суптилним мислима извирује из њега, кроз праменове косе, несташније од њеног срца. Поглед, који се тек наслућује, одлутао некуд далеко. Или се вратио у свој извор?

Загонетни су путеви којима стихови излазе из дубине тајне.

То записах испод фотографије, пристигле електронском поштом.

Је ли то пјесма? пита пјесникиња.

Није.

А кратка прича?

Ни то.

Ја осјећам да је то мој портрет, пише пјесникиња. Вјернији од оног на фотографији.

Ако је портрет, одговарам, онда је то портрет душе.

24. фебруар

Лепо је бити ветар ономе ко одлучи да користи крила.

Прочитах јуче ову мисао (стих, ваљда, јер ако то није поезија, шта је друго?!) младе Татјане Пуповац и ево никако ми не излази из мисли. Мудро речено, продуховљено, као да је ишчупано из несагледивих дубина народног памћења, из наслага вјековног животног искуства.

Понекад вам се тако нека мисао учини да је ваша и ако је не забиљежите и означите чија је, може вам се лако догодити да је касније, несвјесно, употријебите у свом тексту.

И зрнца мудрости, уосталом, као и поезија, лако постају опште добро.

25. фебруар

Књигу коју лако оставите када вас ухвати сан, не морате више ни да узимате.

Ако нека пјесма није оставила траг у вашој подсвијести, не трудите се да проникнете у њену поруку; вјероватно је и нема. 

29. фебруар   

Јутро не наговјештава никаква узбуђења у дану који је преда мном. И волио бих да се не догоди ништа што бих могао дуго да памтим.

Јер, неких догађаја посебно се сјећамо на њихову годишњицу, а до сљедећег 29. фебруара протећи ће четири године и ко зна ко ће дочекати тај дан!

17. март

У Народној библиотеци у Новом Граду, смјештеној на Тргу Младена Ољаче, У присуству, за наше прилике, великог броја посјетилаца, промовисано је обновљено издање романа Молитва за моју браћу Младена Ољаче, тек објављено у издању Фондације „Бранко Ћопић“ у Бањалуци.

Говорећи на промоцији, ја сам на самом почетку поставио питање: Чему данас, готово пуних шест деценија након што је написан и први пут објављен, роман о једном временu што помало пада у заборав? У одговору сам понудио, по мени, најмање три врло увјерљива разлога.

Да је којим случајем рукопис романа Молитва за моју браћу био загубљен, да је чамио негдје на некој прашњавој полици па сада пронађен и први пут објављен, књижевна ритика и читалачка публика би га дочекале ка изизетно модеран роман, савремен и по теми, нарочито по поступк којим је изведен.

Друго, ово јесте ратни, љубавни, породични, социјални, по неким елементима и акциони, али првенствено психолошки роман. Ољача је, и прије него што ће психолози дефинисати такозвани „вијетнамски синдром“, у нашу савремену књижевност увео појам генерације која је, робујући идејама, идеалима и стегама партије којој је припадала, изгубила своју младост, више у одрицању од свега онога што јој по природним закономјерностима припада него на бојном пољу. Хероји у рату у постратном периоду, прогањани сликама онога што су чинили у име чудних моралних норми, једноставно се не сналазе у животу, осјећају како је у њиховој младости створена огромна празнина коју је немогуће премостити.

Коначно, овај роман, у коме се напросто сукобљавају епско и лирско и у коме поједини пасажи дјелују као пјесме у прози, могао би данашњим постмодернистима послужити као образац за нови, савременији приступ  грађењу романескног дјела. У периоду када се наша књижевност (српска, југословенска, књижевност југословенских народа и народности, како све није називана), дакле на измаку прве постратне деценије, грчевито чупала из канџи соцреализма, коме су били прибјегли и поједини предратни заклети надреалисти, Ољача се не упушта само у нову, по тадашњим схватањима готово „јеретичку“ тематику, него храбро одступа од уобичајених форми и структура и на сасвим нов начин гради свој роман. Поетика фрагмента и фагмент као књижевни поступак, примијењени у Молитви за моју браћу, који је шездесетих година прошлог вијека преведен на неколико језика, могли би као примјери да се користе у уџбеницима теорије књижевности. Све је у овој занимљивој, за вријеме у коме је настајала и за тему коју је обрађивала нестандардној причи, саздано о детаља, записа, писама, истргнутих мисли, слика из различитх временскх равни, и све је опет складно укомпоновано у смислен мозаик. Надаље, поступак ретроспекције, који на врло занимљив, па и оригиналан начин, динамизује нарацију и финим нитима повезује ратни и  послијератни период, уноси новсти у српсу прозу тога доба.

Све то, и много шта другог, роман Молитва за моју браћу Младена Ољаче чине модерним и оправдава настојање да си на „провјеру“ понуди и данашњем читаоцу коме ће то бити прилика да се увјери да су модернији вјетрову захватили нашу књижевност раније него што он то мисли, слиједећи преовлађујућа књижевна тумачења. 

28. март

Данас, док сам пролазио крај Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, осјетих нечију руку на рамену и окренух се. „Вичем са друге стране улице: Друже! Господине! Ти ништа“, рече ми пријатељ. Грешка, одговорих му. Како да се препознам у тим појмовима? Док сам био друг, по много чему био сам господин, а сада, откад сам престао бити друг, по начину живота тешко да могу бити господин, мада ме тако често ословљавају.

Док је пријатељ одлазио на другу страну, сјетих се оног чувеног дистиха Душка Трифуновића: Све сам учинио да будем господин, / а види ово, бога му пољубим!

Упокојени Драинац

Иван Ивановић:

УПОКОЈЕНИ ДРАИНАЦ

       Вест да је Република Србија, преко свог Министарства културе и ресорног министра Ивана Тасовца, скинула Драинчеве сусрете песника у Топлици са свог буџета и тиме их учинила неважним и локалним, доживео сам као увреду, и за Топлицу, и за Драинца, и за себе лично.

       Држава је рекла и својим печатом оверила да Топлица не заслужује да се и даље налази на културној мапи Србије, кад јој је укинула пола века стару манифестацију, једину коју је имала, и са републичког нивоа спустила је на општински, евентуално окружни. Тиме је Раку Драинца, најбунтовнијег српског песника, коначно упокојила. Порука државе је јасна: Србији нису потребни бунтовни песници, бандити, који ће да је узнемиравају, него одани стихоклепци, одаџије,  који ће да је славе. А мени, писцу који се највише бавио Драинцем, (новела „Како упокојити Драинца“, роман „Црни дани Раке Драинца“, студија „Боем у црвеним гаћама“) је поручила да сам радио узалудан посао кад сам изучавао непожељног песника „коме отаџбина није ударила на чело просветни жиг“.

       Музичару Ивану Тасовцу, (као министру који је укинуо тзв. нациоалне пензије уметницима и ево редукује културни живот у Србији),  који не мора да уважи Драинчеву поезију, али би морао свирку на виолини, и да Драинца почасно уврсти у своју филхармонију, морам да кажем да је Топлица једна од најстаријих српских области и да се у њој зачела идеја о српској државности.

 Наиме, Стеван Немања, творац српске државе, као жупан столовао је у Белој Цркви (данашњој Куршумлији), где је подигао два манастира, Светог Николе и Свете Богородице. У првом је било седиште Топличке епархије, коју је основао 1219. године најмлађи Немањин син Растко Немањић, односно Свети Сава. У другом је боравила Немањина жена Ана кад се, као и Немања, посветила цркви.

У Топлици је, код села Плочника, кнез Лазар Хребељановић потукао Мурата, кад је овај хтео силом да пређе преко Косова, две године пре Косовске битке. Епархија се угасила 1690. године кад је била велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

       Топлица се поново населила српским живљем по слобођењу од Турака 1878. године и постала крајина из које су српске чете упадале у Турску и припремале ослобођење Старе Србије. На челу ових чета био је пребег из Метохије Коста Миловановић Пећанац, коме су Арнаути побили целу фамилију.

       Топлица је последња видела пропаст српске државе 1915. године. Али, док је пола Европе роптало под чизмама Сила осовине, у Топлици је дигнут 1917. године једини аутохтони устанак у Европи, којим су руководили имењаци, Коста Војиновић, као заостали официр који се није повукао преко Албаније, и Коста Пећанац, кога је Врховна команда српске војске послала из Солуна авионом у Топлицу да координира збивања у овим крајевима.

       У Краљевини Југославији Топлица се највише прочула по војницима и жандармима (Ратко Павловић Ћићко: Српска Вандеја!), али је дала и једног великог аутентичног песника - Радета Драинца. Оно што је био Коста Војиновић у српском војевању, то је био Раде Драинац у српском певању.

       Драинчеви сусрети песника, и у Југославији и у Србији, давали су Топлици идентитет који јој је обезбеђивао активну улогу у јавном животу. Узети јој тај идентитет значи унизити је, свести на неважну провинцију, и то је музичар Иван Тасовац морао да зна. Могао је и да прочита моје књиге о Топличком устанку (три „Народне буне“) или бар да наложи неком свом саветнику да то уради место њега, ако од руковођења и музицирања није имао времена да то учини.

У новели „Како упокојити Драинца“ рекао сам имплицитно, а у новели „Свињарска фарма“ експлицитно, да је Раде Драинац био најнападанији српски писац, како за живота, тако и после  смрти. Самоникао и самосвојан, ником одан и покоран, непријатељ Академија, Цркава и Музеја, поборник тргова и писоара, незван и непожељан, Драинац је од самог почетка своје књижевне каријере, од псеудонима Рогожањац до симбола Драинац, био у прилици да буде стално нападан. Индивидуализам је Драинца довео у сукоб са институцијама система. Ко све није био против бунтовника из Топлице! И са ким се све Драинац није сукобљавао!

        Са десницом. Десничари, инсталирани у Академији и на Универзитету, подржавани од Цркве, заштићени режимом, видели су у Драинцу опасног левичара, потенцијалног комунисту, боема у црвеним гаћама. Оптуживали су га за непоштовање традиције, изневеравање српства, бунтовништво без разлога. Један ваљевски лекар, који је силно желео да буде писац а није имао таленат, оптужио је Драинца у брошури од сто четрдесет страна да је својим модернизмом „отровао поратне генерације  својом асоцијалношћу, уносећи у неразумне стихове анормалност нагона и надахнућа“. Овај лекар, иначе смртни непријатељ Запада и модернизма који отуда долази, у Драинцу је видео опасног декадента који нарушава здраво српско национално биће.

       Са левицом. Комунистичка левица је у Драинцу видела недисциплинованог индивидуалца, опасног агитатора, који јој својом популарношћу код омладине отима присталице. Окупљени око Нове литературе (Нолита), ови левичари, који су држали да само они имају монопол на историјски материјализам, оптужили су Драинца да „појма нема шта је то марксизам“ и да никако не спада у пролетерске песнике. Подужи је списак тих нових писаца који су се окомили на Драинца, а завршни ударац Драинцу имала је да зада Комунистичка партија (тада у илегали, али инфилтрирана у све поре друштва) у виду критике коју је изрекао њен припадник Отокар Кершовани. Он је за Драинчеву поезију написао: „По инспирацији, то је поезија декласираног лумппролетаријата, поезија самоубице који се разочарао у овом „материјалистичком“ добу“.

       Са надреалистима (сирреалистима). Драинац је оптужио ову песничку групу да некритички увози моделе са Запада, да би кокетирала са левицом са којом нема везе. „Бирократска деца, покушали су из доколице да се играју литературе“. „Истакли су један револуционарни став, добро барикадирани иза фамилијарних дивана и плишаних фотеља“. Драинац је њихову поезију видео као лажни модернизам, ларпурлартизам, пошто „свирепост живота  ни један од њих није осетио“, јер су они „деца београдске бирократије и цинцарије“. Надреалисти су одговорили физичким нападом на Драинца, кад је њих дванаест на Теразијама пресрело овог боема и нанело му озбиљне повреде.

       Коначно, са бугарским шовинистима. Кад је Раде Драинац почетком тридесетих година изашао са пројектом балканске културе, (вероватно насталог из његове романсе са највећом бугарском песникињом Јелисаветом Багрјаном), у којем се залаже за аутохтоност балканске књижевности, за „иманентну балканску литературу која више не би била лакејска и трабантска, него која би била израз средине којој припадамо“, дочекан је на нож са обе стране српско-бугарске границе, али највише од бугарских шовиниста, који су га оптужили за „великосрпске идеје“ и за покушај доминације Србије на Балкану. Тако је Драинчева мисија помирења Бугара и Срба пропала, као што ће пропасти и покушај мирења четника и партизана у Топлици на почетку Другог светског рата.

       Доласком комуниста на власт Раде Драинац је био практично избачен из српске литературе. Надреалисти (Марко Ристић, Оскар Давичо...) су постали нови господари српске књижевности и из ње прогнали највећег српског модерног песника. Надреалисти су пактирали са комунистима и прихватили совјетски модел  социјалистичког реализма као јединог исправног правца у књижевности. Тај правац имао је да велича и слави „новог човека“, да се одушевљава његовим успесима у изградњи социјализма као „новог друштва“. Бунтовни Драинац, склон анархији, скандалима, недоследностима, увек личан и самосвојан, изнад свега искрен – никако није одговарао новим књижевним комесарима. Нови уметник је „инжењер људске душе“ а не „бандит“ или „вагабунд“.

Прогон Драинца је трајао пуних петнаест година, све до 1960, кад је Просвета објавила избор из Драинчеве поезије у редакцији тада младог песника Стевана Раичковића. Тек након партијског и државног разлаза са Совјетским Савезом, у нас су биле могуће другачије тенденције у уметности. Они који су одмах по освајању власти без суђења побили неке писце (међу жртвама су најпознатзији били Глигорије Божовић и Светислав Стефановић) одједном су се досетили да би за њихову власт било добро да неке предратне писце рехабилитују. Тако је остварена претпоставка за повратак Радета Драинца у српску књижевност. Овај процес враћања осуђених и одбачених писаца завршио се спектакуларним повратком у земљу из емиграције Милоша Црњанског.

Са своје стране, Топлица је највише учинила за повратак Драинца у српску поезију. У њој се идеја о рехабилитацији Драинца зачела неколико година пре него у Београду. О томе могу и сам да сведочим, пошто сам сплетом околности учествовао у овом догађању. Био сам ђак осмог разреда прокупачке Гимназије кад је у граду основано књижевно друштво под именом Раде Драинац. Било је то у време кад се Драинчево име практично није помињало, а за председника Друштва постављен је тада асистент романистике на сарајевском Филозофском факултету, Прокупчанин Миодраг Шијаковић, који је по ослобођењу малтретиран од нове власти као присталица Љотићевог Збора. Сви ми који смо се тада уписали у Драинца направили смо касније нешто у књижевности (види књигу о томе професора социологије на Нишком универзитету Љубинка Милосављевића). Нажалост, ово Друштво није дуго трајало, а одласком на студије изгубио сам сваки контакт са њим.

Идеја о обнављању Драинца поново се родила 1965. године. Тада три млада прокупачка наставника и песника (Благоје Глозић, Воја Красић и Драган Борисављевић) добили су од Партије имприматур да још једном инсталирају Драинца у Топлици. Било је то време настанка тзв. либерализма, политичког покрета у оквиру Партије, кад су људи мислили да је могућ комунизам с људским ликом. (Живојин Павловић је то време назвао Перикловим добом!) Међу обновитељима Драинца  нашли смо се и нас неколико расутих Драиниста (Миодраг Шијаковић, Миливоје Марковић, Александар Чернов ... и потписник овог текста, који је биои професор Гимназије у Куршумлији). Топлица више није била Вандеја него је постала Париз, важна област на културној мапи Србије, са Драинцем као иконом модерне књижевности. Резултат је био овај: Драинчеви сусрети песника, часопис ТОК (Топличка књижевност), издавачка делатност, реконструкција родне куће Драинца...

У временима која су следила, Драинац је дизан и спуштан, али никад одбачен. Чак и конзевативци у Комунистичкој партији, који су вољом Јосипа Броза 1972. г. срушили либерале, и вратили српски точак историје на партизанска времена, нису се усудили да упокоје Драинца, јер овај песник је оличавао биће Топлице боље него иједан други њен изданак. Топличанин који је пуцао речима и њима изуједао своје време! (Срушили су спомен чесму Боже Илића у Житном Потоку.)

 Свој највећи успон, санктификацију, Драинац је доживео у време кад је Топлицом аутократски владао Милошевићев окружни начелник Ратко Зечевић. Овај антибирократа  био је у много чему споран, али не у области културе. За време његове владавине издата су Сабрана дела Драинца, обновљен Савићевац на Хисару, Драинчеви сусрети дигнути на висок ниво. Раде Драинац и Божа Илић добили су своју плацету у подножју Хисара са бистама које је израдио прокупачки вајар Драган Дробњак. Више од тога, директор БИП-а, такође пореклом Топличанин, Љубодраг Ђинћић, дао је да се у Скардарлији поставе бисте два највећа јужносрбијанска писца Боре Станковића и Радета Драинца. А у холу Удружења књижевника Србије постављена је спомен плоча на Драинца.

И сад долази Иван Тасовац да каже Топлици, али и целој Србији, можда и свету,  да је све то била грешка, да је Раде Драинац био само један локални песник који не заслужује да се њиме даље бавимо. Само, морам да му кажем да није у томе посве оригиналан и да му не припада право првенства: пре њега су, неки други лопови, у време неког ранијег министра, уништили оне две бисте у Скадарлији, Борину и Радетову. (И Чича Илијину, која је ту била од раније). Разбојници су украли ове бисте из Скадарлије и претворили их у масу за отпад. Могу да замислим како су чекићима и мацолама тукли по великанима Скадарлије (и Србије!) да би их обезличили и продали неком великом бизнисмену за мале паре. Неки ранији министар је са Божом Илићем већ то био урадио, укинувши његову награду и сликарску колонију у Житном Потоку.

Са своје стране, био сам, колико су ми дозвољавали, уз ове великане. Иако сам био и сам изгнаник, бранио сам колико сам могао топличке уметнике од насиља власти. Резултат: три рада о Драинцу, два о Божи Илићу; у улози помоћника културе Републике Србије  обнављање срушене спомен чесме у Житном Потоку, интернационализација Драинчевих сусрета (са Бугарима и Румунима). Сабрана дела Спасоја Шејића. Поред овог, био сам члан  Драинчевог жирија (којим је председавао Никола Милошевић) у два мандата, кад су демократе били на власти у Прокупљу.

Све до одлуке Министарства културе о враћању Драинца у Топлицу, из које је својевремено у раној младости побегао, мислио сам да сам у одбрани Драинца имао успеха. Одбрану сам објавио у расправи  „Боем у црвеним гаћама“, у којој сам могао спокојно да наведем његове стихове из књиге „Банкет“: Спавај први пут мирно, друже Драинче!Велики наш путниче! Сад је држава Србија још једном  покопала Драинца, одрекавши му да је оно што смо ми мислили да јесте, профет и космополита; рекла да је Драинац провинцијални песник и да за њега нема места у српском Пантеону. Ова власт је коначно упокојила Драинца, одредила да му је место једино у Топлици. А мени, писцу књига о Драинцу, поручила да нисам знао шта радим!

За утеху, из Топлице стиже вест да се завичај не одриче свог великана и да ће Топлица да одржава редуциране Драинчеве сусрете песника, републици упркос. (Боже Илића се одрекла.) Али то могу да буду само фингирани сусрети, регионална смотра, бледи одсјај ватре која се претходних пола века сваке године палила у Трбуњу. Драинац још може, као лептирак који је излетео из уста глоговим коцем прободеног леша вампира Саве Савановића, у великој Глишићевој приповеци, да неко време узнемирава малу децу, али његова побуна је коначно угушена, песник буне и отпора је дефинитивно упокојен. Мајка Србија се одрекла  немирног Драинца, као и толиких других.         

Шта да кажем, на крају баладе?  Србијо, мајко, плачи /Какви те јашу јахачи! (Бапси).