ПИСМО ПЕСНИКИЊЕ БЕЗ
АДРЕСЕ ПЕСНИКУ СА ЛОШЕ АДРЕСЕ
(Одговор на текст Моја топонимија Мирослава Тодоровића)
Поштовани песниче!
Ваш текст, Ваш вапај (а сваки Ваш текст то јесте), крајње
добронамеран, знам, а опет упозоравајући, узнемирујући темом и истином о којој
збори, надмашује моју маленкост, моја незнатност не усуђује се да одговори на
задати проблем, као на загонетку, а да се не огреши. А опет, мрва неког мог
друкчијег једа (и не само мог) нагони ме да Вам кажем како, можда, у једноме
грешите. Недорасла значају онога о чему овде беседите, тој страшној подели на
престоничке и писце са лоше адресе
(провинцијске), желим да Вам кажем да од судбине вас, таквих, постоји можда и
гора, а то је удес оних који у престоници живе, у њој ишколовани, у њој
проводећи цео свој век (многи у њој и рођени), па опет сличну судбину вас,
писаца из унутрашњости, имају. Или још гору! Говорим о онима чије је
престоништво само географски појам, а суштински, судбина им је као и онима из
Врања, Мишљеновца, Трешњевице… То су они који, поштењем истинског уметника,
нису желели у кланове, нису желели чак ни да им чињеница како су из главнога
града буде важна пред другим ствараоцима, пред читаоцима, пред сопственим
делом. Замислите тек њихов бол и њихове муке, драги песниче!
Ви можете, из „заборављене провинције“ , у своме мање или више
оправданом гневу, да будете љути на престоницу, њен сјај, медијска светла и
„буразерске“ односе за које кажете да овде владају и да су кривци за
маргинализовање уметника изван Београда ( а штету коју уметности тиме наносе
нећу ни да помињем!). А кога они да криве? Ви можете да утеху налазите у тој
истој провинцији (скрајнутој, уметнички изопштеној, угроженој, али вашој), а
где утеху да нађу престоничани само по адреси… Они на Београд неће и не могу да
се љуте јер га воле! Моја једина утеха, засад, јесте да је кривица у мени, мање
у моме поштењу и личном избору да никада, али баш никада нећу своју
„престоност“ (извињавам се, мањкавост српскога језика ми намеће овај погрешан
термин за некога ко живи у престоници), истицати, ма где, као квалитет, јер он
то, по себи, није. Утеха може да ми буде, кажем, једино признање да је моја
маленкост, својим радом заправо још истинска незнатност у књижевном свету, и
главнога града, и уопште, ако то може да буде утеха. Мени, засад, може, али шта
је са великим, а скрајнутим ствараоциама са тзв „праве адресе“, београдске,
чија је судбина можда и гора од оних јужно и северно од ње? А има их, има…
Завапили би и они, верујем, али немају коме, а ни против кога…
Желим заправо да кажем, драги Песниче, како ме је ово Ваше писмо
растужило, поделама о којима говорите, не зато што о њима говорите, него зато
што оне постоје. А, бојим се, ни ја овим писмом-одговором нећу поправити ту
ствар, подсећајући Вас и на још једну потподелу, која мене лично погађа, и која
би ме ускоро и убила, да се нисам већ досетила како треба „емигрирати у
сопствену самоћу“, зарад писања, зарад човечности… Јер тако морам! Из мога
маленог Доброг Дола крај Смедерева сам отишла давно, у престоници живим већ
дуго, али ни као човек, ни као писац не спадајући у оне који из ње не виде даље
од Авале, па бих, да није те добровољне измештености у самоћу, помислила како
сам, заправо, Нигде. Али, знам да нисам, јер нисам усамљена, међу
истомишљеницима одавде, али и међу онима јужно, северно, источно и западно од
овога града кога ипак волим.
Сад би требало да уследи потпис, онако у Вашем маниру, топонимски,
а ја га, видите – немам! Бар по томе сте, ви из Чачка, Ужица, Трешњевице,
Боњинца, Мишљеновца, у предности. Написати, „из Београда“, не значи ништа, и
значи много, а може да значи свашта.
Зато, само,
Тодора Шкоро
Нема коментара:
Постави коментар