Иван Ивановић:
УПОКОЈЕНИ
ДРАИНАЦ
Вест
да је Република Србија, преко свог Министарства културе и ресорног министра
Ивана Тасовца, скинула Драинчеве сусрете
песника у Топлици са свог буџета и тиме их учинила неважним и локалним,
доживео сам као увреду, и за Топлицу, и за Драинца, и за себе лично.
Држава
је рекла и својим печатом оверила да Топлица не заслужује да се и даље налази
на културној мапи Србије, кад јој је укинула пола века стару манифестацију,
једину коју је имала, и са републичког нивоа спустила је на општински,
евентуално окружни. Тиме је Раку Драинца, најбунтовнијег српског песника,
коначно упокојила. Порука државе
је јасна: Србији нису потребни бунтовни песници, бандити, који ће да је узнемиравају, него одани стихоклепци, одаџије, који ће да је славе. А мени, писцу који се
највише бавио Драинцем, (новела „Како упокојити Драинца“, роман „Црни дани Раке
Драинца“, студија „Боем у црвеним гаћама“) је поручила да сам радио узалудан
посао кад сам изучавао непожељног песника „коме отаџбина није ударила на чело
просветни жиг“.
Музичару Ивану Тасовцу, (као министру
који је укинуо тзв. нациоалне пензије уметницима и ево редукује културни живот
у Србији), који не мора да уважи Драинчеву
поезију, али би морао свирку на
виолини, и да Драинца почасно уврсти у своју филхармонију, морам да кажем да је
Топлица једна од најстаријих српских области и да се у њој зачела идеја о
српској државности.
Наиме, Стеван
Немања, творац српске државе, као жупан столовао је у Белој Цркви (данашњој
Куршумлији), где је подигао два манастира, Светог
Николе и Свете Богородице. У првом је било седиште
Топличке епархије, коју је основао 1219. године најмлађи Немањин син Растко
Немањић, односно Свети Сава. У другом је боравила Немањина жена Ана кад се, као
и Немања, посветила цркви.
У Топлици је, код села Плочника, кнез Лазар Хребељановић
потукао Мурата, кад је овај хтео силом да пређе преко Косова, две године пре
Косовске битке. Епархија се угасила 1690. године кад је била велика сеоба Срба
под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
Топлица се поново населила српским живљем
по слобођењу од Турака 1878. године и постала крајина из које су српске чете
упадале у Турску и припремале ослобођење Старе Србије. На челу ових чета био је
пребег из Метохије Коста Миловановић Пећанац, коме су Арнаути побили целу
фамилију.
Топлица је последња видела пропаст српске
државе 1915. године. Али, док је пола Европе роптало под чизмама Сила осовине,
у Топлици је дигнут 1917. године једини аутохтони устанак у Европи, којим су
руководили имењаци, Коста Војиновић, као заостали официр који се није повукао
преко Албаније, и Коста Пећанац, кога је Врховна команда српске војске послала
из Солуна авионом у Топлицу да координира збивања у овим крајевима.
У Краљевини Југославији Топлица се
највише прочула по војницима и жандармима (Ратко Павловић Ћићко: Српска Вандеја!), али је дала и једног
великог аутентичног песника - Радета Драинца. Оно што је био Коста Војиновић у
српском војевању, то је био Раде Драинац у српском певању.
Драинчеви
сусрети песника, и у Југославији и у Србији, давали су Топлици идентитет који јој је обезбеђивао
активну улогу у јавном животу. Узети јој тај идентитет значи унизити је, свести
на неважну провинцију, и то је музичар Иван Тасовац морао да зна. Могао је и да
прочита моје књиге о Топличком устанку (три „Народне буне“) или бар да наложи
неком свом саветнику да то уради место њега, ако од руковођења и музицирања
није имао времена да то учини.
У новели „Како упокојити Драинца“ рекао сам имплицитно, а
у новели „Свињарска фарма“ експлицитно, да је Раде Драинац био најнападанији
српски писац, како за живота, тако и после
смрти. Самоникао и самосвојан, ником одан и покоран, непријатељ Академија, Цркава и Музеја, поборник
тргова и писоара, незван и непожељан,
Драинац је од самог почетка своје књижевне каријере, од псеудонима Рогожањац до симбола Драинац, био у прилици да буде стално
нападан. Индивидуализам је Драинца довео у сукоб са институцијама система. Ко
све није био против бунтовника из Топлице! И са ким се све Драинац није
сукобљавао!
Са десницом. Десничари, инсталирани у
Академији и на Универзитету, подржавани од Цркве, заштићени режимом, видели су
у Драинцу опасног левичара, потенцијалног комунисту, боема у црвеним гаћама. Оптуживали су га за непоштовање традиције,
изневеравање српства, бунтовништво без разлога. Један ваљевски лекар, који је
силно желео да буде писац а није имао таленат, оптужио је Драинца у брошури од сто
четрдесет страна да је својим модернизмом „отровао поратне генерације својом асоцијалношћу, уносећи у неразумне
стихове анормалност нагона и надахнућа“. Овај лекар, иначе смртни непријатељ
Запада и модернизма који отуда долази, у Драинцу је видео опасног декадента
који нарушава здраво српско национално биће.
Са левицом. Комунистичка левица је у
Драинцу видела недисциплинованог индивидуалца, опасног агитатора, који јој
својом популарношћу код омладине отима присталице. Окупљени око Нове литературе (Нолита), ови левичари,
који су држали да само они имају монопол на историјски материјализам, оптужили
су Драинца да „појма нема шта је то марксизам“ и да никако не спада у
пролетерске песнике. Подужи је списак тих нових
писаца који су се окомили на Драинца, а завршни ударац Драинцу имала је да
зада Комунистичка партија (тада у илегали, али инфилтрирана у све поре друштва)
у виду критике коју је изрекао њен припадник Отокар Кершовани. Он је за
Драинчеву поезију написао: „По инспирацији, то је поезија декласираног
лумппролетаријата, поезија самоубице који се разочарао у овом
„материјалистичком“ добу“.
Са надреалистима (сирреалистима). Драинац
је оптужио ову песничку групу да некритички увози моделе са Запада, да би
кокетирала са левицом са којом нема везе. „Бирократска деца, покушали су из
доколице да се играју литературе“. „Истакли су један револуционарни став, добро
барикадирани иза фамилијарних дивана и плишаних фотеља“. Драинац је њихову
поезију видео као лажни модернизам, ларпурлартизам, пошто „свирепост живота ни један од њих није осетио“, јер су они „деца
београдске бирократије и цинцарије“. Надреалисти су одговорили физичким нападом
на Драинца, кад је њих дванаест на Теразијама пресрело овог боема и нанело му
озбиљне повреде.
Коначно, са бугарским шовинистима. Кад је
Раде Драинац почетком тридесетих година изашао са пројектом балканске културе, (вероватно насталог
из његове романсе са највећом бугарском песникињом Јелисаветом Багрјаном), у
којем се залаже за аутохтоност балканске књижевности, за „иманентну балканску
литературу која више не би била лакејска и трабантска, него која би била израз
средине којој припадамо“, дочекан је на нож са обе стране српско-бугарске
границе, али највише од бугарских шовиниста, који су га оптужили за
„великосрпске идеје“ и за покушај доминације Србије на Балкану. Тако је
Драинчева мисија помирења Бугара и Срба пропала, као што ће пропасти и покушај
мирења четника и партизана у Топлици на почетку Другог светског рата.
Доласком комуниста на власт Раде Драинац
је био практично избачен из српске литературе. Надреалисти (Марко Ристић, Оскар
Давичо...) су постали нови господари српске књижевности и из ње прогнали
највећег српског модерног песника. Надреалисти су пактирали са комунистима и
прихватили совјетски модел
социјалистичког реализма као јединог исправног правца у књижевности. Тај
правац имао је да велича и слави „новог човека“, да се одушевљава његовим
успесима у изградњи социјализма као „новог друштва“. Бунтовни Драинац, склон
анархији, скандалима, недоследностима, увек личан и самосвојан, изнад свега
искрен – никако није одговарао новим књижевним комесарима. Нови уметник је
„инжењер људске душе“ а не „бандит“ или „вагабунд“.
Прогон Драинца је трајао пуних петнаест година, све до
1960, кад је Просвета објавила избор
из Драинчеве поезије у редакцији тада младог песника Стевана Раичковића. Тек
након партијског и државног разлаза са Совјетским Савезом, у нас су биле могуће
другачије тенденције у уметности. Они који су одмах по освајању власти без
суђења побили неке писце (међу жртвама су најпознатзији били Глигорије Божовић
и Светислав Стефановић) одједном су се досетили да би за њихову власт било
добро да неке предратне писце рехабилитују. Тако је остварена претпоставка за
повратак Радета Драинца у српску књижевност. Овај процес враћања осуђених и
одбачених писаца завршио се спектакуларним повратком у земљу из емиграције
Милоша Црњанског.
Са своје стране, Топлица је највише учинила за повратак
Драинца у српску поезију. У њој се идеја о рехабилитацији Драинца зачела
неколико година пре него у Београду. О томе могу и сам да сведочим, пошто сам
сплетом околности учествовао у овом догађању. Био сам ђак осмог разреда
прокупачке Гимназије кад је у граду основано књижевно друштво под именом Раде Драинац. Било је то у време кад се
Драинчево име практично није помињало, а за председника Друштва постављен је
тада асистент романистике на сарајевском Филозофском факултету, Прокупчанин
Миодраг Шијаковић, који је по ослобођењу малтретиран од нове власти као присталица
Љотићевог Збора. Сви ми који смо се
тада уписали у Драинца направили смо
касније нешто у књижевности (види књигу о томе професора социологије на Нишком
универзитету Љубинка Милосављевића). Нажалост, ово Друштво није дуго трајало, а
одласком на студије изгубио сам сваки контакт са њим.
Идеја о обнављању Драинца
поново се родила 1965. године. Тада
три млада прокупачка наставника и песника (Благоје Глозић, Воја Красић и Драган
Борисављевић) добили су од Партије имприматур да још једном инсталирају Драинца
у Топлици. Било је то време настанка тзв. либерализма,
политичког покрета у оквиру Партије, кад су људи мислили да је могућ комунизам
с људским ликом. (Живојин Павловић је
то време назвао Перикловим добом!) Међу обновитељима Драинца нашли смо се и нас
неколико расутих Драиниста (Миодраг
Шијаковић, Миливоје Марковић, Александар Чернов ... и потписник овог текста,
који је биои професор Гимназије у Куршумлији). Топлица више није била Вандеја него је постала Париз, важна област на културној мапи
Србије, са Драинцем као иконом модерне књижевности. Резултат је био овај: Драинчеви сусрети песника, часопис ТОК
(Топличка књижевност), издавачка делатност, реконструкција родне куће Драинца...
У временима која су следила, Драинац је дизан и спуштан,
али никад одбачен. Чак и конзевативци у Комунистичкој партији, који су вољом
Јосипа Броза 1972. г. срушили либерале, и вратили српски точак историје на
партизанска времена, нису се усудили да упокоје Драинца, јер овај песник је
оличавао биће Топлице боље него иједан други њен изданак. Топличанин који је пуцао речима и њима изуједао своје
време! (Срушили су спомен чесму Боже Илића у Житном Потоку.)
Свој највећи
успон, санктификацију, Драинац је
доживео у време кад је Топлицом аутократски владао Милошевићев окружни начелник
Ратко Зечевић. Овај антибирократа био
је у много чему споран, али не у области културе. За време његове владавине
издата су Сабрана дела Драинца, обновљен Савићевац на Хисару, Драинчеви сусрети дигнути на висок ниво.
Раде Драинац и Божа Илић добили су своју плацету у подножју Хисара са бистама
које је израдио прокупачки вајар Драган Дробњак. Више од тога, директор БИП-а,
такође пореклом Топличанин, Љубодраг Ђинћић, дао је да се у Скардарлији поставе
бисте два највећа јужносрбијанска писца Боре Станковића и Радета Драинца. А у
холу Удружења књижевника Србије постављена је спомен плоча на Драинца.
И сад долази Иван Тасовац да каже Топлици, али и целој
Србији, можда и свету, да је све то била
грешка, да је Раде Драинац био само један локални песник који не заслужује да
се њиме даље бавимо. Само, морам да му кажем да није у томе посве оригиналан и
да му не припада право првенства: пре њега су, неки други лопови, у време неког
ранијег министра, уништили оне две бисте у Скадарлији, Борину и Радетову. (И
Чича Илијину, која је ту била од раније). Разбојници су украли ове бисте из
Скадарлије и претворили их у масу за отпад. Могу да замислим како су чекићима и
мацолама тукли по великанима Скадарлије (и Србије!) да би их обезличили и
продали неком великом бизнисмену за мале паре. Неки ранији министар је са Божом
Илићем већ то био урадио, укинувши његову награду и сликарску колонију у Житном
Потоку.
Са своје стране, био сам, колико су ми дозвољавали, уз
ове великане. Иако сам био и сам изгнаник, бранио сам колико сам могао топличке
уметнике од насиља власти. Резултат: три рада о Драинцу, два о Божи Илићу; у
улози помоћника културе Републике Србије
обнављање срушене спомен чесме у Житном Потоку, интернационализација Драинчевих сусрета (са Бугарима и
Румунима). Сабрана дела Спасоја Шејића. Поред овог, био сам члан Драинчевог
жирија (којим је председавао Никола Милошевић) у два мандата, кад су
демократе били на власти у Прокупљу.
Све до одлуке Министарства културе о враћању Драинца у Топлицу, из које је својевремено у раној младости
побегао, мислио сам да сам у одбрани Драинца
имао успеха. Одбрану сам објавио у расправи
„Боем у црвеним гаћама“, у којој сам
могао спокојно да наведем његове стихове из књиге „Банкет“: Спавај први пут мирно, друже Драинче!Велики
наш путниче! Сад је држава Србија још једном покопала
Драинца, одрекавши му да је оно што смо ми мислили да јесте, профет и космополита; рекла да је Драинац провинцијални песник и да за њега нема места у српском Пантеону.
Ова власт је коначно упокојила Драинца, одредила да му је место једино у
Топлици. А мени, писцу књига о Драинцу, поручила да нисам знао шта радим!
За утеху, из Топлице стиже вест да се завичај не одриче
свог великана и да ће Топлица да одржава редуциране
Драинчеве сусрете песника, републици упркос. (Боже Илића се одрекла.) Али
то могу да буду само фингирани сусрети, регионална смотра, бледи одсјај ватре
која се претходних пола века сваке године палила у Трбуњу. Драинац још може,
као лептирак који је излетео из уста глоговим коцем прободеног леша вампира
Саве Савановића, у великој Глишићевој приповеци, да неко време узнемирава малу
децу, али његова побуна је коначно угушена, песник буне и отпора је дефинитивно
упокојен. Мајка Србија се одрекла немирног
Драинца, као и толиких других.
Шта
да кажем, на крају баладе? Србијо,
мајко, плачи /Какви те јашу јахачи! (Бапси).
Нема коментара:
Постави коментар