Поезија

Горан Вучковић

ПЕВАЊЕ И НЕМЉЕ

Како нем да певам, магла ми у оку,

несаница моја зоре заварава.

У твом погледу још тражим притоку,

лобања ми стоји где је била глава.

Песма коју чујеш из грла славуја

то је моја туга, мој мук, моје немље,

што на мене лаје као бесна куја

и изнова ниче из јалове земље ...

Ове топле кише што нам сутон квасе

то су моје сузе, роса мога плача;

уместо да сјаје, оне звезде гасе,

да ми затру сенку што с тобом корача.

НЕВИДЕЛИЦА

Томиславу Мијовићу

Кад ме сретнеш, препознаћеш моје очи,

у њима мутне вирове Тимока.

Победило ме време, измакли друмови,

таме су ми сакриле сванућа.

Остао сам без вида гледајући за птицом

која лети према Сунцу.

Сад, тако заслепљен, више не могу стићи

до места где ничу осмеси.

И све је мање оних који виде моју реч

која корача испред мене!

ЗЛАТИБОРСКА

Слободану Ристовићу

Данас ни абера, од брата Слободана,

до мене не донеше птице.

Погубио се негде међ' Златиборским

витим јелама и боровима,

тобоже тражи ђеда Обрада да с њим

измења по коју реч и чашицу.

А он, уствари, кришом од нас, на гуји,

Господу расплео Ужичанку.

Бога му пољубим!

ЛЕВО КРИЛО БЕЛОГ АНЂЕЛА

за Мију Павловића

Већ извесно време сам на Ромулијани

а Галерија никако да сретнем.

Дак сликари четкама, бојaмa и уљем

штите зидине царске палате од варвара

заледи ме Адамов крик:

„Наш Мија се вазнео у небо!“

Ни ја се нећу дуго задржати овде,

оставићу свежину Гамзиградске бање

за неко ново лето и кренућу у Милешеву.

Што прије до Пријепоља, да лево крило

Белог анђела дарујем Мији.

Да му мајка, тамо, буде безбрижна,

да се боље снађе у тишини и висини.

НЕДОСТАТАК СУЗА И АДАМОВ КРИК

Вучко, дарујем ти први стих за твоју

могућу нову песму, неповратно:

Нисам никад видео мајку

Исидоре Секулић да плаче”,

а ти настави. Стих важи само за данас!

Адам

Тек немоћ покаже колико смо моћни,

колико су драгоцене празне кутије,

колико је бесмислен поглед у огледало

и колико је плач смешнији од смеха.

Никад нисам видео Исидорину мајку

како плаче, а секли су и Секулиће ...

Чак и птица са сачмом у грудима

тада много снажније залепрша крилом.

Још само Адам има снаге да крикне

и да ме пронађе у мом лудилу,

па криком ишчупа тад моје стихове

да поново почнем да личим на себе.