Узгреднице

Иван Ивановић

УЗГРЕДНИЦЕ

            Овај наслов сам позајмио од Радоја Домановића.

            Године 1901. дошло je до цепања у Народној радикалној странци поводом уставног удара краља Александра Обреновића. Већина странке, на челу са председником Николом Пашићем, била је да се уставни удар прихвати, под условом да Радикали уђу у власт. Мањина (Љуба Стојановић, Љуба Давидовић, Јован Жујовић, Јаша Продановић, Радоје Домановић...) се томе успротивила и отцепила од већине. Отпадници су основали нову странку, Самосталну радикалну странку.

                Самосталци су 1. октобра 1902. године покренули дневни политички лист Одјек. Главни уредник Одјека био је Јаша Продановић, Домановићев дугогодишњи пријатељ и кум, а редакцију су чинили: Љубомир Стојановић, Јован Жујовић, Милорад Митровић, Урош Петровић... и, каснији војвода, Радомир Путник. У листу су сарађивали Божидар Кнежевић и Јован Скерлић. Али је главни писац Одјека био Радоје Домановић, са својом сталном рубриком Узгреднице.

 Од свих ових сарадника Домановић је био најдоследнији опозиционар, најмање је био подложан робовању ауторитетима, најмање дисциплинован, свакако најубојитији. Режимски лист Слога означио га је као "најогорченијег противника личног режима, апсолутистичке владе краља и марионетских владиних кабинета". Као такав, Домановић је важио за непријатеља Александровог режима број 1. Нарочито је била убојита његова "Страдија", и приповетка, и лист.

 Слободан Јовановић је записао да се никада до тада није толико књижевника ангажовало у политичкој борби и никада до тада журналистика није имала у себи толико књижевних елемената. "Никада у опозиционој штампи није било више књижевника: Радоје Домановић, Милорад Митровић, Јаша Продановић, Јован Скерлић, Милан Грол, Милорад Павловић. Ти књижевници писали су о политичким стварима са сувише маште и стила; Александрову Србију пола су сликали онакву каква је, пола су измишљали, докле најзад од ње нису учинили Домановићеву Страдију." (...) "Ово коло књижевника окупљено око опозиционих листова упропастило је краља Александра исто онако као што је Змај упропастио кнеза Михаила. Ти књижевници направили су од Александра једну карикатуру, на коју се толико навикла публика, да она више није била кадра да гледа Александра својим очима и да га види какав је уствари".

            У уводнику Одјека (непотписаном, приписује се Јовану Жујовићу) написано је: "Одјек ће бити одјек радикалских начела, одјек народних болова и осећања, одјек народних жеља и потреба, одјек његових надања у бољу будућност Србије и Српства".

            Основне тачке програма самосталних радикала биле су Домановићево вјерују. Домановић је унео у Одјек борбену доследност, бескомпромисну борбу против насиља, терора и глупости личног Александровог режима и његових марионетских влада. У његовoј рубрици Узгреднице предмет напада су били најчешће поједини министри, њихова прошлост је обелодањивана и раскринкавана њихова демагогија. О томе је Јаша Продановић касније написао: "Домановићеве сјајне Узгреднице стилистички раскошне, политички смеле, идејно напредне, по духу блиставе, задавале су страх противницима..." Није било паметно ући у племику са Домановићем!

            Због свега овога министар унутрашњих дела позвао је Домановића на разговор. Домановић се овом разговору одазвао. Министар му је нагласио да ће њихов режим трајати низ година, да је свака борба против њега бесплодна, да Домановић као даровит књижевник троши узалудно свој дар, да излаже породицу беди и невољи. Министар је тражио од Домановића да се одвоји од Одјека и да се посвети искључиво књижевности. За узврат, обећао му је службу, леп положај, могућност одласка у иностранство. Али горди Домановић је то с презрењем одбио. Радоје, једноставно, није био такав карактер да се савија и да се прилагођава.

            Чак и кад је управник полиције запретио да са самосталцима следи крваво разрачунaвање, Домановић је остао доследан у нападу на режим. (Колико је претња првог човека полиције била озбиљна, најбоље се види по списку од дванаест имена за ликвидацију нађених по обарању режима, међу којима је било и Домановићево име.)

            Претњу министра спречио је преврат од 29. маја 1903. године.

            Мени је Домановић позајмио наслов своје рубрике.